Већина научника који су истраживали живот и дело Светог Фотија Цариградског претпоставља да се он родио око 820. године у Цариграду. Био је врло образован и играо је видну политичку улогу на царском двору. Два пута био је изабран за патријараха – од 858. до 867. и од 877. до 886. године – и два пута је проживео прогонство. После другог прогонства повукао се у манастир, где је и умро око 897. године.
О његовом образовању најбоље сведочи животописац (Никита Пафлагонијски) његовог опонента на патријаршијском престолу Светог Игњатија I Цариградског (797–877), који каже: „Фотије није био човек ниског и незнатног порекла, већ је био потомак благородног и признатог човека. Ценили су га због његове мудрости и световног знања више него иједног човека који се тада бавио државним пословима. Познавао је граматику, поезију, реторику, философију, медицину – начелно је био упућен у све тадашње научне области. Његово умно преимућство било је такво да је далеко превазилазио многе научнике тог времена и могао се поредити са древним ауторитетима.“
У Фотијевом културном животу књиге су имале важну улогу. До краја свога живота он је засигурно знао све књиге које постоје у Константинопољу и шире. За човека тако високе репутације није било библиотеке која му није била доступна. Зна се да је поседовао своју приватну библиотеку и да је време које је проводио читајући и анализирајућу књижевна дела са својим пријатељима за њега био највећи животни благослов. Његова заљубљеност у књиге огледа се у његовом првом делу – Библиотека или Μυριόβιβλος, које до данашњих дана изазива велику пажњу историчара и познаваоца византијске књижевности.
Спис Библиотека садржи приказе 280 књижевних дела из разних области – теологије, историје, реторике, философије, медицине, природословља и песништва. Мало више од половине (57 %) приказа односи се на хришћанске ауторе. Сви прикази су критички сажети и веродостојни. Овај спис није написан са претензијом да буде историја књижевности, па због тога многа позната класична и хришћанска дела нису наведена. Без обзира на то, његов садржај представља првокласан извор за историју старохришћанске и рановизантијске теолошке књижевности, као и за световну књижевност у Византији до IX века. Дела која су приказана обухватају временски период од Херодота (484 – око 425 године пре Христа) до Светог Никифора I Цариградског (око 758–828). Уз сваки наслов дела, Свети Фотије је записао своју оцену дотичног дела, a уз нека дела помиње нешто више од имена, тачан преглед садржаја и опширне биографске и историјско-књижевне белешке.
Овај спис је веома значајан, јер се у њему налази много драгоцених сведочанстава о бројним класичним делима која су нажалост изгубљена. Сасвим је могуће да је до губитка књижевних дела, која су у форми сажетка сачувана у Фотијевој Библиотеци, дошло „због чињенице што се у то време почело са преписивањем старих рукописа новим курзивним писмом, познатим као мало обло писмо; док је оно старије, уницијално писмо великих слова постепено запостављено, па су самим тим и многи стари рукописи пали у заборав“.
Нас занима какав је начелни значај овог списа за историју рукописног наслеђа. Да ли овај спис представља пресек књижевне баштине, која је стајала на располагању „духовно радозналом научнику IX века“ или нас Свети Фотије Цариградски упознаје са раритетима на антикварном тржишту у Византији?
Неколицина научника се слаже да је у питању упознавање са раритетима. Фотије је по свој прилици био „онај зналац који нас упознаје са раритетима које је у оно доба, осим њега, познавало мало људи“. У посветном писму своме брату Тарасију на почетку Библиотеке, Фотије тврди да је он, желећи да утеши свога брата због растанка услед његовог (Фотијевог) дипломатског пута у Калифат, „наложио своме секретару да забележи плодове лектире на томе путовању, како би Тарасије бар накнадно узео учешће у томе“. На основу овога долази се до закључка да је Фотије ове књиге понео са собом и да их је читао за време свога путовања, јер једном дипломатском посланику из IX века није се могло стављати ограничење пртљага. Појавила се још једна хипотеза, која би могла да умањи улогу Цариграда као центра за прикупљање раритетне књижевне баштине. По хипотези коју је изложио Б. Хемердингер, ако је Фотије дошао рецимо у Багдад, „где је постојала јака грчка колонија са чувеним писарима и богата грчка библиотека, онда је ту могао, врло вероватно, да прочита велики број оних књига чији садржај наводи у своме спису“. Самом чињеницом да се међу делима описаним у Библиотеци налазе многа оних аутора који третирају јеретичке списе могла би да се поткрепи ова хипотеза, јер је у Багдаду (за разлику од Византије) постојала већа могућност да се нађу ове књиге, због његове физичке удаљености од правоверног хришћанства. Багдадска библиотека разорена је приликом монголске најезде 1258. године. Ако би ова хипотезе била тачна, онда би Фотијева Библиотека имала још већи значај од онога којој је припада у историји књижевног наслеђа. Ову хипотезу Б. Хемердингер заснива на интерпретацији писма Тарасију и не намеће је нипошто као неопходну.
Истражитељи византијске књижевности нису открили ниједно дело чији је садржај сличан са Фотијевом Библиотеком, што овај спис чини уникатним. За разлику од савремених специјалних речника књижевности који имају суштинске сличности један са другим, у овом спису обрађују се дела а не аутори или књижевне школе и не постоји никаква систематичност или комплетирање референсне јединице, осим основне шеме приказа. Неки научници Фотију приписују епитет „књижевни Колумбо“, јер је он открио нека изгубљена класична књижевна дела старог света. За хришћанска дела (која су приказана) ово не важи, јер су она сачувана у целини. Важно је да се напомене како значај овог списа није само у откривању изгубљених дела, него у поруци његовог аутора – да приликом читања неког дела треба да му приступимо са критичким разумевањем.
Објављено у: Православље, број 1094
