На сваком посведневном, малом и великом вечерњу, изузев радних дана Великог поста (од понедељка до петка) и уочи субота када се пева  Алилуја (Сиропусна субота, субота уочи Свете Педесетнице и уочи других задушница), прокимен се поје иза песме "светиличног благодарења" Свјете тихиј. У односу на стихире, тропаре и кондаке, прокимен је кратка црквена песма преузета из Светог писма, која одговара дану или слављењу празника. Прокимени су најчешће узети из Псалтира.

У раду се истражује жанр молитвене (паралитургијске, богомољачке, народне духовне) песме у српској језичкој и социокултурној средини са становишта његових екстра - и интралингвистичких параметара. Испитивање је ограничено на духовне песме поникле у окриљу богомољачких братстава у првој половини ХХ века, које репрезентују савремени језички израз (са извесним елементима архаизације).

Već za vrijeme Aleksandra Velikog (356.-323. pr. Kr.) na Zapadu se s jedne strane počelo s polaganim uvođenjem orijentalnih religioznih običaja i poimanja; s druge strane, uz njega se veže i širenje helenizma kao novog izraza grčke kulture koji se razlio po svem Imperiju. Njegov se utjecaj silno osjetio i u Rimskom Carstvu pa samim time i u kršćanstvu. Za razliku od istočnjačkih misterija i otkupiteljskih religija koje su se stoljećima prepirale oko duhovne prevlasti dok ih kršćanstvo na koncu nije potpuno istisnulo, pojavom kršćanstva nije u zapadnom svijetu najednom prestao egzistirati helenističko-rimski utjecaj, osobito ne na području odgoja i obrazovanja. Naprotiv, sve tamo do 5. stoljeća poslije Krista, bolje rečeno do propasti Zapadnorimskoga Carstva, dokad traje i kasna antika, taj utjecaj je itekako prisutan, a zanimanje za antiku pojavljivat će se u različitim povijesnim razdobljima, okarakteriziranima kao povrat klasicizmu ili antici.

Једна од личности које су својим животом и радом обележиле историју Српске православне цркве у другој половини XX столећа био је др Сава Вуковић (Сента, 1930 – Београд, 2001), епископ шумадијски (раније викарни епископ моравички па епископ источноамерички и канадски), дописни члан САНУ и стални члан Матице српске. Епископ Сава је био оличење најбољег и најлепшег у нашој Цркви у готово свим областима њеног постојања и деловања – богослужењу, проповеди, пасторалу, организацији, дипломатији, науци, културној и каритативној мисији.

У Новом завету не помиње се смрт апостола Петра и Павла. Традиција о њиховој проповеди и смрти у Риму настала је, међутим, веома рано, а записана је код Тертулијана (Tertullien, Traité de la prescription contre les hérétiques /eds. R. F. Refoulé & P. de Labriolle/, SC 46, XXXVI, 3, Paris 1957, 137-138) и у Црквеној историји Јевсевија Кесаријског.

Човек и свет нису последице нужности, него су плод слободе и љубави Божије. Кроз стварање, Бог је желео да Својим створењима преда љубав: не принудно, него на начин који приличи човеку сазданом по образу Божијем.

Да је љубав Божија наишла на потврдан одговор од стране човека, могла је да уздигне створење и да га учини заједничаром Божијим „по пресушаству“; да га доведе до стања да буде по подобију Божијем, односно до превазилажења тварне стварности и до вечног заједничарења са Нествореним Богом. Човек је призван да ову љубав пренесе на осталу творевину јер је постављен да је чува и да је одржава. У тим природним оквирима човековог живота, зло није постојало. „Тада погледа Бог све што је створио, и гле, добро беше веома (Постање 1, 11).

У савременим истраживањима провлачи се следеће питање: које је Оригеново место у Цркви, у свести Цркве? Мање-више, индиректно или директно, благо или наглашено, ово питање постављају готово сви богослови, јер којом год облашћу да се баве, налазе пред собом неуморног Оригена кога је, ипак, Црква осудила на свом Петом васељенском сабору 553. године на основу едикта из 543. године који је издао Јустинијан на подстицај богословских и црквених чинилаца.

Отац Георгије Флоровски на питање шта је Библија и да ли је Библија књига попут било које друге књиге која је доступна и схватљива било ком случајном читаоцу, одговара да је Библија свештена књига која је намењена првенствено онима који верују. Ако постоји у Светом Писму као целини било какава коначна вест, та вест не може бити упућена појединцу или појединцима, него заједници, односно појединцима искључиво у оној мери у којој они јесу чланови те заједнице.

Столеће и по, које почиње средином VII века и траје све до првих деценија IX века, представља, ако не „најтамније доба“, како се оно у новијој историографији често описује, онда свакако „најсиромашнији“ период целокупне византијске културне историје. Јавна настава филозофије, реторике, права и других дисциплина, која је у IV и V веку доживела велики процват на читавом Истоку, и која се у Константинопољу, као новом образовном центру Царства, одржала и након затварања атинских филозофских школа, протежући се надаље све до самог почетка VII века, тада или потпуно престаје или ми о њеном продужењу после Стефана Александријског, који је од 612. године држао предавања из Платонове и Аристотелове филозофије на Теодосијевом цариградском универзитету, више немамо никаквог спомена, - што мерено историјским учинцима излази на исто – преписивање старих филозофских текстова скоро сасвим замире, због чега су у данашњим европским библиотекама најстарији сачувани грчки рукописи Платона и Аристотела тек они из потоњег времена (IX и X век), а оригинално стваралаштво се потпуно повлачи у оквире религиозне литературе, теолошког и још више хагиографског и литургијског типа.