Стефан Лазаревић је стекао титулу деспота на византијском двору најпре од Јована ВИИ Палеолога (1402), а затим и од цара Манојла ИИ Палеолога (1410). У овом прилогу се истражују српско-византијски односи 1402–1427. године, одно сно промене у схватањима деспотске титуле. Деспот Стефан постаје Деспот Краљевине Рашке
Свети цар Константин Велики, чија је постојбина овај град, је знаменита личност не само хришћанске већ и светске историје. Стајао је на граници између старог и новог Рима, између паганства и хришћанства. Према речима једног угледног византолога „издавање Миланског едикта је један од најважнијих датума у светској историји и догађај који је повесницу човечанства окренуо у новом смеру“.
У апостолска времена нема физичког описа Христовог лика јер је Христова појава била жива у његовој речи коју су дванаестор ица апостола заступали широм тадашње васељење. Апостол Павле прекида са јеврејском традицијом и наглашава духовну димензију Бога-човека. Уз помоћ хеленистичке филозофије, он отвара пут хришћанској гноси, запостављајући материју и дајући примат духу, што се види и из Јеванђеља по Јовану, у Христовом разговору са Самарићанком (4, 7-38): ,,јер бог је дух, у духу и истини се треба њему молити”. У Другој посланици Коринћанима (5, 16) каже се да ,,зато ми никог не познајемо по телу, и ако Христа познасмо по телу, сада га више не познајемо”.
Византинци нису признавали ауторство у нашем модерном смислу, јер је сваки ваљан писац за њих у основи био само преписивач онога што, како каже Дамаскин, долази „одозго“ (Јак. 1, 7; Bonifatius Kotter, Die Schriften Des Johannes Von Damaskos, Patristische Texte Und Studien, Бд. 7, 11, 17, Берлин 1969, 1973, 1975, 52, 45), а то значи из божанске традиције. Пошто само преписује „вишу мудрост“ или преноси мудрост освештану наслеђем, писац није важан као личност и стога је сасвим природно да ни он сам не претендује на оригиналност, чак ни онда када истински исписује властити (ауторски) текст.
Већина научника који су истраживали живот и дело Светог Фотија Цариградског претпоставља да се он родио око 820. године у Цариграду. Био је врло образован и играо је видну политичку улогу на царском двору. Два пута био је изабран за патријараха – од 858. до 867. и од 877. до 886. године – и два пута је проживео прогонство. После другог прогонства повукао се у манастир, где је и умро око 897. године.
Премда су Турци срушили Византију, највећи такмац и непријатељ Царства током његовог хиљадугодишњег постојања били су заправо Арабљани. Нећемо погрешити уколико кажемо да за све време постојања Византије ниједан народ није играо тако велику улогу у њеној историји као становници Арабије. Они су ударили на темеље Византије, снажно их уздрмали и у најмање два маха непосредно угрозили сам опстанак универзалне империје.
Авари су одиграли значајну улогу у Великој сеоби народа и у насељавању Словена на Балканско полуострво. После доласка из Азије, они су се 558. обратили цару Јустинијану I и понудили му помоћ против неких номадских племена која су у то време угрожавала Царство. Авари су 567. дошли у Панонију где су у савезу са Лангобардима уништили државу Гепида.
Како су научници постајали свесни важности религије у светским питањи- ма, неки од њих су почели да преиспитују компатибилност верских традиција са институцијама и вредностима карактеристичним за либералне демократије. Са отприлике 350 милиона православних хришћана у свету и великим политичким и економским значајем земаља које они сматрају својим домовинама, разумевање православља има важну улогу у разумевању савременог света уопште.
Схватање језика код православних словенских народа испољава се у најдубљој прошлости и нераздвојно је повезано са постанком најстаријег словенског књижевног језика. Само значење речи ѥзыкь (старословенски ѩзыкъ открива исконску сложеност схватања.
Аутор заступа тезу да је уметност ближа религији од филозофије. Као аргумент он наводи да ум није у стању да појми оно свето и надумно, оно што трансцендира реалност. Иако је истина неизрецива, мистици нам непојмовним, песничким језиком омогућавају да је наслутимо. Уметност и религија су везане за надахнуће, повиновање вишој, божанској сфери. Лепота је пут ка сагледавању саме надлепоте, тј. Творца. Разлика између религије и уметности је у томе што је религија заинтересована за натчулну лепоту, за светост, а не за естетско савршенство. Осамостаљивање нововековне уметности од религије лишило је уметност њеног духовног врела. Излаз из кризе уметности је, по мишљењу ауто-ра, у обнови духовности.
