ШЕСТ КЊИГА О СВЕШТЕНСТВУ СВЕТОГ ЈОВАНА ЗЛАТОУСТОГА
(са грчког језика превео и примједбама пропратио протопрезвитер Јован Вучковић, Нови Сад, 1894)
КЊИГА II
Глава 1.
Могао бих многим још примјерима потврдити, да је слободно употребити снагу пријеваре за добро, па још и више, да се то не би требало звати пријеваром, већ похвалним разбором. Но будући да је за доказ тога доста и оно што сам рекао, било би досадно и излишно дуљити говор о томе. На теби је пак, да сада докажеш, нијесам ли својим поступком служио твојој користи.
А Василије ће: Па какву сам корист добио од тога разбора или мудрости, или је назови како хоћеш. а да могу бити увјерен да ме нијеси преварио ?
Каква би корист, рекох, могла бити већа од те, што очевидно учинисмо оно, што је Христос прогласио доказом љубави спрам Христа? У једном разговору са врховним између апостола, рекао је он: Петре, љубиш ли ме? А кад је овај то потврдио, настави он : ако ме љубиш, паси моје овце ![1] Учитељ пита ученика, да ли га љуби, не зато што би он то хтио дознати, јер он продире у свачије срце, него зато, да нам покаже, колико се он стара за вођење тога стада. [2]
Кад је то јасно, онда ће бити појмљиво и то, да је велика и неизмјерна награда запала ономе, који се брине за оне, које Христос толико цијени. Јер кад ми. видећи да се њеко стара за наше робове или скотове, премда се то све може за новац купити, ревност ту сматрамо знаком љубави спрам нас, то коликом ће наградом наплатити пастиру онај, који није новцем или другим чиме стадо купио, већ смрћу својом, давши своју крв за цијену помиловања !
С тога, кад је ученик рекао: ти знаш, Господе, да те ја љубим, и кад је за свједока своје љубави призвао самог љубљеног, [3] није се Спаситељ, на томе зауставио, него је нагласио и биљег љубави. Није он тада хтио да се очитује, колико Петар њега љуби (то нам је већ из многога другог доста познато било) не, он је хтио и Петру и свима нама ноказати, колико он љуби цркву своју, како би и ми показали много ревности у томе.[4] Јер, зашто није Бог чак ни једнородног сина својега поштедио, него је и својега јединца жртвовао ?[5] Да помири са собом оне, који су против њега били и да учини себи народ избрани.[6] Зашто је чак и крв своју пролио? Да стече овце, које повјераваше Петру и својим нашљедницима. С правом је дакле Христос рекао : ко је вјерни и мудри слуга онај, кога ће Господ његов поставити над домом својим?[7] То опет као да су ријечи онога који сумња, али онај који их је изрекао није био у сумњи, но исто као што питајући Петра, да ли га љуби, није питао ради тога што би му требало тек дознати за љубав ученикову, него је хтио показати изобиље своје љубави, изговорио је и ријечи : ко је вјерни и мудри онај слуга, не ради тога што не би вјерног и мудрог слугу познавао, него да нагласи, како је риједак такав и како је велико то звање. Па, гле. како је и награда велика: поставиће га над цијелим својим имањем![8] И хоћеш ли се још препирати са мном, да нијеси племенито преварен, кад ћеш, ето, временом бити постављен над цијелим имањем Божјим и кад чиниш оно, чиме је Петар, као што он рече могао био надмашити остале апостоле? Он је рекао : Петре, љубиш ли ме више од овијех?
И могао му је рећи : ако ме љубиш трси се у ностут у леукању на голој земљи, у ненрестаном стражењу, брани потиштене, буди сирочади отац и мјесто мужа матери њиховој.[9] Али прелазећи преко свега тога. шта вели он? Паси овце моје !
Глава 2.
Та све оно што споменух, могли би заиста лако извршити многи од потчињених, не само људи но и жене.[10] Али кад треба црквом управљати и примити повјерену бригу о толиким душама, тад се пред тешкоћом тога посла мора уклонити сав женски род, а и већи дио људи; на сриједу морају бити изведени они, који су много већи од свију, који врлинама душе све надмашавају као Саул цио народ јеврејски величином тијела, и још много више. Чак држим, да се мјера величине не може овдје ни примијенити, јер колика је разлика између неразумних створења и разумнога човјека, толики размак мора бити између пастира и стада, да не речем још и више што, пошто овдје опасност пријети нечем већем. Коме нестане оваца, било да их вуци уграбе или лопови украду, или се појави цркавица ил' друга несрећа, може му господар стада још њекако и опростити; а да се и затражи од њега накнада, нема за њ веће штете осим новчане. Онај пак коме су повјерени људи, то разумно стадо Христово, прије свега, ради губитка оваца штетује не новац, већ душу своју. Па онда, он има већу и тежу борбу. Јер он се нема борити са вуцима, а ни лопова се бојати, нити се старати да стадо од куге сачува. А да с киме се има борити ? С ким се сложити ? Чуј блаженог Павла који говори: ми се немамо борити са крвљу и тијелом, него са поглаварима и властима, са господарима мрака свијета овога, са дусима злобе нод небом[11]. Видиш ли стршну множину непријатеља и дивље чете, наоружане не гвожђем већ им је доста оружја оно што имају у природи својој? Хоћеш ли да видиш и другу војску, љуту и сурову, која вреба на оно стадо? И њу ћеш с овог мјеста моћи видјети.[12] Онај, који је о онијем непријатељима говорио, показује нам и ове, кад овако говори: позната су дјела тјелесна, која су прељубочинство, блуд, нечистота, бестидност, идолопоклонство, чарања, непријатељства, свађе, пакости, срдње, пркоси, оговарања, лажна дошаптавања, надутости, немири и друго којешта, јер он није све избојио, већ је пустио да се по овом и друго распозна[13] И код пастира над неразумним створењима, напуштају они, што хоће стадо да упропасте, пастира, чим опазе да бјежи, те су задовољни да ухвате коју животињу, овдје пак, ако уграбе и све стадо, ипак не ће да се окане пастира, већ све жешће нападају и постају дрскији и не мирују дотле, док га не баце на земљу и не побиједе га. При томе и болести животиња лако је опазити, било да је глад, или куга, или рана, или друга каква болест, с тога је овдје лакше у невољи и помоћи. А има њешто још веће, што олакшава лијечење болести неразумног стада Шта је то? Ако стадо не ће, пастир га може присилити да узме лијек; везати је лако, ако треба палити и резати, на за дуже времена и затворити код куће ако је потреба, једну храну мјесто друге дати, воду му одузети у опће и све друго што је за здравље тога стада потребно, лако се може учинити. Но човјек не може лако опазити болести људске, јер нико не зна шта је у човјеку, осим духа његовога, који је у њему [14]
Глава 3.
Па како ће њеко спремити лијек за болест, кад природе њезине не нознаје, кад више пута и не зна, да ли је ко болестан? А кад је болест опазио, и тада има грдне муке.[15] Сваког човјека није могуће на силу лијечити, као што пастир овцу лијечи. Јер, и овдје ће требати везати, храну ускратити, палити и резати,[16] али примање љекарије не стоји до онога који лијек спрема, већ до болесника. Имајући то на уму мудри онај човјек, и рекао је Коринћанима: не као да ми владамо вјером вашом, него смо помагачи ваше радости.[17] Осим свега хришћанима је најмање дозвољено. да на силу погрјешке грјешника исправљају;[18]) свјетске судије тек врше силу кад ухвате злочинце и под закон их ставе, па ако се ови и опиру, они их спречавају, да по својој вољи живе. Овдје се такав не смије силом поправљати, већ упућивањем. Нама ни закони не дају силу, којом би грјешника сузбијали, а да су нам је и дали, ми је не би смјели нигдје ни употребити, јер Бог не награђује оне који се на силу, већ оне, који се својевољно од зла уздржавају.
За то треба много вјештине, да се болесници наговоре, да пристану на лијечење од свештеника, па не само то, већ да им за лијечење буду и захвални. Јер кад се њеко ко је свезан отима, (а може то). тад зло бива још горе; кад се не осврће на ријечи које попут гвожћа сијеку, ствара тим неосвртањем нову рану и случај за лијечеље постаје узроком још веће болести. Нема тога ко би га могао присилити и против његове воље лијечити.
Глава 4.
И шта да се чини ? Ако преблаго поступаш са оним с којим би требало оштрије и ако не засијечеш дубоко код онога код кога треба, тад обрезујеш истина један дио ране, а други остављаш; и ако без милости зарежеш као што треба, тад онај клоне од бола, баца од себе све, и љекарију и завој, те скрхавши јарам и раскинувши везе стрмоглавце иде у понор. Ја бих ти могао многе набројити, који су, на своје највеће зло, до тога дотјерали, само за то, што је захтијевано праведно кајање за њихове гријехе. Не смију се епитимије давати сразмјерно пријеступима, већ треба настојати да се дозна и намјера грјешника, да не учиниш још већи расцјеп, а хтио си оно што је подерано саставити, да не учиниш још већи пад, у ревности са којом си хтио подићи оно што је пало. Они који су слаби и растресени, који су спутани насладама свјетским, па и они који су охоли на поријекло и силу своју, могли би се ослободити од зала која су њима овладала, и ако не са свијем, бар дјелимично, кад би се благо[19] и по мало одвраћали од онога у чему гријеше. Но ако њеко од једном употреби оштрије средство, одузимље им могућност и најмањег поправљања. Јер кад је душа једном већ приморана да изгуби стид, тад постаје неосјетљивом, не слуша ни пријатељске ријечи. нити се да пријетњама савити, нити доброчинствима управљати, него бива гора од онога града, којега пророк казни ријечима: изглед ти је као у жене блуднице, немаш стида спрам никога.[20] Зато пастир треба мудрости[21] и хиљаду очију, да може посматрати стање душе са свију страна. Јер као што многи долазе до очајања и посумњају у своје спасење, с тога што не могу грку љекарију поднијети, исто тако опет постају лакомислени, гори и на веће гријехе бивају наведени ради тога, што за своје погрјешке нијесу морали поднијети епитимију која би им одговарала. Према томе свештеник не смије ништа оставити не испитано,[22] већ испитавши тачно све, мора своја средства мудро употребљавати, да му труд не остане јалов.[23]
Он има заиста много посла не само у овоме, већ и онда, кад треба прикупљати отргнуте чланове цркве. Чобанин има стадо, које за њим иде куд га год води, па ако се погдјекоја овца и одбије од правога пута и остави добру пашу, па пасе на мршавим и врлетним мјестима, доста је један јачи глас његов, да се одвојене овце скупе и стаду поврате. Али ако је један човјек скренуо са праве вјере, треба пастиру много рада, истрајности и стрпљења. Ту се не да силом вући, ни страхом приморати; упућивањем га мораш повратити к истини, од које .је отпао.
Јака дакле душа треба, да не клоне, да не очајава о спасењу онијех који су заблудјели да непрестано мисли и говори оно : не би ли им како дао Бог да познаду истину и избавио из замке ђаволске [24] За то је и рекао Господ у разговору ученицима: ко је дакле вјерни и мудри слуга? Ко сам за се у аскези живи, користи себи самоме ; корист пак пастирске службе протеже се на цио народ. И ко дијели новац сиротињи или на други који начин помаже потиштенима, и тај у њеколико користи ближњима, али толико мање него свештеник, колика је разлика између тијела и душе. С правом је дакле Господ рекао, да је ревност за стадо биљег љубави спрам њега.
А ти, рече он, зар не љубиш Христа?
Јован: И љубим и љубићу га без престанка, али се бојим, да не ражљутим онога којега љубим.
И каква би, рече он, загонетка могла бити замршенија? Кад Христос наређује да онај, који га љуби, пасе овце његове, а ти велиш, да их баш ради тога не пасеш, јер љубиш онога, који је то наредио ?
Ово, рекох, није загонетка, него је то сасвим јасно и једноставно, јер кад бих ја био побјегао, а врстан био за то звање као што Христос хоће, тад би те моје ријечи могле довести у забуну. Но пошто мене слабост душе моје чини неспособним за ту службу, каквог онда још разјашњења требају моје ријечи? .Ја се наиме бојим, кад бих стадо Христово преузео једро, здраво и угојено, па га невјештином својом покварио, да бих тад против себе подигао Бога, који га је толико љубио, да је самога себе дао за спас и славу његову.
Шалиш се, рече он, кад то говориш; кад би озбиљно говоријо, тад не знам чиме би могао боље посвједочити, да сам с правом жалостан, него ли овим ријечима, којима си хтио разагнати моју зловољу. И као што сам увиђао већ прије, кад сам знао да си ме преварио и изневјерио, још више увиђам сада, кад си хтио од пребацивања да се одбраниш, како си ме у велику несрећу гурнуо. Јер кад си ради тога избјегао ову службу, што си знао да душа твоја није дорасла за овај тешки посао, онда си најприје требао мене од тог ослободпти, па ма ја колико воље за то имао, некмоли што сам теби одлуку о том сасвијем препустио. Но ти си само на се гледао, а мене си превидио. Па да си само превидио, још би се њекако дало оправдати. Али ти си ми и ступицу ставио, само да лакше паднем у руке онима, који су ме хтјели ухватити! Ти не можеш прибјећи ни изговору, да те мишљење свијета преварило и навело, да у мени претпоставиш нешто велико и вриједно, јер ја не спадам у оне којима се свијет диви и одликује их, а кад би то и било, тн нијеси смио истинитим сматрати мишљење свијета. Да ти нијесам никад дао, да ме из опћења са мном познаш, имао би њеког разложитог узрока, да по говору свијета судиш, али кад ме нико није тако познавао, кад си ти боље знао душу моју него родитељи и учитељи моји, онда шта ћеш моћи још рећи, чиме би слушаоцима могао доказати и увјерити их, да ме нијеси намјерно гурнуо у ову опасност? Но на страну с тијем, ја те не силим, да на ово одговориш. Реци само шта ћемо за обрану своју изнијети спрам онијех, који нас коре?
Не ћу ја, рекох, о томе говорити прије но што будемо на чисто са оним што се тебе тиче, ма ме ти хтио и хиљаду пута ослободити од одговорности. Ти рече да би ми незнање привриједило опроштење и да би ме ријешило од сваке оптужбе, кад бих те ја наиме био довео у садашњи положај не познавајући тебе, а пошто сам те напустио не из незнања, већ потпуно те познавајући, то да нема за ме оправдана изговора, нити праведне обране. Ја напротив тврдим обратно А зашто? Зато, што за овакву ствар треба великог испитивања и јер се онај који хоће да предложи способна за свештенство, не смије задовољити говором свијета, него ваља да и покрај тога и више но остали врсноћу његову испита.[25] Јер и блажени Павао, кад вели: он ваља да има и добро свједочанство од онијех споља — не пориче тачно и потпуно испитивање и не поставља то свједочанство за најглавнији биљег њихове врсноће. Тек пошто је напријед о многоме говорио, додаје на пошљетку још и ово, показујући да се при оваквим изборима не смијемо задовољити само овијем, већ са осталим да треба и ово спојити. Та често се догађа да је мишљеље свијета лажно, али ако му је претходило тачно испитивање, тад престаје сумња, да би од њега могло бити опасности. С тога је он управо ово свједочанство „споља'' и ставио послије свега осталог. Није просто рекао: ваља да има добро свједочанство, него је уметнуо и оно „и", јер је хтио рећи, да га треба потпуно испитати, прије но што се саслуша глас онијех, који су напољу.[26] А пошто сам ја тебе познавао боље но твоји родитељи, као што си сам признао, то би било и право ријешити ме сваке кривице.
Баш зато, рече он, не би се ти ни могао извући, кад би те ко хтио оптуживати. Или се зар не сјећаш, колико си пута од мене чуо и заиста се увјерити могао, како је слаба моја душа? Нијеси ли ми се зато ради малодушности непрестано ругао, јер бих ја пао и од најмање бриге?
Сјећам се, рекох, врло добро да сам такве ријечи од тебе чуо, нити бих хтио то порицати. А ако сам ти се кадгод ругао, чинио сам то у шали, а не у збиљи.
Глава 5.
У осталом ја се не ћу сад о томе препирати, само бих желио, да исто тако будеш праведан, ако ја споменем које од твојих добрих својстава. Све ако си и покушао да ми лаж докажеш. не ћу ни ја тебе штедити, него ћу доказати, да си говорио не по истини, већ више по скромности а за свје дока истинитости овога што рекох нећу призвати никог другог, већ рођене твоје ријечи и дјела. Но најприје хоћу да те запитам: знаш ли ти колика је моћ љубави? Не гледећи на сва чудеса, која ће апостоли починити, Христос је рекао: по том ће свијет познати да сте моји ученици ако љубите, друг друга.[27] Павао пак вели, да је она извршење закона,[28] и кад ње нема, да су залуд сви дарови благодати.[29] То највеће добро. тај биљег Христових ученика, то што премашује дарове благодати, нашао сам чврсто усађено у души твојој преобилно богатим плодом.
Да се ја, рече он, о томе старам и са највећом ревности да пазим на ту заповијед, то признајем, али да је ни у пола нијесам извршио, то ћеш ми признати, ако не ћеш да говориш по милости већ по истини.
Глава 6.
Прелазим сада, рекох на доказивање и учинићу сад оно чиме сам пријетио, доказаћу наиме да ти више тежиш да будеш скроман, неголи истинит. Споменућу пак њешто што се недавно догодило, да не би ко посумњао, е хоћу, приповиједајући старе догађаје, да прикријем истину сјенком давнине ; што ћу добра да речем, томе се не може приговорити, да можда по заборавности говорим. Кад је оно један од наших присних, окривљен лажно ради насиља и срамне дрскости, пао у велику биједу, тад си ти прискочио у сред невоље, а није те нико звао, нити те молио онај који је у опасности био. Такво је ето било твоје дјело. А да те и ријечима твојим побиједим, споменућу оно, што си ти говорио. Њекоји нијесу одобравали ову твоју срчаност, други су је пак хвалили и узносили. Онима који су те кудили рекао си: па шта ћу, кад ја друкчије и не знам љубити, него да дадем и живот свој, кад треба спасти пријатеља који је у опасности! И тада си, и ако другим ријечима али по смислу једнако, рекао оно исто што је и Христос својим ученицима казао, кад је одређивао границе савршене љубави. Веће од ове љубави, вели он, нико нема, него да живот свој положи за пријатеље своје.[30] Па ако се од ове не може веће наћи, онда си ти доспио до њезиног савршенства и онијем што си урадио, као и онијем што си говорио, ти си се попео на врхунац њезин. Зато те и изневјерих, зато и смислих ону пријевару. Јесам ли те дакле увјерио, да сам те на овај пут навео, не у злој намјери, не у жељи да те стрмоглавим у опасност, већ знајући, да ће то бити корисно ?
Према томе, рече он, држиш ти да је моћ љубави довољна за поправљање ближњих ?
Она, рекох, у најмању руку кадра је бар помоћи томе, а ако хоћеш да изнесем доказе и за твоју мудрост. онда ћу и на то пријећи и доказаћу, да си ти још у већој мјери мудар него што си њежно љубазан.
Застидјевши на ово и поцрвењевши говораше он: оставимо сад мене на страну, ја већ од почетка нијесам хтио да о томе расправљамо. Него ако ти знаш рећи што паметно онима вани, то бих хтио радо од тебе чути. зато окани се тог залудног млатања по зраку, па реци како ћемо се бранити спрам осталијех. т. ј. и спрам онијех који нам част исказаше, а и онијех, који их сад сажаљавају, јер су осрамоћени.
Глава 7.
Баш се и сам, рекох, журим тамо. Кад сам свршио говор с тобом, лако ми је приступити томе дијелу обране. Каква је дакле оптужба и какве су кривице ?
Василије: Веле да смо их осрамотили и да смо их силно увриједили, јер не примисмо част, коју су нам хтјели исказати.
Јован: А ја прије свега велим да не треба гледати на уврједе спрам људи. ако би се морало спрам Бога згријешити, кад би им се хтјело поштовање исказати. Чак ни за оне који би се на то љутили, не би та љутња била без опасности, већ би им велику штету нанијела. Јер ја мислим да су они, који су Богу предани и само на њега гледају, толико побожно расположени, да у томе не би налазили уврједе, па ма тим и хиљаду пута били обешчашћени. Да мени пак ни на крај памети није било да такво шта учиним види се из овога. Кад бих ја дотле доспио од обијести и славољубља, као што ти њеколико пута већ рече да многи за мном говоре, тад бих заслуживао, да ме оптужитељи прогласе за највећег злочинца, јер бих омаловажио тако поштоване и велике људе, осим свега добротворе. Ако већ заслужује казан вријеђање онијех, који нас нијесу вријеђали, то колико већу казан заслужује вратити наопако онима, који су својевољно одлучили, да нам почаст искажу (јер тек ваљда нико не ће хтјети рећи, да сам им ја учинио какву било услугу, већу или мању, па да би ми они за то доброчинство наплатили били)? Па ако то мени никад ни на крај памети није било, и ако сам се ја ради другог њечег уклонио испред грдног терета, тад зашто не ће да опросте, кад већ не могу то да одобре и кад жале што сам штедио своју душу? Та ја сам тако далеко био од тог да те људе осрамотим, да бих чак хтио устврдити, да сам их својим одрицањем управо штовао.
Не чуди се и ако је чудновато ово што рекох, одмах ћу ти дати и разјашњење. Да сам примио службу, ако не сви, али они који воле ружно говорити, могли би били свашта сумњати и свашта рећи и о мени који сам био изабран и о онима који су бирали, као: да они гледају на богатство, да их опсјењује сјај обитељи, да сам им ласкао и да су ме за то поставили, а не бих знао рећи, не би ли ко посумњао, да сам их и новцем за то придобио, на онда: Христос је призвао на ту службу рибаре, ћилимаре и царинике,[31] а гле ови презиру оне који од надничарског рада живе, него ако се ко свјетским наукама бави и у беспослици живи, тога они примају и узносе. Јер за што би иначе превидјели оне који су се за добро цркве неизмјерно знојили, а да на толику част попну онога, који никада није окушао тога труда и који је, шта више, цио свој живот провео у некорисном занимању са свјетским наукама. То и још више таквог могли би они били говорити, да сам достојанство примио али сад не могу. Сад им је одузет сваки изговор за оптужбу, нити могу пребацити мени улизивање, нити онима подмитљивост, осим ако који не ће баш да буде махнит. Јер како би њеко ко се улагивао и новац трошио да добије извјесно достојанство, оставио га друго ме баш онда, кад га је требао добити? То би било исто као да њеко, ко се око њиве трудио да му усјев буде богат и да му се каце преливају вином, послије неизмјернога зноја и силнога трошка, препусти род другоме баш онда, кад би требао жети и сабирати. Видиш ли да би ови тада имали повода, да их оговарају, као да нијесу праведан избор учинили, премда је све ово што сам рекао далеко од истине? Али ја им сад не дам ни писнути, ни уста отворити. Ово би било, и још више, што би у први мах говорили. А кад бих службу примио, онда се не бих могао одбранити од свакидашњих нападаја, па ма ја све безпријекорно урадио, некмоли што бих због неискусности и младости учинио и многе погрјешке. Овако пак ослободио сам их сад од овога пријекора, а у противном случају био би их изложио безбројннм пребацивањима. Јер шта се све не би рекло ? Повјерили су тако угледне и велике послове неразумној дјеци, оштетили су стадо Христово, хришћанство су ставили на ругло и подсмијех! Али сад су злоби затворена уста.[32] А ако би о теби тако говорили, ти ћеш их дјелима својим брзо научити, да се мудрост не мјери по годинама и да се старост не мора само ради сједине узносити, те да не треба младића коначно искључити од те службе,[33] али свакако новокрштеног,[34] јер између њих је велика разлика.
Напомене
[1] Јован XXI, 15. и слијед. — Могло би се учинити чудноватим, да Златоусти св. апостола Петра назива „врховним''. Али не треба заборавити, да наша црква и св. апостолу Павлу, заједно са св апостолом Петром, даје придјев „первоверховный".
[2] Колико се он (Христос) стара, или, колико је њему на срцу то стадо. Оне пак који не маре за стадо назива Христос најамницима (Јован X, 13). Ето пастиру мисли водиље, која га може провести кроз црне часове тешкога искушења. Наиђе ли на њега умор, немило искуство, па и неблагодарност свијета ако запријети да убије у пастиру сву вољу и снагу за даљи рад и он доспије на тачку на којој почине равнодушност спрам стада, тада нека само размисли о том, колико је Господу на срцу стадо његово, и мар ће његов опет оживјети, равнодушност не ће моћи њиме овладати, он ће се сачувати да не постане најамник.
[3] т. ј. самога Христа навео је за свједока, рекавши: ти знаш.
[4] У пастирском раду главни покретач треба да је љубав „која је претежнија од разума" (Ефесцима III, 19).
[5] Ср Римљанима VIII, 32. Јован III, 16.
[6] Титу II, 14. Иначе „народ избрани" обиљежје је за народ Израиљски. као што се види из II. Мојс. XIX, 5. V. Мојс. УП, 6; XIV, 2.
[7] Матеј XXIV, 45.
[8] Матеј XXIV, 47.
[9] Ове су ријечи састављене по премудр. Исуса сина Сирахова. Види IV, 4. 8. 9. 10
[10] Јеси ли се читаоче довољно спремио, да pомно и усрдно пратиш значајне и велике ријечи, којима Златоусти почиње сада цртати узвишеност пастирске службе ?! Сваку ријеч треба к срцу примити, о свакој озбиљно размишљати.
[11] ЕФесцима VI, 12.
[12] Овдје се преставља свето писмо као згодно, узвишено мјесто, с ког се, особито у вријеме рата, мотри војска непријатељска, њезин табор и кретање њезино.
[13] И овде је Златоусти на памет наводио ријечи св. ап. Павла из посланице његове Галатима V, 19. 20. и друге посланице Коринћанима XII, 20.
[14] I. Коринћанима II. 11. — Погрјешно би било на основу ове изреке стварати закључак, да у вријеме Златоустога у тајни покајања није било обвезно и исповиједање гријеха. О обвезности тога исповиједања има на другим мјестима, баш код самог Златоустога, несумњивих доказа Тако, говори о томе св Златоусти у петој бесједи својој на књигу постања, у другој бесједи о крсту и разбојнику, у деветој бесједи на посланицу Јеврејима. Али, зар сви људи исповиједају своје гријехе, зар многи не оклијевају са исповијеђу, зар се многи никако и не исповиједају, зар се и при исповиједи много тога не заборави, њешто опет из самообмане не престави онако како јест, и т. д, За то је и поред све обвезности исповиједања гријеха у тајни покајана, опет истинита изрека Златоустога „човјек не може лако опазити болести људске."
[15] И превелика мука! Св. Григорије богослов, у књизи својој „περὶ φυγῆς" лијепо вели: „заиста је вјештина над вјештинама и знање над знањима, управљати човјеком, том најхитријом и најшаровитијом животињом".
[16] Требаће давати љекарију према томе каква је болест, према природи гријеха сходну епитимију. Али ето код нас хоће да се заборави, да за болест треба љекарије, да гријешнику треба епитимије, особито онда кад стање његове савјести и природа гријеха то изискује. Често пута опет преписује се љекарија тек онако од ока, даје се епитимија без обзира на стање савјести грјешникове, без обзира на природу гријеха.
Неће ваљда бити не скромно, ако овдје споменем њешто из своје свештеничке праксе. Прве дане свештеничке службе провео сам у једноме крају нашега народа, гдје се за епитимију готово и не зна. Питао сам старије, како они при исповиједи поступају и увјерио сам се, да је тамошњем свијету непозпат појам о епитимији. Осим врло ријетких можда случајева, обавља се тамо цијела тајна покајања врло површно, још боље би било рећи : никако. Народ долази на исповијед тек од обичаја, а одлази испод епитрахиља исповједникова исто онако непробуђен и празна срца, као што је и дошао. И то се већ тако увријежило, да човјек разрогачи очи ако му речеш, да би ово или оно морао учинити ради свога поправљања. А ако једном и другом случајно речеш, да не може приступити к тајни св. причешћа, онда се тек на чуду нађе И сада се сјећам каквих сам неприлика имао са тамошњим покајницима. Парохија у којој сам служио, средиште је за њеколико наших околних села и парохија. Свијет из тих оближњих парохија долазио је често на исповијед у парохијалну цркву, при којој сам служио. Но мало по мало, послије мога доласка у службу, почеше страни парохијани изостајати са исповиједи у нашој цркви. Чуо сам да се код својих кућа туже, да их мучим на исповиједи
Да избјегнем те приговоре, почео сам се био прилагођавати пракси које се остали при исповиједи држе. Али на брзо је био Промисао досудио да промијеним мјесто служења. Дошао сам у други крај, у другу службу. При крају једне коризме замоли ме један сеоски свештеник, да му дођем у помоћ. Пред тим је он био болестан, па му је остало доста свијета без исповиједи. У његовој цркви исповиједао сам му парохијане. И ту сам дошао у грдну неприлику. Прва дође преда ме једна жена, побожно и скрушено, са скрштеним рукама на прсима, клекну преда ме и побожно слушаше, док сам читао прописане молитве. Кад је дошао ред да она исповједи своје гријехе, исповједила их је укратко, али искрено и отворено. Нијесу били тешки, а сама ми казиваше, да озбиљно настоји око тога, да се тих својих, гријешних навика опрости и тврдо се нада, да ће јој то поћи за руком. Послије њезине исповиједи ставим јој још њеколико питања, на која она најповољније одговори, Изречем јој над главом опросну молитву. Но она не устаје. Мишљах, е незна да је готова, па јој кажем да може у име Божје поћи, и сутра ће се причестити. Она се подиже са кољена, али остаде предамном стојећи и збуњено ми рече : „А заборавио си ми, оче, покору дати !" Одмах сам видио шта је. Свијет тај навикао је да сваки пут, кад се исповиједа, добије епитимију, чак и онда кад му епитимије и не треба. Покорио сам се обичају. Исповиједао сам и дијелио епитимије. А кад сам исповиједање прекинуо, припитао сам пароха, како он при одређивању епитимија поступа. И дознао сам, да он има три епитимије за све могуће врсте гријеха. Пост, молитва, даривање цркве, искључиви су му лијекови за све душевне болести. При томе још дају се ти лијекови без потребног упуства. Покајник исповједи да је њешто украо, други се тужи да се не може да одвикне од псовке, трећи каже да живи са ближњим у завади, један опет увјерава, да од пошљедње исповиједи није учинио никаква дјела, које би му душу теретило, други опет казује, да се бори са њеком својом злом навиком, ради које му је при задњој исповиједи ускраћена била св. причест, али још није успио да се коначно излијечи, обећава да ће борбу наставити и тврдо се нада, да ће уз помоћ Божју савладати ту своју навику, па моли да му се пружи св причест, која ће га охрабрити и снагу му подићи и т. д. Сад рецимо свакоме од овијех рече се: пости покрову богородичину, или пости три прва четвртка, или донеси у цркву свијећу, или уља, или тамјана. И човјек одлази, ма он незна како ће му та епитимија помоћи. Већим дијелом мисле ти људи, да су учинили све, кад су одређене дане у посту ипровели, или кад су извршили оно што им је наложено. Они врше епитимију, али је и не доводе у свезу са својим гријехом. За то се слабо и поправљају. Наилазио сам при тој исповиједи и на такве, који се десет петнаест година исповиједају, добивају епитимију, драговољно је пиримају, потпуно је изврше, па ипак никако да дођу до свете причести! Друкчије би пак то било, кад би се епитимија одређивала према природи гријеха и кад би се покајнику давао и напутак, по коме би се имао владати, па да вршење епитимије од користи буде. Шта ће пост ономе, који и онако свагда пости ? Зашто налагати нарочите њеке молитве ономе, који се свагда моли и никад није ружном ријечју језика свога окаљао ? За што да даје нарочиту милостињу онај, који од своје сиротиње дијели убогоме, туђе никад ништа узео није, али говори ружне ријечи? Молитва ће једва излијечити онога, који туђе граби, милостиња ће једва очистити језик ономе, који хули и псује и оговара, пост ће једва призвати к памети онога, који ништа нема, који се и иначе задовољава кором сухога хљеба, а при томе је ипак немаран и спрам садашњег и спрам будућег живота својега. Па још кад се све ово задаје на такав начин, да човјек све то врши као њеки просто спољашњи акт, при коме се на узрок и сврху и не помишља! Не иде ли се дакле у томе скроз кривијем путем ? !
[17] I Коринћанима I, 24.
[18]) Силом се Вог не моли. Добра ријеч отвара гвоздена врата. Лијепим начином долази духовни пастир даље, но што може силом доћи. Насилно је пак све оно, гшто год хоћемо да њеко учини, а не зна ни зашто, ни крозашто.
Бујност младе своје природе ваља особито да обуздавају млади пастири, да не би како погријешили спрам ових мудрих ријечи св. Златоустога, те покушали на силу и брже боље своје, па и боље, назоре и увјерење изводити За њих је свагда опасност, кад долазе у нову зањих парохију. Ту могу наћи доста тога, са чим се сложити не могу. Али мудро нека пођу на посао. На јуриш ће једва шта извојштити, прије ће сав успјех проиграти. Тиха вода бријег рони !
[19] Ено како св. аиостол Павле кротко и благо почиње први стих десете главе у својој другој посланици Коринћанима.
[20] Јеремија III, 3.
[21] Будите мудри као змије, вели Спаситељ (Матеј X. 16).
[22] И о овоме сам стекао поучно искуство. Приликом исповиједи, о којој сам на пређашњим страницама говорио, снашла ме и друга неприлика. На моја иитања одговорила ми је њека жена да је удата, да са мужем у љубави живи, да пази на своју дјецу, најстарије учи већ и прекрстити се и т. д. Не бијаше ничег, рашта би јој св причест морао ускратити. Отпустим је са опросном молитвом и речем јој да сутра лијепо к светој причести пристуни. Жена та погледа ме тада зачуђено и чисто бранећи се рече ми : „Бог с тобом, оче, — ни за живу главу." Сад сам тек био на чуду. Брже боље поновим у памети сву њезину исповијед, ма нигдје да опазим бар и најмање што, ради чега би је могао сматрати недостојном свете причести. Запитам тада њу, за што не ће да се причести. Она ми одговори : „не тука ме." Сад опет нијесам знао, шта хоће с тијем да рече. И тек послије поновног питања дознам, да се она збиља не може причестити, јер живи у блуду, пошто са човјеком, кога она својим мужем назива и с којим дјецу рађа, није вјенчана. Тако живи она с њиме већ шест година.
Ето како човјек дође у неприлику, кад не испита све потанко
[23] Цио овај комад, почињуђи ријечима: „не смију се епитимије давати.. унесен је у духовни регуламенат, који је, на заповијед Петра великог, издао св. управљајући синод руске цркве.
[24] II Тимот. II, 25. 26.
[25]Од пријеке је потребе пажљиво испитивање кандидата за свештенички чин. Строго узевши, сви ми, као људи, нијесмо врсни да свештеничку службу без пријекора вршимо. Зато би се хтјело анђела. Но кад људи примају на се ту службу, морају они, бар у извјесној мјери, и врсни бити за тај посао. Иначе ће бити велико зло и за њих и за цркву. Свети апостол озбиљно опомиње Тимотеја: р8ки скорω зе возлагай ни на когоже (I. Тимот. V, 22). А то он говори и данашњем епископу. Дуго и строго ваља разбирати и испитивати прије но што се рукоположење над њеким обави. Али, те велике бриге као да су данас скинуте са нашега епископа. Само што му их није скинуо онај, ко му их је наложио, нити му их је правомоћно скинуо онај, ко је сву пуну власт од Господа примио, т. ј. црква Његова.
Нашем епископу преставља се данас кандидат са свједоџбом богословског училишта и изборним записником њеке црквене општине, која је приволом конзисторије дотичнога кандидата за њеку црквену службу изабрала. При самоме пак рукоположењу посвједочиће још и свједоџба духовника кандидатову врсноћу. А шта ради епискон? Он само рукополаже као каква машина!
Вриједно је мало дубље у ову ствар загледати. Да ли су документи. са којима се наш кандидат данас епископу преставља, збиља такве природе, да га он може, завиривши у њих, одмах мирне савјести и рукоположити ?
Први је докуменат свједоџба богословског училишта. А како се долази до ње ? Ево. По смислу закона треба положити испит зрелости у јавној гимназији (Највиши рескрипт од 10. авг. 1868. §. 105) да се стече квалификација за ступање у богословско училиште И пошто у овоме питању никакве друге норме нема, то онај који уписује слушаоце у богословију, нема ни права даље што разбирати и испитивати, само кад је ту свједоџба о положеном испиту зрелости. Ко је, какав је тај кандидат, да ли је он згодна личност за будућег свештеника, о томе се не пита. Оно истина захтијева се и данас, на основу ваљда старије праксе, да кандидат при ступању у богословеко училиште, поднесе крсни лист и лијечничку свједоџбу, али и то бива мимо закона, јер закон то не иште. О владању тога кандидата нико не разбира. Чак и онда, кад донесе у матуритетској свједоџби и најлошију оцјену из владања, и онда га треба примити, јер ма и са рђавим владањем, ипак је ту матуритетска свједоџба. Сад је кандидат примљен. Али који га је епискои примио на своју бригу, на своју душу? Ни један. Наш кандидат није клирик ни једне посебне дијецезе, он је клирик цијеле митрополије. О њему се нема, ни старати посебно ни један енископ. О њсму се брине једино професорски збор богословског училишта. Па рецимо да су у томе збору најсавјеснији људи, то ипак ни при најбољој вољи не могу они свестрано проучити свакога ђака. Они не могу сву душу својих ђака упознати, јер они су мало с њима. Сјеменишта немамо у коме би њеко старији могао помно мотрити и вјеродостојно судити о природи, склоностима и навикама кандидата. Наш кандидат прелази из године у годину, спреми се рецимо толико колико је нужно да буде са првом класом оцијењен и професор му на крају потписује абсолуторну свједоџбу. А догоди се, заиста се догоди, да професор мора да потпише такву свједоџбу и ономе ђаку, за кога је у дну душе своје увјерен, да по природи својој абсолутно није за свештеника. Да, није за свештеника, али течајем бављења у богословији одржао се, да са дисциплинарним правилима не дође у такву колизију, да би га професори могли на искључење предложити. Једино још што су му професори учинили то је, да су му у свједоџбу забиљежили рђаву оцјену из владања. Али свједоџба је ипак ту.
Са документом на тај начин стеченим компетује наш кандидат за њеко мјесто. Конзисторија констатује да компетенат има абсолуторну богословску свједоџбу и припушта га избору. Ма имао и рђаву оцјену из владања. ништа не смета, о томе нико не пита. Данас си добио рђаву оцену, за њеколико дана поднио си ту свједоџбу конзисторији, у првој сједници ће те она припустити избору. Ти нијеси ни показао да си се поправио, нико ти то није ни посвједочио, — али то код нас није ни потребно!
Молбеница је дошла црквеној општини. Можда није добро што искрено говорим, али како му било да било, ипак морам констатовати факт, који нам је свима добро познат, наиме, да су ријетке наше црквене општине, које ће хтјети и моћи врсноћу кандидатову испитивати. Већина их бира не по свједоџби, најмање пак по оцјени из владања. Општине, с малим изузетком, имају други критеријум. Сродство, пријатељство, воља људи од утјецаја, команда политичких власти, партијска дисциплина и ћуд, чак гозбе, пијанке и подмићивање, па и прљавији још мотиви, одлучују при избору, бар у већини случајева. Али, скупштина је била законита, при самоме избору није се догодило немира, изборни записник је уредно састављен, и виша власт одобрава избор.
Истом сада долази ред на онога који ће кандидата рукоположити. Оно и у конзисторији има он своје мјесто, али шта ће, зар да вјечито буде незадовољства?! Сад је све готово, сад би он требао да испита савјесно, праведно и самостално, да ли је изабрани достојан да прими рукоположење. Но сада већ боље му је и неиспитивати. Зар вјечито да диже буру ?
Остао је још духовник. Он ће кандидата испитати. Али и у томе ми зло стојимо. Кандидат је дошао у сједиште еписконово у вече, прије дана рукоположења. Брже боље нађе једнога свештеника, или ако у двору има за то одређена личност, лети к њој, или сутра дан рано дај брже препиши са формулара лијепу ону свједоџбу, да је духовни отац све помно испитао и кандидата вриједним пронашао. Та ће се свједоџба прочитати јавно у цркви, пред Богом и пред људима. Велим: прочитати, — али добро је, ако се прочита. Често је који зловољни протођакон само промрмља тако, да ни епископ, ни свештеници, још мање ко од народа и једну ријеч чује и разумије. Па и то још није највеће зло. Веће је зло то, што је свједоџба та који пут сушта лаж, јер кандидата није нико ни исповиједао! Но ваљда у већине свијета има још душе, па се овај гријех сигурно не догађа често. Али, кад се кандидат баш и исповједио, и онда је од тога слаба корист. Кад се он за ту важну исповијед спремио ? Обично бива овако: кандидат сврши богословију, затијем јури по свијету, тражи си жену, спрема сватове, сватове одсватује, дотле си је и њеко мјесто осигурао, па послије сватова брже седај на кола, те јури на рукоположење. Нико ваљда неће хтјети тврдити, да су сви ови послови згодни за то, да се кандидат повуче у се, да помњив и свестран поглед баци на своју прошлост, да најсавесније испита своју душу и своје срце, да размисли о ономс што ће с њиме бити, па тек онда да ступи пред искусног, савјесног и љубави пуног свештеника, коме ће открити душу своју и отворити му срце своје и запитати га: да ли сам достојан рукоположења ? Од нас данас не ишту ни цигли један дан поста, молитве и побожног размишљања прије судбоносног рукоположења. Све то иде на врат на нос. Ма за то таква исповијед прије рукоположења и не вриједи много.
Са таквим ето гаранцијама о достојности кандидатовој полаже епископ посвећене руке на главу његову ! Па није ли епископ на тај начин пристао у туђе гријехе, и ако га апостол, на наведеном мјесту, од тога одвраћа ?!
Но рећи ће ко, да божанска благодат, која немоћи лијечи и попуњује оно што оскудјева, својом силом све надомијешта. Истина је, она и лијечи, и попуњује, и надомијешта, али благодат Божја ме дјелује присилно. А да ли је срце сваког кандидата и да ли је душа његова отворила двери своје, да прими благодатну љекарију за немоћи своје? О томе и јест питање. То би требао зчати и о томе би требало увјерити онога, који но апостолском нашљедству рађа цркви свештенике, ако не ће да их ради у тешкоме гријеху.
Опет ће ко рећи : лако је мудровати, али закони, па оскудица у свештенству и друге неприлике оправдавају начин, којим се данас до рукоположења долази. Може бити да оправдавају, но ја не верујем да на то оправдање Бог пристаје, не вјерујем да оправдава корист цркве. Није ово мудровање, већ сушта истина. Над законом Божјим нема другога закона, у цркви треба да влада Његов закон, а Његов закон не ће да се онако чини, као што се код нас чини. Јест оскудица у свештенству, али њој се не доскаче овијем нашим начином. Има и других неприлика, али највећа је ипак пасти под суд Бога великога!
[26] При постављању на епископску, па у опће и на свештеничку службу, био је у старој цркви обичај, да се о лицу, које ће бити постављено у њеки свештенослужитељски чин, саслуша и мишљење вјерних. То хоће Златоусти овдје да рече, премда самој одредби св. апостола, коју Златоусти наводи (I. Тим. III, 7 ), тумачи дају смисао такав, као да се њоме тражи и добро мишљење о кандидату са стране онијех, који још нијесу чланови цркве. Но и ово не мијења саму ствар ни мало. Јер, ако је требало добро свједочанство од невјерних, тијем прије требало је оно од вјерних.
По једноме анонимном споменику старе хришћанске грчке литературе (т.-звани Κανόνες ἐκκλησιαστικοὶ τῶν ἁγίων ἀποστόλων — canones ecclestiasticus) изгледа, као да се само при постављању епископа гледало и на то, да кандидат ужива добар глас и код нехришћана, а при постављању презвитера и ђакона на то се није обзирало. Епископ је по положају своме представник цркве и спрам друштва нехришћанскога, као такав долази он у додир и са личностима нехришћанским, за то он треба осим осталога још да је и човјек, који има велику славу и код незнабожаца. (Види: Прибавленiя къ твореніямъ св. отцевъ. Москва 1887. Ч. 40. стр. 76. 378.), то пак својство не иште се од презвитера и од ђакона.
Но како било да било са нехришћанима, али хришћани, вјерни, имали су њеко право при постављању свештенослужитеља, или још боље да речем, имали су у томе њекога учешћа, као што су имали и имају учешћа и у другим црквеним пословима.
Питање о начину и мјери тога учешћа вјерних у пословима црквеним има и данас за нас практичног значаја, с тога треба да се овдје тијем питањем мало више позабавимо, бар колико се тиче постављања свештенослужитеља.
Архимандрит Милаш, садањи преосвештени епископ задарски Никодим, унио је резултате расправљања питања о учешћу вјерних у пословима црквеним у своју књигу „Православно црквено право" (Задар 1890), из које књиге уче сви наши ђаци, млађи, старији, па и најстарији људи наши, црквено-правне односе у нашој цркви. О нашем питању говори он у §§ 55. 56. и 97. У §. 55. се каже, да је „црква признала свјетовњацима онај положај у цркви, који су они имали у самоме почетку, признавајући их пуноправним члавовима цркве и учесницима у пословима црквеним у одређеним границама" (види стр. 226). У §. 56. вели се, да „божанско дјејствовање у цркви не само што се не туђи од човјечанског судјеловања, него га управо изискује" (види стр. 230), а ово судјеловање човјечанско, у власти управљања спољашњим животом цркве, показало се „и у избору свештенослужитеља" (види стр. 231.), те тако „народу у ужем смислу припада да бира дотичнога и да га предлаже" и т. д. (види стр. 232) А тек у §. 97. говори се: „епископ је обично слушао претходно мишљење свога клира о дотичним кандидатима, и тада је свој суд изрицао у погледу лица, које се имало да постави за пароха", а исто тако „слушао је епископ и глас дотичнога народа, и овај глас народа у прва времена цркве много више значио је за епископа, него ли глас клира . . . у опће без народа нико није био постављан на јавну службу цркве . . ." (види стр. 370).
Тако читају та мјеста они, који под сваку цијену хоће да прошире права народа у цркви. Остали пак, који би томе проширивању хтјели да стану на пут, читају оно друго. Једни се позивају на оно што су они прочитали, други опет на оно што су они нашли и прочитали. И сваки налази оправдања за своје тежње, тежње управо протуположне, у једној и истој књизи, у једноме и истом издању „православног црквеног права", од једнога и истог писца. А то значи, или да А. Павловъ није прецизно говорио, или пак да г. писац није згодно прибрао оно што је А. Павловъ о овим питањима говорио. Јер на њега се г. писац позива (види 3. ноту на §. 97).
Ко је крив, да ли г. Павловъ или наш г. писац, о томе ја овдје не могу расправљати. Казаћу само оно што сам научио о томе питању по једноме чланку под натпнсом „Объ учасіи паствы въ дьлахъ церковныхъ, по правиламъ древнеи церквй, и о каноническомъ значеніи его (у журналу „Христiанское Чтенiе". Санктнегербургъ 1861. Декабрь. стр. 343—410).
На првом мјесту морам рећи, да се ту не учи, да су вјерни пуноправни чланови цркве. Тако се учити и не може, јер и ако вјерни, по гледишту православне цркве, нијесу бесправни, као што римска црква хоће, нијесу они у њој ни пуноправни, као што хоће протестантство. Они имају њека права. Која су пак то права, и колики им је опсег, о томе није наше овдје расправљати, јер хоћемо само да говоримо о постављању свештенослужитеља.
Учешће народа у постављању свештенослужитеља дозвољено .је, оправдано је ако се помишља на праксу у цркви за вријеме св апостола, онда је сасвијем оправдано оно што се вели, да је епискон обично слушао мишљење народа, али никако не стоји оно што се вели, да без народа нико није постављан на .јавну службу црквену.
Оправдано је кад се рече: епископ је обично слушао народ, ако се то тако разумијева, да је могло бити прилика, у којима га није ни слушао. Јер неоспорна је истина, да се ни св. апостоли нијесу у свакој прилици, кад је требало кога поставити на јавну службу црквену, на народ обраћали. Исти апостоли, који су допустили судјеловање вјерних при избору апостола на мјесто Јуде Искариота, који су то судјеловање допустили при избору седморице ђакона, нијесу тражили тога судјеловања код Тимотеја и Тита, ни у Дерви, а нијесу ни Титу савјетовали, да по гласу народа поставља на црквене службе. У њеким приликама су дозвољавали, да народ у томе послу судјелује, у њеким опет нијесу то дозвољавали. То свједочи и Климент римски у I. посл Коринћанима, у гл. 42. И као што се види из споменутих примјера, они су то дозвољавали онда, кад су могли бити увјерени, да ће глас народа бити чист и да може бити чист, а нијесу то могли дозволити онда, кад су имали повода мислити, да би глас народа могао штетан бити по саму цркву.
Апостоли су дакле поступали како кад. Једном су силом своје власти постављали на црквене службе, а другом приликом ослонили су се у том на судјеловање народа. Тако је било и послије њих. Ако је било могуће и ако је било потребе, нашљедници св. апостола сматрали су дужношћу хришћанске љубави своје, да припитају народ при постављању на разне службе. Нијесу пак то могли чинити, нити су смјели то чинити н пр. онда, кад је требало кога поставити за општину која, која није била у вјери тврда, јер тада су могли већ напријед знати, да глас народа не ће бити излив праве и чврсте хришћанске свијести, јер тако су и свети апостоли поступали. Уз тог епископима није било потребно обраћати се на народ за његово мишљење, кад су имали већ мишљење њекога већег, н. пр. самога Бога. Целерина није св. Кипријан примио у клир на основу избора са стране народа (Epist 33). Ето Целерин је без народа постављен на јавну црквену службу, и остао је у њој.
Па шта значи све ово? Ништа друго, него да не стоји она тврдња, да без народа није нико постављан на јавну црквену службу. Позитивно пак значе ова факта, дани у старој апостолској цркви, ни касније послије њих, судјеловање народа при постављању на црквене службе није било conditio sine qua non, да оно није било постављено као правни увјет, до којега би стајала правоваљаност самога постављања. Ако се могло очекивати, да ће се од народа добити вјерна и истинита свједоџба о лицу, које треба поставити и ако су биле све прилике за то, да се таква свједоџба добити може, онда је слушан глас народа, ради учвршћења јединства и љубави хришћанске. Нијесу ли пак прилике биле такве, онда се постављање обавило и мимо народа, чак и против његове воље. Историјски таквим се преставља изборно право пуноправнога народа у цркви. То нам потврђују и ријечи св. Златоустог, који ће ено у књ. III. гл 16 рећи, да „епископ мора бити такав, да би кадар био намјестити оног који је способан, ма се сви противили, а исто тако и одбити онога који није такав, ма се сви за њега упели, те гледати једино само на корист цркве". . . Би ли он могао овако говорити, кад би знао, да се без народа не може нико поставиги на никакву службу црквену? Шта је значио избор у вријеме Златоустога, види се лијепо из овијех његових ријечи: „биће их који мисле, да ја нијесам ни биран, или да сам као невриједан послије избора одбијен" (књ. III. гл. 2) То нијесу ријечи којима би се могло потврдити разлагање нашег „православног црквеног права" о значењу гласа народног при постављању на црквене службе.
Какво пак то право изгледа са каноничког гледишта, то се може лако дознати из самијех канона. Ено 4. канон првог васељенског сабора, па 5. канон лаодикијског сабора. Важне су пак за наше питање ријечи Валсамонове, којима он пропраћа 2. апостолски канон. Он вели : οὐδὲ γὰρ ψηφίζεσθαι πρότερον πρεσβύτερον ὴ διάκονον, ἀνεδιδὰχθημεν, ὴ ἕτερον κληρικὸν, καὶ οὕτω χειροτονείσθαι αὐτόν (Beveregius, Synodicon p, 2) т. ј. нијесмо научени да се презвитер, или ђакон, или други који клирик најприје изабира, па онда рукополаже.
Из свега излази, да ни у доба св. апостола, ни послије њих, народ није био свагда увлачен у избор свештенослужитеља, а кад је он био и припитан, ни тада није глас његов у свакој прилици морао бити саслушан. Народ је могао бити упитан, глас његов могао се послушати. Но од овога „могао" па до онога како наше „правосл. цркв. цраво" говори, велик је размак. Главно је пак да говор „правосл. цркв. права" није исправан.
[27] Јован ХШ, 35.
[28] Римљанима ХШ, 10.
[29] I. Коринћанима ХШ, 1-3.13-, XIV, 1.
[30] Јован XV, 13.
[31] Матеј IV, 19; Дјела апостолска XVIII, 13; Лука V, 27
[32] Псалам СVI, 42,
[33] Иста мисао је у I. посланици Тимотеју IV, 12. — Криво би Златоустому учинио свако, ко би из овијех ријечи хтио извести, да он хоће овијем да прогласи начело, да само младе људе треба унапређивати у црквеној служби. Већ из самих његових ријечи види се, да он за извјестан случај признаје оправдавост приговора против онијех, који би младог још човјека подигли на високи степен у црквеној служби. Да су успјели, вели он, њега поставити за епископа, тад би се томе с правом могло, између осталога, приговорити и због тога, што је он млад. Но и Василије је млад. Али он ће својим радом показати, да са његовим постављањем није учињена погрјешка. Ако .је да-кле њеко млад, не треба с њиме форсирати, али за то га не треба ни искључити сасвијем из напредовања, шта више, ако је исти иначе погодан, ваља га и на највише мјесто поставити, не обзирући се на његову младост. При једнакој врсноћи, особито ако је њеко мјесто са лакшим живљењем спојено, треба свакако дати првенство ономе ко је старији. Тако треба да поступа и црквена власт, а тако исто ваља да мисле и аспиранти на разна мјеста у црквеној служби.
[34] I Тимотеју III, 6.
