(ЗАШТО ПРОУЧАВАМО ОЦЕ)
(Из књиге Од Апостолских ученика до Никеје. Патрологија I: Увод, II и III век, Институт за теолошка истраживања ПБФ, Београд 2012)
(... )
/Значај Отаца/ за наше доба не може се разумети сам за себе из следећег разлога: претпоставља се да круцијални и аутентични допринос свих Отаца јесте, постоји и садржи се у Предању Цркве. Према томе, учење и мишљење Отаца јесте наше учење и мишљење или би бар требало да буде; и ако желимо да то истакнемо, знамо како и где да то нађемо. Јер, нису само каснији црквени писци обухватили у свом стваралаштву богословско искуство својих претходника, него и у приручницима догматике може свако да се скоро без труда информише о отачком учењу које је тамо сажето и систематизовано. Чему, дакле, проучавање Отаца? Шта је задовољење труда који улажемо за Оце? Наравно, одговор на ово питање је тежак, али није немогућ онима који признају примарни значај Отаца у Цркви и имају поверење у њих.
Главни разлог који чини нужним и приближавање и проучавање Отаца, свакако, није да сазнајемо шта су били и шта су учили, него да окусимо њихову духовну климу. Да дотакнемо трагове Духа Светога у њиховим свештеним личностима. Да ставимо прст у њихову борбу за истину. Да чујемо откуцаје њиховог срца када улазе даље (πλέον καὶ πλεῖστον = „више“) у истину. Да доживимо нешто од божанских искустава, созерцања, радости и туге (χαρμολύπη), разочарања, полета, излажења изван овосветског, узношења до трећег неба. Да пратимо њихову апсолутну верност Предању. Да научимо колико су имали дубоко поверење у Духа Светога. Да се изненадимо њиховој смелости за стварање нових термина у богословљу. Да будемо научени неопходној и смелој тактици увећања и ширења учења, богословља, нашег Предања. Да упознамо њихову великодушност. И нешто веома важно: да научимо на који начин су приступили прихватању и преображају света, односно његовог језика и његове мисли.
Дотичући лични (али у окриљу Цркве) пут светих Отаца, стичемо искуство присуства и дејства Светога Духа у свету. Истину објављује Свети Дух посредством личности у времену када се оне боре, а не посредством школских приручника. У близини личности које су се подвизавале и задобиле благодат од Бога, можемо да доживимо истину, док у приручницима обогаћујемо своја знања. Да би неко био изворни носилац Предања, да би имао личну реч, храбру и изворну о истини и спасењу, треба претходно да окуси, да додирне, да мање или више доживи отачка искуства и борбе. Односно, да би неко на пољу богословља створио нешто заиста велико (корисно за спасење), његов дух и срце треба да буду сведоци наведених дивних стања.
У грчкој историји сусрећемо, mutatis mutandis, паралелан феномен који је веома поучан и објашњава потребу да проучавамо Оце и њихов Дух: познато је да су у старој Грчкој становници испољавали огромно интересовање за трагедије које су игране у позоришту. И држава је сматрала толико неопходним праћење трагедија да је одредила бесплатну улазницу за оне који нису могли да је плате. Став старих Грка је био сасвим исправан, јер показује колико су били схватили величину трагедије, колико су ценили ту веома високу форму људског духа, Међутим, оно што се одигравало на сцени, историјске или митске чињенице античких трагедија, било је добро познато и мање образованим слушаоцима. Историја и мит су заједно циркулисали из генерације у генерацију. Са несрећама Идиопода, са перипетијама Антигоне, Ореста, Агамемнона, Електре и других трагичних хероја живели су и умирали сви стари Грци. Шта су онда тражили у игрању и деклемовању трагедија? Трагично страхопоштовање, поезију. Тражили су да следе, да осете трагично тумачење познатих историјских догађаја. Покретала их је и побуђивала нада да ће схватити нешто из трагичности догађаја. Трагедија је водила слушаоце узвишеној колико и суровој свести његових граница, нешто што је за њих представљало врсту искупљења.
Место песника трагичара у Цркви заузимају Оци који су, штавише, превазишли трагичност и сачували подвиг. Као што је стари Грк познавао догађаје и искао трагично страхопоштовање, тако и верник учи (учење), али иште да уђе у процес његовог рађања, да окуси божанско искуство Отаца, пошто оно изражава границе човека и стварне истине. Само тако ће се богослов научити свештеном процесу изворног богословља и оспособити да га употребљава у циљу суочавања са савременим проблемима.
Постоје и други разлози због којих је неопходно проучавање Отаца. Отачки текстови буквално представљају посткласични и средњовековни свет. Један свет чије познавање је неопходно за праћење духовне историје човека. Све науке обогаћују свој свет оним што налазе у делима Отаца: историографија – богат историјски материјал, философија – мноштво философско-етичких поимања (индиректно или директно), лингвистика – различите језичке идиоме, социологија – социолошке услове и структуре, лаографија – обичаје и схватања народа. Чак и физика, астрономија, географија, математика, музика, геометрија, ботаника, космологија, имају шта да узму из текстова Отаца. Наравно, корист тих текстова је сама по себи разумљива за познавање црквене историје и уопште живота Цркве у свим њеним изразима и различитим пројавама.
Превео Коста Симић
