Као и њихови преци антички Хелени, тако су и Ћирило и Методије били поиетес, који у дело удружују борбу и трпљење, труд и осећање. Стога и њихови први знаци за бележење словенског језика нису само филолошки тражени, већ и уметнички стварани.
Naša zapadna civilizacija počiva na religioznoj i filozofskoj baštini mediteranske kulture u kojoj se miješaju i isprepliću fi lozofske komponente helenističkog svijeta s religioznim sastavnicama kršćanstva koje ima svoje korijenje u židovskom monoteizmu.
Будући да раније, како смо тада могли, већ одговорисмо на ваше питање о светотајинском телу и крви Господа нашег Исуса Христа, сада вам поново опширније одговарамо, јер смо вам, као преподобним, Бога узљубившим и Богом љубљеним душама, већ предали основно истинско знање о тајни.
Са великом пажњом и интересовањем сам прочитао Упутство за литургијску праксу које сте послали 30. новембра 1972. г. клиру епархије Њу Јорка и Њу Џерсија. Потпуно разумем и делим Вашу забринутост за литургијско стање које је без сумње крајње озбиљно и засигурно потребује исправку и руковођење од стране нашег Епископата.
А [у оно вријеме] идући покрај мора Галилејског видје [Исус] два брата: Симона званог Петар, и Андреја, брата његова, гдје бацају мрежу у море, јер бијаху рибари. И рече им: Хајдете за мном и учинићу вас ловцима људи. А они одмах оставише мреже и пођоше за њим. И отишавши одатле видје друга два брата, Јакова Зеведејева и Јована брата његова, у лађи са Зеведејем, оцем њиховим, гдје крпе мреже своје, и позва их. А они одмах оставише лађу и оца својега и пођоше за њим.
Пред савременом православном теологијом и црквеношћу уопште, личност и дело св. Григорија Паламе (1296-1357/9?) остаје и даље актуелна тема и жива инспирација, као и наглашена потреба сталног стваралачког повратка савремене религиозности духу аутентичног паламитског исихазма.
Непосредна сведочанства Писма о свештеничком служењу чланова Цркве су малобројна, али до те мере конкретна да не захтевају никаква посебна тумачења. У својој посланици апостол Петар обраћа се свим хришћанима: “И ви сами као живо камење зидајте се (οίκοδομεισθε)[1] у дом духовни, свештенство свето (εις ιεράτευμα ΄άγιον), да бисте приносили жртве духовне, благопријатне Богу, кроз Исуса Христ...
У старој Цркви чин отпуста Литургије био је врло једноставан и састојао се од благослова и отпуштања народа. Ђакон је позивао вернике да сагну своје главе ради полагања руку епископа, који је иза амвона, смештеног у централном делу храма, читао „молитву полагања руку“.
У периоду између Васкрса и Педесетнице београдска издавачка кућа Службени гласник објавила је књигу протојереја ставрофора др Зорана Крстића, ректора Богословије Светог Јована Златоустог у Крагујевцу и доцента на Православном богословском факултету Универзитета у Београду Православље и модерност – теме практичне теологије.
Библија је реч Божија, а Света Литургија представља речи упућене Богу које су потекле из Библије или које су њом инспирисане. И сама Анафора, поготово Анафора Светог Василија, саткана је од библијских тема и мотива.
