Благодаримо Ти и за ову Службу,
коју си благоизволео да примиш из наших руку.
На земљи се свакога дана савршавају највеће, најзначајније и најсвештеније дело од свих дела која људи могу чинити: Божанствена Литургија, наставак Тајне Вечере, коју је свршио Господ Исус Христос са Својим ученицима. Људи могу чинити многа велика дела, али ништа веће и значајније од Свете Литургије. То је јединствена привилегија, коју је Бог дао човеку, јер ни Ангели не могу Свету Литургију савршавати. У Светој Литургији Ангели садејствују људима, као што чујемо у Тропару Светог Спиридона: Појући свете молитве своје, Ангеле си имао за саслужитеље – када си служио Свету Литургију, Ангели су ти саслуживали. Заиста, у оно што се, рукама свештеника, савршава на Светој Трапези, како пише Апостол Петар, и Ангели желе да завире (Прва Петрова 1, 12).
Литургија значи: народно дело, то јест, дело за народ Божији. Црква се моли за сав свет, али Свету Литургију служи само за верне, за благочестиве и православне хришћане. Црква је народ Божији, па према томе, Света Литургија као народно дело, служи се за народ Божији од истог тог народа. Зато свештеници Цркве не служе сами или тајно, него сваки пут заједно народ Божији и свештеници савршавају Свету Литургију. Када кажемо народ Божији, не сматрамо да су лаици одвојени од клирика; сви заједно смо народ Божији: и лаици и клирици.
Није лако рећи шта је Црква, али ми схватамо и доживљавамо Цркву онда када служимо Свету Литургију.* Када смо у Храму и Света Литургија се служи, ми не само да просто, ако посматрачи, пратимо шта се дешава, него сви заједно литургишемо. Ми смо народ Божији и ми савршавамо Свету Литургију заједно са служитељима Цркве, који рукоположењем имају благодат свештенства. Зато су и све молитве и све химне Свете Литургије написане тако (у множини) да се види да не служи само свештеник, већ сви хришћани који су у Храму. Господу се помолимо, говори ђакон, и Пазимо, и то говори целом народу, јер смо сви ми Црква и сви заједно савшавамо Свету Литургију.
Сваки пут када се саберемо у Храму кажемо да смо на Сабрању, а сабрање значи да просто „не идемо у Цркву“, него се сабирамо да бисмо постали Црква (Прва Коринћанима 11, 18; 14, 23). Наше сабрање показује да смо ми Црква. А још више смо Црква не само када се сабирамо, него када заједно са свештеником служимо Свету Литургију (учешћем и Причешћем). У Светој Литургији се види шта је Црква. Литургијско Сабрање је Црква. Света Литургија је центар свих Свештених Богослужења, која се у Храму служе од стране Цркве, и то увек у присуству свештеника међу нама, јер без свештеника и без Свете Литургије нисмо Црква, већ обичан скуп, попут скупова које праве разне организације и удружења. Црква значи народ, свештеник и Света Трпеза, то јест – Света Литургија. Света Литургија, наравно, није нешто чега су се људи досетили, већ је велика и најбожанственија Тајна, коју је установио и основао Сам Господ Исус Христос. Да се боље изразимо, Исус Христос је основао Свету Тајну Божанске Евхаристије и Црква служи Свету Литургију, настављајући велику најбожанственију Тајну. Зато се Света Литургија зове и Божанска Евхаристија, што је исто, Свештено и Свето Богослужење Цркве, у коме се наставља бескрвна Жртва Господа Исуса Христа.
Света Литургија или Божанствена Евхаристија је иста она жртва коју је извршио Исус Христос, приносећи Самога Себе за спасење света. Те ноћи, на Тајној Вечери, преломио је Хлеб, дао Својим ученицима и рекао: Узмите једите, ово је Тело Моје... “ Затим, благословивши Чашу, дао је својим ученицима и рекао: Пијте из ње сви, ово је Крв Моја...“ Оба пута је јасно рекао, дословно мислећи изговорено: Ово је Тело Моје и Ово је Крв Моја. Али, није их уверио само у то, него је дао и заповест, рекавши: Ово чините у Мој спомен. Црква дакле сада, по заповести Господа Исуса Христа, служи Свету Литургију и наставља исту Жртву и Тајну Свете Евхаристије.
У речима Господа Исуса Христа, које је упутио Својим ученицима, садржи се и наставак Жртве и Причешће Телом и Крвљу Његовим. Литургија или Божанска Евхаристија није само Жртва и сећање на Тајну Вечеру, него и Причешће верних. Црква савршава Свету Литургију и наставља Христову жртву да бисмо се причестили Телом и Крвљу Његовим. Када кажемо жртва Исуса Христа, мислимо на Његову Крсну смрт, али и на тридневно Васкрсење Његово. И када служимо Свету Литургију, као што свештеник у једној молитви каже: Смрт Његову објављујемо, Васкрсење Његово исповедамо. Када је Исус Христос на Тајној Вечери основао Тајну Божанствене Евхаристије, говорио је о Својој Смрти и Васкрсењу, о Своме Светом Телу, које ће умрети на Крсту, и о Часној Крви Својој, која ће потећи из ребара Његових; о Свом Телу, које је узео на Себе при Оваплоћењу и које ће после три дана васкрснути нетрулежно и бесмртно, исто оно које се сада у Светој Тајни предаје за храну верних, на отпуштење грехова и живот вечни.
О свему томе, пак, не може се говорити сада, у једној беседи; јер су многобројне и велике теме Свете Литургије, о којима нам у наставку ваља говорити. Стога, после ове уводне Беседе, наставићемо целе године да тумачимо Свету Литургију, ако нам Бог да живота. Почећемо тумачење Свештеног Богослужења од почетка, онако како га чујемо и видимо да се одвија у Цркви, и по реду ћемо протумачити шта се у њему говори и збива. Тада ћемо моћи, све оно што смо данас рекли веома уопштено, да видимо у свакој појединости, и да, речено, колико нам је могуће, схватимо. Јер све оно што се у Светој Литургији збива, у наш ум не може да стане, зато треба имати вере, да бисмо речено могли доживљавати у себи. Увек је веће неку ствар доживети у себи, него ли је штуро, својим мозгом, разумети. Света Литургија није нека мртва пракса, него је живо дело Цркве, које утолико боље разумемо, уколико живље учествујемо у њему. Не када као посматрачи пратимо шта се збива у Храму, него када смо ми сами ти који живо савршавамо Свету Литургију. Поновићемо оно што представља основну истину и божанску стварност: Црква, дакле, није нешто страно и изван нас, Света Литургија није неки обред на који идемо, него смо ми сабрани – Црква, и сваки пут сви заједно служимо Свету Литургију**
Низ ових Беседа има поменути циљ: да нам објасни шта се збива у Светој Литургији, како бисмо увидели које је наше место и шта треба да чинимо када Црква служи Литургију. Покушаћемо да објаснимо и речи Свете Литургије, као и да протумачимо значење свега што се дешава. Нараво, теме Свете Литургије имају веома дубоки смисао, који не можемо лако да схватимо и изразимо. Не можемо увек да изразимо оно што мислимо, јер оно што ум може да замисли, уста не могу да изразе; и оно што устима можемо да изговоримо, не можемо лако да запишемо, на начин, не само једноставан, него и леп, да би нас сви са задовољством читали и схватили, и пре свега се изграђивали, јер наш циљ је увек, не просто да хришћани уче, него да се изграђују, то јест да се у њима изграђује и расте вера и нада у Бога и љубав између нас. Дакле: да се изграђује Црква Божија.
Да се помолимо, а помолите се и ви, који слушате и читате ову Беседу, да нам Бог да живота и снаге, јер је Он Животодавац и Једини Моћан, свагда и у бесконачне векове. Амин.
*Ср. А. Хомјаков (и о. Јустин): „Само онај схвата Цркву, ко схвата Литургију“ (напомена Атанасија Јевтића).
**Упореди ову истину са причом неких код нас: да су Срби „обредословни народ“ и зато треба „исто да служимо... да бисмо се препознали“... Упореди и тзв. „црквене заповести“ (непознате Православном Предању пре 17. века): „служити службу Божију сваке недеље и празника“... и „причешћивати се у споменуте велике постове“! Литургија није само „слушање“ ни „повремено“ Причешће. Ово је словесно, духовно, крвно-телесно учешће=Причешће=сједињење са Христом у Телу Његовом. Литургија је изграђивање Цркве кроз наше уграђивање у њу Свештенослужењем и Причешћем (Прва Петрова 2, 5). О тзв „Црквеним заповестима“ в. у Додатку четврте књиге О Светој Литургији Атанасије Јевтића, стр. 341-344 (Латинска застрањивања) (напомена Атанасија Јевтића).
Све беседе (52) Дионисија, митрополита Срвије и Козане, објављене су на српском у књизи Божанствена Литургија Светог Јована Златоуста, Хиландарски путокази број 57, Београд 2011, за коју је коментаре написао епископ Атанасије Јевтић. Беседе је са грчког (Λόγος Οικοδομής, издање Митрополије Κοζάνης, 1982) превео Дејан Ристић, лектура Атанасије Јевтић.
Митрополит Дионисије је рођен 1912. године на егејском острву Андросу, од оца Леонида, свештеника. Завршио је гимназију и школу византијске музике у Атини, замонашио се 1934. године и као ђакон служио у Атини, где је завршио и теологију, од 1945. служио је као јеромонах, архимандрит - протосинђел у Триполију – Пелопонез. Године 1949. позван је од Архиепископа Атинског и све Јеладе Спиридона за протосинђела атинског, где је 1952. изабран за епископа, помоћника Архиепископског. Од 1957. до 1997. био је Епархијски Архијереј – Митрополит Сервијски и Козански у Грчкој Македонији.
Као викарни епископ при Јеладском Синоду издао је Мали требник са неколико од њега новосастављених чинова Освећења, и приредио је званично издање Архијерејског чиновника. Такође је написао и извесна Житија и Службе нових Светих, и неколико студијских радова из византијске музике, јер је у црквеној музици и појању био изузетно обдарен. Треба истаћи његове Архипастирске беседе, Поуке, Енциклике, упућиване клиру и народу, које је и објављивао у Епархијском часопису Изграђивање. У овом часопису су штампане и 52 Беседе – Тумачења Свете Литургије, које се први пут појављују на српском језику у књизи Божанствена Литургија Светог Јована Златоуста. Упокојио се у Господу 7. децембра 1997. године.
