Најмилија чеда Цркве наликују одојчади која млечну храну по васдан из мајчине дојке сисају и стално је ишту. А ми наликујемо сиротој матери која је због гладовања затворила млечне изворе. И управо као да неко види чедољубиву матер која нема млека и уплакану због свога чеда, па пруживши дојку не нахрани дете, већ се због плача заустави: тако видите и нас који исто страдамо и који исто чинимо. И ми, видећи овај нови сабор чеда Цркве која уокруг стоје и чекују мудро и истинито (чисто) млеко беседе, дојку ума својега дајемо: не да их нахранимо (убоги смо, пак, и оскудни речју), већ да чежњу и огањ ублажимо.

Уистини истјазавам се, оковима страха обујмљен, како ћу утолити вашу жеђ љубослушанија, какву ћу трпезу речи поставити; чиме ће толики народ бити погошћен – којему ће Христос Једини достатан бити да се насити; пред дверима свега света радост, приближава се спокој Васкрсења Господњег; опет се смућује неразборити народ јудејски, опет на пастира пси лају, опет против Господара робови устају, опет већају против Светлости тмине посленици, опет се Јуда марљиво поучава безаконој продаји, опет Јудеји сребро спремају да у Ад мртвима Слободнога пошаљу и виде како је смрт поробљена, да се потресу гробови и мртви окрилате пред Васкрсење, опет ученик продаје, познаваоци закона, пак, купују, а разбојник на крсту богослови.

Имао сам доста честитих и искрених пријатеља, који не само да познаваху законе пријатељства, него их и чуваху потпуно, но између свију био је један, који надмашујући све остале љубављу спрам мене, настојаше, да сви у пријатељству спрам мене толико иза њега заостану, клико и они, који ми у опће и нијесу пријатељи.

Могао бих многим још примјерима потврдити, да је слободно употребити снагу пријеваре за добро, па још и више, да се то не би требало звати пријеваром, већ похвалним разбором. Но будући да је за доказ тога доста и оно што сам рекао, било би досадно и излишно дуљити говор о томе.

Што сам до сад рекао, то исто могу рећи и о уврједи онијех, који су ме хтјели одликовати, а то исто могу навести и за доказ, да се од те части нијесам уклонио ваљда с тога, да њих осрамотим; да pак нијесам био ни високоумљем надувен, то ћу ти сад доказати. како боље будем знао.

Василије, саслушавши ово и мало поћутавши, рече: да, кад би ти настојао био да добијеш ову службу, онда би тај твој страх био оправдан. Онај који се прогласио способним за посао, тражећи да га добије, тај се не може изговарати незнањем, кад штогод погријеши, јер је сам себи одузео могућност таквог изговора наметањем и отимањем за службу, те не може рећи, да је против воље и на силу учинио зло, јер је по слободној вољи и жељи на то доспио.

Довољно сам већ показао, колико вјешт мора бити учитељ у борби за истину. Но уз то имам још и друго њешто споменути, што је узроком небројене опасности, управо боље да речем, није оно узрок, већ управо они, који са тијем не знају владати као што треба, јер посао је то по себи врло спасоносан и од користи, само кад се за њега нађе добрих и ревних људи.

И тако ти је овдје, као што си чуо. А како ћемо издржати тамо, кад будемо морали давати рачун за сваког од вјерних? Тамо није казан стид, него нас очекује вјечна погибао. Јер о ономе: слушајте учитеље своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као који ће дати одговор, и ако сам напријед говорио, не ћу ни сада да ћутим, јер страх од те пријетње непрестано потреса душу моју.