За српску српску хагиографску литературу, чији почеци сежу у прве године XIII века, с разлогом се може нагласити да представља репрезентативни узорак српске средњовековне књижевности. Српска житија су настала под утицајем византијских узора и у своме развоју, који је потрајао више од четири столећа, негде до средине XVII века, пролазила су кроз различите фазе.
Константин XI Палеолог, четврти од шест преживелих синова Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш. Осим њих супружнички царски пар имао је још двојицу синова и две кћери који су умрли у детињем узрасту од куге (један од преминулих синова се такође звао Константин). Рођен 8. јануара 1405. године у Цариграду.
Недавно ce (1996) навршило осам стотина година од тренутка када je Стефан Немања одлучио да ce повуче са престола y корист свога сина Стефана, потоњег Првовенчаног краља. Он je тим поводом сазвао државни сабор да би објавио одлуку и добио сагласност. Родоначелник династије, која je означила епоху y укупној историји Срба, сматрао je 1196.
Полемика ο православности српског црквеног сликарства 1886. године између неколико књижевника, сликара и историчара уметности, a поводом икона Ђорђа Крстића за нишку Саборну цркву, остаће средишње место зрелих естетичких и теолошких расправа y Србији.
Једна од најзначајнијих карактеристика византијске културе и хришћанске духовности је непрекинута веза са античком културом. Наиме, хришћанско богословље и духовност тога доба изражавани су античким философским категоријама.
Присутност позноантичке културне традиције и њен утицај на архитектонско стваралаштво ранохришћанског, а тиме и рановизантијског периода, омогућава сагледавање и тумачење порекла, али и генезе архитектонских облика сакралног градитељства, која је довела до формирања органског јединства оствареног унутар грађевина централног плана са куполом у средишту.
Често се понавља да европска цивилизација своју колевку налази у хеленској култури, али је подједнако важно нагласити да су у садржај европске цивилизације уткане и неке идеје које своје порекло налазе у хришћанству а не у антици. То су рецимо: слобода, мултиетничност, космо-политизам, равноправност полова, идеја напретка и прогреса, за које би се рекло да воде порекло из хришћанске филозофије а не из хеленске.
Пре него што почнемо са подробнијим излагањем о Синаитима и њиховој улози у животу Србије XIV и XV века, као и са излагањем о духовном покрету везаном за њихово име, неопходно је одговорити на неколико питања. Прво питање: Откуда назив "Синаити"? Са њим је у непосредној вези и друго питање: Ко су и каквог су порекла били "Синаити"? Као и још једно: Откуда они у Србији XIV и XV века?
Редовно заседање Светог Архијерејског Сабора 20. априла 1947., започело je разматрањем Извештаја о раду Св. Архијерејског Синода од 1941. до 1946. У саопштењу Одбора за преглед тог Извештаја, које je поднео тадашњи Епископ Банатски Дамаскин, истакнуто je да су ce "у овом времену одиграли важни и судбоносни догађаји по нашу Цркву и народ, те je ово не само извештај о раду Св. Архијерејског Синода, него и приказивање историјских догађаја који су ce десили у животу наше Цркве и народа, од почетка окупације наше земље од непријатеља до данас".
Proučavanje istorije novije srpske arhitekture, za eto u pojedinim opisima F. Kanica, M. Đ. Milićevića, V. Karića i S. Stojanovića, utemeljeno je tek u periodu između dva svetska rata ogledom M. Kašanina u knjizi „Srpska umetnost u Vojvodini" (1927) i antologijskim delom N. Nestorovića „Građevine i arhitekti u Beogradu prošlog stoleća" (1937).
