А [у оно вријеме] идући покрај мора Галилејског видје [Исус] два брата: Симона званог Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.

Пред савременом православном теологијом и црквеношћу уопште, личност и дело св. Григорија Паламе (1296-1357/9?) остаје и даље актуелна тема и жива инспирација, као и наглашена потреба сталног стваралачког повратка савремене религиозности духу аутентичног паламитског исихазма.

У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.

Непосредна сведочанства Писма о свештеничком служењу чланова Цркве су малобројна, али до те мере конкретна да не захтевају никаква посебна тумачења. У својој посланици апостол Петар обраћа се свим хришћанима: “И ви сами као живо камење зидајте се (οίκοδομεισθε)[1] у дом духовни, свештенство свето (εις ιεράτευμα ΄άγιον), да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христ...

У периоду између Васкрса и Педесетнице београдска издавачка кућа Службени гласник објавила је књигу протојереја ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу и доцента на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Православље и модерност – теме практичне теологије.

Св. Марко Евгеник, митрополит ефески (1391-1444) велики светитељ Божји и један од најзначајнијих Отаца и Учитеља Цркве у новија времена, од својих савременика називан Новим Василијем, Новим Богословом и Атлантом Православља, данас је, нажалост, веома слабо познат не само широј црквеној, него и богословској јавности - у новијем, техничком значењу те речи.

Свет Физиолога је такав да у њему за разлику од нашег не постоји граница између видљивог и невидљивог, Бога и човека, граница између кругова. У Физиологу се огледају теолошки, филозофски, научни, етички, естетички погледи средњовековног света. Он је описао један мали круг унутар великог. Његов свет је складан, целовит. Све је сједињено као Христова божанска и људска природа по сабору у Халкидону: несливено, непромењиво, неразлучно и неизмењиво.

Обично се сматра, а и помало олако се изричу одговарајуће тврдње, да се средњовековна Србија развијала под свеобухватним утицајем Византије. Ова би се оцена могла прихватити, под условом да се не губи из вида да она покрива само део читаве слике, неоспорно веома значајан део, али не и њену целокупност. Уз то, као и код сваког другог историјског феномена који се развија, и облици византијско-српске блискости трпе промене у времену и простору. Време у којем је живео Свети Сава доносило је, увелико и под његовим утицајем, нов квалитет у српском поимању Византије.

Рецепција наслеђа античке књиге у Житију деспота Стефана Лазаревића Константина Филозофа (Костенечког) запажена је кроз упадљиве реминисценције на класичну старину, али се она манифестује и кроз примену античких књижевноуметничких поступака и кроз пишчеву високу оцену достигнућа претхришћанске грчке мисли. Константин у прва два вида класицизма надмаша друге средњовековне српске писце, а у последњем је јединствен међу њима, па је његово ослањање на античко предање у овом делу резултат и литерарних конвенција условљених избором жанра световне биографије и његове припадности најлибералнијем крилу хришћанских интелектуалаца средњег века.