Ова песма део је циклуса од осам песама у хексаметарском стиху, тзв. Poemata arcane или Песама мистичних (назив није оригиналан Григоријев, већ потиче из каснијих времена), које се баве основним поставкама православног богословља. Наслови појединих песама су следећи: 1. О првим начелима и о Светој Тројици; 2. О Сину; 3. О Светом Духу; 4. О стварању света; 5. О Провиђењу; 6. О бићима обдереним разумом; 7. О души; 8. О Старом и Новом завету и о доласку Христовом. У целини, те песме на сажет начин преносе велики део богословског учења који се налази и његовим прозним саставима. Песме се могу читати посебно, свака представља извесну целину, али се кроз све њих провлачи и постепено развија јединствено размишљање о могућности и домету човековог богопознања, као и о свеукупном садржају и циљу Божје икономије у стварању света и човека у свету. Григоријево схватање о тим питањима, чврсто утемељено у Светом писму и у црквеном предању, у суштини је позитивно; упркос свим жалбама на слабост човекову и склоност његову ка греху, упркос стално понављаним захтевима за одрицање од живота и позивима на строгу аскезу, Григорије носи у свом срцу слику светле будућности у којој ће човек у својој телесној и духовној целости бити коначно прикључен Богу.
Посебно, песма О светом Духу говори о следећем: Духа Светога треба поштовати као Бога. Свето писмо не каже директно да је Дух Свети Бог, али то је зато што је оно настало у време кад људи нису схватали још ни божанство синовљево – моћ схватања била им је још неразвијена; Свети Дух, као и Син пре њега, па и сам Бог од почетка, откривају се људима постепено; ово наше време је прави тренутак за препознавање божанске природе Светог Духа. Света Тројица је јединствена у својој Божанствености, али свеједно има три личности. Песник покушава да нађе одговарајућу слику којом би илустровао тај појам, али му се ниједна не чини довољно прецизном и прихватљивом. У сваком случају, он наглашава, појам Тројице нипошто не указује на више богова, тј. политеизам; три личности, ипостаси, имају само једну, јединствену врховну власт, и по томе се зна да је Бог само један.
Срце моје, што оклеваш? Настави са песмом у част Духа Светог,
немој у излагању да пресечеш оно што ни природа раздвојила није!
Поштујмо Духа великога колико и Бога – њиме сам спознао Бога,
Он представља Бога на небесима, а овде доле мене богом чини;(1)
свемоћан је, блиставе дарове дели, хор анђеоски кроз песму га слави,
животодавац на небесима као на земљи, устоличен на престолу високом,
од Оца произилази, снага и крепост Божја, ни од кога заповест не прима,
Син није – јер један је само Син одличан од једног Оца најодличнијега –
ал није ни изван божанства невидљивог, него се подједнако слави.
А ко год жуди да у таблицама богонадахнутог закона(2)
открије и сасвим разуме божанску природу небеснога Духа,
многе и добре утрвене стазе, које све ка истом циљу воде, тамо
ће видети – ако само хоће, ако је макар нешто од Духа Светога
у срце своје поцрпао, и ако је оком ума све пажљиво размотрио.(3)
Но, ако тражи реч једноставну, огољену, о божанству љубазноме,
нек зна да је захтев његов неразуман. Није било могуће тада,
кад већини смртника ни Христово Божанство још није било познато,
навалити терет неочекиваног откровења на срца и умове слабашне!(4)
Почетницима не приличи да се одмах у високу науку баце.
Зар би ико допустио да очи слабашне дуго уживају
у призору ватре разбуктале, или неке светлости још јаче?(5)
Боље ти је да постепено откриваш сјај и врелину ватре,
него да трајно оштетиш очи своје, изворе светлости слатке.
Као што је у почетку Логос указивао на целокупно Божанство
Бога Оца, а велику славу Христову је као светлуцање неко
пред очи малобројних мудрих смртника износио,(6) исто тако
и касније, кад је божанство Синовљево сасвим јасно објавио,
божанство Духа блиставога и даље је у полусенци задржао –
тим људима Дух је слабије светлео, за нас је већи део сачувао,
међ нама се касније у ватрене језике изделио,(7) знак и доказ
божанске природе, у време кад се Спаситељ узнесе са земље.(8)
За рђаве, зна се, Бог је ватра,(9) а за добре светлост јарка.(10)
Тако ти ја о Божанству Духа размишљам. А ако те
буни то што и Син и не-син у једном божанству учествују,
и склон си да прихватиш противничке тврдње исказане вешто,
даће Бог и то да ти објасним, сам ће ми он у помоћ притећи.
Од једног прародитеља потекли су и жена његова Ева(11) и син Сит(12) –
она, кост од кости, син од двога рођен, по правилима брака;
она нерођена, он рођен – обоје подједнако подложни смрти.
Њих увек на уму имај и пази да како не увредиш божанство,
размишљајући на начин земаљски. Бог је природа јединствена,
неизмерна, нестворена, ван времена, одлична, неспутана, укупно
поштована, један Бог у троструком сјају што цео свемир укруг врти.
Уз помоћ Тројице ја устајем као други, нови човек, кад се смрт
у крштењу умртви, и ја журно у светло дана поново ступим(13) –
троструко божанство и мене је звездом даницом начинило.(14)
Очишћење мило, нећу ти неверан бити! Божанство ме је
очистило, и ако се икад усудим да Божанство на делове
распарчам, боље да... не смем ни да довршим рђаву мисао,
уздам се у милост Божју и у благослов од крштења!
Ако је он мене целог очистио, и мени га ваља поштовати
у целини. Супротно нек и даље држе грешници, они сами
своје божанство, дар од Бога, раздељују на делове!(15)
А ако из Светог писма, или из књига што их писаше
људи богоносни, чујемо да за Сина кажу, или за Духа
доброга, да тек друго место после Бога Оца заузимају,(16)
овако желим да тумачиш те речи дубоке премудрости:
оне сежу до корена беспочетног, не цепају оне Божанство
већ казују да је власт јединствена, јединствено поштована.
Из јединства настаје тројичност, из тројичности опет јединство.
Не допада ми се да то поредим са водом која се у три вида
по земљи простире, као – подземна вода, извор, велика река;(17)
нити са бакљом и пожаром у коме се пламени језици сливају
у једно, нити, пак, са речју што из ума излази и у уму остаје;
не бих рекао ни да је као дрхтави одблесак сунца од водене
површине, што по околним зидовима кола и хировито скаче, бежи
још пре но што се појави, а појављује се у тренутку бекства.
Не, природа Божија није нестабилна, не разлива се и не слива
опет у једно: Божја је особина непроменљивост и чврстина.
Ако тако мислиш, ти у срцу своме приносиш жртву чисту.
Јединствена је природа у три светла учвршћена, само што
то јединство није без броја, јер се од трију одличних састоји;
Тројица, пак, не поштује се сваки посебно, природно су нераздељиви.
Јединство је у божанствености, а божанственост припада трима.
Сваки од Тројице је Бог у целости – догод о једном говориш;
и опет, један је Бог беспочетни – отуд богатство природе Његове;
а кад се у говору помену Тројица, то је зато да ми људи
научимо да поштујемо објављено учење о трима светлима,
и да хвалимо јединствену власт пресветлу, а не да се бавимо
на пијаци богова, где сваки по сопственој вољи влада!
Где многи владају, ја ту видим потпуно безвлашће и борбу
међусобну; борба је раздвајање, а оно води у распадање.
Многострука власт није у природи Божанства, тако ја мислим.
Тројицом богова могу се сматрати они који су време,
или схватање, власт, или воља, раздвојили једног од другог
ниједан такав не би икад био у себе сигуран и спокојан.
А у моје Тројице једна је снага, један ум, једна слава,
једна власт. Стога се и јединственост њена не разлива – велику
част она ужива на рачун савршеног склада Божанске природе.
Ето, то мало светлости Тројица је припустила пред мој
поглед, кроз одшкринуте засторе унутар храма,(18) иза којих
скривена лежи владарска природа Божја. Ако има још нешто,
то ће знати хорови анђеоски; преко тога – само Тројици нек буде знано.
_______________
1 Подразумева се – кроз крштење.
2 У овом случају таблица богонадахнутог закона значи Свето писмо у целини.
3 Ова беседа је на известан начин сажетак Пете теолошке беседе; у тој беседи (бр. 31, 21-30) Григорије нуди низ текстуалних примера из којих се види да у Светом писму има бројних алузија на божанствену природу Светог Духа – мада се тамо, истина, не може наћи једноставна тврдња да Дух Свети јесте Бог.
4 Историја откровења, према Григорију, дели се у три периода – Стари завет; Нови завет – али тај период укључује и прва три века постепеног прихватања Христовог учења; најновије доба, то јест време у коме сам Григорије живи, обележено је коначним разјашњењем појма Свете Тројице.
5 Ватра и светлост су уобичајене метафоре за природу Божију – отуда и појам просветљења.
6 Ти малобројни мудри смртници били би Мојсије, који је примио законе, и старозаветни пророци који су предсказивали долазак Христов.
7 Дела апостолска 2, 3.
8 Дела апостолска 1, 9.
9 Јеврејима 12, 29.
10 Несагорива купина (Излазак 3, 2) је симбол просветљења.
11 Постање 2, 21-22.
12 Постање 5, 3.
13 Римљанима 6, 4; Колошанима 2, 12.
14 Друга Петрова 1, 19.
15 Григорије алудира на Еуномија (4. век), аријанског јеретика, који је учио да се Христос, будући рођен, не може сматрати истоветним са нерођеним Оцем, него само сличним Оцу; Дух, по Еуномију, је створење Христово. Такво учење, Григорије често назива распарчавањем Божанства.
16 Јован 14, 28.
17 Упореди Јован 7, 38-39. Григорију се не допада ниједна од слика које се користе у разговорима о Тројици, прво, зато што сугеришу непостојаност која не постоји у природи Божијој, и друго, што не представљају адекватно три лица Свете Тројице. Опширнија дискусија налази се у беседи 31, 31-32.
18 Прва о царевима 8, 6-7.
Превела Челица Миловановић
