У историји византијског монаштва, а нарочито у историји борби око икона у којој је овај друштвени слој био један од главних актера, име Теодора Студита има своје одређено и веома важно место. Овај необично свестран човек, који је био вичан и теоријским теолошким разматрањима и решавању сасвим практичних проблема свакодневног манастирског живота, успео је да обнови киновитско монаштво и постави основе за његов даљи развој кроз векове. Све чега се својом енергијом прихватао настојао је да бескомпромисно изврши по цену сопствене егзистенције у бурном добу иконоборачких криза.

Један од мислилаца који је интелектуално консолидовао обожење и дао му снажан доктринарни темељ, који је до данас остао од суштинског значаја, био је (Псеудо-) Дионисије Ареопагит. Читава мисао његова посвећена је обожењу твари, а крајњи циљ је œбожански примрак", у коме душа, пратећи узлазну путању апофатичке теологије, достиже мистичко сједињење с Богом. Узлазни процес почиње материјалним стварима, симболима кроз које се Бог пројављује људским бићима. Имајући у виду реалност људске личности, која је позвана да прими откривење, Божанство не може бити перципирано без помоћи посредника, који су за Дионисија œсвети покрови" испод којих се божанска свјетлост скрива. Циљ овога чланка је да нагласи улогу визуелних елемената (материјалних објеката, симбола) као почетне тачке у процесу обожења, а у контексту естетских елемената хришћанства и црквеног учења о обожењу, које своје темеље дугује управо Ареопагиту.

Када се Црква сусреће са новом културом, делује у три основна правца: прво, прихвата елементе који су усклађени са поруком Јеванђеља. Друго, критички негира друге елементе који су бескомпромисни. Треће, улива нову крв и нови дух оплођујући оно што је позитивно.

Податке, макар врло оскудне, о животу позноримског писца Лактанција, дугујемо Блаженом Јерониму. У свом делу О славним људима он наводи да је Лактанције – пуним именом L. Caecilius Firimianus qui et Lacantius – рођен у Африци (претпоставља се око 250. године) и да га је на место професора реторике у царској резиденцији Никомедији, у Малој Азији, поставио цар Диоклецијан. Лактанције је ту остао све до почетка великог хришћанског прогона 303. године. У дубокој старости (негде око 315) отишао је у Галију, на позив цара Константина, да буде васпитач његовог најстаријег сина Криспа. Неку годину касније завршио се и његов живот.

Само девет година пошто је Диоклецијан подигао на Римском форуму споменик поводом двадесет година стабилне владавине, на којем је себе приказао крај задимљеног олтара, окруженог свагдаприсутним боговима и животињама од памтивека сматраним прикладним за велике жртве, цар Константин је ушао у Рим, 29. октобра 312, после победе над својим супарником Максенцијем, извојеване дан раније, ван града, у бици код Милвијског моста. Жртвеници богова на Капитолу стајали су спремни да приме жртву прикладну прослави његовог победоносног уласка у град, али Константин је, наводно, отишао право у царску палату не приневши никакве жртве.

Ова песма део је циклуса од осам песама у хексаметарском стиху, тзв. Poemata arcane или Песама мистичних (назив није оригиналан Григоријев, већ потиче из каснијих времена), које се баве основним поставкама православног богословља. Наслови појединих песама су следећи: 1. О првим начелима и о Светој Тројици; 2. О Сину; 3. О Светом Духу; 4. О стварању света; 5. О Провиђењу; 6. О бићима обдереним разумом; 7. О души; 8. О Старом и Новом завету и о доласку Христовом.

Редак је случај да је један тако мали текст задобио толико велики значај у животу Цркве. Страдање Светог Поликарпа, које можда није најстарије, постало је буквално темељ учења о мучеништву, и заиста је важило као програм у животу Цркве што се тиче мученика и њиховог поштовања. Његов састављач Маркион, који је сигурно користио сећања и искуства и других хришћанских очевидаца, не описује само „процедуру“ мучеништва, него тумачи, расветљује догађаје и тако заједно са Мартиријом имамо и богословље мучеништва, које је Црква потпуно усвојила чинећи га тако својим животом, својим Предањем.

Мисао Светог Игњарија Антиохијског, „епископа Сирије“ и „Богоносца“, схватљива је једино у контексту у којем је настала, дакле у окриљу Цркве почетком другог века. То је први и основни од замишљених концентричних херменеутичких кругова којима се она да тумачити. Међутим, иако је то најтемељнији и најнезаобилазнији круг, он, наравно, није и једини. Други, шири од њега, је онај у коме се налази не само Свети Игњатије као појединац (у том случају би то био онај први – црквени – круг), него и он и цела Црква тог доба, а то је друштвено-политички, културни и религијски контекст Римског царства уопште а грчко-римске културе Сирије и Мале Азије посебно.

Тема мог излагања је примат у оквирима шире теме овог заседања, а то је „Еклисиологија и национализам“. Основно питање је: да ли је обавезно, и како превасходно може да функционише примат у Православној Цркви узимајући у обзир постојање национализма у њој? Какав утицај на примат, на његово схватање и практичну примену у Православној Цркви, има постојање национализма у њеној еклисиологији? Да бисмо одговорили на ова питања, потребно је пре свега да укратко опишемо основна богословско-еклисиолошка начела, на основу којих се развио примат у Православној Цркви.