Нисам стекао редовно теолошко образовање (можда не властитом кривицом). У теологији сам самоук, нека врста дилетанта, самоникао човек, да употребим америчку фразу. Школовао сам се за професора историје и философије. Своју академску каријеру сам започео у Русији, пре много година, као доцент философије, и једини курс који сам држао у том својству на Универзитету у Одеси био је курс о философији природних наука. Богословљу које познајем се нисам учио у школи већ у Цркви, као верник. Прво сам га учио из литургијских књига, а много касније из дела Светих отаца.
Када су ме 1926. године позвали да предајем патристику на новооснованом Православном теолошком институту у Паризу, био сам потпуно неспреман за тај задатак. Прво је требало да научим шта да предајем. Не стидим се тога. Многи други су се налазили у истој ситуацији. Ову фразу је заправо сковао највећи руски теолог и јерарх претходног века – блаженопочивши Митрополит Филарет Московски. И он је учио своје предмете док их је предавао на Духовној академији у Петрограду. Мој метод изучавања је био веома једноставан. Током прве две године професорске делатности у Паризу систематично сам ишчитавао дела највећих Светих отаца, неке у оригиналу, а неке у преводима. Најпре сам изучавао изворне списе, па бих се тек онда окренуо савременој научној литератури. Вероватно се због тога некима чиним „старомодним“. Нисам полазио од „научне критике“, и зато ме она никада није збуњивала, нити искварила. Али, из истог разлога сам заувек остао имун на рутину, на сваку „теологију понављања“ привржену архаичним формама и фразама, која најчешће у потпуности остаје лишена Духа који оживотворава.
Оци су ме научили хришћанској слободи. Они су били много више од пуких законодаваца; били су истински пророци, у правом смислу те речи – созерцавали су Тајну Божију. (Они су најпре били људи прозрења и вере.) Били су људи Божији, боговидци. На тај начин сам веома рано дошао на идеју о ономе што сада називам „неопатристичком синтезом“. Она би требало да буде много више од пуке збирке светоотачких поука или тврдњи. Она треба да буде права синтеза, стваралачко промишљање прозрења која су дарована светима у прошлости. Она мора да буде патристичка, верна духу и созерцању Отаца, ad mentem patrum (по уму отаца – примедба преводиоца). Напослетку, треба да буде и неопатристичка, јер се обраћа новом добу, које има властите проблеме и недоумице. У том расположењу и са таквим ставом сам написао, сада већ пре тридесет година, своја два богословска рада о Стварању и о Учењу о искупљењу, која још увек сматрам својим најбољим, а вероватно и јединим делима. Нажалост, убрзо после тога сам био принуђен да престанем да се тиме бавим. Нисам могао да одлим искушењима. Мој рад на Оцима је остао недовршен: од пет планираних томова, само сам два завршио и то почетком тридесетих година. Уместо тога, окренуо сам се проучавању руског богословља и то сам завршио пред сам почетак рата. Међутим, испоставило се да је то изучавање било више деструктивно, него конструктивно дело. Истовремено сам суделовао у разним екуменским активностима, у почетку у ограниченом обиму. Неколико година сам летње распусте проводио у Енглеској, објашњавајући православље англиканским студентима и мирјанима, путујући од колеџа до колеџа, од града до града. Касније сам се укључио у рад главног екуменског покрета – Вера и поредак. Не жалим због свега тога, због тих врста „одступања“. Са великим задовољством сам у току ратних година предавао у руским гимназијама у Белој Цркви и Београду. Та пракса ме много чему научила. Открио сам да дужност предавача јесте, и да треба да буде, више од пуког предавања. Човек треба да поучава живе личности, браћу и сестре у Христу. Треба да их учи животу, и на крају крајева, Животу вечном. Чак и као предавач, непоходно је да човек остане ученик. Уживао сам у учењу. Уживао сам да будем in statu pupolari (у стању ученика – примедба преводиоца). Није ли највећа част бити ученик Јединог Владике Који је једини истински Учитељ? Нико у Цркви не може бити учитељ. Једини Учитељ јесте Христос. Па ипак, остало је много тога неурађеног. Написао сам мање него што сам био дужан да напишем, или вероватно мање него што сам могао да напишем. Сада је вероватно прекасно. Међутим, заиста се надам да ће ми бити дато време да запишем своје „богословско завештање“ и да будућим генерацијама пренесем своја најдубља интересовања.
То завештање ће се састојати из три главне тачке.
Прво, православна теологија мора бити исторична. Један истакнути британски теолог је недавно рекао: „Хришћанство је свакодневни позив на изучавање Историје“ (F. M. Powicke). Још један савремени научник указао је на следеће: „Ми, хришћани, не верујемо у идеје, већ у Личност“ (Dom Andger Venier), а та личност јесте наш возљубљени Господ и Спаситељ Исус Христос. Теологија није дијалектика појмова, већ исповедање вере. Наш Бог је Бог Који дела, Бог Који је делао у историји од стварања човека, Бог Који и сада дела у нашим животима, и Који ће делати док не дође као Судија да испита живе и мртве. Теологија је, дакле, изучавање дела Божијих.
Друго, проучавајући та Божија дела, суочавамо се са оним што је Герхард Кител умесно описао као „саблазан особености“. Спасење је дошло „од Јудејаца“ и свету је проповедано на јелинском језику. Заиста, бити хришћанин у суштини значи бити Јелин, јер наш ауторитет заувек остаје јелинска књига – Нови Завет. Хришћанска благовест је једном за свагда формулисана у јелинским категоријама. То ни у ком смислу није била површна рецепција јелинства као таквог, већ пажљиво и подробно откривање јелинства. Древно је морало да умре, али је ново још увек било јелинско – хришћанско јелинство наше догматике од Новог Завета до Светог Григорија Паламе и све до нашег времена. Лично сам одлучан да браним ову тезу, и то на два различита фронта: од закаснелог буђења јелинства, као и од свих покушаја да се догмати преформулишу у категорије савремене философије, било немачке, данске или француске (Хегел, Хајдегер, Кјеркегор, Бергсон, Тејар де Шарден), или у категорије наводно словенског менталитета. Сигурно да ова моја теза потребује прецизност и одређене примедбе, али то је за сада изван наше теме.
Треће, и последње, морамо да богословствујемо не ради задовољења наше интелектуалне знатижеље, ма како да је тај задатак оправдан, већ ради тога да бисмо имали живот у изобиљу, у Истини која, уствари није никакав систем идеја, већ Личност, и то управо Исус Христос. У том погледу, Свети оци могу бити једини истинити и поуздани водич.
То је програм. Управо сам се тим програмом руководио у своме богословском подвигу. Сада се једино надам да ће Господ примити макар и наше намере.
Белешка из заоставштине оца Георгија Флоровског, објављена у књизи „Георгије Флоровски – руски интелектуалац православни богослов“, уредник Ендру Блејн, превод с енглеског Наташа Б. Колунџић, Истина, Београд-Шибеник 2013.
