(Православна педагогија од апостолског доба до данас)
Из дела апостолских ученика и сачуваних сведочанстава о животу ране Цркве јасно се види да су се први хришћани изнад свега старали да и деца њихова усвоје веру у близину Божију, да крену путем који води ка вечној и непролазној, радосној и светлошћу неизрецивом обасјаној заједници са Богом и свима светима.
Данашњи развој педагогије одвија се у три основна правца: 1) у правцу ка модернизацији образовне технологије у циљу све интензивнијег формирања знања и умења код ученика (дидактички прагматизам); 2) у правцу који у жижу ставља личност ученика (ученикоцентрични приступ), али опет из перспективе оспособљавања ученика за стицање што већег фонда знања и умења, а не ради афирмисања вредности личности саме по себи, и 3) у правцу повратка традиционалним духовним и моралним вредностима васпитања и образовања, где је у средишту пажње личност детета, схваћена као драгоцена, јединствена и непоновљива, обдарена талентима које у њој треба открити, подстаћи и брижљиво неговати, и изнад свега обдарена својим људским достојанством и бесценом вредношћу (православни педагошки приступ). Први правац деценијама је неговала екстремно секуларизована школа, други је доживео интензиван продор последњих година, под утицајем модерних кретања у западној педагогији, док се трећи, који поседује вековну традицију и снажну теоријску утемељеност, постепено враћа у образовне системе већине православних земаља.
Како бисмо у најкраћем могли окарактерисати суштину православног приступа педагошком раду? Познато нам је да сама реч „педагогија“, која је грчког порекла, буквално значи „детовођење“, „руковођење детета“, односно заједничко путовање ученика и наставника. А то је путовање вредно једино уколико наставник и ученик корачају путем ка љубави, лепоти, смислу, ка свему ономе што је добро, вредно и честито. Сетимо се поруке Аљоше Карамазова из финала романа „Браћа Карамазови“ Достојевског: „Знајте да нема ничега бољег, и узвишенијег, и драгоценијег за човеков будући живот, него каква лепа успомена, нарочито ако је понета још из детињства. Ако неко има макар једну такву успомену, спасен је за читав живот“. Није ли циљ свакога педагога да постане саставни део једне овакве неизбрисиве и радостотворне успомене? Али педагог ће то моћи постићи једино уколико је свестан да се на путовање запутио са живом душом, душом устрепталом пред тајном света и сваког бића људског, душом жедном истине, правде, лепоте, добра, душом коју он на томе путовању треба да сачува од сваке опасности, и још да је оснажи, осоколи и укрепи пред животним изазовима, да јој открије чисте студенце са којих ће се она моћи напојити познањем смисла живота, да је постепено приведе ка успостављању таквог односа према Богу, према свету који је окружује, према другим људима и према себи самој који ће је чинити богатијом, вреднијом, испуњенијом. Средиште васпитања јесте, дакле, душа човекова – оно од чега, по еванђелским начелима, нема ничега вреднијег у свим световима, јер нема ничега равног души.
Ранохришћански списи о васпирању
Овакву усмереност васпитања и образовања поставили су, руководећи се науком Господњом, још апостоли Христови и њихови најнепосреднији ученици, који су деловали до друге половине другог столећа, а даље је развијали Свети Оци и Учитељи Цркве. Из дела апостолских ученика и сачуваних сведочанстава о животу ране Цркве јасно се види да су се први хришћани изнад свега старали да и деца њихова усвоје веру у близину Божију, да крену путем који води ка вечној и непролазној, радосној и светлошћу неизрецивом обасјаној заједници са Богом и свима светима (а према новозаветном учењу, сви смо позвани у светост, као што казује Господ: „Будите свети, јер сам и Ја свет“), да у овој емпиријској реалности себе осмишљавају и доживљавају пре свега као чланове заједнице Цркве, у којој ће свако од њих примити преизобилно мноштво благодатних духовних дарова и умножити их у служењу Богу и другим људима, пре свега онима који и сами припадају заједници, али и онима изван ње, који су такође призвани да јој приступе и да тако остваре врховну слободу човекову – слободу од греха и смрти. Као средства васпитања у то – за историју хришћанске Цркве најдрагоценије – доба примењивале су се домаће поуке очева и мајки, духовни савети и руковођење епископа и презвитера на сабрањима верних, навикавање деце на молитву и благочестиво живљење (ортопраксију), а изнад свега приступање Светим Тајнама као благодатним пројавама деловања Духа. Овакво поимање задатка педагогије провејава са многих страница списа ранохришћанских учитеља. Тако, у „Учењу Дванаесторице Апостола“ („Дидахи“), анонимни аутор посвећује првих шест поглавља казивању о два пута – путу живота и путу смрти – излажући еванђелским учењем надахнуто полазиште за даље образлагање суштине образовања у његовом хришћанском поимању. „Пут живота је овај: прво, љуби Бога који те је створио, друго, љуби ближњега свога као самога себе. И све што хоћеш да ти се не чини, и ти не чини другоме (...). А пут смрти је овај: пре свега тај пут је зао и проклетством испуњен; јер на њему су убиства, прељубе, похоте, блуд, крађе, идолопоклонства, мађије, врачарије, отимачине, лажна сведочења, лицемерја, двоједушност, подмуклост, гордост, злоба, самовоља, грамзивост, срамотне речи, завист, дрскост, надменост, охолост, небогобојажљивост. Тим путем иду прогонитељи добрих, мрзитељи истине, љубитељи лажи, они који не знају плату праведности, који се не држе добра нити суда праведног, који бдију не на добро него на зло, од којих је далеко кротост и трпељивост, који не милују сиромаха, који не саосећају са паћеником, који не познају свога Створитеља; убице деце своје, упропаститељи створења Божијег; они који окрећу лице своје од потребитога (= од сиромаха), који вређају већ увређенога; улизице богатима, неправедне судије сиромашнима; препуни свакога греха. Спасите се, децо, свију таквих“. Не показује ли ова порука своју животност и актуелност и данас, данас можда и понајвише, иако нас од времена у коме је настала дели деветнаест векова?
У делима апостолских ученика формулисана су вредна педагошка начела којима се Црква постојано и неодступно руководи све до нашег доба.
Посланица Варнавина, спис анонимног аутора чији се настанак везује за двадесете или тридесете године II столећа, такође разграничавајући два пута – један на коме су постављени светионици, анђели Божији, и други на коме вребају анђели Сатанини, саветује родитељима који би да ходе овим првим путем: „Не дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем“, понављајући тако основно библијско и, доцније, светоотачко педагошко начело – да је „почетак премудрости страх Господњи“.
И Свети Климент Римски у својој Посланици Коринћанима, поред других духовних савета, даје и поуку родитељима о начину на који ће васпитавати своју децу и о путевима њиховог властитог духовног узрастања: „Имајмо стид пред Господом Исусом Христом, Којега је крв за нас дата; поштујмо предводитеље своје, одајмо част презвитерима, млађе васпитавајмо науци страха Божијег (...) Деца ваша нека добијају васпитање по Христу, нека науче: колико је смиреноумље моћно пред Богом, шта може учинити чиста љубав код Бога, како је страх Његов добар и велики и спасава све који се свето по њему владају чистим умом. Јер је Бог Који истражује мисли и намере, и Његов је дах у нама, и када хоће узима га“.
У делима апостолских ученика формулисана су вредна педагошка начела којима се Црква постојано и неодступно руководи све до нашег доба. Посланица Варнавина саветује родитељима: „Не дижи руке своје од сина свога или од кћери своје, него их од младости учи страху Господњем“. Климент Римски у својој Посланици Коринћанима даје и поуку родитељима о начину на који ће васпитавати своју децу.
Елементе хришћанске педагогије налазимо и у делу Светог Поликарпа Смирнског, иначе пријатеља Светог Игнатија Богоносца и апостола за кога се у древним изворима наводи како је седео крај ногу љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова (пострадао је 156. године).
Епископ Смирнски, кога су сами свети апостоли поставили на ово служење, у своме обраћању Филипљанима не заобилази ни поруке везане за васпитање младих нараштаја: „Знајући да ништа не донесосмо на свет, нити ћемо шта изнети, наоружајмо се оружјем праведности и научимо најпре сами себе да ходимо по заповести Господњој“. Поучавање, у интерпретацији Поликарповој, није пуко преношење знања, него преношење богоугодног начина живота и сведочење истине Христове. Стога он саветује: „Пре но што почнеш учити (друге), сам се научи да поступаш по заповести Господњој“.
У знаменитом Јермином „Пастиру“, написаном четрдесетих година II столећа, налазимо овакву педагошку поуку изречену устима Мајке-Цркве: „Слушајте ме, децо! Ја вас одгајих у великој простоти и безазлености ради милости Господње, Који је на вас излио правду Своју, да се оправдате и освештате од свакога зла и од сваког неваљалства (...). Послушајте ме и имајте мир међу собом и посећујте једни друге и помажите једни другима; и немојте само за себе да узимате творевине Божије, него из изобиља дајите и онима који оскудевају“. Колико је једна оваква порука драгоцена у данашњем свету, морално посуновраћеном и духовно учмалом, у потрошачкој цивилизацији која не зна и не жели да зна за било шта друго до задовољења небројених пожуда које се проглашавају за неопходне потребе, у околностима, дакле, у којима две највеће и најобухватније врлине хришћанске – милост и мир – бивају све више заглушене хуком разних погубних идеала и псеудовредности које се наметљиво нуде младим душама!
Црква на свакој Светој Литургији, у моменту када свештеник или ђакон позива на учешће у евхаристијском приношењу, велича те две врлине: милост и мир, у којима су обухваћене све остале вредности хришћанске, врлине које, по речима дивног и непревазиђеног византијског химничара Романа Слаткопојца, „ваздух расецају, вазносе се изнад Месеца и Сунца и без препрека до уласка у наднебесје достижу“. Није ли онда и нашем нараштају упућен призив Господњи да душе детиње заклонимо од ураганских ветрова лажног човеко – и Богопознања, да их удаљимо од злосмрадних баруштина и узведемо их ка оним висинама на којима ће открити чисте и бистре студенце воде што тече у живот вечни, ка висинама на којима ће се напојити љубављу према Богу, према свакоме другоме човеку, према свакоме створењу и свеукупној творевини Божијој?
Педагогија љубави и узрастања
Православна педагогија јесте педагогија љубави. Бог се човеку открива у љубави, па се и личност васпитава и образује једино у атмосфери љубави, уважавања и поверења. То је уједно педагогија узрастања, педагогија непрестаног усавршавања и благодатног мењања васпитаника, али и васпитача. Како истиче савремени амерички православни педагог Софија Колумзин, „човек расте из нечега што јесте у нешто што није био, а ипак наставља да буде иста особа. То је процес који се одиграва у појединцу: он узраста у разумевању, вољи, разумности и снази. Где нема промене, ту долази до заостајања у развоју. Свеколика вештина васпитања може се одредити као подстицање узрастања“. Наравно, један овако сложени и деликатни задатак поставља високе захтеве и пред саме родитеље и наставнике, али ти су захтеви подстицајни и по њихово духовно узрастање. Један од најистакнутијих теолога данашњице, Митрополит Антоније Блум, у вези са овим примећује: „Мислим да је један од проблема који се појављују пред дететом у томе што га нечему уче док је још мало, а затим, када постане нешто старије и напуни десет година, одједном се открива да оно има и питања, и сумњи, и недоумица. Прерасло је све оно чему су га учили у детињству, а у међувремену га нисмо ничему научили, зато што нам није падало на памет да пратимо каква се питања у њему рађају и да обраћамо пажњу на ова питања, да се према њима односимо озбиљно, а не да се просто чудимо: ‚како то доводиш у питање... ?‘ Често се дешава да, када дете у пубертету почне да нам поставља питања, ми на њих не одговарамо. И не одговарамо, нажалост, веома често не зато што смо према њему непажљиви, већ зато што немамо шта да одговоримо, сами никада о томе нисмо размишљали“. Родитељ и наставник треба да прате дете корак уз корак, да знају да детиње недоумице и сумње воде до сазревања, да би, уосталом, било и нелогично да представе о вери и духовном животу буду истоветне у различитим узрасним периодима. Рад са децом утемељен на православном приступу стога је изазован и инспиративан и за саме васпитаче.
Примарни циљ хришћанског васпитања и образовања јесте формирање духовности. А православна духовност, по речима истакнутог савременог грчког теолога протопрезвитера Михаила Кардамакиса, није ништа друго до „живот Цркве у њеној богочовечанској пуноти, у којој имамо заједницу кроз Свете Тајне и подвиге, у сарадњи благодати и слободе“, и она се показује као „покрет побожности и начин живота, као река трудољубивог и аутентичног живота у благодати и милости Божијој“. Управо из ове перспективе – перспективе увођења деце у заједницу Цркве ради њиховог партиципирања у њеном литургијском и подвижничком искуству – остварују се сви парцијални циљеви и задаци наставе и васпитања, тако да ученик израста у личност отворену према Богу и према другоме човеку као икони Божијој, личност способну да дубље разуме цивилизацију и културу у којој живи, успоне и падове у историји човечанства, достигнућа у разним областима стваралаштва, личност кадру да изналази равнотежу између себе и заједнице, да разумева, преиспитује и вреднује властити однос према сваком другом човеку као непоновљивом бићу (ово значи и личност спремну на преумљење, на покајање, на самоограничење ради других, а тиме и на истинску, свету, вечну слободу). Тако се православна педагогија по своме карактеру показује као динамична, окриљујућа, облагодаћујућа, као још једно живо сведочење истинске силе Православља у свој пуноћи његовог литургијског и подвижничког искуства.
Православље, Београд, бр. 1072 и 1073
