Ἀμφιλοχίου ἐπισκόπου Саборска посланица Амфилохија,
Ἰκονίου ἐπιστολὴ συνοδική епископа иконијског
Превео Дејан Николић, ђакон
Καὶ πρὶν κομίζεσθαι τὰ παρὰ τῆς ἀγάπης ὑμῶν γράμματα, περιήγγειλεν εἰς ἡμᾶς ἡ φήμη καὶ τὸ τῆς πίστεως ὑμῶν ἀκραιφνὲς καὶ πρὸς τοὺς κινδύνους παρατεταμένον καὶ πρὸς τὰ παθήματα τὰ ὑπὲρ Χριστοῦ καρτερικὸν καὶ τῆς εἰς θεὸν ἀγάπης καὶ τὸ τῆς μελλούσης ἐλπίδος ἐν ὑμῖν βέβαιον. Ἐπεὶ δὲ καὶ τοῖς γράμμασι τῆς εὐλαβείας ὑμῶν ἐντετυχήκαμεν, εἴδομεν ὄντως ἐκκλησίας ἀποστολικῆς χαρακτῆρα καὶ ποιμένων ἀγαθῶν ζῆλον καὶ σπουδὴν ἄοκνον ἀληθινοῖς χριστιανοῖς πρέπουσαν. Τὸ γὰρ μήτε τῆς ὁδοῦ μῆκος ὑπολογίσασθαι μήτε διεσπασμένως τὰς πεύσεις προσα γαγεῖν, ἀλλὰ κοινῇ διὰ τῶν γραμμάτων ποιήσασθαι τὴν ἐρώτη σιν, λίαν ἡμᾶς εὐέλπιδας πεποίηκεν ὅτι συμφώνως ἐπιστείλαντες συμφώνως καὶ τὰς ἀποκρίσεις παρ' ἡμῶν δέξασθε· καὶ οἷόν τι προοίμιον τῆς τελειοτέρας ὁμονοίας τὴν ἐν τοῖς γράμμασιν ὑμῶν ὁμόνοιαν ἐδεξάμεθα. Καὶ δι' εὐχῆς μὲν ἦν ἡμῖν καὶ τὸν θαυμασιώ τατον καὶ μετὰ πάσης αἰδοῦς ὀνομαζόμενον ἐπίσκοπον Βασί λειον καὶ παρόντα δέξασθαι τῇ συνόδῳ καὶ κοινωνόν, μᾶλλον δὲ ἔξαρχον τῶν πρὸς ὑμᾶς πραγμάτων ἔχειν. Ἐπεὶ δὲ ἐκεῖνον ἀρρωστία σώματος ὑπερβάλλουσα πρὸς τὴν ἄφιξιν διεκώλυ σεν, τελείας μέν ἐστιν ἀγάπης ὑμῶν μήτε τὰ τῆς ἡμετέρας βραχύτητος παριδεῖν γράμματα. Οὐ μέντοι τὴν ἁγίαν ὑμῶν ἐκκλησίαν ἄμοιρον καὶ τῆς ἐκείνου φωνῆς περιείδομεν· ἀλλ' ἔχοντες αὐτοῦ σύγγραμμα περὶ ταύτης ἰδικῶς αὐτῷ τῆς ὑποθέσεως πεπονημένον κἀκεῖνον διὰ τοῦ γράμματος ἔχομεν ἡμῖν συμφθεγγόμενον. Τίς οὖν ἡ πρὸς τὴν πεῦσιν ἀπόκρισις; Τὴν ἁγίαν σύνοδον τῶν πατέρων τῶν ἐν Νικαίᾳ σύνοδον ὄντως καθολικὴν καὶ ἀποστολικὴν γνωρίζομεν, καὶ πίστιν τὴν ἐκτεθεῖσαν ὑπὸ τῶν πατέρων τηνικαῦτα φυλάττομεν ἀκίνητον καὶ πρὸς τὸ διηνεκὲς ἀσπάρακτον μένειν εὔχομαι. Γέγονε δὲ τότε τοῖς πατράσιν ἀναγ καιότερον πλατύτερον ἐξηγήσασθαι περὶ τῆς δόξης τοῦ μονογε νοῦς, ἐπειδὴ τότε νεωστὶ φυομένην τὴν αἵρεσιν τοῦ Ἀρείου διὰ σπουδῆς ἔσχον ἐκκόψαι τὰ πρῶτα αὐτῆς προαναιροῦντες σπέρ ματα, πρὶν τελέως ἐκτραχυνθῆναι τὴν ἄκανθαν. Σεσιγημένου δὲ τηνικαῦτα τοῦ κατὰ τὸ πνεῦμα ζητήματος διὰ τοῦτο πλατύτερον μὲν οὐδὲν προσέθεσαν· τοῖς μέντοι γε συνετῶς ἀναγινώσκουσιν αὐτάρκης καὶ ἡ περὶ τοῦ πνεύματος ἐν ἐκείνῃ τῇ πίστει διδασκα λία. Ὥσπερ εἰς πατέρα καὶ υἱὸν πιστεύειν, οὕτω καὶ εἰς τὸ πνεῦμα πιστεύειν ἐδογμάτισαν, μήτε ἑτέραν τινὰ φύσιν ἐπεισάγοντες τῇ θείᾳ καὶ μακαρίᾳ τριάδι μήτε τι τῶν ἐκ τῆς τριάδος ἀποτέμνοντες εἰς τὴν τῆς πίστεως ἔκθεσιν. Ἐπεὶ δὲ πρόσφατον ὁ σατανᾶς διασαλεύειν τὰς ἐκκλησίας ἐπιχειρῶν ἐνέβαλέ τισι περὶ τοῦ πνεύματος δισταγμόν, ἀναγκαῖον ἐπὶ τὴν πηγὴν ἀνατρέχειν τῆς πίστεως ἐξ ἧς καὶ οἱ κατὰ Νίκαιαν πατέρες ἀναρυσάμενοι τὴν ἔκθεσιν τῆς πίστεως ἐποίησαν. Τίς οὖν ἡμῶν ἡ τῆς πίστεως τελειότης; Ἡ τοῦ κυρίου παράδοσις ἣν μετὰ τὴν ἐκ νεκρῶν ἀνάστασιν τοῖς ἁγίοις αὐτοῦ μαθηταῖς ἐνετείλατο προστάξας· Πορευθέντες μαθητεύσατε πάντα τὰ ἔθνη βαπτίζοντες αὐτοὺς εἰς τὸ ὄνομα τοῦ πατρὸς καὶ τοῦ υἱοῦ καὶ τοῦ ἁγίου πνεύματος. ∆ῆλον ὅτι τὴν ἐντολὴν ἐδεξάμεθα οὐ μόνον εἰς τὸ βαπτίζειν οὕτως, ἀλλὰ καὶ εἰς τὸ μαθητεύειν οὕτως, ὡς διὰ ταύτης τῆς ἐντολῆς καὶ τὴν Σαβελλίου νόσον ἀποκλεισθῆναι τῶν τριῶν ὑποστάσεων καθαρῶς ἡμῖν παραδοθεισῶν, καὶ τῶν Ἀνο μοίων καὶ τῶν Ἀρειανῶν καὶ τῶν Πνευματομάχων ἐμφραγῆναι τὰ στόματα τῶν μὲν προσώπων καὶ τῶν ὑποστάσεων τριῶν δηλου μένων, τῆς δὲ φύσεως καὶ τῆς θεότητος μιᾶς ὁμολογηθείσης. Ἀνάγκη τοίνυν οὕτως ἡμᾶς βαπτίζειν ὡς ἐδιδάχθημεν, καὶ οὕτω πιστεύειν ὡς ἐβαπτίσθημεν, καὶ οὕτω δοξάζειν ὡς ἐπιστεύσαμεν. Πολλὰ γὰρ τῇ διανοίᾳ περισκοποῦντες καὶ πανταχοῦ στραφέντες τοῖς λογισμοῖς οὐδὲν ἐπινοῆσαι δυνάμεθα μεταξὺ τοῦ κτιστοῦ καὶ τῆς κτίσεως, ὥστε εἰ τῆς θεότητος τὸ πνεῦμα χωρίζομεν, ἀνάγκη μετὰ τῶν κτισμάτων αὐτὸ καταριθμεῖν. Εἰ δὲ κτίσμα τολμήσοιμεν εἰπεῖν, πῶς δυνατὸν ἐν τῷ βαπτίσματι μιχθῆναι; Τὴν πολυθεΐαν οὕτως ὡς καὶ τὴν ἀθεΐαν κακίζομεν· καὶ οὔτε τρεῖς ἀρχὰς οὔτε τρεῖς θεοὺς οὔτε τρεῖς διαφόρους καταγγέλλομεν φύσεις, ἀλλὰ ἀρχὴν τῶν ὅλων τὸν πατέρα γινώσκοντες οὔτε τινὰ τῶν τριῶν ὑποστάσεων ἀθετοῦμεν καὶ τὸ σεμνὸν τῶν θείων γραφῶν καὶ τὰς ἐφ' ἕκαστον μαρτυρίας προσάγοντες. Ἀλλ' ἐπειδὴ καὶ μέτρον ἐπιστολῆς ἐκφεύγει τὸ περὶ τούτων λεπτολογεῖν καὶ τὴν ὑμετέραν ἀγάπην ἐπιστεύσαμεν ἀρκεσθή σεσθαι τῷ κεφαλαίῳ τῆς ἡμετέρας ἐκθέσεως καὶ τὰ λοιπὰ προσθήσειν οἴκοθεν–∆ίδου γάρ, φησί, σοφῷ ἀφορμὴν καὶ σοφώτε ρος ἔσται–, καὶ ταῦτα ἀποχρώντως γεγραφέναι νομίζομεν. Οἷς ἀρκεῖ βραχεῖαν προσθεῖναι παράκλησιν. Παρακαλοῦμεν γὰρ μένειν ὑμᾶς υἱοὺς εἰρήνης, ἵνα πληρώσητε τὴν ἀποστολικὴν ἐντολήν, σύμψυχοι τὸ ἓν φρονοῦντες καὶ τῶν παθημάτων τῶν ὑπὲρ Χριστοῦ κεκοινωνηκότες. Μὴ δῶτε τῷ πονηρῷ διαζεῦξαι τὰ καλῶς συνημμένα μήτε τοῖς λύκοις ἑαυτοὺς εὐαλωτοτέρους ποιήσητε τῇ διχοστασίᾳ τὰς ἐκείνων βεβαιοῦντες εὐχάς. Ἐμάθο μεν γὰρ ὅσους ἄθλους ὑπὲρ τῆς ὀρθοδοξίας ὑπέστητε. Τὰς οὖν ἀπειλὰς καὶ τὰς ἀνάγκας τὰς παρὰ τῶν ὑπεναντίων νικήσαντες μηδένα δῶτε διαστάσει καιρόν, μήποτε κατὰ βραχὺ παρεισρυό μενον μῖσος, ἐὰν σχῇ τόπον, μεγάλους ὑμῖν κρημνοὺς ὑποθήσῃ. Ἀλλὰ καὶ ἐν ταῖς δοξολογίαις τὸ πνεῦμα πατρὶ καὶ υἱῷ χρὴ συνδοξάζειν καὶ εἰδέναι τοῦτο, ὅτι οἱ τὴν ἀσυγχώρητον ἁμαρτίαν διὰ τῆς εἰς τὸ πνεῦμα βλασφημίας ἐξαμαρτάνοντες εἰκῆ παραι τοῦνται τὴν πρὸς τοὺς Ἀρειανοὺς κοινωνίαν. Μετὰ γὰρ ἐκείνων κατακριθήσονται. Εὐχόμεθα δὲ ὑμᾶς ἄτμητον τὸ σῶμα τῆς ἐκκλησίας ἀφιλονείκως φυλάξαντας, εἰρηνικῶς μὲν ἐν τῷ νῦν αἰῶνι τὸν λειπόμενον διάγειν χρόνον, ἐνδόξως δὲ ἐν ἡμέρᾳ τῆς κρίσεως παραστῆναι τῷ τοῦ Χριστοῦ βήματι.
+ + +
И пре него што сам добио писмо од ваше љубави, до мене је био дошао глас о чистоти ваше вере и о вашем излагању опасностима и о вашем трпељивом подношењу страдања Христа ради и о томе колико је чврста ваша љубав према Богу и ваша будућа нада. А пошто сам се још и путем вашег писма у вашу побожност уверио, препознао сам у вама уистину образ апостолске Цркве, препознао сам пастира добрих ревност и труд неуморни који приличи истинским хришћанима. Јер то што се нисте обазирали на даљину и што питања нисте постављали свако за себе, већ сте заједнички путем писма поставили питање, учинило вас је уистину заслужнима да будући да сте заједно писали, заједно и одговор од нас добијете. Једномислије присутно у вашем писму схватили смо као некакав увод у савршеније једномислије. И путем молитве можемо и најчудеснијега и са сваким поштовањем називанога епископа Василија прибројати као присутнога нашем сабору те имати сарадника, или боље рећи водича, у стварима које вас интересују. А пошто је њега телесна слабост превладала и спречила га да дође, у складу је са вашом савршеном љубављу да ни писмо моје маленкости не занемарите. Свакако, вашу свету цркву не можемо оставити лишеном његове речи, већ, напротив, имајући пред собом његов спис састављен баш на ову тему, и њега путем писане речи имамо за саговорника.
Шта је дакле одговор на постављено питање? Свети Сабор отаца у Никеји признајемо као сабор уистину католичански и апостолски и веру која је на том сабору изложена од стране отаца чувамо неизмењену и молимо се да заувек остане неокрњена. А било је у то време потребније да оци опшриније објашњење дају о слави Јединороднога, јер је требало похитати како би се уништавањем првог њезиног семена истребила тада новонастала Аријева јерес, и то пре него што до краја пусти трње. Овоме објашњењу није придодато било какво друго опширније разматрање, јер се тада још увек није расправљало о питању Духа Светога; а онима који су мудри да разумеју, довољно је и оно учење о Духу које је садржано у том символу. Јер оци су објавили да онако како верујемо у Оца и Сина, тако и у Духа треба веровати, не уводећи додатно било какву другу природу у божанску и блажену Тројицу, нити шта одсецајући од Тројице у изложењу вере. Међутим, како је у скорије време сатана, покушававајући да унесе пометњу у цркве, убацио некима сумње у вези са Духом, потребно је вратити се на онај извор вере из кога су и Никејски оци црпели онда када су састављали изложење вере.
Шта је, дакле, пуноћа наше вере? Предање од Господа, које је по Васкрсењу из мртвих својим светим ученицима оставио заповедивши: Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа. Јасно је да смо примили заповест не само да крстимо у име Оца и Сина и Светога Духа, него и да исто тако и учимо, тако да је овом заповешћу и Савелијево безумље искључено – јер су нам три ипостаси јасно предате – и уста аномејаца и аријанаца и духобораца су запечаћена, јер иако су три личности и три ипостаси показане, исповеђена је једна природа и једно Божанство. Нужно је дакле да крстимо онако како смо научени, и да верујемо онако како смо крштени, и да словословимо онако како смо поверовали. Јер и ако све пажљиво својом мишљу испитамо и ако се на све стране осврнемо својим разумом, нећемо моћи створити никакав појам о било чему што би било између Творца и твари, тако да нам, ако Духа раздвојимо од Божанства, не остаје ништа друго него да га прибројимо створењима. А ако бисмо се усудили да Га тварју назовемо, како је онда могуће да се и у Његово име крстимо? Грех многобоштва као и грех безбожништва на тај начин чинимо. Зато, нити три начела, нити три бога, нити три различите природе проповедамо, већ, познајући као начело свих Оца, ниједну од три ипостаси не одбацујемо, и светост свештенога Писма и сведочанства о сваком од Њих истичемо.
Међутим, пошто и сама природа писма не дозвољава да о овим стварима нашироко распредамо и како верујемо да ће вашој љубави бити довољан и сажетак нашег изложења те да ће остало од себе додати – јер, каже се, дај мудроме повода и биће још мудрији – сматрамо да је ово што је написано довољно. Јер вама је довољно кратку молбу упутити. А молим вас да синови мира останете, да испуните апостолску заповест и будетеједнодушни и да једно мислите и да будете заједничари страдањâ Христа ради. Не дајте зломе да растури оно што је добро састављено и немојте себе учинити лаким пленом за вукове тиме што ћете међусобним раздвајањем радити ;управо оно што они желе. Јер знамо колике сте напоре зарад православља поднели. Пошто сте претње и присилу противника надвладали, не дозволите да и мало времена у међусобној раздвојености проведете и нека се не деси да вам мржња, продирући мало по мало и нашавши простора, дубоке ране зада. Но и у славословљима Духа Светога треба заједно са Оцем и Сином славити и треба знати да они који кроз хулу на Духа Светога недопустиви грех чине непромишљено траже за себе заједницу са аријанцима. Јер са њима ће бити и осуђени. А ми се молимо да мирољубиво сачувавши неподељеним тело Цркве, проведете у миру остатак времена у овоме веку, а да у дан Суда у слави предстанете престолу Христовом.
Белешка преводиоца
Свети Амфилохије Иконијски није био тако плодан писац као остала тројица Кападокијаца (Свети Василије Велики, Свети Григорије Богослов и Свети Григорије Ниски), а и од онога што је написао, мало је тога сачувано. Посланица чији превод доносимо написана у име сабора одржаног у Иконији 376. године и била је упућена епископима друге области, највероватније Ликије у Малој Азији. У овом свом најпознатијем и најзначајнијем делу Свети Амфилохије брани божанство и једносушност Светога Духа од духобораца и то на линији Василијеве аргументације из списа О Светоме Духу, објављеног годину дана раније.
Саборска посланица (Epistula synodalis) налази се у PG 39, 92-98. Овај превод је сачињен на основу C. Datema, ed., Amphilochii Iconiensis opera, Turnhout: Brepols, 1978, 219-221. Превод ове посланице сачинили смо на основу старогрчког оригинала и колико нам је познато, наш превод је - макар за сада, у тренутку настанка овог превода - једини превод ове посланице на неки од живих језика.
Преузето са: http://eparhijaniska.rs
