Већ код млађег савременика Светих Јустина и Теофила, епископа лионског Иринеја, чија се мученичка кончина догодила око 202. године, откривамо да је учињен корак који је одвојио богословље апологета од богословља постникејске епохе. Ипак, црквена свест не усваја једнако брзо све оно што се брзо одвија у умовима појединих људи. Може се рећи да је истински Свети Иринеј постао класик тек у доба Васељенских сабора, док је за своје време, па и за III век, он представљао тек локалну традицију богословствовања. Готово је немогуће наћи трагове утицаја његових богословских (посебно тријадолошких, односно најважнијих) концепција на богословске конструкције преникејске епохе.
Свети Иринеј писао је на грчком језику, премда је живео у западном делу Римског царства, и био је аутор многих списа који су делимично дошли до нас. Главни међу њима је опширни трактат Разобличавање и побијање лажно названог знања (односно учења гностика који, по мишљењу аутора, себе лажно називају „гностицима“, „онима који знају“), а чији је краћи назив Против јереси.
- Учење о Тројици код Иринеја Лионског
За разлику од аутора апологија, Иринеј је био принуђен да детаљно опише не само лажна гностичка учења која разматра, него и црквено учење. Тако је он сачинио драгоцен богословски трактат, а не „кратак курс“ из хришћанског учења, намењен некоме ко то посматра са стране.
У свом тројичном богословљу Свети Иринеј за полазну тачку узима, нама познато, Теофилово учење, али одмах у њега уноси принципијелне корекције:
„Отац увек при Себи има Логос и Премудрост, Сина и Духа, Чијим посредством и у Којима је све створио слободно (Против јереси, IV, 20, 1).
Споља је то веома слично „Тројици“ Светог Теофила, а и књижевно од ње потиче, али разлика је недвосмислена: чак ни цитирана формулација не оставља места сумњи у то да за Иринеја не може бити поистовећења Сина и Духа. Ако се код Теофила „Тројица“ Отац-Логос-Премудрост без проблема могла читати и када би се „Премудрост“ заменила „Сином“, о чему сам Теофил пише у Аутолику II, 22, у богословљу Светог Иринеја то постаје немогуће. Свети Иринеј Лионски је први хришћански аутор који у свом богословљу доследно разликује имена „Сина“ и „Духа“ као разне богословске концепције, а не просто као разна имена једнога Бога. Он се у више наврата враћа том питању наглашавајући да су Син и Дух „две руке Божје“ (Против јереси V, 1, 3; 5, 1; 28, 1).
Те изразите иновације у богословским концепцијама Светог Иринеја делом су биле условљене потребама полемике са гностицима. Он је одлучио да о хришћанском богословљу говори из новог ракурса, „објективизирано“, у том смислу да је његова концепција Тројице престала да садржи било какве обавезне референце на процес откривења Бога. Тројица Светог Иринеја, као и читаве потоње патристике, јесте Бог онако како Он постоји Сам по Себи, „унутар“ Себе, али истовремено то је и Онај Бог Који се открива људима и промишља о читавој творевини.
У концепцији Светог Иринеја представа о предвечној Цркви, односно о Цркви као једном од „субјеката“ Божанства, не само да није неопходна, него је чак и немогућа. У богословљу Светог Иринеја долази до коначне поделе између учења о Богу-Тројици и учења о оваплоћењу Божијем у Цркви. Свети Иринеј доказује да црквено учење о обожењу може бити изражено и на таквом, за Цркву новом, богословском језику, који више није усмерен на јудејску концепцију божанског Месије као Храма Божијег:
„Отац носи творевину и Свој Логос, а Логос, ношен Оцем, предаје Духа свима, у складу са вољом Очевом... Изнад свега је Отац и Он је глава Христова; посредством свега је Логос и Он је глава Цркве (Ефесцима 5, 23); у свему је Дух и Он је вода жива, коју Господ даје онима који верују у Њега вером истинитом и љубе Га“ /упореди Јован 7, 38/ (Против јереси, V, 18, 2; упореди III, 17, 2).
Овде (и на многим другим местима у истом трактату) Црква се већ разматра унутар Логоса-Христа. Израз „глава Цркве“ у вези са Христом позајмљена је од апостола Павла, али Свети Иринеј му даје сасвим посебно терминолошко значење приписујући Логосу исту ону „субјективност“, коју су ранији аутори приписивали непосредно Цркви.
- Одлике новог и традиционалног у тријадологији Иринеја Лионског
Нова је, како рекосмо, била „објективизација“ појма Тројице као Оца, Сина-Логоса и Светога Духа-Премудрости, у којој се те три тријадолошке категорије више нису сводиле једна на другу. Учење о Тројици као о јединственој целини почело је да се излаже у терминима чији смисао не зависи од историјских чињеница откривења и боговаплоћења. После Иринеја Лионског тај се богословски језик прилично брзо шири у богословљу III века, обично без позивања на самога Иринеја. Могуће је да је Иринеј у овом случају, једноставно, пре других изразио потребу за развијањем богословског језика хришћанства, коју су независно од њега доцније осетили и многи други.
Традиционално је остајало учење о „унутрашњем“ животу Бога-Тројице. Одређење Сина и Духа као „две руке“ посебно је јасно упућивало на стварање и откривење. Нема сумње, чак су и цитиране формулације Светог Иринеја довољне да се схвати да у његовој концепцији постоји извесна субординација (потчињеност) Сина и Духа. Уз то, очигледно је да Иринеј увек говори о разлици између Оца, с једне стране, и Сина и Духа, са друге, када се говори о стварању, откривењу и боговаплоћењу, односно о односима Бога према творевини. Концепција узејамних односа међу лицима Свете Тројице, за разлику од концепције Тројице као јединствене целине, код Иринеја, као и пре, зависи од схватања откривења Бога творевини. Учење о узејамном односу лица Тројице независно од односа према створеном свету код Иринеја се не појављује; на њега ћемо морати да чекамо до IV века.
Можемо се сагласити са тим да је Иринејева тријадологија субординационистичка, односно да претпоставља извесну међусобну неједнакост ипостаси. Ипак, у том је случају неопходно оградити се и рећи: целокупно то учење Иринеј износи само у вези с откривењем створеном свету и зато не би било правилно тражити код њега оправдање за будуће аријанство (главну јерес хришћанског света у IV веку).
Према: В. М. Лурје, Историја византијске философије: формативни период, превела с руског Јелена Капустина, Сремски Карловци, Нови Сад 2010.
