(Беседа на Велики уторак)
Најмилија чеда Цркве наликују одојчади која млечну храну по васдан из мајчине дојке сисају и стално је ишту. А ми наликујемо сиротој матери која је због гладовања затворила млечне изворе. И управо као да неко види чедољубиву матер која нема млека и уплакану због свога чеда, па пруживши дојку не нахрани дете, већ се због плача заустави: тако видите и нас који исто страдамо и који исто чинимо. И ми, видећи овај нови сабор чеда Цркве која уокруг стоје и чекују мудро и истинито (чисто) млеко беседе, дојку ума својега дајемо: не да их нахранимо (убоги смо, пак, и оскудни речју), већ да чежњу и огањ ублажимо.
Него, хајте, љубљени, к јеванђељској проповеди притецимо, да видимо како Јудеји против Господа смераху заседу. Сабраше, рече, Јудеји сабор (збор) и говораху: Шта да радимо? (Јован 11, 47); управо тако нам Јован Евангелист беседова. Па ако нам сада устима и не казује, а оно духом, онима који стоје, у слух довикује. Сабраше, рече, сабор и говораху: Шта да радимо? Добро се сабраше; но на зао сабор: не на љубав, него на битку; не на мир позивајући, него на рат подбадајући. Сабраше сабор, не да Бога славе, но да Христа обешчасте. Сабраше сабор не да веру сазидају, него да угаони камен одбаце (Исаија 28, 16; Ефесцима 2, 20; Прва Петрова посланица 2, 4). Сабраше сабор, не да заблуделе овчице утаборе, него да, пастира убивши, стадо разједине. Сабраше сабор, не да блиставоснежни бисер вером приме, него да светлећи камен, како мишљаху, неверством затамне. Сабраше сабор, не да на њиви (имању) скривено (тајно) благо благоразумно приме, него да храм Божији безумно разоре. Сабраше сабор не да са чокота медене гроздове узберу, но да, истинити чокот на Дрвету Крсном скршивши, сами себи лозу погибли створе; нама, пак, лозу спасења уготове.
О, саборе, ђаволом против Христа сабрани; о саветовање злобом испуњено; о, саборе, више вукова крволочних неголи људи богоносаца! Но шта говорим: „вукова дивљих“, већ и од лавова дивљих гори! Јер и лавови, не опазивши од Данила нити једнога знамења, али видевши мужа и богобојазност његову, неприпитомљена уста своја зауздаше. А Јудеји таква и толика знамења видевши, већма из зависти на убиство приправљаху се, и још говораху: „Шта да радимо“; е да само сабор сазваше, е да само то говораху, е да се ту греха и злобе прекину конац. Него сабраше сабор и говораху: „Шта да радимо?“ О забринуте ли гнусобе питања; о уздисање и цвиљење из зависти настало; о јадање и тужење у злу настало: Ни Рахиља, чеда своја оплакујући, тако не зајеца. Шта да радимо? Баш када је требало и убоги да се веселе, баш када је требало да сав народ светкује дан, јер мртви оживеше, јер живот објавио се. Јер смрт разорена би, јер мноштво демона проклето би, јер човечанство ослобођено би, јер васкрсење мртвих свима оглашено би; али сада зарад таквих добара не радују се, већ плачу и Узрочника толиких добара погубити желе. И говоре: „Шта да радимо?“ Ничега другога не бејаше да се изрекне, до да се, преумивши, обратимо и да, припавши Му, поверујемо. И шта бисмо друго, преумљени говорили, до тога: „Шта да радимо кад Завет Божији преступисмо, кад дати нам закон не сачувасмо, који нам говори: Пророка ће нам подићи Господ Бог од браће ваше, као мене: Њега послушајте у свему, како вам заповеди (Пета књига Мојсијева 18, 15). А сада не из покајања говоре: „Шта да радимо?“, него: „Шта да радимо; како да убијемо Праведнога?“
О, Израиљу, сумашедши! Ни ово ли не послуша: „Невинога и праведнога не убиј!“ (Друга књига Мојсијева, 23, 7). Не гоњаше ти отпрве крв пророка, него и досад вапијаху к Богу, од Њега правду очекујући, Али, још једнако, они који крв предложише, Невинога и Праведнога на смрт осудивши, говоре: „Шта да радимо?“ О ума безумнога, и савета несавесности пуног! Њихов Четвородневни мртав оживе; греховни окови растрзаху се; а они на потајно убиство, против Њега приправљаху се. И баш када је покајну реч требало казати: „Шта да радимо јер Светога унизисмо, јер у Божијега Сина не поверовасмо?“ Шта да радимо; губу прокажених, као вејачом, речју збриса, и тиме не поверовасмо. Шта да радимо; слепе од рођења од Њега прогледале видесмо и томе не поверовасмо. Шта да радимо; са пет хлебова пет хиљада до ситости у пустињи од Њега нахрањених видесмо, и томе не поверовасмо. Шта да радимо; изворе крваве рубовима ризе исуши, и томе не поверовасмо. Шта да радимо; узетога – на одру ношенога тридесет осам година, једнако са годинама живота његова болеснога, речју исцели, и томе не поверовасмо. Шта да радимо; по морским таласима како хода, као по земљи, видесмо Га; и силе ковитлајућих ветрова и буре неумољиве како покретом руке утиша видесмо, и томе не поверовасмо. Већ говораху: Шта да радимо; не из покајанија, него из злодејанија. Њихова земља мртвих – живе, као класје блиставо и зрело, без труда роди, и они стењаху. Или, што сејете, Јудеји, а не пожњесте (Галатима 6, 7); или ко од вас, примивши Господа, оптерети се; што се, увређени, жалите; што се огрешујете о Бога; зашто мртвима живот ускраћујете, од зависти помахнитали; зашто вечне канале медоточнога извора разорити хоћете, да они који су жедни не пију; зашто болеснике ваше убијате, Лекара њиховог желећи да убијете?
Но узрок свега овога јесте најгрознија завист. О, зависти, убиства родитељу, ђавољи изуме, смрти поглавару; о зависти, која ни живети не даш онима који су тобом опседнути, и који се, имајући то, силно растржу; о зависти, непријатељу љубави, мира противниче; о зависти, демонски сапутниче, ђавоље чедо, мрачни свете; тобом храњени христоубиство чине; ти и Адама у Рају испрва опчини и, слађаном насладом кушавшег, најгорчој смрти предаде: смрти не бејаше у свету, али ти, зависти, створи смрт. И сведочи ми мудрости слово, говорећи: „Не створи Бог смрт, нити се живот окрепљује пропадивошћу.“ Него завишћу демона смрт уђе у свет. Ти Каину белу одежду братољубља свуче, и мач потајнога убиства наоштри, и убијању га научи, и истога часа кукавно страховање створи. Ти, угнездивши се у ум фараонов, јеврејску новорођенчад попут младе траве спржи. Ти, о зависти, онога коме је учињено добро против добротвора подижеш, као што Саул, од Давида помаган, а од тебе подстицан, увелико за убиство приправљаше се. Тебе имавши, синови Јаковљеви, дивнога и просветљеног Јосифа у мрачни Египат послаху, и слободнога као роба продаху; јер сан их уплаши: божански, пак, призор Христов лик објави – због једанаест звезда које му се клањаху, будући да се издајник Јуда, завишћу прогоњен, обеси.
Ми, пак, утекавши родитељу смрти – зависти, уставши прославимо надасве Бога у Христу Исусу, Господу нашем, коме нека је слава, сада и увек и у векове векова. Амин!
Превела с грчког и старословенског Весна О. Марковић
