Празник Христовог рођења установљен је тек у IV веку, што је доста касно, ако се узму у обзир место и значај овог празника у хришћанству данас.(1) До IV века сећање на Христово рођење, бар на Истоку,(2) празновано је у оквиру Богојављења, које је било јединствен празник Христовог рођења, поклоњења мудраца, крштења и првог Христовог чуда (претварање воде у вино на свадби у Кани Галилејској).(3) Један од разлога релативно позног установљења овог празника свакако је и тај што хришћани, за разлику од пагана, нису придавали велики значај телесном рођењу. У хришћанским заједницама није празнован дан рођења, него дан смрти, који је сматран даном рођења за вечни живот, нарочито када је реч о мученицима за веру.(4)
Најраспрострањеније тумачење настанка овог празника јесте оно које га доводи у везу са римским празником Рођења Непобедивог Сунца (Dies Natalis solis invicti), који је празнован 25. децембра, односно у време зимског солстиција,(5) и који је представљао симбол паганског отпора хришћанству. Познато је да се истовремено са хришћанством у грчко-римском свету истом брзином ширио и култ Сунца, који је нарочито пропагирао цар Аурелијан (270-275). Овај цар је после великих војних успеха, које је имао на Истоку, прогласио култ Непобедивог Сунца за званични култ Римског царства. У циљу његовог јачања, у којем је требало да буду обједињени сви остали култови империје, (6) Аурелијан је 274. године установио и празник под називом Dies Natalis solis invicti.(7)
Успостављање јединственог култа представљало је једну од компонената Аурелијановог програма обнављања јединства Царства.(8) У култу Непобедивог Сунца, који је био главни званични култ Римске империје током IV века, Сунце је поштовано као извор живота и, према томе, као божанска сила. Празник Рођења Непобедивог Сунца празнован је последњих дана месеца децембра, односно када светлост почиње да тријумфује над тамом.
У прилог овој хипотези иде и чињеница да се најстарије сведочанство о празновању Божића 25. децембра налази у Хронографији из 354. године,(9) која садржи, у форми календара, каталоге римских празника, конзула, градских перфеката, као и две листе са датумима погреба римских епископа (Depositio Episcopum) и мученика (Despositio Martyrum). Први датум који је дат у Despositio Martyrum јесте 25. децембар: „VIII kal. Ian. Natus Christus in Betleem Iudee”. Из Хронографије се да закључити да тај датум важи од 336. године и да је 25. децембар означавао почетак литургијске године.(10)
Додатни аргумент који потврђује овакво тумачење настанка Божића јесте чињеница да је и цар Константин Велики био привржен култу Сунца. Зато се сматра да је и Константинова религијска политика, нарочито после издавања Миланског едикта 313. године, утицала на приближавање Сунчевог култа и хришћанске побожности. (11) Хришћани су после те године могли да организују свој религијски живот и да даље шире своју веру, али су и даље били у мањини. Да би се омогућила бржа експанзија хришћанства било је неопходно да се култ Сунца замени празником рођења духовног Сунца, Исуса Христа. Могуће је, дакле, да су хришћани преузели ову тему, односно Сунце као светлост и живот, што је било блиско свим следбеницима природне религије, али да би се остало у библијским оквирима инсистирали су на библијској терминологији, те су зато говорили о рођењу „Сунца правде“ (Natalis solis iustitiae),(12) уместо „непобедивог Сунца“ (Natalis solis invicti).
С друге стране, постоје научници, који оспоравају везу између празника Божића и римског празника Natalis solis invicti, инсистирајући на томе да је датум празновања Васкрса у прва три века одредио и датум празновања Божића.(13) Наиме, хришћани су преузели јеврејску традицију према којој су велике личности живеле потпун број година, што значи да се дан њихове смрти подудара са даном рођења. Јевреји су ову концепцију примењивали на старозаветне патријархе, а хришћански теолози на Христа, с том разликом што су Христово страдање уместо са рођењем доводили у везу са његовим зачећем, због сотериолошког значаја које има Христово узимање тела од Марије.(14) Тако је, на пример, у Малој Азији, где је Васкрс празнован 6. априла, односно у дан који је по мишљењу тамошњих хришћанских заједница био еквивалентан 14. нисану (датум празновања јеврејске Пасхе), Христово рођење празновано 6. јануара, заједно са Богојављењем. На Западу је, пак, сматрано да Васкрс треба да се празнује у недељу, јер се Христово васкрсење догодило у тај дан, али је према њиховом прорачуну 14. нисану еквивалентан 25. март, те је зато и за датум празновања Божића усвојен 25. децембар.(15) Овакво тумачење одређивања датума празновања празника Христовог рођења познато је у науци као „computation theory“ или „Komputationsyhypothese“.(16) Уколико би се прихватила ова теорија то би значило да је подударност датума празновања Божића са зимском солстицијем случајна.
Чини се да ће питање порекла празника Божића остати на нивоу хипотеза, због тога што све до средине IV века не постоје поуздана писана сведочанства о његовом настанку. Оно што се може са сигурношћу тврдити, захваљујући постојању извора, јесте то да се празник прво појавио на Западу, а тек од друге половине IV века почиње да се празнује и на Истоку, и то вероватно из теолошких разлога.(17) То је време у којем је деловао Аполинарије Лаодикијски (+ око 390), који је оспоравао присуство потпуне људске природе у Христу.(18)
У Антиохији и околини Божић је почео да се празнује око 386. године,(19) у Цариграду око 380. године,(20), у Малој Азији крајем IV века, у Александрији у V веку,(21) а у Палестини тек у VI веку.(22)
(... )
Када је реч о ванбиблијским предсказањима о Христовом рођењу, треба напоменути да су се многи хришћански теолози позивали на поједине паганске писце и њихове списе, које су тумачили алегоријски. Један од карактеристичних примера представља месијанско тумачење Варгилијеве четврте еклоге из које ћу навести седам стихова у којима се опева рођење детета које ће означити почетак последњег, „златног доба“ човечанства:
Сада је дошло последње доба пророчанства из Куме,
изнова се рађа велики низ векова.
Сад се враћа и Девица (Асреја), враћа се Сатурнова власт;
сада и ново поколење силази са небеских висина.
Ти, чедна Луцина, нађи се на дечаковом рођењу,
са којим ће престати гвоздено доба и почети златно доба,
на целом свету; твој сада влада (брат) Аполон.(23)
Кипријан Картагински (+ 258) био је први хришћански писац, који је употребио ову еклогу,(24) а њено месијанско тумачење које се среће у Oratio Constantini, где је Вергилијева Девица (Virgo, ст. 6) поистовећена са Богородицом, а ново поколење (noua progenies) са Христом и хришћанима,(25) превладаваће све до друге половине XVIII века, када га је оспорио немачки протестант Г. Хајне.(26) Смештањем четврте еклоге у њен историјски контекст утврђено је да је она написана у част пакта у Брундизију септембра 40. године старе ере, који је обухватио и венчање Антонија и Октавијанове сестре Октавије. Ово ванчање је отклонило опасност од рата између њих двојице, а дете из песме ће бити син из тог брака.(27)
НАПОМЕНЕ
1 О празнику Христовог рођења v. Talley, T. (1991). The Origins of the Liturgical Year, Collegeville, 123, 125 и 130-131 и Roll, S. Toward the Origins of Christmas, Kampen и Roll, S. 2000. „The Origins of Christmas: The State of the Question”, in: Between Memory and Hope: Readings on the Liturgical Year, (ed. M Johnson), Collegeville, Minnesota.
2 Тали сматра да је на Западу Божић установљен пре Богојављења. Talley (1991), 87.
3 Talley (1991), 123, 125 и 130-131 и Merras, M. The Origins of the Celebration of the Christian Feast of Epiphany. An ideological and Historical Study, Joensuu Finland.
4 Martyrium Polycarpi, 18, 3 (стр. 16). Одраз таквог поимања смрти среће се код појединих писаца из IV и с почетка V века, као што су Амвросије Милански, De excess fratris sui Satyri duo. De fide resurrectionis, 5: „И ми сами заборављамо дане рођења покојника, и онај дан када су умрли обнављамо свечаним слављем“, PL 16, 1316C и Августин, Sermo 310. In Natali Cypriani martyris, 1: „Црква тако слави то име, то јест Рођења /рођендане/, да драгоцене смрти мученика зове Рођења“, PL 38, 1412-1413.
5 Talley (1991), 87-88, 90.
6 Chadwick, H. (1967).The Early Church, Harmondswort.
7 О култу Непобедивог Сунца v. Halsberghe, G. 1972. The Cult of Sol Invictus, Leiden.
8 Talley (1991), 89.
9 О овој Хронографији v. Salzman, M. R. 1990. On Roman Time. The Codex-Calendar of 345 and the Rhytms of Urban Life in Late Antiquity, Berkeley, Los Angeles, Oxford.
10 Talley (1991), 85.
11 Talley (1991), 89.
12 Старозаветни пророк Малахија, према хришћанском тумачењу, говори о Христовом доласку када каже: „а вама, који се бојите имена мога, засијаће Сунце правде“ (Mal. 3, 20). Израз „Сунце правде“ употребљен је и у божићном тропару, као главној химни једног празника. У Новом завету каже се да је лице Христово приликом његовог преображења „засијало као Сунце (Mt. 17, 2), а поређење Христа са Сунцем срће се и у Апокалипси (Apc. 1, 16). Вероватно да се и окретање хришћана према Истоку током молитве налази у вези са симболиком светлости и Сунца. О овоме последњем v. Pocknee, C. E. 1963. The Christian Altar, London, 88-100 и Talley (1991), 101.
13 Главни представници оваквог тумачења настанка празника Божића јесу: Duchesne, L. 1889. Origine du culte chrétien, Paris и Talley (1991), 129-130.
14 То се наглашава и у химни О Пасхи Мелитона Сардског.
15 О овоме v. Duchesne (1889), 250 и даље; Talley (1991), 129-130 и Roll (1995), 72-74.
16 О овој хипотези v. Roll (1995), 87-106.
17 О почецима празновања Божића на Истоку v. Talley (1991), 134-141. О теолошким разлозима, који су могли да утичу на прихватање празника Божића и на Истоку v. Roll (1995), 165-224.
18 Василије Велики се жали на Аполинаријево погрешно учење у својој 265. посланици. Saint Basile, Lettres, t. III, (ed. Y. Courtonne), Paris 1966, 128-130.
19 Talley (1991), 135-137.
20 Ibid., 137-138.
21 Ibid., 140-141.
22 Ibid., 139-140 и Esbroeck, van M. 1968. „La Lettree de l'empereur Justinien sur l'Annonciation et la Noel en 561“, AB 86: 351-371.
23 Ст. 4-10. Издање с коментарима: Coleman, Robert, ed. (1977). Vergil: Eclogues. Cambridge University Press.
24 Courcelle, P: 1992. „Les exégèses chrétiennes de la quatrième égloge“, RÉA 59: 294-319.
25 Ibid., 295 и Clausen, W. 1994. A Commentary on Virgil Eclogues, Oxford. Оваквом тумачењу четврте еклоге свакако је допринео и познати стих из књиге пророка Исаије: Зато ће вам сам Господ дати знак: ето дјевојка ће затрудњети и родиће сина и надјенуће му име Емануило (Isa. 7, 14).
26 Clausen (1994), 127-128. Пре Хајнеа, њено месијанско тумачење оспорили су Блажени Јероним и Блажени Августин. Clausen (1994), 127.
27 Очекивани син се никад није родио, него се родила кћерка. Clausen (1994), 121-122.
Преузето из књиге: Коста Симић, Песникиња Касија.
Литургијска поезија песникиње Касије и њен словенски превод, Нови Сад 2011.
