За српску хагиографску литературу, чији почеци сежу у прве године XIII века, с разлогом се може нагласити да представља репрезентативни узорак српске средњовековне књижевности. Српска житија су настала под утицајем византијских узора и у своме развоју, који је потрајао више од четири столећа, негде до средине XVII века, пролазила
су кроз различите фазе. Не треба губити из вида чињеницу да се хагиографска литература дуго времена, више од миленијума, развијала на широком простору који је покривала хришћанска васељена.1
Како је домишљато запажено, хагиографија почива на идеји континуитета Библије; она је, заправо, својеврсна продужена Библија, наставак Дела апостолских.2 За разлику од историчара, који углавном истрајавају на томе да желе да за неке будуће нараштаје сачувају истину о повесним догађајима, хагиографи пишу, а њихова дела се читају, са јасно одређеном намером да поуче, да подстакну вернике на религиозан живот који је достојан светитеља.3 Према речима руског научника В. Кључевског, житија се односе према историјској биографији као иконописна представа према портрету.4
Уз то, хагиографи је су “средњовековна религиозна интерпретација света”,5 те би се могло рећи да су стога прворазредан извор у ширем смислу, пре свега источник за изучавање духовне климе доба у којем су настале.6 Српска житијна књижевност је представљала један део великог корпуса хагиографске литературе источног хришћанства у средњем веку.7
Будући да су житија светих, сагласно начелима хагиографске литературе, више окренута аскетским подвизима светаца, чудима која су чинили и, уопште, духовном ревновању, а мање чињеницама од ширег повесног значаја, у њима хришћанска поука наткриљује историјску истину. Међутим, и поред превасходног циља да поуче и буду својеврстан путоказ верницима, житија светих садрже знатан број важних података из прошлости и драгоцен су ослонац за проучавање многих историјских тема.8 Није без значаја нагласити ни чињеницу да се у хагиографским делима јављају заједничка, општа места, а у ове списе су у великој мери инкрустирани библијски цитати.9 За боље разумевање житијних текстова не треба губити из вида ни околност да су се монаси – писци затварали у љуштуру готово потпуне анонимности, која подразумева да је састављач записа само инструмент Божје воље, и као такав потпуно занемарљив, а да су му индивидуалност и
самосвојност угушени.10
Занимљиво би било видети какви су подаци о Константину Великом, првом хришћанском цару и свецу у Православној Цркви, сачувани у српским средњовековним житијима.
Хронолошки посматрано, подаци о Константину Великом у српској житијној литератури најпре се срећу у Житију Светог Симеона, односно великог жупана Стефана Немање (1166–1196), оснивача владарске династије Немањића, које је саставио његов син и наследник на српском престолу Стефан Немањић (1196–1228).11 Говорећи о своме оцу, првовенчани краљ истиче како му је Немања по игуману Методију послао највећу драгоценост коју има: крст начињен од дрвета са крста на коме је разапет Исус Христос. Чињеница да га је Немања, потоњи монах Симеон носио о врату и да га је сматрао главним помоћником у бојевима против непријатеља, јасно показује колико му је тај крст значио. Он га даје сину да му буде “чувар и утврђење, и победилац и помоћник у борбама против видљивих и невидљивих непријатеља... и увек да ти помаже као Давиду и древном цару Константину, прогонећи од тебе на сваком месту бесовске пукове.”12 Помињање цара Константина сасвим је умесно и, могло би се рећи, веома прикладно јер је Стефану Немањићу било добро познато колико је “крст помогао” Константину Великом. Наравно, реч је о веома добро познатој епизоди, визији крста уочи битке код Милвијског моста у октобру 312. године, крста са натписом “Овим победи“, како је на грчком забележио Константинов биограф Евсевије из Цезареје, односно “У овом знаку ћеш победити“, како је на латинском остало записано код Лактанција.13 Остаје помало загонетно и необично помињање Давида јер он није имао везе са крстом. Међутим, од значаја је чињеница да је и њему помогао Бог.14
Други Немањин син, Сава, у Житију Светога Симеона Немање не помиње Константина Великог. Међутим, Доментијан, један од најбољих српских средњовековних писаца,15 у Житију Светог Симеона доноси исту епизоду са игуманом Методијем и крстом који Стефан Немања шаље сину Стефану Немањићу. Остало је забележено: “Да ти помаже против непријатеља твојих, као богооцу Давиду против Голијата и верном цару Константину у свим његовим борбама, и на сваком месту прогонећи од себе бесовске пукове, и буди ограђиван силом овога на векове, амин.”16 Овај одељак умногоме је налик наведеном одељку из Житија Стефана Немање које је написао Стефан Првовенчани. Није на одмет објаснити и помен јеврејског владара Давида који је Голијата победио вољом Божијом, а не крстом. Исти писац, Доментијан, у свом другом хагиографском делу, Житију Светога Саве, не помиње Константина Великог, као ни његов млађи савременик, светогорски монах Теодосије, из чијег су пера изашла два житија: Житије Светога Саве и Житије Светога Петра Коришког.
У знаменитом хагиографском корпусу Животи краљева и архиепископа српских, који су саставили српски архиепископ Данило II (1324–1337)17 и његови настављачи помиње се Константин Велики, али опет на сличан начин као и у Житијима Стефана Немање које су написали Стефан Немањић и Доментијан. Реч је о животопису краља Милутина у којем се говори о томе како је на позив и молбу византијског цара Андроника II Палеолога, српски краљ послао војну помоћ коју је предводио Новак Гребострек. Како бележи архиепископ Данило II, овај одред је постигао велике успехе у сукобима против неверника на тлу Мале Азије и у своју државу се вратио са великом славом.18 Онда следи једна похвала краљу Милутину: “О љубазни и прослављени Богом, и слични светим и великим царевима, кротком Давиду и славном Константину, достојниче Божје помоћи и покрова на прослављење и на узвишење свога отачаства.”19 Поново се један српски владар упоређује са Константином Великим и Давидом.
У зборнику Животи краљева и архиепископа српских, али сада из пера Даниловог настављача, поново се помиње император Константин Велики. Непознати аутор је, између осталог, описао буран и занимљив живот самог Данила II.20 Анонимни писац у животопису краља Стефана Дечанског уписује следеће: “Овом превисоком краљу беше дана таква благодат силе Христове, као што се и премудроме цару Соломону даде ширина разума и дубина премудрости, а сила крепости његове од Господа, као и благоверноме цару Константину победа над иноплеменицима ради вере, и као Боговидцу Мојсију против Амалика.”21 Овде је унеколико проширена палета знаменитих библијских и историјских личности с којима је упоређен српски краљ. Уместо Давида сада су поменути Соломон и Мојсије, а Константин Велики, овога пута наглашен као борац за веру и победник над иноплеменицима, остао је као нека врста заједничког именитеља групације узорних владара и знаменитих личности. За разлику од до сада побројаних примера, у којима је Константин Велики наведен пре свега као добар владар и приврженик хришћанства, далеко живописније и интригантније првог хришћанског цара помиње Григорије Цамблак22 у Житију Стефана Дечанског. Он о Константину Великом казује у два маха, али врло језгровито. У уводном делу, после помињања “Симеона тривеликог“, односно Стефана Немање, за кога каже да је “оснивач царства”, Цамблак велича Немањине наследнике и записује: “Нису узмућивали Цркву јеретичким валима и јелинским лакрдијама и баснама као синови и нећаци Константина Великог, но су благочастиво и богомудрено и љубазно управљали војском и осталим урученим стадом.”23 Из овог одељка, у којем Григорије Цамблак посредно упоређује Стефана Немању и Константина Великог, види се да је имао врло солидна знања о збивањима после Константинове смрти и острашћеном сукобу између присталица никејске догме, усвојене на Првом васељенском сабору 325. године, и аријанске јереси коју је, на пример, подржавао његов средњи син Констанције II (337–361), јер се на то углавном односи Цамблакова синтагма “јеретички вали”.24 На другој страни, израз “јелинска лакрдија” би се уопштено односио на тековине паганске културе, односно, у овом случају конкретно, на покушај паганске реакције који је предузео цар Јулијан (361–363), братанац Константина Великог.25 Из ових редова на посредан начин избија поштовање и уважавање Константина Великог јер је прилично тешка примедба стављена на његове наследнике, то јест синове и братанце. Не можемо а да не приметимо да је ово врло афирмативно према Стефану Немањи јер се није десило оно што је пратило деценије после смрти Константина Великог.
На другом месту у својој биографији краља Стефана Дечанског, Григорије Цамблак се осврће на чувену, али и прилично мрачну епизоду из приватног живота Константина Великог. Он је забележио: “Јер и Велики Константин и први хришћански цар, толики и такав, ма колико да је био у побожности и природној премудрости, верујући лажним речима лукаве жене, уби сина својега Приска, који је био добар и благ муж, а затим, када је после сазнао да је ова слагала, и њу уби судом праведним.”26 Онда Цамблак казује о лукавству жене и бележи: “Видесте ли, вазљубљени, лукавство жене? Чусте ли њихову превару која лако вара? Зашто такови и богопросвећени и премудри Константин није видео њезину злу замку пре синовљева убиства? Јер када би ово знао, не би осудио најљубазнијега, но ту саму из које ђаво бесеђаше. Но, увидео је касније, када кајањем ништа не могаше помоћи нити беше могуће ускрснути сина, и није видео одмах оно што су разумном оку прикриле лукаве речи зле жене, но је после убиства познао шта је учинио.”27
Очигледно је да је Григорије Цамблак био одлично упућен у једну мучну епизоду из живота Константина Великог. Познато је да је 326. године дошло до веома драматичних догађаја у приватном животу Константина Великог који су окончани породичном трагедијом. Премда о њима говори неколико извора, сачувани подаци не допуштају да се сасвим поуздано утврди историјска истина. Осим Константина, умешани су његов син Крисп (ипак не
Приск, како је записао Григорије Цамблак!), рођен 305. године у конкубинату или можда и браку са Минервином, и царева друга супруга Фауста, кћи августа Максимијана, која се за императора удала 307. године. Наводно је дошло до љубавне везе између маћехе и пасторка, па је Константин погубио најпре Криспа, а недуго затим и Фаусту.28
Неки извори наглашавају да је Крисп, који се већ истакао као одличан ратник, био заправо невин и да је страдао због љубавног лудила које је обузело Фаусту. Он није одговорио на маћехине изливе ускомешане страсти, што је њену љубав у трен ока претворило у мржњу, па је она оклеветала пасторка да је у више наврата покушао да је напаствује. Разгневљени Константин, коме су грубо била повређена породична осећања, наредио је да његов син буде погубљен, што је и учињено 326. године у Пули. Фауста, којој су у овој причи приписани мутни пориви и најниже страсти, ипак није прошла некажњено. Наводно је била ухваћена у прељуби са неким гласником, па су је по мужевљевој заповеди исте 326. године њени евнуси удавили у врелом купатилу. Тако се смрт двоје Константину врло блиских особа претворила у тешку породичну трагедију владарског дома. Научници у овој епизоди виде једну мрачну страну Константинове личности и углавном нису склони да га сувише бране за оно што је учинио.29
Ова необична прича, која може поседовати и карактер општег места у породицама са поремећеним односима, има своје литерарно упориште у древној грчкој митологији: Тезеј је на основу клевете своје жене Федре погубио сина Хиполита. Она је најпре покушала да заведе младића, али пошто у томе није успела, извршила је самоубиство и у опроштајном писму оклеветала Хиполита да је хтео да је напаствује. Озлојеђени отац је наредио да му се син погуби, али је касније од богиње Артемиде сазнао праву истину. Ипак, стигао је да се измири са сином, док се овај налазио на самрти. Као што се може видети, занимљиво је да је и у српском средњовековљу кружила слична приповест, а њени јунаци су краљ Милутин, његов син и престолонаследник Стефан Дечански и млада византијска принцеза Симонида. Забележио ју је, како је већ наглашено, Григорије Цамблак у Житију Стефана Дечанског.30 Сва је прилика да је о овој епизоди из живота Константина Великог Цамблак био упознат после читања превода светске хронике византијског писца Јована Зонаре.
Константин Велики се у неколико наврата помиње у Житију деспота Стефана Лазаревића које је саставио Константин Философ, односно Константин Костенечки.31 Он бележи један родослов у чијем подножју се налази “Конста Велики, по надимку Зелени, отац Константина Великог.” Наравно, реч је о Констанцију Хлору. У наставку се каже како је Константин Велики имао три сина, Константина, Константија и Консту (тј. Констанса) и кћер Константију.32 С разлогом се може рећи да Константин Велики није испољио нарочиту маштовитост приликом давања имена својој деци. Ту кћер, наставља Константин Философ, Константин Велики је дао Ликинију за жену. Онда следи једна фантастична генеалогија према којој је Ликиније био Србин и један од његових потомака био је Стефан Немања.33
На другом месту Константин Философ помиње првог хришћанског цара када говори о султану Бајазиту I (1389–1402) и његовом односу према Стефану Лазаревићу који му је послао своју сестру Оливеру. Он је записао: “Међутим, велики цар (Бајазит) од тада (не поступаше) као Максимијан, који је Константину Великом показивао лажну љубав како би га (лакше) погубио, него се према њему понашао искрено и са чистом љубављу, као према вољеном сину, што ћеш наћи у одређеном поглављу.”34 Познато је да се Максимијан, Диоклецијанов савладар и један од четворице тетрарха, укључио у грађански рат који је почео 306. године, после смрти Констанција Хлора и уздизања Константина Великог. Иако се са Диоклецијаном повукао с власти 305. године, укључио се у сукобе, најпре подржавајући сина Максенција, а затим је пришао Константину Великом и два пута га изневерио, па је на крају био убијен.35 Сасвим је очигледно да је Константин Философ веома добро познавао ову епизоду из живота Константина Великог.
И напослетку, Константина Великог помиње и српски патријарх Пајсије I Јањевац (1614- 1647)36, у Житију светог цара Уроша које је састављено у XVII столећу. Посреди је, дакле, један од најмлађих састава српске хагиографске литературе. Он у великој мери понавља оно што се може прочитати у спису Константина Философа. Тако Пајсије бележи: “Тада засија
благочастива грана, први међу хришћанима, велики цар Константин.”37 У наставку се говори о браку Константинове сестре Константије и његовог сарадника и савладара Ликинија, а за првог хришћанског цара се каже да је “овај благочастиви цар просијао у побожности, од племена и господства и сродства Августа ћесара”38 Потом Пајсије, уз извесне нетачности, пише како је Константин победио Максенција. Помиње се и толико важно знамење које му је помогло, затим се наводи како је мајку послао у Јерусалим да тражи часни крст Христов, а описан је и Константинов обрачун са Ликинијем јер је овај, пренебрегавши савете да престане, стао прогонити хришћане.39 На другом месту патријарх Пајсије понавља фантастичну генеалогију и наводи како је “благочастиви цар Константин” дао своју сестру Ликинију који беше Србин, а потомци из тог брака били су српски средњовековни владари династије Немањића.40 Као што је речено, ова конструкција потиче из преиначавања превода светске хронике византијског писца Јована Зонаре из XII века.
У српским средњовековним житијима Константин Велики се помиње и у вези са Константинопољем, новом престоницом коју је подигао и инаугурисао на Босфору. Овај град, Цариград, како га Словени најчешће називају, наводи се на неколико начина: најчешће Константин-град, затим Цариград, потом “царствујући град“, онда “царствујући Константин-град“, а знатно ређе Нови Рим, Константинопол или “царски град“. Када је реч о називу Нови Рим, треба нагласити да се, сем једног изузетка, он углавном наводи уз титуле византијског цара и васељенског патријарха. Уз назив Константиновог града, уколико иде неки епитет, то је придев славни, а знатно мање придев велики.41
1 Д. Богдановић, Речник књижевних термина, Београд 1985, 895; Ђ. Трифуновић, Азбучник српских средњовековних књижевних појмова, Београд, 1990, 47–77 (са подробном библиографијом); Лексикон српског средњег века, приредили С. Ћирковић – Р. Михаљчић, Београд 1999, 192–194 (Р. Михаљчић) /у даљем тексту: ЛССВ/.
2 Д. Богдановић, Историја старе српске књижевности, Београд 1980, 72 (у даљем тексту: Богдановић, Историја); Исти, Студије из српске средњовековне књижевности, Београд, 1997, 29–31.
3 ЛССВ 193 (Р. Михаљчић).
4 В. О. Ключевский, Древнерусския жития святых как исторический источник, Москва 1871 (reprint: Farnborough 1969), 431–438 (посебно 436) /у даљем тексту: Ключевский, Древнерусския жития/.
5 Д. Богдановић, Старе српске биографије, Београд, 1968, 6.
6 ЛССВ, 193 (Р. Михаљчић).
7 Х. Бирнбаум, Byzantine Tradition transformed: the old Serbian vita, Aspects of the Balkans, Paris - Den Haag 1972, 243–284; Р. Маринковић, Владарске биографије из времена Немањића, Прилози за књижевност, језик, историју и фолклор 44 1–2 (1978) 3–20.
8 П. С. Протић, Житија српских светаца као извор историјски, Београд, 1897, 5–182; Е. П. Наумов, Сербские средневековые биографии как исторические источники (К анализу проблем феодальной идеологии, терминологии и текстологии сербских житий), Историография и источниковедение стран Центральной и Юго–Восточной Европы, Москва, 1986, 166–181.
9 С. Станојевић, Свето писмо у нашим старим споменицима, Посебна издања Српске краљевске академије, књ. 89, Београд, 1932, 1–688.
10 Ключевский, Древнерусския жития, 431–435.
11 М. Кашанин, Српска књижевност у средњем веку, Београд, 2002, 117–132 (у даљем тексту: Кашанин, Српска књижевност); Богдановић, Историја, 153–155; Т. Јовановић, Инвентар српских ћирилских рукописа Народне библиотеке у Паризу, Археографски прилози 3 (1981) 304–306; А, Джурова, За съдбата на славянските ръкописи. Предварителни бележки за неизвестен Котленски псалтир од XVIII век и ръкописи и фрагменти (Житие на Стефан Неманя од Стефан Първовенчани и Служба на Стефан Бранкович), Археографски прилози 25 (2003) 163–195.
12 Стефан Првовенчани, Сабрана дела, предговор, превод дела и коментари Љ. Јухас–Георгијевска, издање на српскословенском Т. Јовановић, Београд 1999, 62; Уп. Стефан Првовенчани, Сабрани списи, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 3, прир. Љ. Јухас–Георгијевска, Београд, 1988, 82 (у даљем тексту: Стефан Првовенчани, Сабрани списи).
13 Р. Радић, Константин Велики: надмоћ хришћанства, Београд, 2010, 91–92 (у даљем тексту: Радић, Константин Велики).
14 Стефан Првовенчани, Сабрани списи, 173 н. 6.
15 Кашанин, Српска књижевност, 133–152; Богдановић, Историја, 156–159.
16 Живот Светога Симеуна и Светога Саве, написао Доментијан, изд. Ђ. Даничић, Београд, 1865, 66. Уп. Доментиан, Животи Светога Саве и Светога Симеона, прев. Л. Мирковић, предг. В. Ћоровић, Београд, 1938, 276; Доментијан, Живот Светога Саве и Живот Светога Симеона, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 4, прир. Р. Маринковић, прев. Л. Мирковић, Београд, 1988, 287.
17 Л. Павловић, Култови лица код Срба и Македонаца (Историјско–етнографска расправа), Смедерево, 1965, 109–110 (у даљем тексту: Павловић, Култови); Кашанин, Српска књижевност, 177–195; Богдановић, Историја, 175–179; Архиепископ Данило II и његово доба, Међународни научни скуп поводом 650 година од смрти, децембар 1987. године, уредник В. Ј. Ђурић, Београд, 1991, 7 сл.; С. Хафнер, Српски средњи век, Београд, 2001, 55–63; Сава (Вуковић), епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд – Подгорица – Крагујевац, 1996, 153–154 (у даљем тексту: Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси); Г. Подскалски, Средњовековна теолошка књижевност у Бугарској и Србији (865–1459), Београд, 2010, 463–475.
18 С. Ћирковић, К. Јиречек, Историја Срба, I, Београд, 1952 (репринт 1978), 152; Историја српског народа, I, Београд, 1981, 461.
19 Животи краљева и архиепископа српских, написао архиепископ Данило и други, на свијет издао Ђ. Даничић, Загреб, 1866 (Животи краљева и архиепископа српских, интр. Ђ. Трифуновић, Вариорум Репринтс, Лондон, 1972), 148 (у даљем тексту: Животи краљева). Уп. Архиепископ Данило, Животи краљева и архиепископа српских, прев. Л. Мирковић, предг. Н. Радојчић, Београд, 1935, 112 (у даљем тексту: Мирковић, Животи краљева).
20 Кашанин, Српска књижевност, 197-210; Богдановић, Историја, 179-180.
21 Животи краљева, 171. Уп. Мирковић, Животи краљева, 129; Данилови настављачи. Данилов ученик, други настављачи Даниловог зборника, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 7, прир. Г. Мак Данијел, прев. Л. Мирковић, Београд, 1989, 33–34.
22 Р. Маринковић, О месту Григорија Цамблака у српској књижевности, Търновска книжовна школа 1371–1971, София 1974, 443–457; Кашанин, Српска књижевност, 272–284; Богдановић, Историја, 204–208.
23 Ј. Шафарик, Живот краља Стефана Дечанског, Гласник Друштва српске словесности 11, 1859, 44 (у даљем тексту: Шафарик, Живот Стефана Дечанског); А. Давидов – Г. Данчев – Н. Дончева-Панайотова – П. Ковачева – Т. Генчева, Житие на Стефан Дечански от Григорий Цамблак, София 1983, 64 (у даљем тексту: Цамблак, Житие на Стефан Дечански). Уп. Григорије Цамблак, Књижевни рад у Србији, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 12, прир. Д. Петровић, Београд, 1989, 49 (у даљем тексту: Цамблак, Књижевни рад).
24 Г. Острогорски, Историја Византије, Београд, 1959 (репринт 1998), 68-70.
25 Оксфордска историја Византије, прир. С. Манго, прев. М. Милорадовић – П. Ј. Марковић, Београд, 2004, 45-50.
26 Шафарик, Живот Стефана Дечанског, 48; Цамблак, Житие на Стефан Дечански, 70. Уп. Цамблак, Књижевни рад, 52.
27 Шафарик, Живот Стефана Дечанског, 48; Цамблак, Житие на Стефан Дечански, 72. Уп. Цамблак, Књижевни рад, 52.
28 Радић, Константин Велики, 137–138.
29 Радић, Константин Велики, 137–138.
30 А. Поповић, Мотив Федре и Хиполита у “Житију Стефана Дечанског” Григорија Цамблака, Зборник радова Византолошког института 37, 1998, 199–212.
31 С. Станојевић, Die Biographie Stephan Lazarević’s von Konstantin dem Philosophen als Geschitsquelle, Archiv fur slavische Philologie 18, 1897, 409–472; Кашанин, Српска књижевност, 321–343; G. Svanne, Константин Костенечкий и его биография сербского деспота Стефана Лазаревича, Старобългарска литература 4, 1978, 21–38; Богдановић, Историја, 214–218.
32 Константин Филозоф и његов Живот Стефана Лазаревића деспота српскога, по двјема српско-словенским рукописима изновице издао В. Јагић, Гласник Српског ученог друштва 42, 1875 /репринт: Горњи Милановац, 2004, 256–257 (у даљем тексту: Јагић, Константин Философ); Константин Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, деспота српскога, Библиотека “Извори српског богословља”, књ. 2, превод и напомене Г. Јовановић, Београд, 2009, 26–27 (у даљем тексту: Јовановић, Живот Стефана Лазаревића).
33 Јагић, Константин Философ, 257; Јовановић, Живот Стефана Лазаревића, 27.
34 Јагић, Константин Философ, 263; Јовановић, Живот Стефана Лазаревића, 34.
35 Радић, Константин Велики, 81-83.
36 Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси, 388–390. О његовој списатељској делатности в. Богдановић, Историја, 267–271.
37 Издање Пајсијевог Житије цара Уроша у XIX веку приредио је Иларион Руварац, “отац српске критичке историографије“. В. И. Руварац, Житије цара Уроша од Пајсија, пећког Патријарха (1614–1646), Гласник Српског ученог друштва 22 (1867) 209–232. Међутим, користили смо ново издање које је објавио Томислав Јовановић. В. Т. Јовановић, Књижевно дело Патријарха Пајсија, Београд, 2001, 289–290 (у даљем тексту: Пајсије, Књижевно дело). Уп. Патријарх Пајсије, Сабрани списи, Стара српска књижевност у 24 књиге, књ. 16, прев. Д. Богдановић и Т. Јовановић, прир. Т. Јовановић, Београд, 1993, 87 (у даљем тексту: Богдановић – Јовановић, Патријарх Пајсије).
38 Пајсије, Књижевно дело, 289–290; Богдановић – Јовановић, Патријарх Пајсије 87.
39 Пајсије, Књижевно дело, 290; Богдановић – Јовановић, Патријарх Пајсије 87–88.
40 Пајсије, Књижевно дело, 303; Богдановић – Јовановић, Патријарх Пајсије 98.
41 Овај рад је настао на пројекту бр. 177015 под насловом “Хришћанска култура на Балкану у средњем веку: Византијско царство, Срби и Бугари од IX до XV века” који финансира Министарство науке Републике Србије.
Излагање на Конференцији Непролазна вредност и трајна актуелност Миланског едикта, Ниш, 24-26 фебруар 2011.
http://www.civis-see.org/srp/
