Изговорена пред народом у базилици блаженог Апостола Андреја,
на дан његовог рођења (2)
Читање Светог Јеванђеља од Матеја 4, 18-22:
А [у оно вријеме] идући покрај мора Галилејског видје [Исус] два брата: Симона званог Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.(3)
1. Чули сте, најљубљенија браћо, да су Петар и Андреј на једну једину заповједну ријеч оставили мреже и пошли за Спаситељем. Они га још не видјеше да чини чуда, ништа не чуше од Њега о плати вјечне награде, и ипак на један једини налог Господњи занемарише оно што што се чинило да посједују (hoc quod possidere viderant). Ми међутим колико Његових чуда видимо, колико нас патњи сналази, од каквих смо окрутних и силних пријетњи преплашени,(4) и ипак одбијамо да слиједимо [Његовом] позиву. Онај који нас подсјећа на обраћење већ на небу сједи; вратове незнабожаца (colla gentium) већ је под јарам вјере савио; величанственост свијета (mundi gloriam) већ је оборио и док она све више пропада он већ најављује долазећи дан свога строгог суда; ипак наш горди дух (superba mens nostra) не жели својевољно напустити, оно што против своје воље свакодневно губи. Шта ћемо, љубљени моји, на Његовом суду рећи ми, који се не одвраћамо од љубави према садашњем свијету нити се кроз страдање усавршавамо.
2. Ипак можда неко у себи тихо промишља: шта или колико су на позив Господњи оставили она обојица рибара, који готово ништа нису посједовали? Ипак, најљубљенија браћо, овдје морамо најприје размотрити настројење (affectum) неголи спољашњу вриједност. Многога се одрекао онај који за себе ништа није задржао; многога се одрекао онај који је све напустио, колико год то мало било. Ми сигурно посједујемо нашу имовину са љубављу, а оно што немамо страсно желимо. Много су дакле Петар и Андреј оставили, будући да су и саму жељу за посједовањем нечега (desideria habendi) сасвим напустили. Много је оставио онај, који се са заједно са иметком такође и похлепе одрекао. Од оних који су слиједили [Господу] толико је остављено, колико је од оних који нису слиједили могло бити жељено. Нико дакле да не каже у себи, иако он види неке који су много оставили: Хоћу да подражавам онима који су презрели свијет, али немам ништа чега бих се одрекао. Многога се браћо одричете, ако земаљске жеље (terrena desideria) одбацујете, јер су наши спољашњи дарови, ма колико они мали били, довољни Господу. Господ наиме посматра срце а не ствар; он такође не разматра колико му је на жртву принесено, већ из каквог настројења (nec perpendit quantum in eius sacrificio, sed ex quando proferatur). Јер ако ми спољашње ствари разматрамо: видите, наши свети трговци (negotiatores) купили су вјечни анђелски живот за цијену њихових мрежа и лађе. Иако додуше не постоји нека чврсто утврђена цијена, Царство Божије кошта толико колико посједујеш. Закхеја је наиме коштало пола имања јер је он другу половину за четвороструко обештећење незаконитo оштећеног задржао (в. Лк 19,8). Петра и Андреја коштало је остављања мрежа и брода (в. Мт 4,20); удовицу је коштало двије лепте; некога другога коштало је чаше студене воде (в. Мт 10,42). Царство Божије кошта стога, као што смо рекли, толико колико посједујеш.
3. Размислите дакле браћо да ли постоји нешто јефтиније за купити, [а] нешто вриједније за посједовати. Али можда човјек некад не располаже ни чашом студене воде која би потребитоме била пружена; ипак и у овом случају Ријеч Божија нас кроз Његово обећање ослобађа бриге. Када наиме Спаситељ би рођен показаше се грађани неба (coeli cives) који повикаше: „Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лк 2,14). У Божијим очима рука са даровима заиста никада није празна ако је ризница срца испуњена добром вољом. Због тога такође псалмопојац каже: „У мени су Боже завјети твоји, које ти дугујем, жртву хвале желим ти принијети“ (Пс 56,13; в. Пс 55,12). Као да је хтио отворено рећи: такође када никакве спољашње дарове за принос не посједујем, у мени налазим оно што у хвалу твоју на олтар положити могу; пошто се ти од дарова наших не храниш, кроз жртву срца (oblatio cordis) бићеш примјереније помирен [са Богом].(5) Заиста ништа вриједније Богу на жртву не може бити принесено него добра воља. А добра воља је: несреће другога као наше сопствене се бојати; добробити другога као нашем сопственом успјеху се радовати; туђи губитак за сопствени држати; туђи добитак као сопствени посматрати; пријатеља не свијета ради већ Бога ради љубити; непријатеља чак са љубављу трпјети; никоме не учинити нешто што сам не желиш доживјети; никоме не ускратити оно што са правом за себе самога желиш добити; ближњему у невољи не само сходно својим моћима у помоћ притећи већ и преко својих моћи жељети помоћи. Шта је вриједније од ове жртве свеспаљенице (holocaustos), када душа кроз оно што Богу на олтару срца (ara cordis) жртвује, сама себе на жртву приноси?
4. Ипак, ова жртва добре воље никад не бива потпуно принесена, ако се човјек савршено не одрекне жеље за свијетом (mundi huius cupiditas). Шта год ми наиме да у њему [свијету] желимо, на томе сасвим сигурно ближњем завидимо. Чини се у сваком случају да нама недостаје, оно што неко други постиже. И будући да је завист увијек у раскораку са добром вољом, чим она [завист] дух окупира, ова [добра воља] се повлачи. Стога, да би ближњега могли савршено љубити, свети проповједници се труде да у овом свијету ништа не љубе, никада за ничим да не теже, ништа па макар и бестрасно да не посједују. У погледу њих Исаија умјесно каже: „Ко су они што лете као облаци и као голубови су на прозорима својим?“ (Ис 60,8).(6) Гледао их је да земаљско презиру, да се духом небеском приближавају, ријечима кишу дарују, у чудима сијају. Пошто их је света проповјед и узвишен живот удаљила од земаљских потицаја (a terrenis contagiis), пророк их именује и као оне који лете и као облаке. А прозори су наше очи, јер кроз њих наша душа посматра оно што споља (exterius) жели. Голуб је уистину безазлена животиња, и далеко је од горке злобе (a malitia fellis). Као голубови пред својим прозорима су они, који не желе ништа у овом свијету, који све безазлено посматрају и не дају се од онога што виде кроз грамзиву жудњу (studium) завести. Насупрот томе, као соко а не као голуб на својим прозорима је онај, који са разбојничком жудњом (desiderium) чезне за оним што очима види. Пошто ми, најљубљенија браћо, празник рођења блаженог Апостола Андреја славимо, морамо подражавати оно што поштујемо. Овај празник нека покаже нашу покорну преданост у промијењеној свијести. Презримо земаљско, оставимо временско, заслужимо вјечно. Међутим, ако се још увијек не можемо одрећи наше имовине, немојмо макар ништа туђе жељети. Ако наше срце (mens) љубавном ватром још увијек није распламсано, нека би га узда страха у његовој тежњи задржала; тиме што своју жељу за туђим обуздава биће, кроз постепено напредовање охрабрено, једном дотле доведено да такође сопствено презире, уз помоћ Господа нашег Исуса Христа…
НАПОМЕНЕ:
1 Наслов оригинала: Gregor der Große. Homiliae in Evangelia. Evangelienhomilien. (Fontes Christiani 28/1), Freiburg u. a. 1997. Примједбе у тексту су преводиочеве.
2 А. Chavasse датира ову омилију на 30. новембар 590. Види: A. Chavasse, Aménagements liturgiques à Rome, au VIIe et au VIIIe siècle: RBen 99 (1989), 91.
3 Сви наводи из Светог Писма Новог Завјета цитирани су према: Свето Писмо. Нови Завјет, издавач Свети Архијерејски Синод СПЦ, Београд 1998. Наводи у угластим заградама додати су да би текст одговарао резензији Св. Писма коју је користио Св. Григорије.
4 Св. Григорије се овдје осврће на страдање које су Римљани доживљели за вријеме упада Лангобарда на територију данашње Италије.
5 Св. Григорије полази од тезе, да је човјек првородним гријехом свој однос са Богом руинирао. До васпостављање овог односа долази најприје кроз Христову жртву, а затим и кроз жртву сваког појединачно.
6 Преведено према: Библија или Свето Писмо Старога и Новога Завјета (прев. Ђ. Даничић), издавач: Британско и инострано библијско друштво.
Са латинског превео Раде Кисић
Објављено у: Видослов 48, Требиње 2009.
