(Учење о обожењу код Светог Максима Исповедника)
Као и све богословске замисли Светог Максима Исповедника, идеја о обожењу потицала је из хришћанске древности и била је уобличена употребом код грчких отаца. Спасење схваћено као обожење било је предмет хришћанске вере и поруке Светог писма. Сврха молитве Господње била је да укаже на тајинство обожења. Крштење се вршило „у име животодавне и боготвореће Тројице“ (Максим Исповедник, Аскетски живот 2, PG 90: 913). Када је званицама на свадби у Кани, како описује Јеванђеље по Јовану, речено да је њихов домаћин „чувао добро вино до сада“ (Јован 1: 10), то се односило на сачувану за крај Реч Божију којом се људи обожују (М. И. Одговори Таласију 9, PG 90: 288), каже да се „још не откри шта ћемо бити“ (1 Јованова 3: 2), тиме се указује на „будуће обожење оних који су сада постали деца Божја“ (М. И. Одговори Таласију 9, PG 90: 285). Када је апостол Павле говорио о „богатству“ (Ефесцима 1: 18) светих, оно је такође означавало обожење (М. И. Одговори Таласију 22, PG 90: 317). Но два главна одељка Светог писма у којима се спасење схвата као обожење јесу: псаламски стих „ја рекох: богови сте“, који је наведен у Новом завету (Псалми 81: 6; Јован 10: 34); и новозаветно обећање да ће верни „постати причасници божанске природе“ (2 Петрова 1: 4). Прва од њих је значила да ће праведни људи и анђели постати обожени (М. И. Схолије уз ''О божанским именима'' Дионијија Ареопагита 8. 3, PG 4: 360); (М. И. Схолије уз ''О небеској јерархији'' Дионисија Аеропагита 12. 3, PG 4: 96), а друга да „сјединити се са Христом“ јесте пут за обожење (М. И. Схолије уз ''О небеској јерархији'' Дионисија Аеропагита 3. 13, PG 4: 152). Уподобљавање Христу представљало је обожавајућу силу која је људе чинила божанским. Већ је грчки паганизам знао да је потребно издигнути се из свакодневног живота у созерцавање, али је грчко хришћанство открило да изнад ова два постоји и трећи ступањ, у којем човек бива вазнесен и обожен (М. И. Амбигва 20 (PG 91: 1241). Списи Дионисија Ареопагита учили су присталице созерцавања да је Бог не само изнад све постојеће стварности већ изнад саме суштине; тако су стигли и до истинског смисла обожења (М. И. Схолије уз ''Посланице'' Дионисија Ареопагита 2, PG 4: 529).
Неопходна претпоставка за спасење схваћено као обожење било је оваплоћење Логоса Божијег, јер „је сврха Господњег очовечења било наше спасење“ (М. И. Аскетски живот 1, PG 90: 912), У ствари, „богословље (теологија“) се код појединих писаца као што је Дионисије користила да означи тајинство оваплоћења и сродна питања. Првобитни човек је био створен „за начин размножавања који је био обожујући, божански и невештаствен“ (М. И. Схолије уз ''О божанским именима'' Дионијија Ареопагита 2. 9, PG 4: 225), али је његов пад у грех значио да је овај божански план замењен и да је човек поробљен вештаственим начином размножавања у којем влада сексуална страст. Због овога је Логос Божији постао човек, да би човека ослободио такве страсти и да би га васпоставио у стање за које је био створен (М. И. Амбигва 42, PG 91: 1348-49). Тако се Бог очовечио да би се могао обожити. Недеља празника Васкрсења, „прва недеља“, могла се схватити или као „симбол будућег физичког васкрсења и нетрулежности“ или као „слика будућег обожења кроз благодат“ (М. И. Амбигва 64, PG 91: 1389). На концу су, наравно, оба истоветна за верника. Суштинско одређење Јеванђеља скопчано је са оваквим схватањем спасења; то је „послање од Бога и позив човеку кроз оваплоћеног Сина који верујућим у Њега дарује плату помирења са Оцем – вечно (αγεννητον) обожење“ (М. И. Одговори Таласију 61, PG 90: 637). Премда се обожење изричито не спомиње у свакој јеванђељској одредби, оно је посредно присутно као садржај спасења које Јеванђеље проповеда.
Израз „који дарује плату“ наводи на двосмисленост у схватању обожења, јер „по Максиму је могуће рећи да, с једне стране, у људској природи не постоји сила која је сама у стању да обожи човека, а са друге стране пак да Бог постаје човек у мери у којој је човек себе обожио“ (Lars Thunberg, Microcosm and Mediator: The Theological Anthropology of Maximus the Confessor, Lund, 1965; српски превод: Микрокосмос и посредник, Београд-Шибеник 2008, стр. 457-458. орг. издања). Библијски исказ „богови сте“ не треба разумети у смислу да је човек имао способност да било кроз природу, било кроз своје садашње стање оствари обожење; он га је могао остварити и ово узвишено име примити једино кроз усиновљење и благодат Божју. Другачије, обожење не би ни било дар Божји већ дело саме људске природе (М. И. Амбигва 20, PG 91: 1237). „Ниједно створење није у стању да се обожи кроз сопствену природу, јер не може да обухвати Бога. Ово се може остварити једино благодаћу Божјом“ (М. И. Одговори Таласију 22, PG 90: 321). Обожење није ствар људске силе, већ једино божанске силе (М. И. Богословске и полемичке опускуле 1, PG 91: 33). Овакво поновљено и невосмислено настојање на божанској благодати као суштинској за обожење није имало за циљ да искључи људску слободну вољу из учешћа у ономе што се збива. Јер „Дух не рађа вољу лишену хтења, већ је обликује да жуди за обожењем“ (М. И. Одговори Таласију 6, PG 90: 280). Стога супростављеност између божанске благодати и људске слободе, која је током више столећа мучила западно богословље, у том виду није представљала тешкоћу за источнохришћанску мисао. Значајно је можда приметити да су неке од најобухватнијих расправа по том питању искрсле у сучељавањима са исламом.
Сврха дара обожења задобијеног оваплоћењем Логоса није, међутим, била да остане скривен. Тицала се божанског откривења, објављеног људима кроз свештена учења. Стога је „савршено спасење“ имало парњака у „савршеном исповедању“ (М. И. Богословске и полемичке опускуле 7, PG 91: 76), и јеретици су се обома супростављали. Како је Богом откривено учење садржавало истину спасења, учења светих је умесно било назвати „боготворећим светлостима“, јер су верне просвећивали светлошћу истинског знања и водила их обожењу (М. И. Схолије уз ''О божанским именима'' Дионијија Ареопагита 1. 3, PG 4: 197). Тако исто је и за посреднике благодати и откривења својствено било да објављују познање божанске истине преображавајући смртног човека обожењем. Реч је о томе да се, најпре Свето писмо, није сводило само на пуко изношење повести откривења и спасења, пошто „смо кроз божанска писма очишћени и просвећени за свештено рођење од Бога“. Затим ни свете тајне нису само предавале благодат, пошто „смо кроз причешће и кроз обред миропомазања усавршени у знању“ (М. И. Схолије уз ''О црквеној јерархији'' Дионисија Ареопагита 5. 3, PG 4, 161). Истина спасења је даровала више од познања, никако мање. Кроз познање спасоносне повести Христовог оваплоћења, смрти и васкрсења могло се издићи у созерцавање славе и коначно тајинствено сједињење с Богом: али се овим познањем морало започети. Кроз „опитну философију“ или делатни хришћански живот, поједини верујући су се издизали од тела Христовог до Његове душе; кроз созерцање су други били оспособљени да од душе Христове досегну до „ума“ Христовог; кроз тајинствено сједињење неколицина је била у стању да иде још даље, од ума Христовог до самог Његовог божанства (М. И. Амбигва 47, PG 91: 1360). При том је за све њих непоходно било истинско богопознање у Христу.
Сједињење с Богом и његов предуслов, очишћење, били су, тако, уско везани за (по)знање. Објашњавајући одељак код Григорија Богослова, Максим је тврдио да је „мистагогија кроз познање“ основни чинилац очишћења ума Духом Светим, чак иако је овај дар даван само онима који су већ стекли дар светости (М. И. Амбигва 19, PG 91: 1233). Вера је била схваћена као „темељ који подупире дела благочешћа, оно што пружа уверење да Бог јесте и да све Божанско јесте створено“ (М. И. Посланице 2, PG 91: 393, 396). Као таква, вера је представљала основ и наде и љубави, без ње су и једно и друго били непостојани. Царство Божије, као остварење сједињења с Богом, представљало је „делатну веру“ (М. И. Одговори Таласију 33, PG 90: 373). Таква вера била је сасвим особена по своме садржају и предмету. То је била „црквена вера... којом смо вођени у наслеђивање добра“ (М. И. Одговори Таласију 48, PG 90: 440). Вера је била спојена са православним догматима Цркве, који су учинили могућим и наду и љубав. Без вере је немогуће било досегнути спасење. Тако је и упозорење апостола Павла против „оних који чине раздоре и саблазни против науке коју ви научисте“ (Римљанима 16, 17), схватано као напад на „оне који не прихватају благочестиве и спасоносне догмате Цркве“ (М. И. Посланице 12, PG 91: 497).
Преузето из књиге Хришћанско предње – историја развоја догмата
II том, Дух источног хришћанства (од 600. до 1700. године)
Превод Новак Билић, Службени гласник, Београд 2010.
