(DE REBUS SUIS)
(одломак)
Молитва и завет матере Григоријеве
Теби ме је мати моја на дар принела још док ме је у утроби носила, оног дана када је у жељи да мушко дете на коленима придржи, попут свете Ане овако прозборила (1 Сам, 10-18): „О, да ми је да мушко чедо угледам, а ти, Христе владару, задржи плод трудова мојих у околу своме!“ Тако она рече, и ти је, Боже, услиши, затим дође онај сан божански и име јој донесе, а онда јој ти сина подари. После ме она, по закону твоме, принесе на дар као новог Самуила – ако сам то икад био. А сада се бројим међу луде и неваљале синове часног слуге твога Илија (1. Сам. 2, 12); они чисте жртве скрнављаху у безумљу своме, похлепним рукама грабећи из судова и лонаца Божијих, и зато тежак крај живота дочекаше. Но мати моја бољем се надала, и зато је део порода свога теби посветила; руке моје она је на свете божанске књиге положила и загрливши ме овим речима ми се обратила: „Неко је већ пре мене привео олтару сина свог љубљеног, Богом поклоњеног, и жељног да у светој жртви учествује – одличан отац, одличног сина – касно рођено чедо Сарино, почетак и корен лозе будуће, плод наде и обећања Божијег – тај свештеник беше Аврам, а јагње дични Исак – тако дакле и ја, као што сам обећала, тебе, дар живи, Богу поклањам. Да ми ти испуниш наду мајчинску! Јар ја сам тебе, чедо, измолила и сада се молим да се достојним покажеш. То ти, сине, часно наслеђе остављам, сада и овде и све до послетка. А што је од послетка, то је далеко најбоље.“
То је мати моја желела. Ја се још као дете прклоних њеним жељама, и нежна душа поче показивати знаке побожности; сам Христос постави на њу печат сигурносни, јер он отворено са мном, слугом својим, разговараше, он ме усмери ка девичанству миломе, плот моју заузда и у мени подстаче жарку љубав према мудрости Божанској и животу монашком – а то су првине живота будућег где нема чежње за телом, оним од ребра створеним, што се натраг телу своме привија и речима лукавим на горко искушење наводи, него је свака жеља чиста Богу упућена, јер је цела од Бога и потекла, и где се човек не растрже између жене своје и Христа. А он је мене, и оне боље од мене, упутио путањом тесном, путањом без повратка и тешко проходном, ка вратницама узаним кроз која мало њих пролази, водећи мене, од земље начињеног, ка Богу нерођеном, мене из смрти до непропадљивости, и не само онај део мене што представља обличје Бога великога, него и помоћника његова, тело и кости све он је за собом повукао, као што магнетни камен привлачи гвожђе усијано.
На путу узаном истрајати није лако
Авај мени јадноме! Авај, душо, што си тешке јаде и невоље искусила! Авај, смртници ништавни и разметљиви! Уистину, сви смо ми, који смо од мајке рођени, као ветрић лаган непостојани, или ветрић или струја морска у теснацу Егрипскоме што стално правац мења, тако се и ми по земљи вртимо, и дичимо се успесима својим безвредним! Ништа у људском животу не остаје исто до свршетка, ни зло ни добро. А путеви су њихови тик један уз други, па нити рђав човек зна где ће на послетку завршити, нити је доброме врлина његова довека постојана нити рђавштину страх омета и сапиње, а врлину завист. Тако је Христос хтео да се род људски час овамо, час онамо поводи, е да бисмо поглед увис подизали и његову снагу увиђали. И најбољи је онај који равним путем греди и не осврће се на пусти пепео Содома што се затре због блуда у огњу невиђеном, већ журно бежи на брдо високо, далеко од родне груде, да не би као слан камен остао за причу и наук нудућим нараштајима (Пост. 19).
А ја са патњом мојом, жив сам сведок неваљалштине људске. Кад сам био дете, док је у грудима тек само мало памети било, ја сам пажљиво пратио ту мајушну сенку разума, поштовао сам добре обичаје и лепо сам напредовао сигурним кораком дуж пута царског ка оном престолу што блиста у висини. Сада, пак, кад сам знање изучио и кад се крају живота приближавам, ја се једним кривим путем тетурам, несигуран на ногама као да сам се вина напио. Уморан сам и отежао од сталне борбе са змијом вијугавом што из потаје, а и отворено, вара и поткрада дух на свако добро усредсређен. У једном тренутку мисли своје Богу окрећем, у следећем сам опет увучен у зли вртлог животни; овај свет пространи је већ велики део душе моје оштетио. Но, ипак, иако сам црном и злокобном тамом окружен, јер непријатељ мој свој мрачни отров око мене разли, баш као што сипа морска испод воде бљује, ипак ја још толико имам разума и увида у оно што је најважније, да знам ко сам и колико је далеко мета до које желим да доскочим – а где, међутим, јадан лежим јер се на земљу оклизнух, или, боље, испод земље упадох у бездане доње.
Мени нема лека ни утехе, не поводом се за речима што иду на вољу злим страстима, не радујем се кад видим колико су други покварени, као да сам ја најбољи. Та, зар је икакво задовољство човеку који се превија од бола од ране мачем задате, да види да се други рањеници још теже муче?! Или каква је вајда неваљалима од неваљалства оних што су још гори?! С друге стране, добар човек је на добитку кад наиђе на бољег од себе, а исто тако и рђав. Који може да види, слепима је од помоћи. А злим делима се радовати, то је врхунац наваљалштине. Још кад неко врхунског неваљалца држи за одличног човека, то ме јако боли, то је туга скривена у срцу моме. Боље је да одличан човек важи за рђавог, него да неваљалац ужива добро име, и од доброга похвалу да прима, као гроб лажљиви што изнутра смрди од лешева трулих и плеснивих, а споља се блиста свеже окречен и лепим бојама офарбан.
Чувајмо се од оног ока великог што види и под земљом, и у бездану морском, и што год је у дубини ума људског. Време ту ништа не значи, пред Богом је све увек присутно. Па како би се ико могао надати да своје неваљалство сакрије?! И где ћемо се ми сами сакрити на дан суда?! И ко ће да нас брани и заступа?! Како ћемо измаћи оку Божијем кад ватра очиститељна почне да суди и процењује заслуге свакога од нас, гутајући злобу као сламу и плеву ваздушасту. Од тога ја стрепим и плашим се и дању и ноћу, да у злобу и неваљалство не западнем, јер видим како ми душа – некад само Богу окренута – сад све више ка земљи се спушта и у корак иде са оним прахом од кога жељах да утекнем.
Поређење са бујицом која носи и уништава неки стари платан
И као кад брза матица набујале реке свом силином груне у обале и до корена уништи неки стари платан бујоносни, или виту оморику, и прво му све жиле и корење разлабави и на саму ивицу га насади – док још танке жилице за земљу пријањају - , а онда га стргне са литице и тресне усред вртлога усковитланог, уз тутњаву громовиту, па га собом повуче и препусти на милост и немилост хридинама; ту у мутљагу, без престанка шибан кишом, он труне и као бедни патуљак надомак обале лежи – баш тако и моју душу, док је још цветала љубављу према Христу владару, страшни непријатељ жестоко нападе, на земљу је оборио и сасвим уништио; оно мало што је преостало, то сад овде онде блуди и потуца се. До Бога је, хоће ли је опет на ноге усправити. Он је нас створио, кад још нисмо постојали; он ће нас, кад се будемо растурили, опет саставити и у други живот превести да се суочимо, неки са огњем, неки са Богом источником светлости. Да ли са Богом, и да ли сви, коначно? О томе другде.
Молитва за оздрављење телесно и духовно
Христе владару, ако ме зли људи и зову мртвацем и кукавицом, и из потаје ми се ругају, и вртећи главом моме јаду и беди се смеју, ти немој допустити да ме руке њихове у борби савладају; најпре ме учврсти опет у надама небесним, а онда у душу моју угашену кани малу капљу уља, да подстакне светло у светиљци ожеднелој, да се пламен опет дигне и процвета светлост обновљена, те да се удостојим живота у светлости. Друго, ишчупај из мене – о, да ми је да лакше продишем! – и пусти да вихор однесе све муке и невоље којима си сасвим укротио срце моје; не знам да ли то кажњаваш моје грко незадовољство, или можда покушаш да ме као ждрепца укротиш болним ударцима и гонећи ме по стазама врлетним и непроходним; или хоћеш да зауздаш неку надутост духа мога – бива то, да људи благочестиви али не много озбиљни, од доброга Бога злу разметљивост покупе; или, пак, желиш, о Слово спасоносно!, да моје невоље за наук роду смртноме понудиш, да замрзне неваљалство у животу, јер живот је овај непостојан и свима невоље доноси, добрима као и неваљалима, и да се што пре окрену животу другоме, оном трајном, што се не растура, и што га благочестиви зову животом бољим.
Но, свако добро и зло, све што смртницима за наук служи у животу превртљивом, све је то део мудрости предубоке; кроз тебе, Слово, све на добро бива, макар ми ништа и не разумели у задриглости ума нашега. Ти мудро рукујеш кормилом свемира, управљаш га тамо и овамо, и усмераваш пловидбу нашу преко широког узбурканог мора и између претећих хриди овог непоузданог живота. А ја, ево, болан и жалостан, и свакаквим невољама опхрван, колена своја теби приклањам. Пошаљи што пре Лазара, да овлаженим прстом освежи језик мој од ватре осушен, да ме бездан не прогута, да ме Аврам не избаци из великог крила свога – мене пребогатог у патњама (Лук. 16, 19-31)! Пружи руку своју свемоћну, дај лека од болести, покажи на мени моћ чудеса и знамења, као некад! реци нешто, и течење крви нека намах престане (Мар. 5, 25-29). Реци, и нека дух легеона махнитог у крдо свиња уђе и у море упадне, далеко га било (Мар. 5, 2-13)! Одагнај од мене губу ружну (Мат. 8, 1-4), дај да светлост продре у очи моје што не виде, и да уши моје звук послушају (Мар. 8, 22-26); Мат. 11, 5; 15, 30); подигну руку моју усахлу, смрви ланце којима је језик мој окован, учврсти ход ногу мојих ослабљених (Лук. 6, 6-11; 1, 64). Корицом хлеба ме насити; умири море узбуркано (Мар. 6, 46-51), засијај од сунца сјајнији. Ојачај удове отежале, васскрсни мртваца усмрделог (мат. 11, 5; Јов. 11, 44). Немој мене, бесплодног, као смокву ону на први поглед осушити (Мар. 11, 12-14).
Разни људи, Христе, у различита се помагала уздају, неки у крв своју и порекло, неки у прах телесни, неки у понос и успех краткотрајан, неки, опет, жуде за другом каквом помоћу ништавном; ја једини окренут сам теби једном, о Цару над царевима! Ти свиме управљаш, ти си мени снага највећа. Јер нема мени ближе супруге, да јаде неизлечиве растера и да ме у жалости утешним речима окрепи; нема деце миле, да се њима поносим – деца су човеку ослонац у старости, њиховим младим стопама он пут свој наставља; нема браће и сестара, нема пријатеља, да у њима уживам. Брата и сестру однела је злосрећна судбина; пријатељи моји, мирног живота љубитељи, дрхтали су на најмању опасност која би другоме запретила; то ми је сва радост била – као јелену жедном кад се нађе близу извора воде хладне – јер то су били људо одлични, христоносиви, који су плот превазишли још док су на земљи живели, пријатељи Духа исконског, богослужитељи честити, неожењени, од света одвојени. Али и они се сад сукобљавају по твом питању, један је заузео овакав став, други онакав, а претерана ревност у вери раскинула је поверење и склад међусобне љубави од које сад само име остаде. То је као кад човек прво утекне некако од лава, па налети на подивљалу мачку, но и њу успе да избегне, па онда сав срећан у кућу своју улети и руком се на зид наслони, па одатле неочекивано искочи змија и уједе га, - тако и мене патње безбројне опседају и нема ми лека ниоткуда, што год да пронађем, још је горе и болније. На све стране сам гледао, у свакаквим околностима сам се патио, но, опет, Блажени, од тебе сам кренуо и ка теби опет поглед окрећем, одбрано моја, Сведржитељу, Нерођени, ти си Почетак и Отац почетка – Сина бесмртнога, Светлости велике од чисте светлости што се прелива из једнога у једно, а што се речима не да исказати! Сине Божји, Мудрости, Цару, Слово, Истино, Слико лика првобитног, Природо једнака Родитељу своме, Пастиру, Јагње, Жртво, Боже, Човече, Архијереју! Душе, који од Оца исходиш, Светлости ума нашега, који чисте посећујеш и човека богом чиниш, смилуј се и дај да у годинама које долазе и овде и у будућем животу учествујем у свеколиком Божанству и да те кроз песму теби пријатну у радости славим.
Коментар преводиоца
Сдржина Григоријеве песме De rebus suis израста из јеванђеоске теме о двама вратима и двама путевима („Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, а много их има који њим иду. Као што су уска врата и тијесан пут што воде у живот, и мало их је који га налазе“, Мат. 7, 13-14). Одатле Григорије прелази на историју свога живота и животних идеала. Од младости своје он је увек и свесно тежио ка вратима уским, али му се није дало да неометано стигне до свог циља, разне животне бриге, породични проблеми, идеолошке борбе у оквиру Цркве, а онда и његова лична старост и болест, као да су се сви заверили да га на силу одвуку од доброг пута и лише га коначне награде којој се увек свесрдно надао. Сад када је остарио и оболео (мождани удар?), душа његова напаћена почела је да посустаје; духовна ватра и преданост која му је једном приликом, у раној младости, била омогућила чудесни успон и директну спознају Свете Тројице, сада је ишчилела. Тај умор душевни – физичка болест с њим се не може ни поредити – то му од свега најтеже пада, али га истовремено и подстиче да отворено о свом стању говори да би тако помогао другима који се можда налазе у сличној ситуацији. Јер упркос свему, он не губи наду у помоћ и спасење, и усрдно моли Христа да му подари веру чисту и делатну, као некад, и да му дозволи да неосуђено прође кроз врата уска у вечни живот.
Превела Челица Миловановић
Migne, PG 37, coll. 969-1017. Превод на енглески, у:
D. M. Meehan, Saint Gregori of Nazianzus: Three Poems, Washington, D. C., 1987.
