Краљевина Рашка (Regnum Rasciae) је латински назив за српску краљевину успостављену у XIII веку крунисањем Стефана Немањића круном из Рима 1217. године. Старо византијско обласно име, односно име српске државе у доба великих жупана крунисањем Стефана Немањића у цркви Светих апостола Петра и Павла у Расу добија нови смисао и широку примену у многим европским државама у средњем веку.

У раду се, углавном као тезе, разматрају поједина питања везана за ћирилометодијевску мисију међу Словенима и у вези са њом пут којим се кретао превод Новога Завета на словенски језик, почевши од кратког апракоса па до пуног тетра текста, све до превођењеа новозаветног јеванђељског текста на српски језик. Славистичка наука се одавно бави овим питањем и досад је објављено на стотине страница текста из пера најзнаменитијих слависта – намера ауторке овога рада, дакле, није да износи сопствена, револуционарна мишљења него да на основу извесног броја радова (силом прилика селективно одабраних за ову прилику) укаже на развојни пут којим се превод кретао у српској писаној и књижевној традицији све до наших дана, са свешћу да ће у излагању материјала бити много празнина које тек треба попунити.

Празник Светог Вита (Вида), мученика из Диколецијановог доба са Сицилије, – Видовдан – има изузетно важно место у хришћанској и националној свести Срба, првенствено као дан спомена Косовског боја и Светог кнеза Лазара. Међутим, и пре Косовске битке, култ овог ранохришћанског мученика, био је код Срба израженији него међу осталим православним народима.

О настанку српске усмене поезије о Косовској бици написано је до данас безброј веома значајних студија и наших и страних научника. Основну пажњу привлачило је пре свега питање времена и начина обликовања ових песама, које се опет непосредно везивало за старину наше епске поезије уопште. При том се могу уочити два основна становишта. Прво, песме о Косовском боју настале су неколико деценија после одсудног догађаја, јер им се трагови находе тек у писаним споменицима средине XV века. Друго, песме су одмах и непосредно пратиле и уметнички транспоновале косовска збивања.

У до сада спроведеним музиколошко-кодиколошким истраживањима византијске појачке традиције систематски су евидентирани и археографски обрађени најзначајнији нотирани зборници, пописани су музички фондови при већим библиотечким центрима, написане су бројне студије о развоју и тумачењу неумске нотације, о типовима, садржају и структури неумских књига, затим о мелодијско-ритмичким особеностима различитих врста цркве них напева и појединим издвојеним музичким параметрима, као што су ритам и лествични систем; умногоме су, такође, познати стваралачки опуси корифе ја појачке уметности — мелода, писара и композитора, а значајна сазнања сте чена су и у вези са местом музике у еволуцији литургичких образаца — цр квених устава или типика.

Последње столеће у наслову овог саопштења потиче из програма и од ор ганизатора овог скупа, последње године, међутим, потичу из епохе којој је овај скуп посвећен. Последње године, œљета напокоњашња", су само један од израза темељног песимизма, готово безнађа, којим је била прожета мисао многих људи тога последњег столећа егзистенције и Византијског царства и српске државе.

Стефан Лазаревић је стекао титулу деспота на византијском двору најпре од Јована ВИИ Палеолога (1402), а затим и од цара Манојла ИИ Палеолога (1410). У овом прилогу се истражују српско-византијски односи 1402–1427. године, одно сно промене у схватањима деспотске титуле. Деспот Стефан постаје Деспот Краљевине Рашке

Свети цар Константин Велики, чија је постојбина овај град, је знаменита личност не само хришћанске већ и светске историје. Стајао је на граници између старог и новог Рима, између паганства и хришћанства. Према речима једног угледног византолога „издавање Миланског едикта је један од најважнијих датума у светској историји и догађај који је повесницу човечанства окренуо у новом смеру“.

У апостолска времена нема физичког описа Христовог лика јер је Христова појава била жива у његовој речи коју су дванаестор ица апостола заступали широм тадашње васељење. Апостол Павле прекида са јеврејском традицијом и наглашава духовну димензију Бога-човека. Уз помоћ хеленистичке филозофије, он отвара пут хришћанској гноси, запостављајући материју и дајући примат духу, што се види и из Јеванђеља по Јовану, у Христовом разговору са Самарићанком (4, 7-38): ,,јер бог је дух, у духу и истини се треба њему молити”. У Другој посланици Коринћанима (5, 16) каже се да ,,зато ми никог не познајемо по телу, и ако Христа познасмо по телу, сада га више не познајемо”.