Предавање у Богословији Светог Јована Златоустог у Крагујевцу 27. новембра 2013. године после Литургије, као и парастоса ктиторима школе, које је служио Његово преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован.
Пошто је Бог и спас наш Исус Христос великим и неизреченим човекољубљем[1] узљубио род људски, не могући трпети да створење његово обузето буде ђавољим лукавством, добровољно смирење прими и оваплоти се од Светога духа и од пречисте и славне Богородице и присно деве Марије; "на земљу се јави и с људима поживе,"[2] сав у лику тела нашега. Лик му је био тело,[3] да би они који умиру у Адаму, у Христу Исусу оживели.[4] Он је, према апостолу, мир наш, који обоје у једноме створи те преграду непријатељства разруши; и пошто је крстом уништио мржњу[5], први је био од оних што се дигоше из мртвих[6] који собом управи људски род према бесмртности.
Оче, благослови!
Наш свети манастир овај, као што знате, било је ово место као пусто ловиште зверова. Када је дошао у лов господин наш и самодржац, Стефан Немања, који је царевао свом српском земљом, и када је он лови овде, изволи му се да овде, у овом пустом месту, сагради манастир овај на покој и умножење монашког чина.
На прелазу из 19. у 20. в. српска књижевност добија сва основна обележја модерне националне књижевности. Обично се узима да у водећим европским књижевностима модеран роман и приповетка настају после дезинтеграције реализма, када се с натурализма прелази на импресионизам. Модерна лирика почиње од (француских) парнасоваца и преласка на симболизам.
У словенским сеобама на Балкан у току 6. и 7. века Срби су се највећим делом сместили у планинској унутрашњости западног дела Полуострва, заузевши тако средишњи положај између источне и западне скупине јужнословенских племена. Тај смештај одиграће значајну улогу у историји и култури српског народа.
Историјске околности које су довеле до застоја наше средњовековне културе погодовале су развоју народног усменог стваралаштва. Феудални поредак у средњем веку није до краја разорио родовско-племенске односе и установе на нашем селу. Они су се "испод коре феудалног друштва" очували кроз цео средњи век, нарочито у унутрашњем, планинском подручју, да би с доласком Турака доживели прави препород и одржали се све до почетка грађанске цивилизације у 18. и 19. столећу, а у неким крајевима све до 20. столећа.
Преокрет с далекосежним последицама у српској историји наступио је с великом сеобом (1690), када је знатан део народа с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем на челу пребегао из Турске и настанио се на подручје тадашње Угарске.
Све до 70-их година 18. века српска просвета и књижевност задржале су претежно црквени карактер. Промене које су тада наступиле дошле су извана, под притиском. Културна и религиозна оријентација Срба према Русији није одговарала интересима Аустрије, као што јој није одговарала ни чињеница што су Срби живели у некој врсти политичке и културне изолације, и зато је предузела кораке да их што чвршће укључи у друштвено-политички и културни живот монархије, да их интегрира.
У другој половини 18. и почетком 19. столећа народна песма заједно с другим облицима усменог стваралаштва живи несмањеном снагом на целом подручју патријархалне културе. Епска песма као највернији пратилац историје доживљава процват у устаничкој Србији.
Славеносербски писци с краја 18. и почетка 19. века, који су успешно остварили Доситејев програм европеизације српске књижевности, показали су мало разумевања за другу не мање важну страну тога програм, за његове демократске, народне тежње.
