Од старе к новој књижевности - Барокне тенденције
Последњи процват старе књижевности
Преокрет с далекосежним последицама у српској историји наступио је с великом сеобом (1690), када је знатан део народа с патријархом Арсенијем III Чарнојевићем на челу пребегао из Турске и настанио се на подручје тадашње Угарске. Том и другом сеобом (1739) ојачан је српски живаљ на северу од Саве и Дунава, док су пространа, делимично опустела подручја Србије почели насељавати становници јужних, брдских крајева, Косово и Метохију – албанска племена, а Шумадију и западну Србију – Срби из Херцеговине, Босне и Црне Горе. На тај начин геополитичка слика српског народа још је једном битно измењена, можда чак пресудније него после турских освајања.
Иако је већина народа остала у Турској, главно поприште српског национално-верског, политичког и културног живота налазиће се на северу, у српским насеобинама у Угарској. Као војнички народ који ће играти значајну улогу у свим аустријским ратовима, Срби су стекли посебан положај у Хабзбуршкој монархији, правно утемељен на тзв. царским привилегијама што су им дате приликом сеобе. Из Турске су пренели своју национално-црквену организацију, у чијим ће се оквирима, упркос спољашњим притисцима, у прво време тећи целокупан политички и културни живот народа.
У новим приликама оживео је рад на књизи. Отворене су могућности за дубљи културни преображај српског друштва, за стварање нове, световне, грађанске културе по западноевропском моделу. Та тенденција победиће тек у последњим деценијама 18. века, с Доситејем Обрадовићем. У књижевном стварању од велике сеобе до Доситеја мешају се елементи старог и новог, духовног и световног, средњовековног и нововековног, црквеног и грађанског. То је типично прелазно доба у којем се јасно издвајају два подраздобља: у првом се наставља традиција старе књижевност, а у другом се прихватају модернији, рускословенски модели.
Последњи процват старе књижевности
После велике сеобе, у последњој деценији 17. и у првим деценијама 18. столећа, стара књижевност доживеће своју последњу обнову, након које ће се неповратно угасити. Настављене су пре свега традиције Пећке патријаршије. Негују се стари жанрови: житија, црквене песме, беседе, хронике, описи путовања у "свету земљу". Поетика је традиционална, византијска, црквенословенска, али с извесним иновацијама. Код неких писаца осећа се утицај руско-украјинске барокне књижевности. Ново се осећа и у књижевном језику. Поред традиционалног, српскословенског, који преовлађује, негује се и народни језик а с њиме стихија усменог стваралаштва запљускује књижевност.
Као и у ранијим епохама, средишњи положај у књижевности заузимају историографски списи. Подстицај бављењу историјом дали су крупни догађаји крајем 17. и почеком 18. столећа, када је српски народ, збуњено, пипајући по мраку, почео улазити у модерну историју. Међу историјским писцима издваја се Ђорђе Бранковић (1645-1711), истакнута политичка личност тог доба, гроф "Светог римског царства". Себе је држао за потомка старих српских деспота и носио се плановима да уз помоћ Аустрије створи велико "илирско" царство. Своју опсежну историју српског народа под називом Словеносербске хронике написао је као аустријски заточеник у Бечу и у Хебу у Чешкој с тежњом да докаже оправданост својих политичких претензија. Дело почиње на начин средњовековних хроника, од стварања света, а завршава се излагањем о савременим догађајима у којима је сам аутор био учесник. Бранковић је учен човек, зналац многих језика, у писању се користио како домаћим тако и страним изворима, али он пише необичним, скоро неразумљивим језиком, каквим нико ни пре ни после њега није писао. Упркос неприступачности, та књига извршила је велик утицај на развој историографије и политичке мисли код Срба.
Међу књижевним посленицима ове епохе издваја се скупина писаца позната под именом Рачани. Они делују у последњим деценијама 17. и у првим деценијама 18. века, најпре у манастиру Рачи на Дрини, а после велике сеобе, на Фрушкој гори, где су добили манастир Беочин, затим у Сент-Андреји и другим српским насеобинама на северу. Изгледа да је родоначелник школе био Кипријан, касније "општи духовник" у Сент-Андреји, где је основао школу. Написао је Стихиру кнез Лазару, која улази у састав Србљака. Други један Рачанин, Јеротеј, дао је први наш потпуни путопис, Путашаствије к граду Јерусалиму (1721), занимљив по фолклорним легендама из наших крајева, по путничким згодама и незгодама и, нарочито, по народном језику којим је написан.
Последњи и најзначајнији међу Рачанима јесте Гаврил Стефановић Венцловић. Као проповедник и писац деловао је у првој половини 18. века по северним српским насеобинама у Угарској; у Коморану, Ђуру и Сент-Андреји, где је, изгледа, најдуже живео. У оновременим записима његово име појављује се први пут 1711, а последњи пут 1747, када је био у дубокој старости. Венцловић је оставио двадесетак рукописних зборника, од којих је половина на српскословенском а половина на народном језику. Зборници на народном језику, настали у периоду 1732-1746, садрже преводе беседника источне цркве од Јована Златоустог до руских и украјинских проповедника 17. века, а затим житија и друге наративне саставе. Своје опредељење за народни језик Венцловић, слично Доситеју, образлаже просветитељски; он пише "српскопростим језиком" – "на службу сељаном некњижевним". Његов народни језик показује изванредну гипкост подједнако је подобан да изрази конкретне предмете и апстрактне садржаје. Као ниједан писац пре њега, Венцловић се спушта у чулно, материјално, бави се питањима из практичног живота, непрестано комуницира са својим необразованим слушаоцима језиком и стилом који је њима близак. Но, с друге стране, код њега имамо сасвим супротне тежње; узлете у спиритуално, метафизичко, описе природних појава, историјске и космичке визије, чији израз тежи к свечаном, реторичком, ритмичком и поетски богато украшеном говору. Уз средњовековну традицију, код њега се осећа снажан утицај барокне омилитике који се огледа у тежњи к чулној конкретизацији апстрактног, у гомилању речи истог или сличног значења, у дисцордиа цонцорс (обједињујући контрасти) у којима се спаја неспојиво.
Венцловић је писац којим се завршава стара српска књижевност, а могао је бити први писац нове књижевности. Његово дело, по речима Стојана Новаковића, показује "како би се према староме, српскословенском књижевном језику (да није било прекида) српски народни књижевни језик развијао". Стицајем историјских прилика, оно је остало непознато и без икаква утицаја на даље токове српске књижевности.
У време када је Венцловић састављао своје зборнике на народном језику, у српској књижевности извршен је преокрет с далекосежним последицама: напуштен је стари, српскословенски, а на његово место у црквену службу, школе и књиге уведена је руска варијанта црквенословенског, односно рускословенски језик, како се та варијанта назива у науци. Разлози тог преокрета историјски су лако објашњиви. Срби су прешли из Турске потпуно неприпремљени за живот у једној културно развијенијој а њима непријатељски настројеној средини, били су без школа и учитеља, без књига и штампарија. Сви покушаји црквених поглавара да оснују српску штампарију наилазили су на одлучан отпор државних власти. У таквим околностима они се окрећу "једноверној" и "једнојезичкој" Русији, с којом нису престајале културне везе кроз цео средњи век, а у турским временима још су ојачале. Прве регуларне школе код нас основаће руски учитељи Максим Суворов (1727) и Емануел Козачински с групом студената Кијевске духовне академије (1733-1739), а по угледу на њих осниваће се и друге српске школе све до 70-их година. У њима се учило из руских уџбеника и на рускословенском језику. Тај језик се у српској употреби мешао с елементима народног говора, постепено се србизирао, дајући тзв. славеносербски језик, али он је све до Доситеја сачувао своје изразито рускословенско обележје. Уз рускословенски, у ређим случајевима употребљаван је и народни језик.
Руски утицај доминантан је и у књижевности и у свим другим областима културног и верског живота. Схоластичка гимназија Е. Козачинског у Сремским Карловцима било је прво жаришта рускословенске књижевности. Из ње је потекло неколико пригодних песама и прва српска драма, Траедокомедија о цару Урошу Е. Козачинског, писана на тринаестерцу, по узору на језуитске барокне моралитете, одавно одомаћене у Русији, а изведена на школској свечаности 1734. Њена тема није само судбина последњег српског цара него и целокупна српска историја од првих Немањића до оснивања карловачких школа. Основна је мисао драме просветитељска: само школа и наука, а не ратни успеси, могу Србима повратити некадашњу славу.
За разлику од старе књижевности, у којој је стих био доста ретка појава, у књижевности рускословенског доба поезија заузима веома важно место. Назива се обично ученом или школском поезијом а у последње време и барокном поезијом. Развила се искључиво под утицајем руске и украјинске поезије 17. века; преко њих је дошао њен главни стих, тзв. пољски тринаестерац, као и особен начин презентирања поезије. Песме се украшавају орнаментима, гравирама, стихови се издвајају у посебне графичке целине, поезија се удружује са сликарством. Постоји и друга врста песама, песме за певање, кантови, у којима се смењују стихови различите дужине. Тематика једних и других најчешће је пригодна а стил реторско-панегирички. Честе су похвалне песме у славу истакнутих личности, затим песме на религиозно-моралне теме, али највећи значај имају родољубиве песме. Оне се одликују снажним историјским осећањем и политичком тенденциозношћу. Српски песници хоће да покажу како Срби нису народ без историје, како је некада постојало моћно српско царство чији је легитимни наследник српска црква. Једна од наших првих и најзначајнијих књига тог доба, Стематографија Христифора Жефаровића (1741), зборник грбова објашњених стиховима, допуњен збирком портрета српских владара и двема дужим похвалним песмама, поникла је из таквог расположења.
Најзначајнији писци рускословенске епохе јесу Јован Рајић и Захарије Орфелин. Иако савременици, рођени чак исте године, то су два писца различите идеолошке и књижевне оријентације.
Јован Рајић (1726-1801), ученик Кијевске духовне академије, теолог по образовању, од 1772. калуђер и архимандрит манастира Ковиља, написао је више списа теолошког, историографског и књижевног карактера, међу којима се издвајају религиозно-морални Кант о воспоминанију смрти, алегоријско-историјски спев на народном језику Бој змаја са орлови (1891), збирка моралних прича Цветник (1802), преведених с немачког, прерада драме Козачинског о Урошу V и монументална Историја разних славенских народов, најпаче Болгар, Хорватов и Сербов (завршна 1768. а објављена у четири тома 1794-5). Као историчар Рајић је најзначајнији представник српске историографије 18. века која, између Бранковића и Рајића, обухвата још неколико имена (Павле Јулинац, Василије Петровић, Симеон Кончаревић, Симеон Пишчевић и др.). Користио се разним домаћим и страним изворима, а главни су му ослонац Бранковићеве Хронике. Сврха је његова дела родољубива и просветитељска. Он слави успехе српских владара у управљању државом, у ратовима, а критикује их због недовољне бриге аз школе и науку. Сматра да све несреће народа имају два извора, неслогу и непросвећеност. Иако некритична по методу, писана уз то неприступачним црквенословенским језиком, Историја је значајна како за књижевност, за њену тематску оријентацију према прошлости, тако и шире, за обликовање националне свести код нас.
Захарије Орфелин (1726-1785) учинио је корак даље у модернизацији српске књижевности. Свестрано обдарен, био је песник, сликар, историчар, физичар, писац школских уџбеника итд. Као песник, Орфелин је најзначајнија појава у српској поезији 18. столећа. Написао је десетак дужих песама, од којих је најзначајнија Плач Сербии (1761), у две верзије, народној и црквенословенској. То је антиаустријска, антиклерикална, бунтовничка песма. Орфелин је најизразитији новатор међу нашим писцима до Доситеја. Његов Славеносербски магазин (Венеција, 1768) први је покушај часописа код Јужних Словена и прва наша световна, грађанско-просветитељска књига. Најопсежније Орфелиново дело је Житије Петра Великог (1772), прва словенска монографија о руском цару, у чијем је лику отеловио идеал просвећена монарха, јунака философске мисли 18. века.
