Послератна књижевност
Књижевна критика и историја књижевности
Рат је завршен, револуција победила. Читава књижевност била је заокупљена догађајима које је проживљавала земља. Они су постали не само њен предмет него и основно мерило њене вредности. Тих година често је понављано мишљење да књижевност "заостаје за нашом савременом стварношћу", па писци нису испунили свој дуг према револуционарној борби и према социјалистичкој изградњи. Савремена стварност постала је императив књижевности. Из тематских и идеолошких ограничења произилазила су и друга што су се тицала приступа, технике, стила, форме. Стварност је захтевала истинит, веран, реалистичан одраз, који ипак није смео бити неутралан, објективан, него борбено ангажован. Предратни ставови социјалне литературе доводе се до крајњих консеквенци. Истовремено говори се о потреби обнове "традиције наше борбене и реалистичке књижевности" прошлога века, а одбојност се показује према предратним авангардним, модернистичким истраживањима.
Кретање које је постепено довело до промене није се зачело у самој књижевности, него у оној области у којој је моделирано и постојеће стање, у политици. С лаганим попуштањем идеолошких и политичких стега, нарочито после сукоба с Коминформом 1948, дошло је до крављења леда и у уметничкој сфери. Књижевна слога до које је дошло под упливом спољашњих чинилаца није дуго трајала. Чим су идеолошке сметње ослабиле, чим се оштрица политичке борбе померила на друго подручје, књижевни рат почео је свом жестином. У књижевности се образују две непроменљиве странке: једна се залаже за традиционални модел књижевности, а друга, у почетку обазриво, затим све отвореније, тежи к обнови предратне књижевне авангарде. Њихови припадници популарно су називани "реалистима" и "модернистима". Главна попришта битака била су књижевна гласила. Полемике су се водиле најпре између "Књижевних новина" (излазе од 1948. до данас) као заступника реалистичких и "Младост" (1945-1952) као носиоца модернистичких тенденција, затим између "Књижевних новина" и "Сведочанстава" (1952) и, на крају, најдуже, између "Савременика" и "Дела" (оба од 1955. до данас), док су обновљени "Летопис Матице српске" и најдуготрајнији послератни часопис "Књижевност" (од 1946. до данас) заузели углавном неутралан став. У тим борбама и независно од њих постепено се мења читава књижевност, и то не само она која је на својим полазиштима била "модернистичка" него и она која је по својем опредељењу била "реалистичка". Изграђује се нов модел књижевности, супротан оном из претходног раздобља. Његова су основна обележја: естетизам, формализам и авангардизам, узори су му у међуратном експресионизму и надреализму, те у страним модерним писцима. Света Лукић је у новом правцу видео супротност али и пандан социјалистичком реализму и назвао га социјалистичким естетизмом Наша варијанта естетизма, настала између 1950. и 1955, остаје владајући стил све до средине 60-их година, када избијају на видело нове, супротне тенденције, које се поткрај тог десетлећа уобличавају као други стил. Он обележава савремену епоху. И једно и друго раздобље одликује динамику књижевног развитка и значајни стваралачки резултати. Напредак се осетио нарочито у прози и поезији, значајни резултати постигнути су такође у књижевној критици, док је драма тек у наше дане доживела известан полет.
Најобимнији развитак имала је проза, посебно роман. Прве године после ослобођења биле су традиционално обележене приповетком и мемоарском прозом, док су покушаји романа, ако се изузму три велика Андрићева остварења, доста ретки. Роман је и даље показивао знаке традиционалног заостајања. Међутим, почетком 50-их година почиње експанзија романа која траје све до данас. До тада је приповетка несумњиво била главна наративна врста, а онда је то место заузео роман и задржао га и у наредним деценијама.
Весници препорода српског романа јесу Михаило Лалић с романом Свадба (1950) и Добрица Ћосић с романом Далеко је сунце (1951). Прекретничка година била је 1952, када су се појавила два велика романа, Песма Оскара Давича и Пролом Бранка Ћопића. Иако се међусобно разликују по поступку и изразу, та четири романа имају заједничко тематско исходиште. У њима су приказани различити видови наше ослободилачке борбе и револуције. Роман с темом из НОБ-а заузима средишње место у романсијерској продукцији 50-их година, а четири споменута писца његови су главни представници. Док су Давичо и Ћопић у роману потврдили оно што су раније постигли у поезији односно у приповеци, Лалић и Ћосић остварили су се првенствено као романсијери.
Михаило Лалић (1914), као и већина црногорских писаца, његових савременика, развио се и стварао у београдском књижевном кругу, али и он је, у још већој мери него они, тематски везан за стварност Црне Горе и као писац поникао је с њенога духовног тла. Прве радове, песме и приповетке, почео је објављивати 1935, али је запажен тек после рата. До сада је штампао неколико књига приповедака и десет романа. Приповетке су му, и поред несумњивих вредности, остале у сенци романа. У првом роману, Свадба, приказан је један детаљ ратне драме на северу Црне Горе: живот у колашинском затвору, бег групе одважних на слободу. Вредности дела су традиционалне: епска једноставност, изворно приповедање, упечатљивост ликова и ситуација, драмска напетост радње. Након Свадбе уследио је циклус од пет ратних романа. Радња се и у њима збива претежно иза ватрених линија, у позадини, илегалности, у затворима и логорима. Уметнички је поступак, међутим, битно различит. Док је Свадба класично реалистичко дело, остали су модерно конципирани психолошки романи дати техником унутрашњег монолога а неки, уз то, исприповедани у првом лицу. Нова оријентација добила је најпотпунију потврду у најбољем Лалићеву роману Лелејска гора (1957; друга, коначна верзија 1962). Полазећи од једног наоко неважног детаља, случајног одвајања главног јунака од партизанске групе с којом се скривао на окупираној територији, тај роман је израстао у модерну поему о човеку, проткану драматичним окршајима, лириком слика и осећања, интроспективним анализама и мисаоном узнемиреношћу људском судбином. Други велики Лалићев роман Хајка (1960) непосредан је наставак претходнога. У њему је приказана крвава четничка и италијанска хајка на десетковане остатке партизана. Том догађају дато је универзално значење. Ту се све заверило против човека: и природа, и институције људског друштва, и невидљиве силе у човеку, и оне изван њега. У поступку се стапају епско и лирско, психолошко и социолошко, реалистичко о модерно. Тим синтетичким тежњама Хајка се отвара према новом циклусу састављеном од четири романа међу којима је најбољи први Ратна срећа (1973). У њима је дата епски широко заснована романсирана историја модерне Црне Горе, од времена краља Николе до народне револуције.
Добрица Ћосић (1921) развијао се на сличан начин као и Лалић. Његов први роман Далеко је Сунце (1951) донео је нов, неконвенционалан, проблемски приступ тематици НОБ-а. У њему је дата судбина једног партизанског одреда у Србији, који је остао иза главнине војске да води герилски рат. Окружен са свих страна непријатељем, одред се нашао пред судбоносном дилемом: да ли наставити борбу или се расформирати како би се избегло уништење. То је узбудљив акциони роман, остварен традиционалним реалистичким поступком, једноставан и читљив, тако да је врло брзо постао омиљен у најширим слојевима читалаца. У другом роману, Корени (1954), Ћосић се враћа у прошлост Србије, у сумрак обреновићевске епохе. Окосницу радње чини породична хроника, историја раслојавања богате сеоске породице, сукоб очева и синова, њено грчевито настојање да добије наследника у ситуацији када биолошке снаге сахну. У позадини су дати социјални и политички потреси тог доба. Новина Корена је, пре свега, у поступку и стилу. То је поетски психолошки роман, умногостручене субјективне перспективе, у којем се драматични судари међу личностима осветљавају из више углова, са становишта свих актера радње. С Коренима је Ћосић започео циклус романа који сви заједно треба да пруже романсирану историју модерне Србије. У Деобама (1961), опсежном тротомном роману, поново смо на исходишту пишчевих трагања за смислом минулих епоха. То је роман о контрареволуцији, српски Тихи Дон, посвећен историјској, социолошкој и психолошкој анализи четништва. Писац је дубоко потресен страхотама о којима говори, отуда је његово казивање узнемирено, испрекидано, са сталним драматичним нагласцима, а његов стил назван је патетичним реализмом. Ћосићева снага је у откривању судбинских колективних драма. Стварани јунак романа јесте маса, покрет, док су појединци одређени пре свега као припадници масе и покрета. Замисао о роману као историји земље и народа најпотпуније је остварен у Времену смрти (I-II, 1972; III, 1975; IV, 1979), сложеној књижевној композицији састављеној од неколико самосталних романсијерских целина, у којој је приказана најтежа и најсудбоноснија година у историји Србије, хиљадудеветстопетнаеста. Последњи Ћосићев роман, Грешник (1984), наставак је претходних и уједно отварање новог круга чија је тема критичка анализа комунистичког покрета између два рата.
Почетком 50-их година у први ред наших прозаиста избија Владан Десница (1905-1967), српски писац из Хрватске. Настављачке традиције далматинске прозе, модерни следбеник Матавуља, он се карактером свог дела и својим деловањем уклапа и у српску и у хрватску књижевност. Као писац развијао се споро: први рад објавио је 1933, а прву књигу, роман Зимско љетовање, објавио је 1950. Писао је романе и приповетке, есеје из наше културне историје или с општим темама, преводио је с италијанског. У почетку код њега преовлађује дескриптивни поступак, регионализам, анегдотизам, сликање појавних видова стварности. Касније се његов реализам све више модернизује, социолошка компонента употпуњује се психолошком и медитативном. Реални географски простор препознатљив је, али су неки моменти у њему пренаглашени тако да добијају симболичко значење. У роману Зимско љетовање група грађана, побегавши из разореног Задра у суседно село Смиљевац, као да улази у сасвим нов свет, географски близак, али сасвим непознат и застрашујући. Тај роман, мозаички компонован, статичних детаља и окамењених предела, језички остварен зрелим, интелектуализованим изразом, нема ничега заједничког с другим романима с почетка 50-их година. У њему нема ни трунка идеологије, ни револуционарне патетике, ни огорчености на окупатора, него само сурова, гротескна слика живота. У неким делима, нарочито каснијим, регионална обележја сасвим се губе, а уместо социјалних првенство добијају егзистенцијалне теме. У поступку се, уз реализам и психологију, јављају и нови елементи, поетизам и есејизам. Фабула се редуцира, догађаји губе значај, приповедање се замењује интелектуалном анализом. Тим поступком, уз више приповедака, изграђено је и његово најзначајније дело, есејистичко-поетски и философски роман Прољеће Ивана Галеба (1957), повест о судбини уметника, музичара, саткана од његових сећања и самоанализа, размишљања и слика, снажно синтетичко дело, један од најбољих југословенских послератних романа.
Уз Десницу треба споменути још неке српске писце из Хрватске, песника Владимира Поповића (1910), аутора једне од најбољих поема из НОБ-а Очи; песника за децу Глигора Витеза (1911-1966); прозаика Војина Јелића (1921), који је у својим романима и приповеткама дао слику сеоског живота у далматинској Загори; хроничара револуције Милана Ножинића (1921); песника и новелисту Милана Лентића (1920); песника, приповедача и романсијера Драгана Божића (1931), књижевног критичара Станка Кораћа (1929) а од млађих песника Јордан Јелић (1942) и Здравко Крстановић (1950). Сви су они између две књижевности. За већину се може рећи исто што и за Десницу: да су постали хрватски не престајући да буду српски писци.
Исте године кад и Владан Десница објавио је прву књигу Меша Селимовић (1910-1982), приповедач из источне Босне. Његово сазревање било је споро, још спорије него Десничино. Прву књигу, збирку приповедака Прва чета (1950), објавио је у 40-ој, а другу, роман Тамница (1961) у 51-ој години живота. Обе је критика примила с неповерењем. Нису много боље прошле ни следеће његове књиге, збирка приповедака Туђа земља (1962) и кратки поетски роман магла и мјесечина (1965), иако су то била већ сасвим зрела остварења. Њихова вредност уочена је тек када се појавио велики роман Дервиш и смрт (1966), који је критика одмах одушевљено поздравила као изузетно дело. Радња романа збива се у 18. веку, у Сарајеву; јунак је Ахмед Нурудин, дервиш; свако поглавље почиње неким цитатом из Курана као мотом. Међутим, тај историјски и цивилизацијски слој представља само једну, и то мање важну, страну овог дела. По гледању на човека и разумевању његова односа према друштвеним институцијама оно је изразито модерно и посве савремено. Роман снажне мисаоне концентрације, писан у исповедном тону, монолошки, с изванредним надахнућем, Дервиш и смрт повезује дрвену мудрост с модерним мисаоним немирима. Он почиње од религиозних истина као облика догматског мишљења да би дошао до човекове вечне упитаности пред светом, до спознаје патње и страха као неизбежних пратилаца човековог живљења. Све те квалитете Селимовић је поновио и у следећем роману, Тврђава (1970), која нас враћа у још дубљу прошлост, у 17. век. Тврђава је ту и стварност и симбол, а као симбол она је "сваки човјек, свака заједница, свака идеологија" затворена у саму себе. Излазак из тврђаве истовремено је улазак у аутентични живот, почетак индивидуалног развитка, отварање могућности сусрета с другима и упознавања истинских људских вредности. Као и претходни роман, Тврђава је испуњена вером у љубав, која је схваћена као мост што спаја људе без обзира на различитост уверења, цивилизација и идеологија. Последњи Селимовићеви романи, Острво (1974) и постхумно објављени Круг (1983), оба с темом из савременог живота, нису достигли снагу и упечатљивост претходних двају. Меша Селимовић је први књижевни великан који је потекао из босанскохерцеговачке муслиманске средине. С њиме је муслиманска компонента, присутна видљиво од последњих деценија прошлог столећа, доживела пуну афирмацију у српско-хрватском и југословенском књижевном мозаику.
У приповеци је најзначајнији новатор Антоније Исаковић (1923). Његова прва књига Велика деца (1953), циклус од десет приповедака о животу једног партизанског одреда, донела је исто што и тадашњи романи НОБ-а: неконвенционалан приступ ратној теми, заокрет од спољашњег к унутрашњем, од реалистичког к психолошком, модеран израз. И наредне две књиге приповедака, Папрат и ватра (1962) и Празни брегови (1969), остале су у истим тематским, жанровским и стилским оквирима. Новину доноси четврта и до сада најопсежнија Исаковићева књига, Трен (I, 1976; II, 1982), циклус од десет казивања бившег борца о својим ратним и поратним доживљајима, од којих десето казивање, о години 1948, и Голом отоку, има обим романа. Исаковић је ипак изразит приповедач, о чему посредно сведочи и ова књига. Већина је његових приповедака монотематска: износи се обично један догађај с ограниченим бројем личности из једне особене перспективе. Тежња к редукцији испољава се на свим плановима приповетке, од предметне основе до израза. Основна обележја Исаковићева стила јесу: суздржаност, сведеност изражајних средстава на најнужније, сажетост. Реченице су обично кратке, одсечне, често епиграматичне, у дијалозима се реплике смењују убрзано, понекад без идентификације говорилаца; описи су језгровити, причање у искиданом ритму, с дубинским немирима, али на површини стишано, без емоционалних излива, наизглед равнодушно. Покадшто тај стил прелази у својеврсни маниризам.
Исаковићу је супротан необуздани и темпераментни Миодраг Булатовић (1930), писац необичне имагинативне снаге, склон мрачним, демонским визијама. Појава прве његове књиге, збирке приповедака Ђаволи долазе (1955), претворила се у праву књижевну саблазан. "Задах трулежи, болести, нискости, прљавштине улази на сва врата ове књиге"написано је о њој. Ту је дата слика београдског подземља, свет пијаница, пропалица, блудница. Једино је у приповеци Црн, најбољој у књизи, тема завичајна и ратна: ухваћен је један окупацијски тренутак у некој варошици у црногорском Санџаку. Тај простор биће поприште збивања и у његовим следећим књигама: у циклусу приповедака Вук и звоно (1958), у роману Црвени петао лети према небу (1959), његовом најпопуларнијем и највише превођеном делу, у ратним романима Херој на магарцу (1967) и Рат је био бољи (1969). У четвртом роману Људи са четири прста (1975) Булатовић нас поново уводи у свет подземља, само што то више нису београдске кафане него емигрантска стецишта у западној Европи, места где се снују зло и несрећа нашим људима. О феномену зла у његовим савременим, апокалиптичким видовима говори и последњи Булатовићев роман Гулло гулло (1983). Без обзира на просторно-временске оквире радње, било би погрешно у делима овог писца тражити реално препознатљиве описе и збивања. Његова слика света померана је према мрачном и морбидном, а ликови су му гротескни и трагични истовремено. То је фасцинантни реализам сродан фантастичном реализму савремених јужноамеричких писаца, али у њему налазимо и многе друге елементе: трагове утицаја старозаветних списа, новозаветне поруке о греху, искупљењу и свеопштој љубави, плачевну сентименталност словенских писаца. Булатовићев окрутни свет препун је суза и кајања. О свему томе Булатовић прича снажно, темпераментно, с блиставом речитошћу, у јарким сликама, али без смисла за самоконтролу.
Читава наша проза 50-их година креће се између два пола, традиционалног и модерног, реалистичког и авангардног. Напетост међу њима била је у почетку оштро изражена, а затим је почела постепено попуштати д аби се на крају скоро сасвим изгубила. Основна развојна тенденција ишла је од првог ка другом полу, од традиционално реалистичког к модерном прозном изразу. Главни печат том правцу дали су бивши надреалисти, у првом реду Оскар Давичо, нарочито својим првим романима Песма, затим Александар Вучо и Душан Матић. Њима су се придружили, сваки на свој начин, Добрица Ћосић и Михаило Лалић, и један и други после својих првих романа написаних у реалистичком маниру. Модерни експериментални роман постао је средишњи прозни модел у књижевности 50-их година, према којем су се управљали и стари и нови писци, и "модернисти" и "реалисти", и романописци и приповедачи. У експериментисању с модерном романескном формом најдаље је отишао Радомир Константиновић (1928), што се испољило већ у првом његовом роману Дај нам данас (1954), с темом из НОБ-а. Окупацијске прилике у Београду у првој ратној години чине позадину радње, самоубиство једног београдског Немца, који је одбио послушност окупатору, једини је догађај у роману али и он се збио пре почетка радње. У ствари, читав роман остварен је бујицом идеја, философских размишљања и расправа, у којима се сударају различита мисаона струјања, те у поетском дочаравању атмосфере. Од каснијих Костантиновићевих романа издваја се Излазак (1960), у којем је дато модерно, есејистичко-романескно тумачење приче о Јудином издајству. Друкчију врсту експерименталне прозе, дескриптивну, наративну, аналитичку и истраживачку, дао је Павле Угринов (1926) у низу од десетак књига романа и приповедака, међу којима се издвајају неколике с карактеристичним насловом или поднасловом Елементи. У последњим романима он се умногоме враћа традиционалном жанру развојног, аутобиографског романа. Њему је сличан Бора Ћосић (1932). У читавој његовој прози приметна је тежња ка хуморном, сатиричном и пародијском. Од његових дела издвајају се Приче о занатима (1966), кратки роман Улога моје породице у светској револуцији (1969), у којем је дата духовита и дирљиво трагикомична слика првих послератних година, и велики роман Тутори (1978), где је поступак овог писца, који је он сам назвао "систематичност у конструисању растројства", доведен до техничке виртуозности.
За прозаисте традиционално-реалистичке оријентације карактеристична је постепена модернизација прозне структуре, која је ишла упоредо с њиховим уметничким сазревањем, тако да је већина ових писаца стваралачку зрелост достигла касније, у 60-им и 70-им годинама. Припадник нараштаја Лалића и Ћопића, Ерих Кош (1913), започео је сувопарним ратним хроникама а своје уметничке склоности највише је испољио у два жанра, у психолошком роману и сатири. Његове сатиричне повести или краћи романи, од којих се издваја Велики мак (1956), затим алегоријско-сатирични роман Снег и лед (1961) те опсежни философско-историјски роман У потрази за месијом (1978), писани скрупулозно, једнолично, без поезије и хумора, садрже добро уочене појаве политичких и моралних ишчашења у модерном времену. Плодни прозаик Јара Рибникар (1912) споро се ослобађала схематизма социјалне прозе да би тек у биографском, развојном роману, Јан Непомуцки (1969), о судбини уметника, музичара, дала значајно дело. Њен вршњак Вељко Ковачевић (1912), партизански командант, уметнички је уобличио своја ратна искуства у романима Капелски кресови (1961), Гавријада (1971) и др. Плодни и разноврсни Бошко Петровић (1915) огледао се у поезији, приповеци, уметничкој есејистици, путописима и преводима али је пун израз достигао тек у позним делима, посебно у опсежном роману-диптиху Певач (1980), у којем је на оригиналан начин повезао два времена, први устанак у Србији и савремену епоху. Петровић је настављач традиције војвођанске прозе. Атмосферу равничарске градске и сеоске средине, скрупулозан однос према детаљу, аналитичност, склоност к медитацији налазимо и код других писаца с овог подручја: Александра Тишме (1924), Момчила Миланкова (1924-1979), Младена Маркова (1934) и др. У више књига приповедака и романа Тишма приказује слабе и незадовољне људе које је живот прегазио и злоупотребио. Његово најзначајније дело, роман сложене структуре Употреба човека (1976), спада у највеће домете наше прозе 70-их година. Тај сиви, суморни свет прозаичне свакодневнице, али с мањим унутарњим распоном, налазимо и код Миланкова. Његов понешто сувопарни, монотони реализам у неким делима се дограђује и богати елементима гротеске и алегорије. Започевши средином 50-их година хроничарско-репортерским романима, Марков је тек у збиркама приповедака из 70-их година и у опсежним романима Смутное време (I, 1976; II, 1978) и Истеривање бога (I, 1984; II, 1985) – први је историјски, о судбини српског народа у Угарској у 16. веку, а други савремени, о банатском селу у првим послератним годинама – дао снажну, згуснуту, вишезначну реалистичку прозу. За разлику од војвођанских, босански приповедачи показују мање склоности за анализу а више спонтаног приповедачког дара. Из мноштва имена можемо издвојити само нека. Младен Ољача (1926) увише романа и приповедака, међу којима се издваја епски широко заснована Козара (1966), дао је слику ратних пустошења и страдања народа у Босанској Крајини. Приказивао је и послератни живот, Ристо Трифковић (1924), из источне Босне, после првих ратних приповедака, конвенционално писаних, окренуо се модерним видовима живота и дао натуралистичке слике с елементима гротескног и фантастичног. Војислав Лубарда (1930) избио је у први ред међу писцима свог нараштаја последњим романом Преображења (1980), у којем је приказао пакао братоубилачког рата у источној Босни. Приповедачи из Србије више од осталих дугују традицији наше реалистичке прозе, посебно Бори Станковићу. Њихов суморни реализам у приказивању сеоских и паланачких нарави проткан је сликама сирових страсти и елементарних нагона. Најважнији су: Слободан Џунић (1921), приповедач из југоисточне Србије, тематски везан за село; песник и романописац Бранко В. Радичевић (1926), који је изразио еротске жудње, непосредност доживљаја природе и исконске биолошке и духовне снаге народа; Жика Лазић (1932), тематски везан за завичајно Поморавље у више књига лирски обојене прозе, аутор низа романа из историје Србије 19. столећа. Регионалне разлике неутралишу се код београдских приповедача, међу којима се издвајају: Миодраг Ђурђевић (1920), Светлана Велмар-Јанковић (1932), Воја Чолановић (1922) и Гроздана Олујић-Лешић (1934).
У прозном стварању 60-их година јављају се две генерације писаца умногоме међусобно супротне али и комплементарне: прва се исказала средином 60-их а дуга на прелазу 60-их и 70-их година. Писци прве генерације наставили су основни правац прозног стварања претходне деценије. Њихове су главне одлике: тежња ка универзалним темама, затим естетизам, формализам, конструктивизам, високо култивисани израз. "Заокупља ме вечни проблем форме", рекао је Данило Киш (1934), водећи писац у овом нараштају. Његови романи и приповетке – међу којима су неки преведени на више језика (Башта, пепео, 1965; Пешчаник, 1972), док је циклус приповедака Гробница за Бориса Давидовича (1976) доживео интернационални успех – остварени густом симболиком и суздржаним казивањем, у којем се поетско преплиће с есејистичким, изразили су прустовску носталгију за минулим временима. Близак Булатовићу, али смиренији и уједначенији од њега, Мирко Ковач (1938) слике срама и расула преноси с националне на породичну раван и у више књига, међу којима се зрелошћу издвајају збирка приповедака Ране Луке Мештревића (1971) и роман Врата од утробе (1978), износи различите верзије породичне хронике, у којима је рат само позадина дата често с ироничном дистанцом. Најстарији припадник овог нараштаја Борислав Пекић (1930), јавио се последњи, али је досада вишеструко надокнадио пропуштено, објавивши осам романа, преко четрдесет драма и радио-драма, затим велики број есеја, дневничких записа, публицистичких текстова. Од романа посебну пажњу заслужују магистрално Златно руно (до сада изишло пет томова између 1977. и 1982), о одисеји једне цинцарске породице од позног средњег века до другог светског рата, и "жанр-роман" Беснило (1983) с елементима трилера, научне фантастике и негативне утопије. Остали писци овог правца јесу: Радомир Смиљанић (1934), међу чијим се књигама издваја трилогија романа о самозваном философу и спаситељу света Хегелу Милорадовићу; Бранимир Шћепановић (1937), познат нарочито по кратким романима Уста пуна земље (1974) и Смрт господина Голуже (1977), затим, нешто млађи од њих, Филип Давид (1940), приповедач и драмски писац, с осећањем за нестварно и мистично, и Бошко Ивков (1942), аналитичан, контемплативан, окренут завичајном панонском амбијенту.
Писци следећег нараштаја доносе прозу новог типа. Они прихватају извесна поетичка решења својих претходника, али су доследно привржени конкретној стварности (у препознатљивости историјских и географских оквира приче). У том смислу оживљава интересовање за регионалну тематику, за карактеристичну фабулу и локалну анегдоту, за свет друштвене периферије и подземља, за ружно и ниско. Корене те "стварносне прозе" или "прозе новог стила" или "обновљеног реализма", како се она у критици назива, налазимо већ код неких писаца 50-их година, посебно код Булатовића, донекле код Исаковића. Живојин Павловић (1933), познат не само као приповедач и романописац него и као један од најбољих југословенских синеаста, Слободан Селенић (1933) и Владимир Стојшин (1935), по годинама припадници претходног нараштаја, разликују се од својих вршњака тиме што одбацују сваку артифицијелност, настојећи да што верније изразе грубу стварност живота. "Новостилисти" хоће, међутим, и више од тога: не само да пруже врну слику савременог живота него и да ту слику пронађу у облицима живог говора, који најчешће наглашено одударају од нормиранога књижевног језика, али доприносе изградњи обухватних поетских симбола. Један од наговештаја прозе новог стила може се наћи у књизи Моме Димића (1944), Живео живот Тола Манојловић (1966), где је живот једног сељака, стварно постојећег, исказан његовим непосредним говором, са свим локалним обележјима. Али већ код Драгослава Михаиловића (1930), који је својим двема књигама – кратким романом Кад су цветале тикве (1968), о животу боксерског шампиона и трагичног преступника, и новелистичким романом Петријин венац (1975), о животном путу једне сељанке – избио у први ред савремених писаца, коришћење градског аргоа и дијалекатског говора има дубљу и осмишљенију функцију: преображавање "ниског" и "вулгарног" у потресне поетске симболе. Њему је близак по темама, иако у изразу сасвим различит, Видосав Стевановић (1942). Више од осталих он је загледао у дно живота и приказао свакојаке прљавштине и наказе језиком који је силовит, неодољив, вишеслојан. Међу његовим делима издвајају се збирке приповедака Рефуз мртвак (1969), Периферијски змајеви (1978) и Царски рез (1984) те роман Нишчи (1971), хроника пропадања једне паланачке породице, с богатом унутарњом морфологијом. Сличан амбијент, али много једноставнијим изразом, открива у својим приповеткама и романима Милисав Савић (1946), амбијент паланачког подземља с ликовима проститутки, скитница, уличних јунака. За разлику од Стевановића и Савића, приповедача елементарне снаге, Мирослав Јосић Вишњић (1946) одликује се лежерношћу приповедања и истанчаним изразом својеврсним нашим војвођанским прозаистима. Славко Лебедински (1939) унео је у ову прозу искуства руске приповетке и романа 20-их година овог века. "Стварносни" модел преовлађује и у прози 70-их година, о чему сведоче не само нова дела већ афирмисаних "новостилиста" него и појава низа нових писаца, као што су Ратко Адамовић (1942), Радослав Братић (1948) и Јован Радуловић (1951). Много шта у овој прози подсећа на наш класични реализам: регионализам (обухваћена је не само унутрашњост Србије него и други крајеви из којих долазе ови писци: Херцеговина, Босна, Далмација, Војводина), оријентација на сеоски и малоградски живот, дијалектизми, оживљавање приповетке. Готово сви "новостилисти" су приповедачи, и њихови романи неретко носе изразита новелистичка обележја.
"Стварносна проза" јесте главни али не и једини прозни стил 70-их и прве половине 80-их година. Упоредо се јављају и дуге оријентације. Долази до обнове историјског романа с темом из националне прошлости, где се, уз дела већ афирмисаних писаца (Д. Ћосића, Б. Петровића, М. Маркова), јављају и сасвим нова имена; Добрило Ненадић (1940), Петар Сарић (1937), Мирослав Савићевић (1934). Прозу борхесовског типа, с нагласком на фантастично, гротескно, пародијско, негују, између осталих, Данило Киш, у својим последњим књигама, и Милорад Павић, који је њен главни представник. Проза модерног градског сензибилитета, београдска или универзална у тематском смислу, супротна је "провинцијској прози" новостилиста. Њени су представници Момо Капор (1937) у низу романа писаних техником јеанс-прозе, лаких, читљивих и веома популарних код младих читалаца, Милан Оклопџић (1948), Светозар Влајковић (1938) и др. Програмску алтернативу "новостилистима" дао је Давид Албахари (1948) у књигама које су настајале упоредо с њиховима али на друкчијим претпоставкама. Главне одлике његова стила јесу: напуштање конвенција реалистичког приповедања, померање тежишта дела с радње на чин стварања, пародирање, тежња к сажимању, фрагментизација, отвореност за утицаје свих медија од филма до рок-ен-рола. Тај модел прихвата најмлађа генерација српских прозаиста. Они су се јавили својим првим књигама крајем 70-их и почетком 80-их година а имали су и неколико заједничких представљања: Најновија београдска прича, 1981; Нова проза – новосадски круг, "Поља", 278-273/1981; Господар прича "Република", бр. за 1984). И ови најновији прозаисти, како и њихови непосредни претходници, настављају да с великом пажњом негују приповетку, инсистирајући посебно на оним њеним својствима којима се она највише разликује од романа. "Искушење сажетости", "минимализам" – то су неке поетичке формуле ове наше најмлађе приповетке лансиране у кругу њених представника и критичара.
Оживљавање приповетке није угрозило супремацију романа. Он је и у првој половини 80-их година, као и у претходним деценијама, у снажној експанзији. Стварају га писци свих нараштаја, од најстаријих до најмлађих, и свих књижевних опредељења. Неколико наслова који су се појавили у последње две године (1984. и 1985) показују колико су велики распони у свим равнима, тематској, жанровској, стилској, који одређују садашњи тренутак српског романа: Милорад Павић, Хазарски речник, спој фантастике и ерудиције, роман у облику речника; Борислав Пекић, 1999, ýантрополошка повест", орвеловска антиутопија; Милован Данојлић, Као дивља звер, нихилистички роман иронијско-пародијске стилизације; Мирослав Поповић, Судбине, хроника једног града, с неколико испреплетених индивидуалних повести, остварена контемплативним психолошким реализмом; Данко Поповић, Књига о Милутину, биографија једног сељака њим самим испричана и његовим језиком обликована; Радослав Петковић, Сенке на зиду, дело сложене структуре и необичне стилске перфекције, с елементима пикарске фабуле, борхесовске фантастике и технике других медија. Последња три писца с овог списка до сада нисмо спомињали. Мирослав Поповић (1926-1985) јављао се приповеткама у периодици и био сасвим незапажен писац, Судбине (1984), његова прва и једина за живота објављена књига, одмах је схваћена као изванредно дело, један од најбољих наших послератних романа. Данко Поповић (1928) објавио је неколико књига приповедака и романа, мало примећених и код читалаца и од критике. Пажњу јавности привукла је његова историјска драма Карађорђева смрт, играна на телевизији 1984, али је тек с Књигом о Милутину (1985) стекао најширу популарност. То је у овом тренутку једна од најчитанијих наших романа. Радослав Петковић (1953) представник је генерације која долази. Сенке на води (1985), као и два претходна романа овог писца, показују, осим његова неоспорног дара, сигурност владања сложеним техникама савременог романа и усавршеност књижевног заната. А то нису само његове врлине, то су, умногоме, обележја садашњег тренутка у развоју српског романа.
Поезија у првим послератним годинама изравно се наставља на ратну и предратну напредну поезију. Она је, будући непосредније од прозе захваћена збивањима на историјској и политичкој сцени, остала више под утицајем тренутних прилика и расположења. Била је то поезија борбеног заноса, поезија "ратника и пругаша", прагматична, утилитарна, народска, сва у тежњи да буде на разини захтева стварности.
Развој наше послератне поезије почиње супротстављањем том начину певања. Први облик супротстављања био је традиционалан: песници се окрећу личним емоцијама, исповедају се, откривају тренутку своје интиме. Поезија субјективног лиризма у почетку је негована готово скривено, полулегално, а затим је постепено преплавила листове и часописе. Насупрот програмираноме колективном оптимизму јавила се, често код истих песника, кад пређу с колективног на лично, елегичност, меланхолија, болна резигнација, потреба за алкохоличарским заносом, боемство. У том распону сазревала је прва генерација послератних песника, у коју спадају: Ристо Тошовић (1923-1986), песник борац, у почетку један од идеолога младих, касније дао поезију интимних исповести, устрепталу пред природом, меланхоличну и романтичну; Славко Вукосављевић (1927), аутор једне од најпознатијих наших револуционарних поема, Кадињача (1950), Мира Алечковић (1924), песник омладинског заноса, популарна нарочито у дечјој поезији; Светислав Мандић (1921), присутан почетком 50-их година лириком меких и благих расположења, сањалачком и елегичном; Бранко В. Радичевић (1926), плодан подједнако у поезији и прози; Драгослав Грбић (1926-1983) који је, уз лирику интимног, претежно камерног карактера, писао и приповетке, романе, драме; затим нешто млађи, Лаза Лазић (1929), песник Интима (1956); Флорика Стефан (1930), двојезички, српски и румунски, песник велике плодности, уроњен у завичајни, равничарски амбијент; Мирослав Антић (1932-1986), боемски распеван, са широким распоном, од присног лиризма до естрадне поезије, изванредан у дечјој лирици. Кругу првих послератних песника припада и Слободан Марковић (1928), сличан својим вршњацима, али свестранији и истрајнији у својим песничким тежњама, боем, следбеник Раке Драинца, српски Јесењин, "тужни песник малих ствари ... и великих пијанстава, романтичних узлета и бегова, великих јадиковки". Старинском мелодијом, помало сетном, носталгичном, једноставним и спонтаним изразом, који се повремено тешко опире падању у баналност и сентименталност, он је изразио немир песника у модерном свету, његову располућеност између жудње за пуноћом живота и болне празнине настале из осећања властите отуђености и напуштености у свету.
Његов вршњак Стеван Раичковић (1928) главни је представник поезије субјективног лиризма у нашој послератној поезији. Он се уклапа у ону линију српског песништва коју чине наши најизразитији лирици: Бранко, Дис, Црњански, Десанка, Дединац, али не толико по утицајима које је претрпео колико по основним тежњама што су га покретале у стварању. Слично њима, и он је сав окренут свету природе, лишћу и травама, плавом небу, реци. У својим песничким збиркама, нарочито онима из раног и средњег раздобља у свом стварању (Детињства, 1950), Песма тишине, 1952; Балада о предвечерју, 1955; Касно лето, 1958; Тиса, 1961), он је изразио осећање спокојства у недрима природе, јединство с биљем, радост у повратку реци детињства. Град је у њима присутан искључиво по својим негативним одређењима, као место отуђености, усамљености и изгубљености човекове. Окретање природи облик је бега из града, из цивилизације, начин да се успостави нарушено јединство песника и света. У каснијим књигама Раичковићев "мисаони лиризам" прожима се трагичним доживљајем пролазности и смрти (Камена успаванка, 1963; Пролази реком лађа, 1967), Записи о црном Владимиру, 1971, и др.). У песничкој техници и изразу он је приврженик традиционалних облика и везаног слога, а свој највећи домет дао је у строгој форми сонета.
Већ годинама наша књижевност живи у знаку упорне мистификације са појмом осећајности. Под дирљивим геслом: од срца к срцу... нуди један стандардизовани (у међународним размерама) малограђански сентиментализам", написао је Зоран Мишић у чланку Певање и мишљење, објашњеном у књизи Реч и време 1953, исте године када се појавила и једна од најзначајнијих послератних наших песничких књига, Кора Васка Попе, а годину дана после појаве 87 песама Миодрага Павловића. Те три књиге, прва у критичко-теоријској а друге две у стваралачкој равни, одлучно раскидају с поезијом "меког и нежног штимунга" и обележавају почетак новог правца који ће дати печат песничком стварању 50-их и 60-их година.
Песници изразито антиромантичарске оријентације Васко Попа и Миодраг Павловић различне су песничке индивидуалности, с различитим односом према традиционалном и модерном. Васко Попа (1922) дужник је предратних надреалиста али и њиховог антипода Момчила Настасијевића. Надреалистима је близак алогичношћу својих слика и синтагматских спојева, нарочито у првим књигама, док га с Настасијевићем везује тежња к стегнутом изразу, затим тражење песничких извора на домаћем тлу, у народној поезији, фолклорним представама и средњовековној књижевности. Попина поезија не може се ипак свести ни на један од тих узора. За разлику од надреалиста, Попа не прихвата ирационално као исходиште поезије. Песма се не гради по диктату подсвести, она је плод рационалног циља, израз класицистичке свести о форми. Иако му је с Настасијевићем, уз остало, заједничко и то градитељско својство, он се од њега одваја тиме што из своје поезије сасвим искључује религиозну и фолклорну мистику. Премда своје слике испреда од митске грађе, његова битна одлика није урањање у митско, нестајање у архаичном, него, напротив, савладаност митског и архаичног и окренутост модерноме. Као ни код Настасијевића, ни код Попе песма се не јавља сама за се, већ се уклапа у веће целине, кругове, књиге, опус, па тек у том склопу она добија пун смисао. У осам његових до сада објављених књига може се пратити постепено изграђивање једнога песничког космоса. Прве две, Кора (1953) и Непочин-поље (1956), у симболичким антропоморфним сликама предела, предмета и радњи, дочаравају представу света као вечног сукобишта, непочин-поља, на којем се човек рве с непријатељским силама, оличеним у митским чудовиштима. Од те слике песник се окреће српској паганској митологији, из чије грађе ствара модерни космогонијски мит (Споредно небо, 1968), испреда причу о митским прецима српског народа (Вучја со, 1976), или у споју митског и историјског открива дубље слојеве смисла личности, догађаја и грађевина из српске прошлости (Усправна земља, 1972) или из савремености и ближе прошлости наше земље и света (Кућа насред друма, 1976). После историјских и митолошких трагања песник се враћа свакодневном животу, обликујући низ сасвим обичних ситуација, сличица из свакодневне стварности, с нечим идиличним у себи, у којима се и сам често јавља као јунак (Живо месо, 1976; Рез, 1981). Посматрано у целини, Попино песничко дело настало је у споју сакралног и профаног, митског и историјског, архаичног и модерног, трагике и хумора.
Сличну покретљивост, истраживачки немир и динамизам у развоју показује Миодраг Павловић (1928). У његовој поезији спаја се поетика модерног с класичним естетским идеалима, неспокојство савременог света с далеким историјским сећањима. У првим књигама (87 песама, 1952; Стуб сећања, 1953) он је одлучан поборник модерног, изазован у односу на владајући укус и стил. У искиданим реченицама изразио је ужас пред разарањем света, дао слике масовних клања, разорених градова, лешева на улицама, апокалиптичне визије атомског уништења света. Из те море песник тражи могућности излаза: он се окреће природи као могућем уточишту (Октаве, 1957), а затим урања у прошлост наше цивилизације. У пет међусобно повезаних књига (Млеко искони, 1963; Велика Скитија, 1968; Нова Скитија, 1970; Хододарје, 1971; Светли и тамни празници, 1971) Павловић је песник историје и културе, који у минулом тражи корене савремености. Песничким говором, у којем се преплићу различни елементи, класични и средњовековни, фолклорни и модерни, опевао је пропаст античког света, појаву Словена, успон Срба, описао значајна места и пределе, трагао за кључним симболима савремене цивилизације. У каснијим књигама (Заветине, 1976; Карике, 1977; Певање на виру, 1977; Бекство по Србији, 1979; Видовница, 1979; Дивно чудо, 1982) његово духовно обзорје још се више шири, распони повећавају, музи историје стиже у помоћ муза археологије. Истовремено у његове песме продиру предмети и установе савремене потрошачке цивилизације. Судбина људског друштва дата је у напетости између два супротна пола, неолита и модерног велеграда, од којих је први симбол изгубљене ведрине и спокојства, а други – растројства и дехуманизације савременог света. У песничком приступу појављују се елементи хумора, сатире и пародије, израз се згушњава а у појединим песмама он тежи сажетости пословичког казивања.
Нов нараштај песника, који се афирмише у другој половини 50-их година, дошао је на припремљен терен и већ на самом почетку показао низ предности што су им омогућиле брз продор у књижевност: знатну књижевну културу, познавање страних језика и светске поезије, негованост израза, овладаност разним песничким техникама, преурањену зрелост. У том нараштају јавља се неколико оријентација. Најизразитија је неосимболичка. Њој припада главни песник овог поколења Бранко Миљковић (1934-1961). Он је прекратио живот у двадесетседмој години и тим чином снажно обележио своју поезију, која је од почетка била заокупљена мотивом смрти. Оставио је иза себе збирке Узалуд је будим (1957), Порекло наде и Ватра и ништа (обе 1960), и књигу родољубивих песама Смрћу против смрти (1959), коју је написао заједно с црногорским песником Блажом Шћепановићем (1934-1966). Писао је такође есеје и критике, преводио поезију с руског и француског. У целом том опсежном раду показао је неуморност и журбу али и уметничку дисциплину и самосвест. Миљковић је песник интелектуалац, уверен да је песма израз патетике ума, а не срца, да се она достиже умом" и да изражава "стања ума", а не душевна расположења. По образовању философ, он је веровао да се могу препевати философски системи. Зато се враћао првим грчким философима, нарочито Хераклиту, доводећи у везу њихово учење о праелементима с модерном философијом бића. У песничком изразу тежио је да споји модерна истраживања с класичним захтевима, залагао се за савршенство као највећи идеал песме, сматрао да "нема велике поезије без строге и одређене форме", био врстан версификатор и један од обновитеља сонета у нашој послератној поезији. Одбојан према традиционалној субјективној лирици, он је на другој страни показао отвореност према неким другим традиционалним вредностима: неговао је социјалну и родољубиву поезију, надахњивао се мотивима и симболима из наше народне песме.
Неосимболисти су, поред осталих, Борислав Радовић (1935) и Велимир Лукић (1935). Слично Миљковићу, Радовић је заокупљен идејом о чистој, "савршеној" поезији. Његове су песме до сржи испуњене свешћу о себи, оне су као што је примећено, поетоцентричне и песмоцентричне. У њима налазимо барокно обиље слика, склоност к неуобичајеном, изузетном, негованост израза и облика, иновације у лексици и синтакси, уметност речи што подсећа на вештину резбара. Сличне склоности испољио је В. Лукић у песмама складно грађеним, очишћеним од свакодневног и обичног, сатканим "од крхког ткива визија и сањарија". Исказао се потпуније у драми. Неосимболистима су блиски неокласицисти. И једни и други су с наглашеним есејистичким и интелектуалним склоностима. Али за разлику од неосимболиста, неокласицисти нису окренути природи него историји, која је за њих врховна учитељица живота, скровиште искуства и мудрости. Та оријентација приметна је код М. Павловића, после треће његове књиге, Октаве. Међу осталим следбеницима те оријентације издваја се Иван В. Лалић (1931), песник а артистичким склоностима и класичним естетским идеалима. Објавио је више од десет књига песама, међу којима се издвајају: Мелиса, (1959), Аргонаути и друге песме (1961), Сметње на везама (1975) и др. Лалић се бави и критиком, драмом и превођењем. Иако континенталац, Београђанин, он је, слично Дучићу, по духу Медитеранац. Његови су стихови испуњени ведрином приморских пејзажа, дахом лета и трепетом мора. Али његов Медитеран није, као Дучићев, ренесансни и романски, него хеленски и византијски. Византија привлачи Лалића, као и многе друге савремен српске песнике и истраживаче, неодољивом снагом. Њој се прилази с осећањем сродности, с тежњом за откривањем властитих духовних континуитета, свог места у општој култури. Лалићу је близак Јован Христић (1933), песник, драмски писац и есејиста, у поезији контемплативан, дискурсиван, реторичан, с призвуком благе носталгије. И њега привлачи хеленски свет, али не Византија него Александрија.
Посебну скупину, супротну и неосимболистима и неокласицистима, чине песници неоромантичарске оријентације. Они су настављачи поезије субјективног лиризма чији је главни представник у претходном нараштају Раичковић. Најистрајнији је у том опредељењу Божидар Тимотијевић (1932), изразит лирик, непосредан, изворан, гипка, мелодична стиха, којим је изразио осећање благости, ведрине, стишане меланхолије. Фолклорну свежину и чистоту осећања унео је у своју поезију Драган Колунџија (1938), рустикалан, идиличан сликар завичајних предела. Везаност за родно тло и смисао за пејзаже, али много темпераментније, емоционално разузданије, испољио је Милован Данојлић (1937), нарочито у својој првој књизи песама Урођенички псалми (1957). Развио се вишестрано, у поезији, дечјој поезији, есејистици, а у последње време, нарочито, у прози. Традиционално полазиште ове поезије постепено се мења под упливом владајуће модернистичке струје али и у индивидуалним истраживањима, у настојању сваког песника да открије неко своје привилеговано подручје, где ће највише бити код своје куће. Вук Крњевић (1935) посегнуо је за мелодијом и стилским формулама старинске песме, посебно бугарштице, и за знаковима и симболима на стећцима и у дрвеним легендама и предањима. Љубомир Симовић (1935), после неколико књига ведре младалачке лирике, романтично интониране, дао је у тзв. војничким песмама надахнуту поезију родног тла, у којој је проговорила Србија ратника и сељака (Шлемови, 1967; Видик на две воде, 1980; Источнице, 1984; Хлеб и со, 1985. и др.). У њој се историјско искуство народа исказује говорним језиком, патетика историје разбија се иронијом, хумором и пародијом, страхоте из прошлости појачавају се апокалиптичком визијом будућности. Симовић такође пише драме и есеје о старим и новим српским песницима. У преоријентацији српске поезије према селу и народу, која је дошла после замора од апстрактности и универзализма модерниста, значајно место има поезија села. "Сељаци-песници" јавили су се широм Србије а највише по гружанским селима, колективно су наступили у антологијама Орфеј међу шљивама (1963) и Цветник (1967), а затим су се окупили око часописа за књижевност и културу села "Расковник" (покренут 1968). Из мноштва имена, припадника разних генерација, можемо издвојити само неколико: Момчила Тешића (1911), од старијих, а од млађих Србољуба Митића (1932), Добрицу Ерића (1936) и Милену Јововић (1931). Тој рустикалној струји супротна је модерна урбана поезија. Припадник сарајевског круга Душко Трифуновић (1933) открива различите видове савременог живота језиком естрадним, ироничним, у који продире говор улице, а Дара Секулић (1931) реске евокације поратног детињства, с елементима фолклорног и митског. Сличан покушај чини Мирјана Стефановић (1939) у песмама писаним жаргоном београдске омладине.
Почетком 60-их година јавља се реакција на неокласицистичку оријентацију претходног нараштаја. Та реакција је у основи неоромантичарска, само што њој није у основи био традиционални субјективни лиризам, као код песника 50-их година него сензуално-хуморна поезија међуратних песника, Растка Петровића, Раде Драинца и раног Давича. Најодлучнији у порицању тешког, херметичног интелектуализованог песништва Бранислав Петровић (1937) дао је естрадну, чулну поезију стварности, прожету раблезијанским смехом као изразом радосног откривања света. У његовом песничком говору преплићу се необичне слике и метафоре с прозаизмима, конверзацијским језиком и разним врстама жаргона. Други вид приближавања поезије животу остварио је Матија Бећковић (1939). Његов је дар лирски и сатирични, а његов развој иде од ведре љубавне лирике преко естрадне поезије, изазивачке, нарцисоидне, подругљиве до ангажоване сатиричне поезије у поемама Рече ми један чоек (1970), Међа Вука манитога (1976) и Леле и куку (1978), оствареним у досад неслућеном језичком богатству једнога готово изумрлог говора из црногорских брда. Нове видове песничког активизма и ангажованости остварили су Божидар Шујица (1936) и Вито Марковић (1935), први емотиван, често патетичан, следбеник надреалиста и футуриста, други мисаон и хуморан, окренут фолклорним изворима.
Поткрај 60-их година јавља се нов нараштај песника који доноси поезију аналогну стварносној прози. Тај правац наставља се и у наредној деценији, када добија своју коначну физиономију, а траје све до данас. Упоредо с тим основним, матичним током савременог песништва, јавља се и велик број других, напоредних или споредних. Сви се они међусобно допуњују и преплићу тако да је панорама савремене поезије пуна унутарње напетости и динамизма. Традицију субјективног лиризма, веома плодну у српској поезији, настављају: Слободан Ракитић (1940), близак Раичковићу, с осећањем за историјску перспективу песничког развоја, Драган Драгојловић (1941), затим Драгомир Брајковић (1947), Даринка Јеврић (1947), Радомир Андрић (1944). Осећање за традицију али друкчијег смера испољио је и Алек Вукадиновић (1938), следбеник Настасијевића, Винавера, Кодера, Вукадиновићеве песме, традиционалног стиха (осмерац, десетерац и др.) и строфе (кварта, секстина итд.), с обавезним римама, остварене су густом, тамном и понешто апстрактном симболиком. Неосимболистичке тежње карактеристичне су и за Божидара Милидраговића (1939), који, уз песме, пише и приповетке и романе, а донекле и за Милана Милишића ((1941), Дубровчанина који се афирмисао у београдском песничком кругу. Неки песници на скрупулозан начин односе се према форми и стиху. Рајко Петров Ного (1945) повезује доживљаје свакодневног и баналног са строгошћу форме, бунтовност горштака с изворним осећањем језика. Ијекавац по завичају и образовању, Ного спада у оне српске песнике који своје стихове пишу с оба српска књижевна изговора, ијекавштином и екавштином. Историјска традиција, фолклор, национални и општи митови – то су стара песничка врела што нису пресушила. У савременој поезији преовлађује иронично-пародијска интерпретација митског и фолклорног, којом се мит разара, десакрализује. Уз М. Бећковића, који је започео ову линију, ту спадају: Бошко Богетић (1940), песник историјског, ослоњен на Његоша; Гојко Ђого (1940), фолклорно изворан, пародичан и полемичан; Милорад Павић, представник ерудитне поезије, Звонимир Костић (1950). Поезија "новог стила" пак сва је окренута стварности, увек спремна да изиђе у сусрет захтевима и очекивањима читалаца. Зато напушта високо култивисани стил и проговара неизбрушеним опорим језиком, аритмичким стихом и изразом у којем су све наглашенији рационални елементи, прозаизми и наративни поступци. У њу продиру и ниски, приземни, банални видови живота. Истовремено, та поезија је отворена и према тзв. вишим или специјалним сферама, од мита и историје до политике и савремених мас-медија. Један од главних представника те оријентације Раша Ливада (1948) повезује "свакодневно позориште" живота с митском сликом света. Његова поезија је иронична, бунтовна, протестна, прожета горким сазнањима о садашњости и прошлости. У знаку тог новог веризма ствара читав низ песника. Милан Комненић (1940), значајан и као есејиста и критичар, Стеван Тонтић (1948), Симон Симоновић (1946), Вујица Решин Туцић (1941), Мирко Магарашевић (1946), Иван Гађански (1937), Мирослав Максимовић (1946), Милан Ненадић (1947) и др. Слика света коју они граде није ни неутрална ни објективна, а најмање је афирмативна, она је негативна, критичка, дата с ироничном дистанцом, лишена сваке патетике и сентименталности. Понекад је та слика дата из хуморног ракурса. Да је хумор, који је некада био повлашћено подручје прозе, преселио у поезију показује више савремених песника: Александар Секулић (1937), Ибрахим Хаџић (1944), Иван Растегорац (1940), Јован Зивлак (1947), Душко Новаковић (1949), Радмила Лазић (1949), и др. Њихов је хумор без благости и ведрине, црно је обојен, разоран, сав у знаку разобличавања и демаскирања. Па ипак он не иде никад до краја у негацији а у извесним случајевима постаје афирмативан, ослобађајући. Такав хумор, карактеристичан нарочито за нешто старијег Б. Петровића, налазимо и код Адама Пуслојића (1943), песника велике вербалне енергије и плодности. У његовој поезији спаја се хуморни авангардизам и антипоетизам с апсолутизацијом активизма схваћеног у егзистенцијалном смислу. Пуслојић је с групом истомишљеника прокламовао нов песнички покрет, клокотризам, који својим антитрадиционализмом и антинституционализмом, затим својом тежњом за ослобођењем поезије од свих стега, представља нову варијанту надреализма. На надреалистичка искуства наслања се и друга једна струја, супротна хуморној поезији, коју чини поезија суровости. Иако полази од у збиљи препознатљивог света, она носи обележја демонског, дијаболичног, егзорцистичког, што показују, нарочито, Милутин Петровић (1941), песник елиптичан, искидане синтаксе, "која пулсира као под дејством електричних шокова", и биране али стилистички функционализоване интерпункције, те Новица Тадић (1949), херметичан, оскудан у изразу, али жестоке имагинативне снаге, чији је свет пун безобличних и безличних чудовишта што насрћу одасвуд. На другом крају ове широке лепезе, тачно насупрот традиционалном субјективном лиризму, налази се експериментална сигналистичка поезија чији ствараоци – најзначајнији међу њима су Владан Радовановић (1932) и Мирољуб Тодоровић (1940) – комбинују вербалне с визуелним, звучним и гестуалним елементима. Тодоровић је свој концепт поезије прогласио за нов песнички правац, сигнализам.
Крајем 70-их и почетком 80-их година појављује се нов песнички нараштај. Он још није изградио своју физиономију нити су његови представници критички вредновани (за разлику од најмлађе прозе, која је побудила живо занимање критике). Очигледно је њихов дуг претходној генерацији, нарочито оним њеним представницима који су се највише удаљили од ранијег начина певања. Своје прве књиге, као и најмлађи прозаисти, објавили су у двема омладинским библиотекама, "Пегаз" (Београд) и "Прва књига" (Нови Сад), а у два маха заједнички, панорамски представљени (у часопису "Књижевност", бр. 7-8, за 1985. и у листу "Зора", у Свилајнцу, бр. 11, март 1984).
Послератна српска драма показала је најспорији напредак. Општи правац њеног развитка, истоветан као и у поезији и прози, иде од пропагандних текстова до модерних уметничких форми. За време рата и непосредно после ослобођења настало је мноштво скечева с темама из борбе и обнове, који су били "намењени остваривању дневних пропагандних задатака". С обновом позоришта, обнавља се и рад на драми. На сценама се изводе претежно преведена и домаћа класична дела, али има и по који нов драмски комад. Број тих комада у првих десет година након завршетка рата није велик: десетак једночинки и отприлике исти број комедија и драма. Њих пишу познати псици, представници социјалне и ратне литературе (С. Куленовић, Ч. Миндеровић, Б. Ћопић, О. Бихаљи-Мерин и др.), или поједини глумци (нпр. Јован Гец и Драгутин Добричанин, чија је комедија Заједнички стан доживела велик успех на сцени). Јавља се и неколико писаца за које драма представља главно подручје књижевног стварања. Милан Ђоковић (1908), познат још од пре рата као драмски писац, враћа се поново драми. Његов драматуршки поступак је традиционалан, конфликти се у његовим драмама заснивају на старовременски схваћеном моралу, па опет оне су изазвале допадање код гледалаца. На комедији је радио Жак Конфино (1892-1975). Модернији вид драме неговао је Јосип Кулунџић (1899-1970), познати режисер и професор Позоришне академије. За његове драме речено је да су "пиранделовске с антипиранделовским закључцима". Оне су веома сценичне, сигурне у коришћењу елемената позоришног језика, али недовољно мотивисане, исконструисане, произвољне у поставци радње и карактера. Реалистичку психолошку драму негује Миодраг Ђурђевић (1920), познат и као приповедач и романописац. Написао је тридесетак радијских и телевизијских драма и неколико позоришних комада.
Најважнији догађај у развоју послератне драме била је појава комада Небески одред (1956), чији су аутори Ђорђе Лебовић (1928) и Александар Обреновић (1928). Иако је тема ратна, дело нема ничег заједничког с дотадашњим драмама о рату. Оно спада у драме "философског сензибилитета": личности су доведене у граничну ситуацију, пред лице смрти, у њиховим речима постављају се основна питања егзистенције. Оба писца наставила су да пишу драме, било заједно било сваки за себе. Од њихових каснијих комада издвајају се: Халелуја (1964) Ђ. Лебовића, где су, као и у Небеском одреду, тема концентрациони логори и гасне коморе, и Варијације (1958) А. Обреновића, четири лирски интониране једночинке о судбини малих људи. Њихове драме крећу се између реализма и симболизма. Истом типу гравитирају и други писци: Иван Студен (1929), познат нарочито по драми Вожд (1968), о сукобу Карађорђа и кнеза Милоша, Вук Вучо (1937), који, уз драме, пише и романе.
Други вид драме представља митско-поетска драма. Њен наговештај налазимо у драми О. Бихаљи-Мерина Невидљива капија (1956), која садржи причу о Антигони пренесену у околности покрета отпора. Главни представници ове драме јесу песници Миодраг Павловић, Јован Христић и Велимир Лукић те критичар Борислав Михајловић-Михиз. Павловић негује интелектуалну и философску драму блиску позоришту апсурда. Христић прихвата митске и сакралне теме, претежно из грчке митологије, али им прилази с друге стране, на апокрифан начин (Четири апокрифа, 1970). Најплоднији у драмском стварању јесте В. Лукић. Он пише политичке трагикомичне фарсе, у којима је тема тоталитарна власт. Међу њима је најпознатија фарса Дуги живот краља Освалда (1963). Одлике његовог стила јесу: гротескна алегоричност, фантастика, комика апсурда. Б. Михајловић-Михиз има друга полазишта: мотиве из наше народне поезије историје. Његове драме одликују се живошћу радње, духовитим дијалозима, склоношћу парадоксима и интелектуалним расправама. Најбоља му је драма Бановић Страхиња (1963).
У другој половини 60-их година у драми се догађа нешто слично што и у поезији и прози: заокрет од апстрактног универзализма к материјалној конкретности, од мита ка животу, од прошлости или савремености к садашњости. Међу драмским врстама избија у први план она којој српска драма дугује своје најзначајније резултате, комедија. Њен обновитељ јесте Александар Поповић (1929), који је једно време скоро неограничено владао на нашој сцени. У његовим драмама нема фабуле, нема чврсто оцртаних карактера; главни конституент драмске радње јесте језик, у којем се пројектују одломци људских односа, израњају ликови и ситуације. Поступци којима Поповић гради своје игре изразито су модерни, блиски савременом театру апсурда, али је свет што се у њима открива домаћи, производ наше традиције и наших менталитета. Од четрдесетак позоришних комада, те већег броја радијских и телевизијских драма и драма за децу, издвајају се: Чарапа од сто петљи (1965), Сабља димискија (1965), Крмећи кас (1966), Развојни пут Боре Шнајдера (1967), Капе доле (1968), Друга врата лево (1969) и др. И романсијер Борислав Пекић развио се и као драмски писац, написавши велик број драмских гротески и сотија, међу којима се издваја драмолет Генерални или сродство по оружју (1970), духовита персифлажа рата и милитаризма. Песник Љубомир Симовић дао је модерну, ироничну интерпретацију традиције и историје. Његова поетска драма Хасанагиница (1974), на тему познате народне баладе, у белом стиху, и комедија Чудо у Шаргану (1975), блиска по духу његовим војничким песмама, спадају у највише извођена савремена драмска дела на југословенским сценама. Супротан однос према традицији има Жарко Команин (1934), патетичан, с нагласком на судбинско и трагично, у драмској трилогији (Пророк, 1970); Пелиново, 1972; Огњиште, 1973), тематски везаној за завичајни, црногорски простор. У истим оквирима и на истим претпоставкама настали су и његови романи. Комедија има и даље водеће место. Седамдесетих година у тој врсти јавља се ново име, Душан Ковачевић (1948), којег су гледаоци и критика поздравили као достојна настављача српске комедиографске традиције. У својим комедијама дао је изокренуту, гротескну слику паланачког, балканског менталитета и наших нарави (Маратонци трче почасни круг, 1973; Балкански шпијун, 1983, и др.). Смисао за комично и сатирично, савременост тематике, критичност, заокупљеност разним видовима наших менталитета карактеришу и драмско стварање најмлађих писаца, које је у квантитативно и квалитативно у сталном успону и стално праћено и подстицано радозналошћу и неподељеним симпатијама захвалних гледалаца.
Сатирично се јавља не само у драми него и у свим другим врстама. У овом тренутку оно је једна од главних компоненти читаве књижевности. Иако није била тако изражена као данас, сатира је живела и у претходним фазама послератне литературе. Њен је обновитељ Б. Ћопић, с чувеном својом Јеретичком причом из 1950. С том и с неколико дугих сатиричних приповедака он је постао један од водећих писаца послератне српске сатире. Кош је сатиру унео у роман, А. Поповић у комедију, Бећковић у поезију... Али сатира није само гост у тим водећим врстама, уљез који у почетку заузима сасвим скромно место а затим се све више и више шири. Постоје и нарочите врсте које су специфичне за хумор и сатиру. То су, по правилу, ситне и најситније форме које настају и живе у међупростору књижевности и публицистике: запис, фељтон, цртица, сатирична песма, басна, афоризам. У почетку оне се негују готово искључиво у хумористичком листу "Јеж", а затим постепено продиру и у озбиљну штампу, у књижевне и некњижевне листове, у дневну штампу, на радио и телевизију, чак и у гласило СКЈ "Комунист". Има више писаца који су се специјализовали за новинску сатиру. У сатиричном фељтону, извесно време средишњој сатиричној врсти, истакли су се Љубиша Манојловић (1913), Васа Поповић (1923), песник Матија Бећковић и, нарочито, Владимир Булатовић Виб (1931), новинар "Политике", 60-их година водеће перо наше сатире. Сатиричне песме пишу многи, од Милета Станковића (1911), као најстаријег, до млађих и најмлађих, међу којима се издваја Милован Витезовић (1944). У сатиричној басни остали су усамљени покушаји рано умрлог Живка Стојшића (1941-1977). Најбурнији развој доживљава сатирични афоризам. Он се јавља у другој половини 60-их година под утицајем пољског сатиричара Станислава Јиржија Леца али се ослања и на богату усмену традицију политичког вица и анегдоте. Прве импулсе дали су му Бранислав Црнчевић (1933) својом збирком афоризама Говори као што ћутиш (1966) и Павле Ковачевић (1940) збирком До сарказма и натраг (1967). Касније се афоризма прихватају и многи други писци, како они који су стекли име у другим сатиричним врстама тако и сасвим нови писци. Као сатиричар стекао је велику популарност Душан Радовић (1922-1984). Његови афоризми, које је под насловом Београде, добро јутро читао на радију, годинама су будили Београђане. Нов полет афоризму доноси најмлађа генерација сатиричара, који почињу објављивати своје прилоге у листу "Студент" 1979. а затим и другде. Колективно су представљени у омладинском литерарном гласилу "Књижевна реч" (у више бројева 1984. и 1985). "Све њих", као што је примећено, "поред завидног талента, краси ванредна упорност у откривању значењског потенцијала рабљених синтаксичких образаца, прецизна језичка комбинаторика и смелост ангажмана у актуелним привидно дневним, политичким темама."
Неки од споменутих сатиричара стварају у још једној области, у књижевности за децу: Бранко Ћопић, Душан Радовић, Александар Поповић, Бранислав Црнчевић, Милован Витезовић. Та симбиоза сатиричног и дечјег, на први поглед неочекивана, није нимало необична. Откривамо је и у другим епохама. Змај је био и сатирични и дечји песник. Једна од најбољих сатира у светској књижевности, Свифтова Гуливерова путовања, данас се чита као роман за децу и омладину. Ово је прилика да се спомену још неки важнији наши писци за децу, као што су: песници Драган Лукић (1929) и Љубивоје Ршумовић (1939), – последњи пише и драме за децу – те прозаисти Арсен Диклић (1923), Воја Царић (1922) и Борислав Косијер (1930). Поезију за децу стварају и многи други песници. Уз старије, Десанку Максимовић, Гвиду Тартаљу и Александра Вуча, такви су Мира Алечковић, Мирослав Антић, Милован Данојлић и други.
Књижевна критика и историја књижевности
Књижевна критика у свом послератном развоју прошла је кроз две главне етапе; у првој, заокупљена пре свега стваралачким проблемима, ангажована у књижевним борбама, била је веома важан чинилац у процесима трансформације литературе, а у другој се окренула сама себи, у тежњи да се и сама методолошки и теоријски модернизује.
У књижевним борбама с почетка 50-их година дошло је до поларизације и у књижевној критици око схватања књижевности: на једној страни били су поборници модерног а на другој присталице традиционалног, реалистичког. Касније се ова поларизација почела постепено ублажавати или је бивала замењена другим и друкчијим.
Главни поборник нове поезије међу млађим критичарима јесте Зоран Мишић (1921-1976). Био је противник традиционалног лиризма, псеудоромантичарске осећајности, лирике "мека и блага штимунга", али је исто тако одбацивао и површинску модерност. Модерна поезија није плод вештине и знања, прихватања готовог, већ је плод истраживања, тежње да се изрази модерни сензибилитет, па треба да буде синтеза мисли и емоције, рационалног и ирационалног, традиције и иновације. Мишићева критика је критика општих начела, критика певања и мишљења, док су му појединачна дела била пре свега повод за та општа разматрања. Њему је супротан Борислав Михајловић-Михиз (1922), изразит пример дневног критичара. Његови критички прикази, духовито писани, проницљиви, али без систематске анализе, деловали су изванредно у времену кад су се појавили. То је полетна критично-журналистичка реч надахнута тренутком и ограничена њиме. У критичком вредновању одбацивао је из ванкњижевна, прагматична мерила и ослањао се на властито естетско осећање. Поборник новог и модерног, он је показивао осећање за вредности књижевне традиције. Његова критичка реч владала је у првој половини 50-тих година. Затим је Михајловић углавном престао писати критику и једно се време посветио драми. на истој линији критичког ангажовања у борби за модерно у књижевности развили су се и многи дуги критичари: Петар Џаџић (1929), Милосав Мирковић (1932), Мухарем Первић (1934), Драшко Ређеп (1935), Мирослав Егерић (1933) и др. Неки од њих су успешно превладали ограничења текуће критике и писали шире, студиозније, о разним књижевним темама: Џаџић је аутор књига о Андрићу, Црњанском и Миљковићу, Первић је с највише пажње проучавао приповедачку уметност наших савремених прозаиста а бавио се једно време и позоришном критиком, Егерић је писао огледе и студије о најважнијим српским књижевним критичарима.
Сличан распон између дневне критике и критичког огледа или научне студије показују и критичари који су у почетку били поборници традиционалног у литератури: Драган Јеремић (1929), Зоран Гавриловић (1926), Предраг Палавестра (1930), Милош Бандић (1930), Павле Зорић (1934), Богдан А. Поповић (1936) и др. Сви су се они с већом или мањом истрајношћу бавили новинском и часописном критиком, пратећи текућу књижевну продукцију, али истовремено већина од њих тежила је да свој рад употпуни систематским проучавањем књижевности. Палавестра и Бандић гравитирају према историји књижевности. Од њих имамо више монографија, тематских књига огледа и студија, књижевно-историјских прегледа. У свом раду настоје да повежу импресионистички приступ делу с позитивистичким методом. Њима су слични сарајевски критичари и књижевни историчари Радован Вучковић (1935) и Бранко Милановић (1930), први свестрани проучавалац српске и хрватске књижевности 20. столећа, а други окренут претежно књижевном наслеђу прошлога века. Јеремић и Гавриловић, философи по струци, нагињу аналитичкој критици. Уз критичке приказе, с успехом негују ону врсту огледа чији је предмет читави књижевни опус једног писца, а огледали су се и у радовима теоријског карактера. Њима је близак сарајевски критичар Славко Леовац (1929), врстан интерпретатор, аутор великог броја огледа-портрета и критичких монографија из наше књижевности 19. и 20. столећа.
Посебну врсту аналитичке критике негује Миодраг Павловић, плодан подједнако у есејистици као и у поезији. Издвајају се два круга његових критичких истраживања: први обухвата проблеме модерне песничке структуре, а други – наше песништво од средњовековних успутних песника, преко народне поезије, до песника 19. и 20. столећа. Павловић настоји да захвати писца целовито, да га схвати и оцени како самог за себе тако и у ужем и ширем контексту. Он пише одмерено, прецизно али не и сувопарно. Њему је близак Јован Христић, песник и рамски писац, који се и у критици бави претежно овим врстама. Интелектуалну есејистику сличну њиховој негују универзитетски наставници Светозар Бркић (1917), Светозар Кољевић (1930) и Никола Кољевић (1936), сва тројица упућени на искуство модерне енглеске и америчке критике. Сасвим особено место заузима Сретен Марић (1903) својим позним есејима на теме из француске и енглеске књижевности.
Од ове критике, која тежи целовитости приступа и не инсистира на неком строго одређеном методу, разликује се редукционистичка критика, која се бави само појединим аспектима књижевних дела или књижевних процеса, опредељујући се при томе за одређене методе. Значај ове врсте критике јесте пре свега у томе што доприноси властитом развоју, развоју критике као посебне интелектуалне делатности, увећавању критичког искуства. Један од главних носилаца те оријентације јесте Радомир Константиновић, учесник у послератним књижевним биткама, апологет модерног. Касније се разавио у два правца, као романописац и као есејиста, од којих је на крају други сасвим преовладао. Од есејистичких радова најзначајнији су му: антрополошка студија Философија паланке (1970= и велики зборник Биће и језик (1983), у осам књига, са преко стотину есеја о модерним српским песницима, од Лазе Костића до Оскара Давича. Философске, методолошке и стилистичке претпоставке његових критичких истраживања налазимо у феноменолошкој критици. У својим радовима он настоји да открије бит песника, да створи његов духовни портрет. И други методи постепено продиру у нашу критику. Зоран Глушчевић (1926) тежи к примени психоаналитичког метода, што није толико дошло до израза у његовој дневној критици колико у опсежним радовима из немачке и српске књижевности. Никола Милошевић (1929) креће се у својим анализама књижевних дела између психолошко-антрополошког приступа и особене врсте структурализма. Претежно се бави значењским аспектима дела. Света Лукић (1931), као и Милошевић философ по образовању, истражује естетичке и социолошке претпоставке књижевног стварања у социјализму. Код њега се спаја естетички са социолошким методом, теорија с историјом књижевности. Значајан је и као прозни писац.
Крајем 60-их година у нашу критику почињу полако продирати модерни инструменталистички методи. Путеви модернизације различити су, тако да у нашој савременој критици имамо плурализам метода. Међу критичарима који су се афирмисали у новије време било у текућој критици било у систематском проучавању књижевности издвајају се: Александар Петров (1938), који је повезао тековине руског формализма с искуствима модерних критичких метода на Западу, а у последње време афирмисао се и као песник, затим Новица Петковић (1941), Љубиша Јеремић (1940), Бранко Поповић (1927), Милица Николић (1925), Петар Милосављевић (1937), Мирјана Миочиновић (1935), Ђорђије Вуковић (1943), Срба Игњатовић (1946) и др.
У свом развоју наша критика у послератном периоду све се више приближавала науци. Највећи број њених представника, нарочито оних који су се истакли од 60-их година до данас, повезују у свом раду бављење текућом критиком с књижевно-теоријским и књижевно-историјским проучавањем литерарних појава и проблема. С друге стране, класична наука о књижевности, посебно књижевна историја, ослобађајући се постепено својих традиционалних ограничења, тежила је да за се што више присвоји оно што се сматрало првенственим задатком критике, књижевну анализу и вредносни суд. У њој су задуго владали позитивистички историзам и биографизам, наслеђени из предратне академске критике. Њима се у првим послератним годинама придружио социологизам заснован на поједностављено схваћеном марксизму. Као и пре рата књижевни историчари међусобно се диференцирају и по епохама које проучавају. Историчари старијих периода, – међу којима се издвајају Димитрије Богдановић (1922-1986) и Ђорђе Трифуновић (19349, за стару књижевност, Владан Недић (1920-1975), за усмено стваралаштво, и Мирослав Пантић (1926), за дубровачко-далматинску књижевност – спојили су скрупулозан однос према детаљу с тежњом к филолошкој егзактности, коју су умногоме запоставили проучаваоци новије књижевности. Број ових последњих веома је велик: Живојин Бошков (1909), Живан Милисавац (1915), Војислав Ђурић (1912), Драгиша Живковић (1914), оријентисан претежно на компаративна истраживања, Димитрије Вученов (1911), Миодраг Поповић (1920), најзначајнији српски послератни историчар књижевности, Милорад Павић (1929), који се у последње време афирмисао и као један од водећих прозних писаца, затим Светозар Петровић (1931), значајан нарочито као теоретичар критике и проучавалац стиха, Драгиша Витошевић (1935), Владимир Јовичић (1935), који у последње време пише успеле романе и приповетке, и други. Модерни методи иманентне анализе продрли су у српску науку о књижевности нешто касније него у хрватску и словеначку. Они умногоме дају печат њеном садашњем тренутку.
