Мелитон Сардски је важна црквена и богословска личност која је деловала, углавном, између 160. и 180. године као епископ Сарда у Лидији и као писац. Он представља авангардно малоазијско богословље проткано павловским, јовановским и савременим богословским елементима, и које ће мало касније дати великог оца и учитеља Цркве Иринеја Лионског. О животу и делатностима Мелитона немамо података. Углавном, знамо да је био човек од угледа (Јевсевије, Црквена историја IV 26, 1), живео је „у Духу Светом“ (Поликрат, у горе наведеном делу V 24, 5) и сматран је темељем Цркве и њеног Предања (V 24, 1). Такође, сматран је за „пророка“ (Јероним, О знаменитим људима III, 24), највероватније у древном смислу носиоца Предања, а не зато што је припадао Монтановом пророчком покрету, од којег је вероватно примио неки утицај, иако знамо да га је одбацивао. Већина истраживача сматра Мелитона кватродециманом (празновао је Пасху 14. нисана). Из чињенице да је написао многа дела, која су изгубљена, изузев једног, закључујемо да је плодоносно радио ради суочавања са питањима свога времена, као што су гностицизам, монтанизам или маркионизам.
Своју књижевну делатност можда је почео Апологијом, коју је послао Марку Аурелију (161-180) и која је, осим једног фрагмента, изгубљена. Углавном, ово дело изражава климу апологета из другог века, али додаје и један нови елемент. Између хришћанства и Римског царства треба да постоји хармонија. И хришћанство и Римско царство настали су у исто време и процвали су у ранохришћанском периоду, али су се касније увећали, што показује да имају исту судбину, наравно због јединствене Божанске икономије и могућности света да тријумфују над злом (заједничко поимање код апологета). Чувено дело О Пасхи, које је једини Мелитонов текст сачуван у целини (публикован је у целини 1940, а потпуније тек 1960. године), открива једну другу димензију његове личности, појмљене у богословско-еклисиолошкој клими епохе. Његово богословље је овде библијско и у основи не изгледа да се налази под утицајем философских или космолошких схватања. Његове позајмице су од другостепеног значаја (на пример од гностика Теодота). До задивљујућег степена проширује и продубљује богословље јединствене Божије икономије, односно јединства спасоносног дела од Адамовог пада и надаље. Тумачи историју и спасење као јединствен догађај са потпуно оптимистичким тоном. Карактеристично је да углавном у историји и конкретно у животу израиљског народа тражи и налази Христову делатност, тако да ову визију претхришћанског света карактеришемо христолошком. Ово му не смета да буде оштар и директан према Јеврејима, које сматра одговорним за Христово распеће и назива их богоубицама.
Своје богословље Мелитон развија почињући од визије Старог завета као типа (праобрасца) и Новог завета као испуњења и тријумфа. Тајна Христа и спасења има свој јасан праобраз у Старом завету који се може разумети само посредством Новог завета: „ништа од онога о чему се говорило и што се догодило није без приповести и предзнамења... оно што се говорило служи као приповест, а оно што се догодило као праобраз“ (35). Старозаветна Пасха је образац нове Пасхе, тајне и истине спасења. Тако је Мелитон најизразитији представник типолошког егзегетског метода у древној Цркви. Читаво његово дело О Пасхи јесте наглашавање улоге Христа у историји спасења човека, што је иначе представљало средиште празника Пасхе, а Мелитон је то само још више појачао.
Опис и тумачење Христове личности генерално одају христологију II века, док понекад бива „претеча“ и касније христологије (исказима као што су: Христос „будући по природи Бог и човек“ 8; „Јер будући заједно Бог и човек савршен у две своје суштине“, О оваплоћењу фрагмент) и „припрема монархијанизам и савелијанизам (исказима као што су: Христос је „када рађа отац, када се рађа син“ 9; „Господ обукавши се у човека“ 100; Христос „носи оца и бива ношен од оца“ 105). Последња тенденција је уобичајена код апологета, поготово у другој половини II века. Наравно, Мелитон не припрема свесно ниједно погрешно учење, него једноставно изражава своје доба.
Мелитонов допринос животу Цркве је изузетно велик на пољу њеног песништва. Његов сачувани текст, који је највећим делом поетски и представља најопширнији ритмички текст древне Цркве, постао је колевка црквене поезије и подстакао стварање знаменитих „кондака“ писаних од краја IV до VII века. Поређење списа О Пасхи и службе Великог петка (П. Христу) импресивно показује да је Мелитонов текст представљао основу или извор те службе. Тако, овај текст, заједно са поетским и химнолошким одељцима и у другим текстовима II века, дефинитивно решава проблем порекла, извора и предисторије црквене поезије каснијег времена, која је изузетна у погледу квалитета и квантитета.
(Из књиге: Стилијан Пападопулос, Од Апостолских ученика до Никеје,
Патрологија I: Увод, II и III век, Београд 2012
Свети Мелитон Сардски
О ПАСХИ (српски превод)
