Мелитон Сардски је важна црквена и богословска личност која је деловала, углавном, између 160. и 180. године као епископ Сарда у Лидији и као писац. Он представља авангардно малоазијско богословље проткано павловским, јовановским и савременим богословским елементима, и које ће мало касније дати великог оца и учитеља Цркве Иринеја Лионског. О животу и делатностима Мелитона немамо података. Углавном, знамо да је био човек од угледа (Јевсевије, Црквена историја IV 26, 1), живео је „у Духу Светом“ (Поликрат, у горе наведеном делу V 24, 5) и сматран је темељем Цркве и њеног Предања (V 24, 1).

Велика субота је један од најзначајнијих дана литургијске године, зато што се тада празнује Христова победа над адовим црством смрти. Наиме, Христос је, према црквеном учењу, после своје смрти на крсту, и пре васкрсења из гроба, сишао у подземни свет. Тамо је победио адово царство и ослободио оне, који су се налазили под његовом влашћу, односно све мртве, почевши од Адама, а тренутак када Христос извлачи Адама из ада, држећи га за руку, изабран је и за представу Васкрсења у византијској уметности. Тако, дакле, у представи Христовог силаска у ад Адам је символ васцелог човечанства и зато његово васкрсење означава васкрсење свих људи, што представља централно учење хришћанске теологије.

Како је, у свету кога је створио Бог и чије је законе и услове живота установила божанска мудрост и доброта, могуће присуство зла? За зло је тачно да се противи Богу. Оно квари Његову творевину и одбацује Његове одлуке. Зло је то које није створио Бог. И док Божанство установљава разлоге за све што постоји и Свевишњи сам успоставља „довољне разлоге за живот“ - неко може да потврди да зло као зло, постоји у инат недостатку разлога за животом, да постоји без иједног разлога свога постојања. Као што је рекао Св. Григорије Ниски, то је „непосејана биљка без корена и семена“.

Стихира жени грешници, која се налази у Триоду и поје на јутарњем богослужењу Велике среде (на Слава и ниња стиховњих стихира), представља најпознатије дело целог Касијиног песничког опуса, а можда и најпопуларнију стихиру византијског литургијског песништва уопште. Та чињеница вероватно и јесте разлог што је дата стихира била предмет проучавања и исцрпне анализе више од било којег другог Касијиног дела.

Abstract: Рад се бави иконографском анализом иконе Улазак Христа у Јерусалим - Цвети, посебно фреске у манастиру Дечани (14. век). У раду је дат превод најранијег познатог текста (4. век) који описује обред поводом празника Цвети у Јерусалиму. Анализирају се појединачни ликовни елементи и њихова симболика. Композицијски елементи су потврђени изворима из Светог писма, а бројна сведочанства проналазе се и унутар раних ходочасничких путописа (4-6. век). Истражена је симболика хришћанских порука иконе и потврђено да сваки детаљ који је приказан на њој има улогу да пренесе део другог света и постане стварност у животу верника.

Abstract. У раду је теолошко-критички представљено Павлово схватање васкрсења и истовремено указано како нова историјска ситуација изазива преображај и реконструкцију теолошког мишљења. Апостол Павле је интензивно промишљао о нади у васкрсење мртвих у одређеној ситуацији, на пример на основу кризе због умрлих у Солуну или могућности смрти оних којима се обраћао. Нада у васкрсење остаје темељно Апостолово убеђење, али нада коју треба стално изнова промишљати и стално изнова од случаја до случаја теолошки осмишљавати.

Прави задатак историје не би требало да представља пуку фактографију и реконструкцију, како се нешто догодило, већ налажење одговора на питање зашто се догађај минулих дана догодило управо тако како је забележено. Одгонетање механизма развоја историјског процеса представља изазов и истовремено искушење за сваког историчара. Успешност у одгонетању, у претакању сећања у знање представља међу између доброг историчара и оног који представља пуког статистичара минулих људи и датума.

У науци се поставља питање да ли је византијска хагиографија својим занимањем за есхатолошко, метаисторијско, релативизовала историју и проблеме што их историја намеће. Критика појединих истраживача да су византијски хагиографи, истицањем натприродног и чудесног, омаловажили историјска и политичка питања и тиме поткопали израженију мисионарску активност Цркве, такође се може чути. Као противстав, тврди се како је, с друге стране, западнохришћанско изражено интересовање за историју, преокупација етиком и дубоко поштовање институције (које иде до нивоа легализма), водило забораву есхатолошке визије постојања. Нису ли ови ставови сувише уопштени? Ове и сличне проблеме савремене хагиографије покушаћемо да размотримо анализирајући једно, притом и најважније, дело из опуса Симеона Метафраста (910–987), његов Μηνολόγιον, који Православнa црквa признаје за свој званични Минологион.

„Човечанство је тренутно изгубило свога Бога“. Изјава Тијара де Шардена која на синтетички начин изражава мучан однос евроатлантске модерне са Богом уводи нас у средиште питања дијалога хришћанства и модерног света. Де Шарденов став представља својеврстан ехо познате метафоре о помрачењу коју је педесетих година прошлог века почео да користи Мартин Бубер да би описао привремено замрачење Бога односно лика Божијег у свету, које су учинили они правци модерне мисли, како у филозофији, тако и у теологији, који су желели да редукују Бога и сведу га на објективистички садржај теоријског типа.