Часни Оци, учена господо професори, драги домаћини из Духовног центра који носи име великих угодника Божијих Светих Новомученика крагујевачких, драга браћо и сестре, Радост, част и одговорност представља ми чињеница да сам вечерас са вама и да вашој љубави могу да понудим мисли уоквирене изузетно важном темом места и задатака Православне Цркве у дијалогу са онима са којима нисмо у литургијском општењу, а називамо их браћом хришћанима.
У историји Цркве није било периода који је у тој мери био обележен свестраним напорима за васпостављање јединства подељених хришћана, као што је то био 20. век. Ти напори каналисани су многим билатералним и мултилатералним дијалозима, као и појавом екуменских организација и структура, од којих је, свакако, најпознатији Светски Савез Цркава. Заједнички је став најбољих савремених теолога свих хришћанских деноминација, да ће се животност једне Цркве у 21. веку мерити, управо, напорима које она преузима на светом плану повратка свих хришћана у једну заједницу, у једну Свету Цркву.
Пролазећи кроз историју, Црква препознаје догађаје којих се сећа са радошћу и оне, чије је помињање огрнуто плаштом туге. Ове године, као што скоро сви знамо и често помињемо, обележавамо два велика јубилеја: 950 година тзв. Великог раскола и 800 година Крсташког уништења Цариграда. Скоро сви историчари Цркве сагласни су данас да, прецизно говорећи, година 1054. није година раскола; није историјски тренутак који, у правом смислу речи, обележава тај најтужнији догађај у историји древне, неподељене Христове Цркве. Та фамозна 1054. пре је символ који најупечатљивије сведочи о једном од одлучујућих, али не и последњих корака поступног удаљавања два крила Хришћанства, двеју традиција, два менталитета. Ипак, управо као символ, 1054.-а изазива још већу тугу у срцима свих оних којима нешто значе речи првосвештеничке Христове молитве Оцу "да сви једно буду", "ut unum sint". Над нашим вечерашњим заједничким размишљањима лебди сенка, понављамо, још једног несрећног јубилеја: прошло је, наиме, тачно осам векова од варварског пустошења Цариграда од стране "крсташа". Четврти крсташки рат, иако историјско-политички, а не директно црквени догађај, неупоредиво више је довео до дефинитивног раскола Истока и Запада него сви догађаји црквено-историјског карактера пре и после њега. Кап која је превршила чашу жучи није била психолошког карактера (жал за Царством, за влашћу), већ црквено-канонског, еклисиолошког: постављенје нови, латинскипатријарх Константиновог града. Раскол, као расцеп и деоба (а шта је друго раскид заједнице ако не најјаснији предокус смрти) је постао део нашег историјског, културног, психолошког, али и црквеног наслеђа.
Живот Цркве не би био то што јесте, дакле, живот "рода изабраног" у пуном смислу те речи, да није препун чудесних противречности, антиномија2, које проистичу из њеног неприпадања свету у коме, ипак, привремено обитава. Управо да бисмо остали у тој хришћанској напетости коју нам је сам Васкрсли Спаситељ оставио ("бдите и стражите"), али и да бисмо се приближили одговарању на тему која вечерас стоји пред нама, поменућемо и трећи јубилеј који обележавамо ове године. Он је много радоснији од прва два, али некако заборављен. Наиме, 5. јануара 1964. године у Јерусалиму сусрела су се, загрлила и целивала двојица врло важних ходочасника у Свету Земљу: папа Павле VI и патријарх цариградски Атинагора.
Ради се, заиста, о историјском сусрету двојице духовних вођа хришћанског света, некадашњих првог и другог епископа Васељене. Будући да је православна теологија жива реч, живи и свагда актуелни логос и да је дужна да одговара на питања свога доба – а основно питање 21. века свакако ће бити проблематика како да идемо даље у односима са римокатолицима – то ћу ја, вечерас, али у најосновнијим цртама, већу пажњу посветити трећем јубилеју и неким проблемима и перспективама који се, с њим у вези, назиру.
Сусрет римског и цариградског патријарха 1964. означио је почетак нове ере у односима хришћанског Истока и Запада. У упоредној теологији то се назива периодом "дијалога љубави", који је означио отопљавање леда и улазак у процес лаганог, несигурног, али ипак реалног приближавања. Од неуспелих унионистичких сабора у Лиону и Фиренци и након бахатих насртаја латинског унијатизма где год би се за то прилика указала (области Александрије, Антиохије, Индија, Украјина, Румунија, Аустро-Угарска...), једини језик који је био разумљив на релацији Православље – Римокатолицизам, био је језик оштре полемике и јаловог апологетског богословља3. Били су неопходни искрени гестови заједничког кретања ка побољшању односа. Након сусрета у Светој Земљи, следећи акт је, такође, обележио 20. век. Ради се, наравно, о обостраном скидању екскомуникација и анатема бачених 1054, а које се одиграло 7. децембра 1965, истовремено у Риму и Цариграду. Наставило се редовним посетама делегација двеју цркава поводом празника Св. Петра и Павла (29. јуна) у Риму и Св. Андреје (30. новембра) у Фанару. Све ово, повезано са укључивањем и других православних помесних цркава у дијалог љубави, враћањем многих моштију светих и светих сасуда покрадених 1204. и касније, довело је до тога да се првојерарси Истока и Запада децембра 1975. сагласе да је сазрело време за отпочињање истинитог и званичног "богословског дијалога (Римо)католичке и Православне Цркве". Циљ преговора је одмах постављен: пуно евхаристијско јединство, равно ономе из првих векова Хришћанства. Овде наслућујемо прву изузетно важну улогу коју заузима Православна Црква, а тиче се предуслова које је неопходно испунити пре него што дође до пуног евхаристијског општења.
Често се могу чути речи прекора свима онима који се баве екуменским или тзв. међуцрквеним дијалогом, да заобилазе догматске разлике које постоје међу члановима који разговарају. Када је у питању православно – римокатолички дијалог, та примедба никако не стоји. Припремне комисије обеју страна врло су се лако договориле око списка тема које стоје као препреке пред преговарачима. Метод преговора "од онога што нас уједињује ка ономе што нас раздваја" утицао је на редослед тема са којима се требало суочити. Објава званичног почетка рада припремних комисија дата је 30. новембра 1979, у Цариграду током посете папе Јована Павла II патријарху Димитрију I. Одлучено је да се оформи мешовита богословска комисија од 60 чланова (30+30), која ће почети са радом. Од Фиорентинског сабора (1439), никада се источни и западни хришћани нису нашли у дијалогу на тако високом нивоу, као што је то било од 29. маја до 4. јуна 1980. на Првој пленарној седници мешовите комисије на Патмосу и Родосу. Тема која је изабрана за прву фазу дијалога била је Тајна Цркве и Евхаристије у светлости Тајне Свете Тројице. На другој седници у Минхену 19824, објављен је први докуменат мешовите комисије са наведеним насловом. Одмах је постало јасно да, по овом питању, Православна Црква има много тога да пружи Римокатоличкој. Основ је била евхаристијска теологија и евхаристијска еклисиологија, које су у то време давале све зрелије плодове. Јасно је да су се одмах морале сударити универзалистичка, западна и евхаристијска, источна еклисиологија. Конкретне последице виде се у приступу примату у Цркви са два различита становишта, који опет, могу и треба да буду повезани са Тријадологијом. Црквено устројство треба да иконизује (пресликава, репродукује) устројство служења и љубави, које одређује међусобне односе Личности Свете Тројице. Црква је, кроз Евхаристију, света тајна Тројичне киноније, која је у својој суштини есхатолошка. Чувари јединства, светости, саборности и апостолства Цркве јесу њени епископи. Зато је могуће прочитати у овом документу следећу изјаву коју су потписали римокатолички водећи богослови (кардинали Вилебранд, Дипре, Рацингер, Лан, Тијар): "Локална Црква која служи Евхаристију сабрана око свог епископа није део Тела Христовог, већ уистину Света Црква Божија, само Тело Христово". До Другог Ватиканског концила и до ових разговора, врло се стидљиво провлачила ова идеја, која је у потпуности православна. Упознавање истине кроз дијалог са браћом, свакако, ослобађа.
Све ове чињенице у још изразитијој мери стоје када су у питању и друга заједничка саопштења Мешовите комисије: закључак на тему Вера, Свете тајне и Јединство Цркве (Бари, 1987) и Тајна свештенства у светотајинској структури Цркве са посебним освртом на апостолско прејемство (Нови Валаам, 1988). Како стоје ствари када наиђу озбиљни проблеми и како се у тим тренуцима сведочи вера, показали су учесници дијалога у Баламанду, 1993. године. Наиме, нове историјске околности (пад Берлинског зида и пропаст тоталитарних режима Источне Европе), отвориле су старе ране и старе проблеме. Такозване "унијатске цркве", пре свега у Украјини и Румунији, вратиле су се на светлост дана. На изричитих захтев Православне Цркве, предвиђен редослед тема за дијалог – а таман се приближавала конфронтација са најакутнијим, приматом у Цркви и приматом римског епископа – је привремено прекинут. Требало је расправљати о унијатизму. Показало се да је и у овом случају свест обеју страна на приличној висини, макар када су у питању богослови. Баламандски експозе (Унијатизам, унионистички метод прошлости и актуелно тражење јединства) једногласно сведочи да је унијатизам, као метод за васпостављање јединства, одбачен од стране римокатолика, али да се унијати не могу избрисати и да морају да наставе да постоје у свом актуелном еклисиолошком статусу – као део Католичке Цркве. Овај докуменат, међутим, није доживео адекватну рецепцију (прихватање) од стране пуноће Цркве и дијалог је овде стао. Пре 4 године, 2000. у Балтимору, још једном се Комисија састала, али без резултата. Криза је више него евидентна.
Овим кратким и, свакако, непотпуним историјским пресеком, желели смо да покажемо докле се стигло у процесу дијалога два хришћанска крила. Вечерас бисмо желели да се заједнички запитамо: шта даље? Има ли Православна Црква интереса да ради на процесу васпостављања јединства? Да ли је тренутно стање са црквене тачке гледишта прихвативо? Јесу ли нам западни хришћани уопште потребни? Зар нисмо, упитаће неко, толике векове живели без њих и шта нам је недостајало? Зар нам није доста болних историјских искустава са њима?
У дијалог са свим другим хришћанима (а дијалог са католицима је најважнији и од њега зависе исходи свих других билатералних међухришћанских дијалога), Православље улази са свешћу да јесте она једна, света, саборна и апостолска Црква, заједница Духа Светога, Тело Христово, верни изданак Цркве првих векова, истинита Црква Божија, као што у свом Символу вере и исповеда. Пре неколико тренутака, говорећи о првим заједничким документима Мешовите православно-католичке богословске комисије за дијалог, подвукли смо чињеницу да је на самом почетку разговора постало јасно да, када су у питању главне еклисиолошке теме, Православна Црква има много тога да пружи Римокатоличкој. Овде се можда налази и централна тачка нашег вечерашњег разговора: ми смо ти који можемо да пружимо више. Многи се питају: да ли ми тиме нешто (можемо) да изгубимо? Са друге стране, поставили бисмо конкретно питање: Смемо ли да не пружамо другима то што имамо? Смемо ли да не сведочимо Васкрслог Христа који је Истина, једина Истина и једини Спаситељ? Да ли смо до те мере затворени да почињемо да личимо на незаблуделог, али злурадог сина из Јеванђеља, који се није обрадовао повратку свога блудног брата, а све време је био са Оцем и све Очево је било и његово? О овоме бисмо могли вечерас да размишљамо, али увек овако отворено и одговорно. Црква је, као што добро знамо, литургијска заједница будућег Века и икона слободног живота љубави Свете Тројице. Као таква, она је једини знак и елеменат спасења у долини смрти. Она је "светлост свету и со земљи", једини простор спасења за сву твар и све, али баш све, људе. Затварање Цркве у себе саму, њена добровољна изолација и гетоизација равна је издајству ипостаси њеног постојања, равна је њеном (само)уништењу. Црква је верна икона Божија, икона Свете Тројице, онда и само онда, када се отвара према свету који у злу лежи, као што се и наш Бог отворио према нама стварајући нас ни из чега, или као што се Син Божији отворио према нама, извлачећи нас из најдубље таме смрти. Желећи друго, слободно биће поред себе, да са њим дели радост живота вечног, Бог из љубави "захвата у небиће". Желећи вечност својој палој твари, Син Божији силази у ад и поново тражи човека. Поново се чују оне, најпре страшне, а затим спасоносне речи: "Адаме, где си"?
Црква, тај исти есхатолошки Син Божији, победилац смрти, не може да постоји другачије од Њега, од Христа. Он је "сишао у најдубље просторе земље и уништио вечне преграде које су држале везане људе", ушао у језу смрти ради нас људи, не само ради једне групе, нације или расе. Ако смо његово тело не можемо ни ми другачије постојати, него отварајући се другоме и крећући се у сусрет свима онима који жуде за нашом речи. Данас се хришћански Запад, тај некадашњи горди и самодовољни хришћански Запад, не стиди да нас зове на разговоре, на дијалог, да пита за савет, њих цитирам "духовну ризницу, сестринску Православну Цркву". Смемо ли одбити ту понуђену руку? Уместо одговора, директно тврдимо: место Православне Цркве у дијалогу са другим хришћанима данас јесте централно, а њена улога одлучујућа, управо зато што јесте Црква Христова. Ако нам је циљ да свету пренесемо радост Јеванђелске поруке и да та порука има тежину у ушима и срцима других, онда морамо то радити јединствени, сви иступајући као Једно аутентично Тело, да свет верује да нас је "Христос послао" да сведочимо. До тада ће упозоравајуће звучати речи једног интелектуалца из Азије, који је окупљеним хришћанским теолозима различитих протестантских заједница на једном екуменском конгресу рекао: "Зовете нас да постанемо хришћани. Али, чији Христос је истинит? Лутерански, англикански, методистички или калвинистички? Најпре се сами договорите, па нам онда проповедајте". Нама православнима, пак, још веће упозорење од овога, свакако представљају речи Писма: "Коме је више дато, више ће се од њега и тражити".
Ове опомене доводе нас до следећих општих закључака: данас је амбијент у коме се врши дијалог битно промењен, и то најмање по четири важне тачке. У свакој од њих, Православна Црква је дужна да да свој важан допринос. Тих неколико кључних елемената, по нашем мишљењу, били би:
- нови историјски амбијент, чињеница која је темељно промењена,
- нови приступ старој богословској проблематици,
- нови социолошки (друштвенополитички и геополитички) услови,
- повратак старим, али вечно важећем библијским заповестима које стоје пред нама (свакако да не мислимо на десет Божијих заповести, већ на дух Св. Писма).
Место Православне Цркве, када је у питању прва тачка, нови историјски амбијент, јесте веома важнo. Будући да смо њу довољно анализирали на почетку, сада само констатујемо: Православље није више унилатерална теократска структура Византије, римокатолицизам није више стерилни средњовековни схоластички систем. Ова два крила Хришћанства не живе више једно поред другог, већ једно са другим. Сада смо у могућности, више него икада, да сведочимо другима истину. Сада је, више него икада, потребан заједнички глас. Хришћански хор без православних чланова не постоји, не може отпевати ни једну песму.
Друго: богословски приступ проблему је остао, али саме теме сагледавају се у новом светлу. Мртва апологетска теологија 16, 17. и 18. века, која је до скора оптерећивала сваки вид дијалога, коначно је замрла. Било је потребно да и наша Црква превазиђе те елементе који су јој са Запада наметнути и да почне да сведочи афирмативно оно што јесте, а не оно што није у односу на другог, па да се види да богатство нашег богословља води ка једном једином смеру – ка јединству свих хришћана. Све "спорне" тачке вековних расправа се преиспитују у духу заједничког предања, од првих векова ка савременом добу. Оно што је на Западу заборављено, Православна Црква, кроз своју Литургију, до данас чува. Ту ризницу износимо пред браћу са којима нисмо у пуном општењу и то вреди више од било каквог богословско-филозофског надметања.
Треће: у епоси када је јединство света постулат, она заједница која јединство сматра темељним ставом свога бића не може, а да не иде у истом смеру. У силним процесима европских и светских интеграција, Православље је дужно да сведочи дух јединства ка коме се тежи, да укаже на елеменат уједињења. Око чега или око кога се ујединити? Центар јединства не може бити ништа друго, тј нико други, до сам Христос.Будући по природи Црква која је сачувала свој есхатолошки идентитет, неупоредиво одлучније од било које друге хришћанске заједнице, Православље је позвано да препозна "знаке времена" и да активно сав свој труд за јединством хришћана и читавог људског рода есхатологизује, уносећи га у Евхаристију. Тиме ће вратити стари принцип да свака одлука сабора или екуменског дијалога прође кроз догађај заједништва, кроз литургијско "амин" верника и тако добије есхатолошки печат. Нема дијалога који ће нешто донети Цркви, ако га верни народ не потврди на Евхаристији.
Анализа четврте тачке доводи нас до краја вечерашњих размишљања.
Часни оци, драга браћо и сестре,
Одлучујући знаци дијалога православља и римокатолицизма и главне карактеристике тог, али и сваког другог искреног дијалога, носе печат Божије воље. Бог је истина, мудрост, разум и љубав и Он заповеда Цркви да живи "у истини, мудрости и љубави". Дијалог који наша Црква води, дијалог, који је увек размена онога што поседујемо, размена наших искустава, мора се водити, дакле, у "истини, мудрости и љубави", јер по речима апостола Павла "ништа не можемо против истине, него за истину" (2Кор 13, 8). Учесници дијалога, пре свега православни, треба да "говоре истину сваки са својим ближњим; јер смо удови један другоме" (Еф 4, 25). Познајући Химну љубави светог апостола Павла и чињеницу да на крају остаје само љубав као евхаристијска заједница продужена у векове векова, завршавамо подсећањем на речи љубљеног ученика Христовог, на речи којима се чланови Цркве позивају да сведоче истину свима, неустрашиво, али у љубави. У Првој посланици Јовановој, наиме, стоји: "У страху је мучење, а ко се боји није се усавршио у љубави. У љубави, пак, нема страха, него савршена љубав изгони страх напоље". Изгони страх од смрти, додајемо сада, а тим пре и страх од другога и од дијалога са њим.
Хвала вам на посвећеној пажњи.
1 Предавање одржано у четвртак 21. октобар 2004. у Свечаној сали Духовног центра Саборне Цркве у Крагујевцу, "Свети Новомученици крагујевачки".
2 Упореди закључке које изводи о. Јован Мајендорф у својој знаменитој студији Византијско богословље.
3 Када је требало идентификовати себе, рећи ко или шта јесмо, користио се речник негације другог, типа, "ми смо православни зато што нисмо као они други, тј. католици или протестанти". Колико је све то било бледо и анемично увидеће се тек у новије време када је питање идентитета Цркве постављен управо на раван озбиљног богословског промишљања и екуменског дијалога.
4 СПЦ-у су представљали еп. шумадијски Сава и проф. Стојан Гошевић са БФСПЦ.
Преузето са http://casopis.sabornost.org
