Општи преглед
Редак је случај да је један тако мали текст задобио толико велики значај у животу Цркве. Страдање Светог Поликарпа, које можда није најстарије, постало је буквално темељ учења о мучеништву, и заиста је важило као програм у животу Цркве што се тиче мученика и њиховог поштовања. Његов састављач Маркион, који је сигурно користио сећања и искуства и других хришћанских очевидаца, не описује само „процедуру“ мучеништва, него тумачи, расветљује догађаје и тако заједно са Мартиријом имамо и богословље мучеништва, које је Црква потпуно усвојила чинећи га тако својим животом, својим Предањем. Састављач, који ствара богословље мучеништва и поштовања мученика, има свест о ономе што ствара својим приповедањем и својим тумачењем, па зато наглашава да све оно што се десило у вези са Поликарпом, догодило се тако да Господ покаже својој Цркви какво треба да буде мучеништво и који је његов значај: „Јер, скоро да се све (ово) претходно догодило да би нам Господ одозго показао мучеништво које је по Јеванђељу“ (1). Значи, богословље је овде истинита слика догађаја.
Мучеништво уопште јесте подражавање Христовог страдања (19), али нико не треба да га тражи (4). Добровољно долажење на мучеништво се осуђује. Мучења која трају један сат представљају врата раја (2). Мученик који с трпљењем иде на своје страдање, толико је испуњен благодаћу и изнутра преображен да гледа истину, види анђеле и чује глас Божији. Три су у основи чиниоца који се противе добром путу мучеништва с циљем да потцене веру и да ослабе Цркву: световни владари, Јудејци (који се увек појављују да распламсају гоњења) и ђаво посредством људске природе (плашљивост, нагон самоодржања...) (12-13). Оружје мученика увек су вера и Божија благодат (12). Значај мучеништва не ограничава се само на мученика, него се протеже и на остале вернике, па чак и на многобошце путем примера и проповеди (10). Дакле, мученик у време свога страдања или уопште током процеса самог мучења често проповеда, не само својим исповедањем вере, него и речима о истинитом тројичном Богу и о Цркви.
Мучеништво има и други значај за Цркву, дубљи и заиста тајанствен. Представља утемељујућу, учвршћујућу и јачајућу силу за Цркву. Ово је врста искључивог и плодоносног тла, и само на њему се развија локална Црква. А доказ је то што верници са свештеним жаром покушавају да се снабдеју моштима мученика или нечим од његових личних ствари (одећа и друго) (17). Међутим, знају да поклоњење припада Богу, а мученицима љубав и поштовање, јер су постали ученици, подржаваоци и имали су по превасходству Божију наклоност (17). Тако се први пут и дефинитивно поставља камен темељац разликовања које постоји између поклоњења Богу и поштовања светитеља. Мошти мученика постају предмет необичног поштовања (18) и полако постају средиште око којег се сабира локална Црква за заједничко богослужење. Карактеристично је да се до данас света Евхаристија врши на часној Трапези, у којој постоје мошти мученика или светитеља. Сабирање око моштију нема тужан, него радосни карактер (18). Одређује се конкретан дан поштовања мученика, који се карактеристично назива дан рођендан (ἡμέρα γενέθλιος) (18), јер тада се мученик родио у Царству Божијем. Црква, дакле, свечано прославља своје мученике, не жали их. Мучеништво је њен венац (19) и њена самопотврда, као што изражава богословље овог текства које је од тада и богословље – Предање Цркве.
Наводимо 18. поглавље Мартирија, јер оно по превасходству изражава ово што је речено:
„Видевши, пак, капетан свађу насталу од Јудеја, постави га (= Поликарпово тело) у средину и, као што је њима обичај, спали га. И тако после ми, сабравши његове кости, драгоценије од драгог камења и значајније од злата, положисмо их где је приличило. Тамо ће, колико нам је могуће, када се саберемо у весељу и радости, Господ дати да савршавамо дан рођендан његовог мучеништва, у спомен оних који су се претходно подвизавали (у мучеништву) и за вежбање и припремање будућих (мученика).“
Текст
Страдање Поликарпово је написао хришћанин из Смирне Маркион одмах после тог догађаја. Сачувано је у шест рукописа и има на почетку и на крају карактеристике посланице Цркве у Смирни Цркви у Филомилију (Фригија) и свим локалним католичанским Црквама. Међутим, као што смо већ напоменули, реч је о описном тексту са богословским елементима. Текст, у овој форми у којој га данас познајемо, изазивао је многе дискусије и спорове управо зато што у целини заснива – већ у овој раној епохи – богословље мучеништва, поштовање и празновање мученика од стране Цркве. У последње време се Поликарповим Мучеништвом бавио фон Кампенхаузен (Campenhausen) који је на основу сажетка нашег текста код Јевсевија (Црквена историја, IV, 15) одбацио као касније слојеве материјала (4) оно што није нашао код Јевсевија, којем такође приписује одређене додатке. Међутим, филолошки закључци Кампенхаузена углавном су претпоставке, а не докази. Marrou, који се такође бавио овим текстом и ставовима Кампенхаузена, прихвата као интерполацију само кратко место где Поликарп чује глас с неба: „Снажи се, Поликарпе, и буди храбар“ (9). Углавном, јединство текста је неоспорно, а чињеница да немамо концепцију Мучеништва (поређење живота и страдања Господњег са животом и мучеништвом хришћана) у другим текстовима из средине другог века, не може бити разлог оспоравања његове аутентичности. Поред тога, не можемо искључити неке допунске интервенције у првобитном тексту као што су, у целини и делимично, поглавља 21. и 22. која нису од посебног богословског значаја.
Аналогне дискусије биле су и у вези са датирањем Мучеништва, које наравно зависи од године Поликарповог страдања. Тако су предложене следеће године: 161-167/168., 168/168., 177. Година 167-168 вароватна је, али већина патролога даје предност години предања 156., не зато што се она може апсолутно доказати, него зато што нису апсолутно јаки аргументи за друга предложена датирања.
(Преузето из књиге Стилијан Г. Пападопулос, Од Апостолских ученика до Никеје. Патрологија I: Увод, II и III век, Београд 2012, превео Коста Симић)
Новија издања Страдања Поликарповог:
Ignace d’Antiche. Polycarpe de Smyrne. Lettres. Martyre de Polycarpe, прир. P. Th. Camelot, Sources chrétiennes 10. Paris: Cerf, (4)1969;
G. Krüger – G. Ruhbach, Ausgewählte Märtyrerakten, Tübingen 1965;
H. Musurillo, The Acts of the Christian Martyrs, Oxford 1972.
На српском језику: Дела апостолских ученика (превод, увод и напомене епископ Атанасије Јевтић), Врњачка Бања – Требиње, 1999, стр. 227-269.
(http://www.scribd.com/doc/98470230/Dela-Apostolskih-Ucenika)
