У науци се поставља питање да ли је византијска хагиографија својим занимањем за есхатолошко, метаисторијско, релативизовала историју и проблеме што их историја намеће. Критика појединих истраживача да су византијски хагиографи, истицањем натприродног и чудесног, омаловажили историјска и политичка питања и тиме поткопали израженију мисионарску активност Цркве, такође се може чути. Као противстав, тврди се како је, с друге стране, западнохришћанско изражено интересовање за историју, преокупација етиком и дубоко поштовање институције (које иде до нивоа легализма), водило забораву есхатолошке визије постојања. Нису ли ови ставови сувише уопштени? Ове и сличне проблеме савремене хагиографије покушаћемо да размотримо анализирајући једно, притом и најважније, дело из опуса Симеона Метафраста (910–987), његов Μηνολόγιον, који Православнa црквa признаје за свој званични Минологион.
* Објављено у: Богословље: 1-2 (2010)
