Ако је дозвољена употреба термина „хришћански философ“, једини хришћански писац свога доба који га апсолутно оправдава јесте Атинагора. Нажалост, древна Црква није сачувала у свом сећању овог хришћанског философа који је, према натпису његове Молбе за хришћане (= апологије), био Атињанин. Тако ништа не знамо о његовом животу и раду будући да једини хришћански писац који га помиње, Меродије Олимписки (О васкрсењу 37, 1) не даје јасне податке. Живео је у време Марка Аурелија (161-180), а можда и Комода (180-192), није познато где. Био је изузетно образован и његово философско образовање засенило је богословско.

У савременим истраживањима провлачи се следеће питање: које је Оригеново место у Цркви, у свести Цркве? Мање-више, индиректно или директно, благо или наглашено, ово питање постављају готово сви богослови, јер којом год облашћу да се баве, налазе пред собом неуморног Оригена кога је, ипак, Црква осудила на свом Петом васељенском сабору 553. године на основу едикта из 543. године који је издао Јустинијан на подстицај богословских и црквених чинилаца.

/Значај Отаца/ за наше доба не може се разумети сам за себе из следећег разлога: претпоставља се да круцијални и аутентични допринос свих Отаца јесте, постоји и садржи се у Предању Цркве. Према томе, учење и мишљење Отаца јесте наше учење и мишљење или би бар требало да буде; и ако желимо да то истакнемо, знамо како и где да то нађемо. Јер, нису само каснији црквени писци обухватили у свом стваралаштву богословско искуство својих претходника, него и у приручницима догматике може свако да се скоро без труда информише о отачком учењу које је тамо сажето и систематизовано.