(1700 година Миланског едикта)
Упркос целокупној пропаганди, Константин и његови наследници нису довели до краја паганства. Оно што јесу донели хришћанским Црквама били су мир, богатство и, изнад свега, могућност да изненађујуће брзо изграде јаку позицију на локалном нивоу. Константин се суочио с једном установом која се већ доказала као кадра да мобилише и прерасподели богатство у религијске сврхе. Настављајући римску традицију раскошних задужбина култовима који су сматрани најкориснијим за Царство, Константин је постао хришћански ктитор надмоћне дарежљивости. Он је у Риму изградио велике цркве – базилике (праве „царске дворане“ будући да име basilika од basileus, краљ, на то упућује) Светог Петра и Светог Јована Латеранског. У Антиохији је подигао велику осмоугаону цркву са златном куполом, преко пута новосаграђене царске палате. Изнад свега, подигао је цркву Светог гроба у Јерусалиму. Ове цркве биле су проповеди у камену. Оне су проговарале далеко гласније и трајније о судбинском савезу Цркве и Царства од било ког царског едикта или теоретисања ма којег епископа. Оне су посетиоце остављале усхићенима.
„Украс је заиста неизрециво чудесан (написала је Егерија, шпанска ходочасница, о Константиновој цркви Светог гроба). Све што се може видети је злато, драго камење, свила... Једноставно не можете замислити мноштво и тежину свећњака, воштаница, кандила и свега осталог што се користи приликом богослужења... то се не може описати, а толико је величанствена и сама грађевина. Саградио ју је Константин и... била је украшена златом, мозаицима и скупоценим мермером, колико год је његово Царство то могло да обезбеди.“(1)
Морамо се подсетити да ове цркве нису стајале усамљено. Оно што ми називамо „црквом“ није била изолована грађевина. Црква се обично налазила у склопу грађевинског комплекса. Међу тим грађевинама налазили су се и secretarium (дворана за пријеме у којој је епископ вршио судске дужности), пространа епископска палата, складиште робе за дељење сиромашнима и, пре свега, једно импресивно двориште, какво се обично налазило испред градске резиденције неког племића – за добротворне гозбе, дељење милостиње или, једноставно, да се верни онде састају да чују градске новости. Августинова базилика у Хипону, на пример, имала је просторију за паству бројнију од 300 људи. То није била велика црква, али налазила се у „хришћанској четврти“, од 5.460 квадратних метара, са 120 одаја.(2)
Такви грађевински комплекси чинили су очигледним појаву новог стила у вођењу градова. Епископи и клир били су ослобођени плаћања пореза и обавезних јавних служби. У сваком граду хришћанско свештенство постајало је једина друштвена скупина која се рапидно увећавала у време када су потешкоће Царства проузроковали престанак рада осталих грађанских удружења. Заклетвом везана за свога епископа, читава јерархија свештеника, ђакона и нижих клирика образовала је један ordo у малом, танано разврстан као било које градско веће и једнако упорно привржен својим повластицама.
Штавише, Константин је очекивао од епископа да делују као једине судије и арбитри у парницама између хришћана, па чак и између хришћана и нехришћана. Нормална грађанска парница постала је неприуштиво скупа. Зато је епископ, који је међу верницима већ уживао углед боголиког судије кад је у питању грех, брзо постао обдусман читаве локалне заједнице. Осим тога, царске залихе хране и одеће даване клиру за расподелу сиромашнима претвориле су оштро унутра окренуту бригу верника једних према другима у нешто налик јавном систему здравствене заштите, осмишљеном да умањи и надзире градску сиротињу у целини.(3)
Морамо се подсетити на то шта је ова експанзија Цркве на локалном нивоу значила за структуру Римског царства у целини. Градови су одувек били центри римског света. Римске власти функционисале су кроз њих. Чак и снажнија римска држава 4. века зависила је, у погледу прикупљања пореза, одржавања реда и спровођења закона, од добре воље градског друштва. Како је 4. век одмицао, постајало је све јасније да су сада хришћански епископи, освајајући градове са дна ка врху, дошли у позицију да одлучују о политици царева. Сада су они са својим клиром постали локалне групе с којима је требало одржавати добре односе. Реп је почео да врти пса.(4)
Хришћанство је остало периферни покрет. Ма колико дивљења изазивало неколико огромних базилика које су цареви подигли у Риму – и нешто касније у Триру и Милану – њих је у засенак бацило пуко мноштво цркава далеко умеренијих размера које су одражавале снагу месног свештенства да мобилише локалну оданост и да се позове на локални понос. На тако удаљеним крајевима, као што су биле северна Италија и Сирија, подови нових цркава прекривени су брижљиво детаљисаним квадратима мозаика, од којих је сваки носио име локалне породице-дародавца. Хришћанска села заједнички су улагала свој иметак да прекрију Алжирску висораван (наводимо само ову област као пример) ваљаним малим „кућама праведних“(5). У римској Британији, црква у Вотер Њутону служила је потребама мале заједнице, а ипак је имала квалитетан сребрни путир, дар извесног Публијана – „Зависећи од Тебе, поштујем Твој свети жртвеник“ – и збирку сребрних вотивних плоча, са знамењем крста, ни по чему различитих од оних дарованих нехришћанским светињама у Британији. Ове цркве су од темеља подизане, такорећи, локалном иницијативом. Оне, по правилу, нису биле подложне надзору удаљеног цара.
НАПОМЕНЕ
1 Egeria, Travels 25.8, превод J. Wilkinson, London 1971, 127; R. Krautheimer, Erly Christian and Byzantine Architecture, Harmondsworth 1986, 39-67; J. R. Curran, Pagan City and Christian Capital. Rome in the Fourth Century, Oxford 2000, 90-115.
2 J. C. Picard, „L'Atrium dans les églises paléochrétiennes d'Occident“, у: N. Duval (ed.), Actes du Xie Congrès internqtional d'archéologie chrétienne, том I, Rome, 1986, 503-558; S. Lancel, Saint Augustin, Paris 1999, 331-346.
3 P. Brown, Power and Persuasion in Late Antiquity. Towards a Christian Empire, Madison, WI 1992, 71-117; E. Rebillard and C. Sotinel (eds.), L'éveque dans lq cité du Ive et Ve siècle : I,qge et autorité. Collection de l'Ecole frqnçqise de Rome, 248, Ro,e 1998.
4 J. P. Caillet, L'évergétisme monumental chrétien en Italie, Rome 1993.
5 K. S. Painter, The Water Newton Early Christian Silver, London 1997.
Преузето из књиге
Питер Браун, Успон хришћанства на Западу. Тријунф и разноликост 200-1000,
Београд 2010
