Ова се песма сматра једном од Григоријевих најуспелијих песама. Он ту на непосредан начин приказује унутрашњи немир и непрекидно колебање ума који тражи одговоре на основна питања егзистенције; то су питања филозофска, у ужем смислу, али се са њима сваки човек у животу суочава. Шта је личност, моје ја, и шта је биће уопште? Откуд и зашто толике патње у животу? Је ли душа материјална или духовна творевина? Да ли све на свету тече у неповрат, или целокупна историја света, од постања, води једном циљу – човековом обожењу? Зашто има толико неслагања у разним учењима о Богу? Зашто је велика несрећа и патња баш мени, као јединки, у део припала? Ниједно од тих питања не добија директан одговор; тренутно олакшање песник налази у својој непоколебљивој вери у Бога, али борба у његовом уму и души наставља се и даље.
