Деме, односно сранке “плавих” и “зелених” чиниле су остатке старих слободарских традиција античких градова. Отуда су морале да дођу у сукоб са аутократском владавином Јустинијана I Великог (527-565) који је желео да спутавањем њиховог деловања ојача своју апсолутистичку власт. На тај начин је била изазвана највећа унутрашња криза у Византији у 6. столећу.
Оно што је за древну Атину била Агора, а Форум за стари Рим, то је за Цариград представљао Хиподром – место где су се испољавале политичке тежње становника византијске престонице на Босфору. У ствари, Хиподром, који је умногоме наликовао на модерне стадионе, био је једино место где се могао окупити велики број људи – неколико десетина хиљада - и једино место где се цар могао обратити својим поданицима или они њему.
У овом раду разматра се почетак српске филозофије у византијском добу њене историје, и то преко онтолошких и логичких појмова искон, бити и слово, који су постављени превођењем почетка јеванђеља по Јовану Ἐνἀρχῆ ἦν ὁ λόγος с Искони бѣaшє Слово, онда преко превођења одабраних рукописа из Изборника Великаго кньазя Святослава Ярославича 1073 года и, посебно, преко превођења првог дела Дамаскиновog списа Πηγὴ γνώσεως, Φιλοσοφικὰ κεφαλαῖα (Посланиє Святаго Јована Дамаскина).
Рад се бави сагледавањем досада заступљених приступа у проучавању позносредњовековне архитектуре последњег сегмента трајања српске средњовековне државе, тзв. Моравске Србије (1371-1459). Запажа се да су они највећим делом били усмерени на историјску и формалну анализу архитектонског остварења. Могућност ширења хоризонта интерпретације види се у уочавању његовог социјалног контекста и сложене структуре значења.
За српску српску хагиографску литературу, чији почеци сежу у прве године XIII века, с разлогом се може нагласити да представља репрезентативни узорак српске средњовековне књижевности. Српска житија су настала под утицајем византијских узора и у своме развоју, који је потрајао више од четири столећа, негде до средине XVII века, пролазила су кроз различите фазе.
Константин XI Палеолог, четврти од шест преживелих синова Манојла II и српске принцезе Јелене Драгаш. Осим њих супружнички царски пар имао је још двојицу синова и две кћери који су умрли у детињем узрасту од куге (један од преминулих синова се такође звао Константин). Рођен 8. јануара 1405. године у Цариграду.
Недавно ce (1996) навршило осам стотина година од тренутка када je Стефан Немања одлучио да ce повуче са престола y корист свога сина Стефана, потоњег Првовенчаног краља. Он je тим поводом сазвао државни сабор да би објавио одлуку и добио сагласност. Родоначелник династије, која je означила епоху y укупној историји Срба, сматрао je 1196.
Полемика ο православности српског црквеног сликарства 1886. године између неколико књижевника, сликара и историчара уметности, a поводом икона Ђорђа Крстића за нишку Саборну цркву, остаће средишње место зрелих естетичких и теолошких расправа y Србији.
Једна од најзначајнијих карактеристика византијске културе и хришћанске духовности је непрекинута веза са античком културом. Наиме, хришћанско богословље и духовност тога доба изражавани су античким философским категоријама.
Покушај Краљевине Србије да са Ватиканом путем споразума загарантује Римокатолицима у својој земљи верску равноправност није успео, јер се томе успротивила Аустро-Угарска. Наиме, краљевина Србија је 24. јуна 1914. године потписала, а два дана касније већ ратификовала конкордат са Ватиканом, али је Ватикан, услед притиска Аустро-Угарске, одлагао његову ратификацију.
