а) У савременим истраживањима провлачи се следеће питање: које је Оригеново место у Цркви, у свести Цркве? Мање-више, индиректно или директно, благо или наглашено, ово питање постављају готово сви богослови, јер којом год облашћу да се баве, налазе пред собом неуморног Оригена кога је, ипак, Црква осудила на свом Петом васељенском сабору 553. године на основу едикта из 543. године који је издао Јустинијан на подстицај богословских и црквених чинилаца. Будући да богословље у свом истинском виду представља израз живота Цркве, следи да осуђени Ориген постоји, на неки начин, у њеном животу, пошто се стално чита и користи, наводи се позитивно или негативно. Ова појава је можда тешко објашњива за аутономно истраживачко богословље, али је вероватно једноставна за свест Источне Цркве и богословља, која га је заволела и осудила, загрлила са крајњом топлином и одбацила с гнушањем.
Проблем поимања Оригеновог места у свести богословствујуће Цркве јесте питање разумевања природе Цркве и тока богословља, с једне стране, и оцене улоге Оригенових непријатеља и обожавалаца у формирању самог тока црквеног богословља, с друге.
б) Историјски ток Цркве и богословља представља драматични покушај спасења грешника и борбе за истину, у којој (борби) борци – богослови – имају своје место и тада када покажу слабости, неуспехе или одступања (од истине). Врста борбе је таква да већина бораца прави одступања и показује слабости, нарочито када је борба релативно нова и борци имају изузетно велике умне способности. Богослови Цркве током дугих периода суочавају се са кључним проблемима на које покушавају да дају одговор. А одговор се уз помоћ просветљујућег Духа, али у међувремену многи богослови не успевају да дођу до одговора, што представља немоћ, грешку, одступање. Црква се с тим стањем суочава реалистички, односно гледа на њега као на нешто што би желела да буде другачије, али није. И у основи, као што се понаша према својим грешним верницима – а сви су грешни, тако се понаша и према мање или више неуспелим својим богословима: опрашта им, јача њихову наду. То је само по себи разумљиво, јер служба Цркве јесте да пастирствује, даје наду, а не да управља и осуђује, односно лишава наде. Уосталом, и поред своје институционалности, Црква представља јединство Христа и верника, што значи да никад нико не би желео да пресече ту везу. Ма колико да је мањкаво то јединство због неуспеха конкретних личности, увек је боље да та личност не буде оптужена. Чак и у случају непостојања таквог јединства – због велике заблуде – даје се предност незваничној објави догађаја. То су веома добро знали они који су по превасходству одговорни за јединство Христа и човека – пастири и епископи, и због тога су ретко „осуђивали“. Те ретке осуде – а ретке су у поређењу са безбројним одступањима од истине у крилу Цркве – јесу оптужба и званична и страшна објава чињенице да је одређени богослов толико пуно грешио да његово јединство са Христом, које једино води спасењу, не постоји, зато што је на место Христа или уопште божанске истине ставио нашто што не постоји, једну сенку, једно погрешно учење. А пастири приступају осуди само тада када се верници налазе у опасности да почну да сматрају за стварно јединство Христа и човека нејединство, лажно учење, на коме инсистира неуспели богослов. Према томе, Црква изричито потврђује јерес (осуђује) само када се њени чланови налазе у стварној опасности да изгубе своје спасење.
в) У случају Оригена, богословствујућа Црква држала је изузетно мудар став. У Александрији су 232. године одржана два мања сабора (саветовања). На првом му је забрањено да учи, а други га је лишио чина (рукоположен је за презвитера у туђој епископији). Ту одлуку нису усвојиле све Цркве, а Александрија није инсистирала на томе да не би прекинула своје односе са оним Црквама које су штитиле Оригена и указивале му почасти. То значи да је одлука Александријске Цркве представљала неку врсту упозорења: пазите, у Оригеновој личности и делу примећујемо опасност. Разлози који су довели до те одлуке (девијације у учењу, неканоничност, а можда и лични разлози) ускоро су ослабили или су посматрани под другом призмом и у самој Александрији. Тако је Ориген, иако је увек читан, постао предмет напада тек крајем III и почетком IV века од стране Петра Александријског (+ 311), Методија Олимпског (+ 310/1) и Евстатија Антиохијског (+ мало пре 337), али тема ни тада није стигла на сабор. Касније су се против Оригена сврстали Диодор Тарсијски (+ 390/4), Теодор Мопсуестијски (+ 428), Аполинарије Лаодикијски (+ око 390), Епифаније Саламине Кипарске (+ 403), Анастасије Римски (+ 399-402), Теофил Александријски (385-412), Антипатрос Востријски (+ после 455). Овај наглашени антиоригенизам је изазвао заштиту Оригена коју су предузели, са одушевљењем и без икакве уздржаности, први Памфило (+ 309) и Јевсевије Кесаријски (+ 339). На страну Оригена касније су стали Евагрије Понтијски (+ 399), Дидим Слепи (+ 398) и Руфин (+ 410). У V веку велике монашке заједнице (Мала Лавра у Палестини, монаштво у Египту, у Нитријској пустињи) штитиле су Оригена са Јованом Јерусалимским (386-417), Синесијем Птолемаидским (+ 413/4), Паладијем Јелинопољским (+ пре 431), историчарем Сократом (+ мало после 438) и др.
г) До краја IV и почетка V века диспути око Оригена били су филолошко-теолошки. (Прва осуда Оригенове личности и дела била је 400. године у Александрији.) Ако обратимо пажњу, констатоваћемо да личности које су расправљале о овој теми, нису одиграле примарну улогу у формирању Предања. Тако, на пример, знамо да антиоригенисти Методије Олимпски, Диодор Тарсијски, Аполинарије, Теофил Александријски и Теодор Мопсуестијски нису били чисти носиоци духа Предања, док Петар Александријски, Евстатије, Епифаније Кипарски, Анастасије Римски и Антипатрос Востријски нису били велики богослови и Оци и Учитељи Цркве. Отприлике исто важи и за фанатичне Оригенове заштитнике: Јевсевије Кесаријски, Евагрије, Дидим, Синесије Птолемаидски и Сократ нису били у свему православни, док Памфил, Руфин, Јован Јерусалимски и Паладије нису били велики богослови. Према томе, и непомирљиви противници, као и фанатични следбеници Оригена не представљају мерило православног богословља, нити изражавају аутентичну климу Цркве. Од изузетног је значаја чињеница да они који су предњачили у стварању богословља, који су имали одлучујућу улогу у Предању, који су били велики богослови и који су збоге свега тога Оци и Учитељи Цркве, имали су сасвим другачији став када је у питању Ориген.
Реч је о Атанасије Александријском (+ 373), Василију Великом (+ 379), Григорију Богослову (+ 390), Григорију Ниском (+ 394), Јовану Златоустом (+ 407) на Истоку и Иларију Пиктавијском (+ 367), Амвросију Миланском (+ 397) и Викентију Ларинском (+ пре 450) на Западу. Ови Оци и Учитељи добро су познавали и на сваки начин користили Оригена; иако су имали дубоку свест о његовим одступањима од истине, о његовим погрешним учењима и грешкама, у њима је горела неугасива љубав према њему, као што показује чињеница да Атанасије помиње, али истовремено и ублажава, многе оригенистичке заблуде, оцењујући их као личне акробације и „вежбе“ „вредног“ Александринца (О Никеји 27, 1-2). У тим одељцима се примећују Атанасијеве прикривене симпатије према Оригену, чије веома значајне богословске схеме (као, на пример, да је Логос слика и одсјај Бога Оца) постају православне, задобијају свој истински смисао само са Атанасијевим богословљем. Григорије Богослов (у сарадњи са Василијем Великим) саставио је чувено Добротољубље (Φιλοκαλία), односно антологију Оригенових текстова. Тај подухват претпоставља поштовање и љубав према личности и делу Оригена, али и покушај да га индиректно заштите и нагласе његову корист у Цркви. Међутим, Василију Великом познате су Оригенове заблуде (О Светом Духу 29, 73), а Григорије користи многе његове схеме, иако веома често имају потребу да их оправославе. Григорије Ниски је још више потпао под утицај Оригенове мисли, али зна и да осуди одређена његова схватања (о преегзистенцији душа и друго: О стварању човека 28, 29). Западни Оци Иларије, Амвросије и Викентије мудро су се односили према проблему, аналогно ставу грчких Отаца, зато што су били носиоци изворног црквеног мишљења и признавали су Оригенову величину. Генерално примећујемо да у случају где нико није могао да остане равнодушан пред бескрајном Оригеновом љубављу према Христу, истини и аскези, а истовремено да би се задржао умерен став према проблематици, било је довољно да се држи начела које налазимо код пристрасног и нестабилног црквеног мужа – Теофила Александријског: „ако, дакле, у њима (= у Оригеновим књигама) нађем нешто добро – узимам то, а ако ми се нешто учини сумњивим, забилазим га“ (Сократ, Црквена историја VI 17).
д) Супротно намери Цркве, оригенисти и антиоригенисти изазвали су велику кризу у њеном крилу од почетка V и у првој половини VI века. Више нису напросто постојали поједини богослови оригенисти и антиоригенисти, него је створен оригенизам и антиоригенизам, створен је богословски менталитет, духовна клима којој су приступале мале и понекад велике групе верника и монашке заједнице. Сукоб није више био као раније између појединих богослова, него узмеђу групација које су често у својој борби ишле до краја, зато што се садржај њихове борбе тицао исправне вере и, према томе, спасења. Укључивање монаха у тај конфликт дао је нарочиту оштрину борби са обе стране.
Од тог тренутка, Црква је зарад својих чланова била принуђена да се суочи са проблемом који је био постао проблем оригенизма. Независно, дакле, од тога да ли је желела или није осуду Оригена, пошто се мали или велики број њених верника налзио у опасности да од упроштеног оригенизма изгуби своју изворну веру и, према томе, своје спасење, Црква је била дужна да покаже заблуду оригенизма, била је дужна да га осуди, анатемише га. На тај начин би верници постали свесни неправославности схватања која су припадала или су напросто приписивана Оригену. И будући да су таква схватања била многа, будући да су сва довођена у везу са личношћу Оригена и будући да већина чланова Цркве није била у стању да направи разлику између Оригена и оригенизма, Црква је требало да директно и јасно осуди Оригенову личност. То се догодило на сабору у Цариграду 543. године на основу заповести коју је, на подстицај богослова, саставио Јустинијан, а која је осуђивала Оригенове ставове и анатемисала његову личност. Пети васељенски сабор 553. године укључује и Оригена у свој једанаести анатематизам заједно са другим јеретицима. Насупрот традицији којој је познато да се овај сабор бавио и оригенизмом, поједини истраживачи то негирају и то своје негирање заснивају на томе што сачувана латинска акта не обухватају 15 анатемизама „против Оригенових учења“ која изражавају оригенизам и наводи се као дело Сабора.
Независно од овог научног проблема, сигурно је да се у сачуваној одлуци Петог васељенског сабора осуђује Оригенова личност, док Шести васељенски сабор понавља ову осуду и потврђује да се Пети сабор бавио Оригеном. Сви каснији сабори усвајају ову осуду.
ђ) Последица јасне саборске осуде Оригена било је, свакако смањење његовог ауторитета, али он никада није заборављен. Црквени писци су директно или индиректно, мање или више, познавали његово стваралаштво, користили су из њега оно што су сматрали да је добро и безопасно (не помињући Оригена) и осуђивали су његове заблуде. Уосталом, виђење Оригена налазило се под утицајем двају основних чинилаца. Прво, време је умањивало значај па, према томе, и опасност од његових заблуда, а пре свега, снањила се или је ослабила снага оригенизма. Према томе, није постојао посебан разлог за антиоригенизам. Друго, напредак и раст богословске самосвести, и уопште богословске мисли, водио је зрелој оцени Оригеновог доприноса који је у историји богословља остао више као величанствени покушај. (Покушај који почиње од Атанасија Великог да се направи разлика између /исправног/ Оригеновог учења и његових личних истраживања и богословских предлога, у које тобоже можда ни сам није веровао, мање-више има основа. Мислилац и, много више, богослов Цркве у основи изражава своју веру. Поједини наводе као олакшавајућу околност то што Ориген није контролисао оно што је говорио и што су писали његови преписивачи. Међутим, то се не заснива на чињеницама. Сам Ориген нас обавештава да је „прегледао“ преписе, контролисао је шта је записано) (Посланица бр. 7).
Ориген је преко својих дела понудио многе услуге, али се није суочио, није сам решио неку велику богословску кризу у Цркви. На пример, његова богословска терминологија о Светој Тројици представља велики допринос, али апсолутни православни садржај даће јој каснији богослови. Кроз његово богословље о Цркви провлачи се схватање да Црква „по себи“ није историјска. Његово претерано алегоријско тумачење претвара се у философски метод којим често уводи у хришћанство философска, моралистичка и космолошка схватања. Његова љубав према предању често бива анулирана његовим покушајем да га поправи, превазиђе, односно да га учини истинским, иако је оно већ истинско и допушта само да буде допуњено. Дакле, није исправно усвојио Предање. Богословље само по себи од службе за спасење постаје научно истраживање, вежба изабраних, понекад интелектуална вежба која задовољава само спознајну радозналост. Богословствујућа Црква има дубоку свест тих чињеница, али познаје још две ствари: да је о питањима која су касније дефинитивно решена, често конструктивно говорио управо Ориген; да после Игњатија Антиохијског нико толико није наглашено говорио о „јединству“ (ἀνάκρασις = „мешање“) верних са Христом колико Ориген. Ето, зашто богословствујућа Црква, увек и сада, гаји љубав и дивљење према свом марљивом и заблуделом Оригену.
Преузето из књиге Ид Апостолских ученика до Никеје.
Патрологија I: Увод, II и III век, Београд 2012.
