Канон представља суштински елемент јутарњег богослужења и служи као средство и израз једне духовности, која је првенствено монашка. Настао је умножавањем тропара, који су уметани између библијских песама, певаних на јутрењу. Мишљења проучавалаца византијске химнографије су подељена у вези са тим ко је први почео да саставља каноне. Већина сматра да је то био Андреј Критски (660-740), те се сматра да је канон настао крајем VII века. Његови корени, међутим, назиру се већ у другој половини VI века, што се може јасно видети из приповести о ави Нилу. Он је, према предању, са своја два пријатеља – Јованом Мосхом и Софронијем, одслужио ноћно богослужење уочи недеље. Иако је њихова служба имала за основу читање псалама и трију саборних посланица, без иједног тропара, из питања које Нилу поставља један од његових пријатеља (Јован) види се да је у то време већ постојао велики број тропара, који су уметани између стихова библијских песама: „И кажем му /Нилу/: како ти на вечерњим уочи Свете недеље ниси отпевао тропаре ни на Господи возвах, ни на Свете тихи, на Да исправитсја, ни на канону Бог Господ, ни приликом читања псалама заупокојене седалне, ни тропаре на песмама тројице младића, али ни на Величању Све што дише, нити на Славословљу, Васкрсење Спаситеља које хвалимо“? Ово уметање тропара између библијских песама умногоме подсећа на структуру канона, који, као жанр литургијске поезије, представља спој библијских песама и химнографских састава – ирмоса и тропара, који су мање или више надахнути садржајем библијских песама, које им претходе. Канон, дакле, представља сложен химнографски састав састављен од осам или девет ода (ωδή – песма). Свака ода се састоји од једног ирмоса и неколико тропара, који се пишу по узору на ирмос како у погледу мелодије, тако и у погледу броја слогова и места нагласка. Ово правило постоји записано у једном ватиканском кодексу, који је пронашао Питра. Реч је о схолији псеудо-Теодосија, александријског граматичара из VIII-IX века, у којој се каже да онај ко жели да састави канон треба прво да установи мелодију ирмоса, затим да дода тропаре, који треба да се подударају са ирмосом како у погледу броја слогова, тако и у погледу нагласка, и да задржавају мелодију.
Канон има овакву структуру зато што је изворно био намењен да прати читање девет библијских песама или ода које су употребљаване на јутарњем богослужењу. Библијске песме јесу следеће:
- Песма Мојсијева (Ex. 15, 1-19.
- Песма Мојсијева (Dt. 32, 1-43).*
- Молитва Ане, мајке пророка Самуила (1Sm. 2, 1-10).
- Молитва пророка Авакума (Hab. 3, 2-19).
- Молитва пророка Исаије (Is. 26, 9-20)
- Молитва пророка Јоне (Jon. 2, 3-10).
- Молитва тројице младића (Dn. 3, 57-88).
- Песма тројице младића (Dn. 3, 57-88).
Песма Богородице (Lc. 1, 46-55) и молитва пророка Захарије (Lc. 1, 68-79).
Још једна важна карактеристика канона јесте акростих (ἀκροστιχίς), који је обично наведен испред прве песме канона. У акростиху може да буде садржана нека мисао у стиху (хексаметар или јамб) или у прози, а може да буде састављен и од слова грчког алфабета (Α до Ω или Ω до Α). Нарочита важност акростиха састоји се у томе што он често представља једини извор из којег сазнајемо име аутора канона, као и то да ли је канон првобитно имао и другу песму. Акростих је, такође, и доста поуздан доказ за то да ли су и ирмоси и тропари дело истог химнографа, будући да писци канона, који су користили туђе ирмосе за обрасце својих тропара, својим акростихом углавном нису обухватали преузете ирмосе.
Међу најзначајније састављаче канона спадају Андреј Критски, Јован Дамаскин, Козма Мелод, Јосиф Химнограф (+ са. 886), Теофан (+ 845), Арсеније и др.
*Друга песма канона врменом је искључена из богослужења, тако да је остала у употреби само у време Велике четрдесетнице. Стога се може рећи да канон само теоретски има девет песама, док у пракси има осам. Деторакис тврди да су већ Козма Мајумски и Јован Дамаскин писали каноне без друге песме. Најстарије објашњење овог феномена даје Јован Зонара који каже: „Друга песма се изоставља, зато што није химна Богу, него опомена Јудејима и претња и изобличење њиховог лукавства, и предсказање будућих зала, која ће их снаћи“.
Преузето, без научног апарата, из књиге: Коста Симић,
Песникиња Касија. Литургијска поезија песникиње Касије и њен словенски превод,
Нови Сад, Београд 2011.
