Празник Христовог рођења установљен је тек у IV веку, што је доста касно, ако се узму у обзир место и значај овог празника у хришћанству данас. До IV века сећање на Христово рођење, бар на Истоку, празновано је у оквиру Богојављења, које је било јединствен празник Христовог рођења, поклоњења мудраца, крштења и првог Христовог чуда (претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској).(3) Један од разлога релативно позног установљења овог празника свакако је и тај што хришћани, за разлику од пагана, нису придавали велики значај телесном рођењу. У хришћанским заједницама није празнован дан рођења, него дан смрти, који је сматран даном рођења за вечни живот, нарочито када је реч о мученицима за веру.

У западној теологији се од Реформације до данас, више пута дешавало „откриће“ лаика. Најпре је сама Реформација оштро увела тај проблем у жижу интересовања, а после више векова је нешто слично учинио и Други Ватикански концил, да нагласим само ове две тачке кулминирања поменутог проблема у оквирима западне теологије, иако је он у различитим облицима и различитом интензитету присутан више векова све до данас.

Ако је дозвољена употреба термина „хришћански философ“, једини хришћански писац свога доба који га апсолутно оправдава јесте Атинагора. Нажалост, древна Црква није сачувала у свом сећању овог хришћанског философа који је, према натпису његове Молбе за хришћане (= апологије), био Атињанин. Тако ништа не знамо о његовом животу и раду будући да једини хришћански писац који га помиње, Меродије Олимписки (О васкрсењу 37, 1) не даје јасне податке. Живео је у време Марка Аурелија (161-180), а можда и Комода (180-192), није познато где. Био је изузетно образован и његово философско образовање засенило је богословско.

На земљи се свакога дана савршавају највеће, најзначајније и најсвештеније дело од свих дела која људи могу чинити: Божанствена Литургија, наставак Тајне Вечере, коју је свршио Господ Исус Христос са Својим ученицима. Људи могу чинити многа велика дела, али ништа веће и значајније од Свете Литургије. То је јединствена привилегија, коју је Бог дао човеку, јер ни Ангели не могу Свету Литургију савршавати. У Светој Литургији Ангели садејствују људима, као што чујемо у Тропару Светог Спиридона: Појући свете молитве своје, Ангеле си имао за саслужитеље – када си служио Свету Литургију, Ангели су ти саслуживали. Заиста, у оно што се, рукама свештеника, савршава на Светој Трапези, како пише Апостол Петар, и Ангели желе да завире (Прва Петрова 1, 12).

Деклерације о људским правима обично само објављују различите врсте права. Оне не објашњавају зашто их људи имају. Ипак, са богословске тачке гледишта, а то је оно што нас овде занима, ово питање је најзанимљивије. Ишчитавајући Оце Цркве, не можемо наћи разрађену проблематику, још мање специфичну терминологију, о питању људских права.(1) Да ли ово подрзумева да брига о ономе што је суштинско за људска права потпуно одсуствује са светоотачког хоризонта? Ако бисмо пажљивије погледали њихове списе, убрзо бисмо се уверили да то није случај. Када се бавимо људским правима „патристички“, треба да почнемо од увида Отаца Цркве у људску природу и људску личност. Али, пре него што то урадимо, направимо кратак увод.

Канон представља суштински елемент јутарњег богослужења и служи као средство и израз једне духовности, која је првенствено монашка. Настао је умножавањем тропара, који су уметани између библијских песама, певаних на јутрењу. Мишљења проучавалаца византијске химнографије су подељена у вези са тим ко је први почео да саставља каноне. Већина сматра да је то био Андреј Критски (660-740), те се сматра да је канон настао крајем VII века. Његови корени, међутим, назиру се већ у другој половини VI века, што се може јасно видети из приповести о ави Нилу.

Збуњеност људи протеклог двехиљадугодишта пред личношћу Христа, о којој сведоче Јеванђеља и црквена историја с једне стране, и онога како се доживљава Христос данас од Његовог Тела, од Цркве (од стране Сабора, Епископа, Свештенства и верног народа) с друге стране, води ка једном критичком ставу у односу на то шта је Хришћанство пружило, допринело човечанству за протеклих две хиљаде година. Ми ћемо се овде посебно забавити црквеном уметношћу као изворним изразом Цркве.

Ова се песма сматра једном од Григоријевих најуспелијих песама. Он ту на непосредан начин приказује унутрашњи немир и непрекидно колебање ума који тражи одговоре на основна питања егзистенције; то су питања филозофска, у ужем смислу, али се са њима сваки човек у животу суочава. Шта је личност, моје ја, и шта је биће уопште? Откуд и зашто толике патње у животу? Је ли душа материјална или духовна творевина? Да ли све на свету тече у неповрат, или целокупна историја света, од постања, води једном циљу – човековом обожењу? Зашто има толико неслагања у разним учењима о Богу? Зашто је велика несрећа и патња баш мени, као јединки, у део припала? Ниједно од тих питања не добија директан одговор; тренутно олакшање песник налази у својој непоколебљивој вери у Бога, али борба у његовом уму и души наставља се и даље.

/Значај Отаца/ за наше доба не може се разумети сам за себе из следећег разлога: претпоставља се да круцијални и аутентични допринос свих Отаца јесте, постоји и садржи се у Предању Цркве. Према томе, учење и мишљење Отаца јесте наше учење и мишљење или би бар требало да буде; и ако желимо да то истакнемо, знамо како и где да то нађемо. Јер, нису само каснији црквени писци обухватили у свом стваралаштву богословско искуство својих претходника, него и у приручницима догматике може свако да се скоро без труда информише о отачком учењу које је тамо сажето и систематизовано.