Блумово искуство: он је са 15 година први пут узео Јеванђеље у руке, приступивши читању изазивачки, дрско, тек да би својим љубопитљивим умом испитао имају ли икаквог смисла вредности којих се придржавају његови побожни родитељи, да би, неочекивано за себе самог, доживео силовит унутрашњи преокрет и осећај Христовог реалног присуства
Под адолесценцијом се у развојној психологији подразумева период преласка из доба детињства у зрело животно доба, при чему он обухвата широк дијапазон развојних фаза – од ступања у виши основношколски до завршетка студентског узраста. Већина истраживача сматра да период адолесценције почиње са завршетком позног детињства, у пубертету (око 12. године), а у вези са његовим завршетком мишљења су веома подељена: једни сматрају да је он означен постизањем психичке и социјалне зрелости, други – престанком формирања коштаног ткива; оријентационо би се, дакле, могло рећи да се адолесценција завршава између 17. и 23. године.
Уопште узев, сматра се да је основна карактеристика адолесцентског доба изложеност снажним биолошким, психолошким и другим променама и суочавање са бројним кризама. Тако је, примера ради, Е. Ериксон увео појам «кризе идентитета» који означава кључни догађај током адолесценције, за који су карактеристична осећања конфузије и анксиозности. Ипак, бројна истраживања показала су да тај период не мора да буде буран: у свет одраслих може да се пређе и сасвим мирно и постепено. Јасно је, дакле, да треба узети у обзир културни и историјски контекст, као и индивидуалне и социјалне разлике међу појединцима. Сматра се да адолесценција има мање буран ток у случајевима када су притисци средине (културе, традиције и сл) мањи и када се више уважава индивидуалност појединца.
Све до почетка 20. века адолесценција није била формално дефинисана као посебан период: организација рада, школства, породичног живота била је таква да су деца из позног детињства готово непосредно прелазила у период ране зрелости, при чему је интервал тог прелажења био веома кратак и неупадљив. Како је индустријализација убрзо поставила захтеве за продужењем школовања, прелазно, «зависно» доба постало је дуже, а његови проблеми изразитији. Тиме ово животно раздобље, негде на прелому векова, доспева у жижу интересовања психологије и педагогије, да би постепено заокупила и пажњу пастирске теологије и пастирске психологије.
Један од првих аутора који се са позиција православне пастирске психологије бавио проблематиком адолесцентског узраста био је истакнути руски теолог, епископ Теофан Говоров (св. Теофан Затворник) (1815–1894), иначе дугогодишњи предавач моралног и пастирског богословља на Петроградској духовној академији, врстан познавалац кретања у психологији и педагогији свога доба и њихов интерпретатор са становишта светоотачке аскетике. У делу «Пут ка спасењу», једном од најкапиталнијих и најоригиналнијих остварења руске патристичке мисли, овај истакнути богослов «васељенске смелости, велике духовне слободе и еластичности», како ће га окарактерисати протојереј Георгије Флоровски, једну од три композиционе целине посветио је проблематици духовног сазревања адолесцената. Међу ауторима из 20. века треба посебно поменути архимандрита Кипријана Керна, предавача Богословског института Св. Сергија у Паризу, који се у свом уџбенику из пастирологије објављеном 1937. под насловом «Пастирско богословље» такође бави неким аспектима пастирско-саветодавног рада са младима, у првом реду онима који извиру из исповедничке праксе. Утисак је, међутим, да овај бурни и осетљиви животни период још увек није довољно проучен са становишта формирања духовности и нарочито уцрквењења, као и из перспективе конципирања школске и ваншколске катихезе намењене овом узрасту. Овде ћемо покушати да изнесемо извесна запажања везана за ову комплексну и вишедимензионалну проблематику.
Архимандрит Кипријан Керн карактерише младост као доба у коме се збивају најдубље промене у души, формирање карактера, смена ранијих недозрелих осећања новима, зрелијим, прекаљеним у огњу повишене рационалности.
Одавно је констатовано да је младост најпресудније и уједно најдинамичније време у животу човековом. Како би, у најмаркантнијим цртама, изгледао душевни и духовни портрет адолесцента? Даћемо реч истакнутим теолозима који су се бавили овом проблематиком. «Мирни ток реке нашега живота прекида узбуркани вал младости», пише св. Теофан Затворник. «То је доба када у човеку буја телесно-духовни живот. Тихо живе одојчад и мала деца, мало је силних замаха и полета код одраслог човека, а и поштовања достојне старине теже за спокојством и миром. Само је младости својствено бујање животних снага. Срце младићко је попут врења комине, попут стихија разбукталих: све потребе природе су пробуђене, свака од њих тражи задовољење и даје глас од себе». То је «доба великих нада и нежне туге», период романтике, бурних очарања и горких разочарања; време првих истраживања радозналог разума, појаве првих сумњи, изазваних налетом неповерења према ранијим ауторитетима. Све пређашње сада се доживљава као пука маштарија и предрасуда: адолесцент сматра да је само оно што у овом тренутку осећа истинито и реално. Ово су године када се усковитлавају вихори гордости, самољубља, упорне одбране свога ја по сваку цену, године буђења ероса и плаховитог откривања полности. Са овим је у вези и изражена жеђ за снажним утисцима, која свим активностима адолесцента придаје силовитост, полетност, разноврсност. Он би желео да све испита и истражи сам, да све види, све чује, да свуда буде присутан.
«Младић би», уочава св. Теофан Затворник, «желео да непрестано буде у силном вртлогу живих утисака, увек нових и разноврсних: не седи му се у кући, не може да задржи пажњу на једном предмету, разонода му је страст. Али и то му није довољно: он се не задовољава оним што је сам реално испитао и искусио, већ би желео да усвоји и пренесе на себе утиске других људи, да сазна и испита шта су осећали и како су поступали други у сличним околностима или уопште узев». У тим годинама назревају први сусрети са тајнама бића, трага се за смислом постојања, за циљем живота. Осећа се аверзија према животној стварности, свакидашњици, према свему ономе што се доживљава као наметнуто: породица, школа, окружење спутавају адолесцента и сувише га затварају у одређене границе и конвенционалне оквире, док он жуди за некаквом нејасном слободом. Зато се неретко бежи од стварности, у властити свет. Постављају се «незгодна», «проклета» питања, што сведочи о узнемирености сазнања, о неравнодушности савести, о натпросечности умних стремљења, о жеђи за истином. Сумњама заокупљени млади ум протестује против свих догми и против свих ауторитета, а истовремено је веома осетљив према свему лажном и нестварном. У тим критичним и бурним годинама романтичарства младе веома привлачи све што је тајанствено, мада истовремено пробуђени разум жели да обори све што није потврђено разумом. Снажно је изражена и склоност ка општењу, која се испољава у потреби за пријатељством, дружењем и љубављу. Млада душа, с једне стране, чезне за разумевањем, подршком, топлином, а с друге, својствене су јој властите «тајне», затвореност, скривање од одраслих, па чак и недовољна искреност према себи, заузимање намештене позе при самопреиспитивању и самоисповедању. Не треба посебно наглашавати колико је деликатна позиција свештеника или катихете који треба да разговара са младићем или девојком о најдубљим питањима постојања и смисла живота, да му укаже путоказ не само у његовим философско-богословским трагањима, него и у суочењу са властитом личношћу, властитим недоумицама, кризама.
Парадоксално, али управо период адолесценције чини се једним од најповољнијих животних доба за успостављање живог контакта са Богом и за ступање у Цркву. Догађај успостављања љубавног јединства човека са Богом по правилу подразумева «сусрет двеју слобода», међусобну сарадњу божанске благодати и слободне енергије (делања) човека на његовом путу ка Богу, за шта се у патристичкој литератури користи термин «синергија». Духовност се, дакле, не формира пуким презентирањем одређеног погледа на свет, изграђивањем извесног броја појмова и представа из области теологије, наметањем етичких норми и правила понашања: она подразумева «етос слободе и љубави, слободне љубави, којој је стран сваки фанатизам, лицемерје, дрскост и индивидуализам» (М. Кардамакис), етос који је, дакле, изузетно близак психологији адолесцента и за којим он и несвесно жуди. Оно што у хришћанској духовности може бити најпривлачније младом човеку јесте чињеница да, према речима протопрезвитера Михаила Кардамакиса, «у духовном животу не постоје окови и апсолутна предодређења, будући да Бог не присиљава човека, не принуђује га, чак и када он својим јаким убеђењем јесте противник или непријатељ Божији. Истинска слобода – хришћанска слобода није нека дилема и не води слободном избору између добра и зла, или између разних променљивих облика земаљског понашања. Она је, пре свега, могућност да човек буде потпуно човечан».
Али како изградити код младог човека представу о Богу? Бог се у адолесцентском узрасту не сме доживљавати као неко безлично, апстрактно, интелектуалистичко начело, као још један спутавајући ауторитет: младић или девојка треба да га доживе као Личност, као призив у слободу и љубав, тако да се веза с Богом претвори у даноноћно приношење љубави и трагања, које ће испуњавати живот присуством вољене Личности. Христос се, уосталом, по запажању митрополита Амфилохија (Радовића), «у Православљу показује и проповеда као унутарња тајна и истина живота као таквог, тајна коју треба слободно откривати и истина којом треба целосно живети и у њеној светлости ходити. Христос није спољашња сила ни моћ, нити принудни ауторитет. Он је једном за свагда рекао свима својим следбеницима: Ко хоће да иде за мном, нека се одрекне себе, нека узме крст свој и нека ме следи». Та ненаметљивост Христова мора се поштовати и у васпитању, она је основна идеја водиља сваког контакта са адолесцентима у осетљивом процесу изграђивања њихове духовности, њихове спознаје Бога, човека, света око себе и властите личности.
Младом човеку драгоцена је могућност да се сретне са дивним и незаменљивим ликом еванђелског Христа, онако како се са Њим сусрео Натанаило и безбројни други људи после Натанаила (када је, наиме, апостол Филип обавестио Натанаила да су нашли дуго очекиваног Месију, он га је са чуђењем упитао: Из малог и презреног Назарета може ли што добро бити? Филип му на то питање одговара: дођи и види! Натанаило га је послушао и после чудесног сусрета са Христом узвикнуо: «Рави, Ти си Син Божији, Ти си цар Израиљев!» (Јн. 1, 43-49). Први сусрет са Христом без сумње је најпотреснији догађај у животу сваког појединца, а његова преображавајућа сила додатно се потенцира енергијом младости. И с тим у вези не можемо да не поменемо блиставо тумачење једног места из Еванђеља по Матеју које нуди већ помињани митрополит Антоније Блум, а које се тиче поруке Васкрслог Христа ученицима: «Идите у Галилеју, тамо ћете ме срести». «На први поглед», казује Високопреосвећени Антоније, «зашто да иду у Галилеју да сретну Христа кад је Он и овде са њима? Какав још сусрет може да се деси? Али, ако се замислимо над тим речима, можемо да схватимо да је Галилеја место где су они први пут срели Христа. Ако погледамо на карту, видећемо да се Капернаум, Кана Галилејска и Витсаида – сва ова места налазе на неколико километара једна од других. Апостоли су се, наравно, познавали, можда као деца, као дечаци, младићи. И, корак по корак, увиђали су у Христу, у Исусу из Назарета нешто што никада раније нису видели. Постепено се пред њима отварала Христова личност, и ово отварање се на крају завршило тиме што су у Њему препознали свога Учитеља, свог Путовођу, и што се показало да су спремни да иду за Њим, ма куда Он кренуо. То је било време првог сусрета, незамагљеног ни прогонима, ни сумњом, то је било пролеће новог живота, пролећна бујица. Затим су дошле трагичне године у Јудеји, али то су биле године процвата. И Христос је пожелео да сретне Своје ученике онде где се догодио њихов први сусрет, још непомрачен, сусрет који још није био трагичан, где је све било светлост и где им се постепено откривала Христова личност. Тамо су могли поново да схвате све оно што су раније сазнали о Спаситељу. - И у свакоме од нас постоји таква Галилеја. Свако од нас може, ако се замисли дубоко, ако се без журбе врати у своју прошлост, да ухвати онај тренутак када је одједном осетио своју пролећну свежину, своју првоздану лепоту, када је могао да осети да је Бог тако једноставан, тако близак, да све има смисла и да је све могуће».
Први сусрет са Христом у младости може се остварити читањем (управо овакво је било Блумово искуство: он је са 15 година први пут узео Јеванђеље у руке, приступивши читању изазивачки, дрско, тек да би својим љубопитљивим умом испитао имају ли икаквог смисла вредности којих се придржавају његови побожни родитељи, да би, неочекивано за себе самог, доживео силовит унутрашњи преокрет и осећај Христовог реалног присуства). Архимандрит Кипријан Керн препоручује да се у том случају Јеванђељу приступи као романескном штиву, живом, потресном, узбудљивом, без упуштања у теолошка тумачења и оптерећивања фактографијом: главно је сусрети се са ликом Богочовека, са тајном Васкрсења. Такође су подстицајна аутобиографска и мемоарска сведочења о разним искуствима приступања Христу, посебно код људи који су доживели коренито преумљење, прошавши пут од атеизма или антитеизма до зрелог, свесног веровања (рецимо, одломци из Берђајевљеве «Самоспознаје», из мемоара митрополита Антонија Блума, о. Серафима Роуза, Татјане Горичеве и сл.). Најдрагоценија су сведочанства која пружа агиографска (житијна) литература, под условом да јој се не приступа као «лаком и необавезном штиву» са израженом фикцијом, него да се у њој види реалистичка и психолошки уверљива представа животног узрастања у Богу.
Међутим, чудесни лик Христа Спаситеља и у њему обједињена вера и живот чувао се и чува, као живот и спасење света, не у неким апстрактним и човеку недоступним висинама, нити само у новозаветним књигама: тај лик, та истинска вера и истински живот по вери присутан је и вечно делотворан у Цркви као сабрању призваних, неразоривој заједници сабраној у Христово име. Млади човек треба да доживи Цркву као «живу икону тројичног постојања и живота, јединства и љубави, сабрање деце Божије са Христом, улазак и обитавање у дому Оца и учешће у породици – Царству Божијем, у заједници Светих оних који су некад били под тиранијом деоба и усамљености, индивидуализма и отуђења» (М. Кардамакис) и да постепено стиче искуство живота у њој, које се пре свега открива и остварује у Евхаристији, односно у Светој Литургији. Међутим, управо ова поставка – о неопходности уцрквењења младих у циљу формирања њихове аутентичне духовности – предмет је највећих дискусија и оспоравања у ванцрквеној јавности, што је у нашој средини нарочито било подстакнуто расправама везаним за увођење веронауке у школски систем. У основи недоумица око допустивости или недопустивости, пожељности или непожељности уцрквењења младих налази се једно далеко дубље питање: да ли је могућно "апстрактно" хришћанство, некакав систем теоријских поставки и из њих изведених моралних норми базираних на Новом Завету, али изолованих од живота Цркве као заједнице, другим речима: постоји ли хришћанство без Цркве или мимо Цркве?
Од самих почетака црквене историје, од апостолског доба, сматрало се да је мера уцрквењености мера хришћанског става појединца. Да би се неко називао хришћанином, није било довољно да познаје Еванђелско учење (уосталом, у почетку није ни постојао неки подробнији теолошки систем), него да се придружи Цркви као заједници верних, да има удела у Евхаристији, да признаје црквену јерархију и црквено устројство. О ширењу вере Христове Апостол стога и сведочи следећим речима: «Господ сваки дан додаваше Цркви оне који се спасаваху» (Дап. 2, 47). Поред сведочења о једнодушности следбеника Христових (Дап. 4, 32), Св. ап. Павле даје нам и драгоцени податак, који данас често превиђамо, да «од осталих пак нико не смједе да им се придружи» (Дап. 5, 13). Зашто? Управо из разлога што се прихватање хришћанства мерило живљењем у Христу и по Христу, дакле заједничењем у Евхаристијској Чаши и моралним имликацијама које је то заједничење подразумевало (не можемо да тим поводом не наведемо мисао Александра Шмемана, која показује актуелност тога критеријума и данас, његову свевременост, да се хришћански може живети једино сећањем на претходно и припремом за наредно причешће Телом и Крвљу Христовим). Бити хришћанин, по речима Светог свештеномученика Илариона (Тројицког), не значи «маштарити о Христу, него живети хришћански, ходити путем љубави и самоодрицања. Вера и Црква захтевају подвиг и од ума и од воље бића људскога». У наше доба, међутим, велики број номиналних хришћана, па и оних који нису примили свету тајну крштења, сматрају да је могуће прихватити Христово учење и уједно негирати истину Цркве. За такве је још Свети Григорије Богослов, расправљајући о имену хришћанскоме, говорио да се хришћанима не можемо називати само по томе што љубимо Христа, као што се на стадионима људи називају по боји за коју навијају и по месту што га на трибинама заузимају, него по томе колико хришћански (другим речима; колико литургијски и подвижнички) живимо. Наши савременици углавном из пристојности сматрају својом обавезом да се на речима изразе позитивно о хришћанству, али исто тако држе да бонтон налаже прихватање, често несвесно и неосмишљено, неког непријатељског и негаторског става према свему што је црквено. У вези са односом адолесцената према Цркви присутна је и претпоставка да је он априорно негативан, с обзиром на младалачки бунт против свих ауторитета, нарочито институционалних. Међутим, треба учинити све да млади Цркву не доживе као неки спољашњи, наметнути ауторитет, као безличну институцију за задовољавање «метафизичких потреба народа» или један од медијума за «поправљање карактера» или побољшавање услова нашег живота, институцију која је својеврстан посредник у трансплантацији моралних вредности.
Савремени грчки теолог Христо Јанарас са тим у вези примећује: «Јеванђеље нас обавештава да је Црква – Царство Божије – једна рибарска «мрежа» са «лошим и добрим» уловом (Мт. 13, 47), «њива» са пшеницом и са кукољем (Мт. 13, 25). И светитељи и грешници, сви смо подједанко чланови Цркве – праведници, преподобни, подвижници, заједно са разбојницима, проституткама и блуднима. Сви се налазимо у Цркви не да бисмо неговали «врлине» или да бисмо «поправили своје карактере», него зато што смо жедни живота слободног од пропадљивости и смрти. Учествујемо (заједничаримо) у Цркви јер смо жедни живота, то јест љубавне пуноће живота. Не занима нас врлина смртног човека, него вечност покајаног човека».
Оваква природа Цркве, у којој су, јеванђелским језиком речено, «станови многи», њена отвореност за свако људско биће не могу да не буду блиски младом човеку. Отуда је веома важно да, поред искуственог, доживљајног, он стекне и одговарајуће интелектуално сазнање о Цркви, у коме ће се инсистирати на њеном универзалном, наднационалном, надкласном и уопште надемпиријском карактеру, снажно израженом још од времена њеног оснивања. Свукавши са себе старога човека, хришћани уласком у Цркву више не припадају свету у онаквом смислу у каквом су му раније припадали. «Хришћани се», наводи се у једном од најзначајнијих ранохришћанских споменика, Посланици Диогнету, «од других људи не разликују ни земљом, ни језиком, ни одевањем. Јер, нити живе у својим (посебним) градовима, нити употребљавају неки посебан дијалекат у говору, нити воде неки посебно означен живот. Они живе у јелинским и варварским градовима, како је коме пало у део, и у своме одевању и храни и осталом животу следују месним (=локалним) обичајима, али и пројављују задивљујуће и заиста чудесно стање живота (и владања) свога. Живе у отаџбинама својим, али као пролазници. Као грађани учествују у свему, али све подносе као странци. Свака туђина њима је отаџбина, и свака отаџбина туђина. Бораве у телу, али не живе по телу. На земљи проводе дане, али им је живљење на небу».
Овакав идеал Цркве не може оставити младог човека равнодушним, напротив: он представља отелотворење његових најдубљих трагања за истинским живљењем, његових покушаја превазилажења баналности свакодневице која га разједа и чије окове жели да збаци са себе. Постоји још једно својство Православне Цркве које је од изузетног значаја за младе, својство које у њиховим душама, узгнушаним сваким лицемерјем и притворством, жудним свега што би се могло окарактерисати као узвисивање изнад овога света, изазива дубок одјек састрадавања и жељу за идентификацијом са њеним идеалима: по природи својој она је, наиме, од самих почетака Црква сведочења и Црква сведока. Пре свега сам Христос се показује као верни сведок Божији, верни сведок истине која јесте Он сам и коју он не само проповеда, него и посведочава вољним распећем и мученичком крвљу. И као што је Он био сведок небеског Оца, веран Оцу до саме смрти, смрти на крсту, тако и Он шаље своје следбенике у свет да буду Његови верни сведоци до краја времена. Неки од њих посведочили су Господа свога речју, делом и мученичком крвљу а други опет речју, делом и оним што се назива «мучеништво савести», односно непрестаном духовном борбом и подвигом, очишћењем, трпљењем и борбом против свих страсти и свакога зла, па и оног најскривенијег, у себи и у свету око себе. Примери свесног прихватања мученичке смрти, тегобног исповедничког живљења, несебичног служења Господу у напорним монашким подвизима, које Свети Оци карактеришу као «добровољно мучеништво», истрајавања у врлини у свакодневном живљењу у свету – чега је било кроза сва времена до дана данашњега – не остављају младе људе равнодушним, и они, уверивши се са пуном очигледношћу у истинитост речи св. Макарија Египатског да «тамо где је Дух Свети, тамо је и гоњење», осећају тежњу да припадају таквој заједници каква јесте Црква Светих.
Нарочито је значајно деловати на младе снагом примера, дакле, животним сведочењем истине коју је први изрекао свети апостол Павле, а коју су даље потврђивали људи истински привољени Христу и заједничари у Цркви Његовој да «ко је у Христу, нова је твар». Млади човек мора искуствено да се увери у преображавајућу силу хришћанства. Један од данас најплоднијих руских теолога, ђакон Андреј Курајев, сећа се да га је Цркви привукло то што је за време службе Божије у храму у очима присутних, међу које је он дошао готово «туристички», дакле не ради молитве, него са намером да спроведе «опсервирање» на основу кога ће написати семинарски рад (он је, наиме, студирао на одсеку за «научни атеизам» при катедри за философију неког од совјетских универзитета), запазио такву светлост, такву неизрециву лепоту и преображеност какве ни у једној другој животној ситуацији није видео.
Татјана Горичева, истакнута представница руске емигрантске интелигенције, исто философ по образовању, такође је у Цркви, којој је приступила са 26 година, открила један нови свет, чији је контраст са свакидашњицом био још изразитији због идеолошке супротстављености званичном друштвеном поретку са његовом антитеистичком оријентацијом. На њу су пресудно утицали, не само речима него пре свега примером свога живљења, свештеници и монаси, духовници са којима је дошла у додир. Упознала је и многе младе људе који су искрено и озбиљно пошли за Христом, од којих су неки, запаљени хришћанским максимализмом, до те мере радикално изменили свој дотадашњи начин живота и окружење да су «раскинули са светом» по цену жртвовања запослења, научне или уметничке каријере и драматичног конфликта са родитељима, док су други све своје способности, знање, таленат стављали у службу хришћанског преображаја света, претварања своје делатности у службу Богу, што је у оно доба, 70-их година, било скопчано са својеврсним исповедништвом (галерију ликова тих преображених младих људи упознајемо на страницама њене књиге «На путу боготражитеља»). И у Горичевој се догодило коренито обраћење, које она описује на следећи начин: «Обраћење ме је вратило у детињство. Раније сам живела као и многи други, пожудно, гомилајући знања, књиге, пријатеље. Стално сам се плашила да не изгубим време, а оно се ђаволски убрзавало, јурило као побеснела локомотива иза чијих прозора се више није могао распознати пејзаж. Сећање није задржавало утиске. Са двадесет пет година осећала сам се попут старице. Чинило ми се да сам све испробала и све знала. И десило се обраћење. Мени је очевидно да је Бог додирнуо не само разум, него и душу и срце и сав мој систем опажања. Осећам се као у најбољим тренуцима свога детињства. Душа се очистила, постала безазлена и отворена, задивљена и невина. Свет на мене гледа на нов начин, сасвим отоврено, он озлеђује и радује. И чудно, чак се више и не сећам како сам реаговала пре неколико месеци, у свом «одраслом» стању». Стање «прве благодати», радосног откривања једног новог света и занетости његовим вредностима, наравно, није у свему било «блажено», оно је носило са собом и низ недоумица, страхова, сумњи, проблема у прилагођавању: «Нама, неофитима», сећа се Татјана Горичева, «било је тешко да примимо тај нови живот у свој његовој пуноћи; ми нисмо били навикли на пост, ни на редовну молитву, нити пак на стално покајање и тражење кривице пре свега у себи, а не у другима. Али, свему томе смо се постепено научили. Допадао нам се максимализам хришћанске проповеди: вредело је живети само за оне ствари за које се могло и хтело умрети. Научили смо да будемо беспоштедни у односу према својим гресима, да уништавамо сам корен зла. Било је, на пример, тешко назвати своје слободне односе са вољеним човеком «блудом» (што су они и били), тражило се оправдање: та какав је то грех када волимо једно друго. Али хришћанство, без обзира на овај ХХ век који је већ све искусио, позива на избор и савршенство: Будите савршени, као што је савршен Отац ваш Небески».
Приступање Цркви, посебно уколико је праћено изразитијим раскидањем са дотадашњим начином живота, окружењем, афинитетима и појавом нових стремљења, која се у микро или макросредини не доживљавају увек као позитивна (рецимо, идеал монашког или доследно хришћанског живљења, идења уским путем и ношења благог јарма Христовог), неретко је за адолесцента праћено и бурним конфликтима са родитељима. Полазећи од своје дугогодишње психотерапеутске праксе, као и искуства професора Богословског факултета у Београду (што значи свакодневног општења управо са оним младим људима који су најдубље и најсвесније пришли Цркви и чије је опредељење за вођење узорног хришћанског живота у поређењу са другим вршњацима најискреније), академик Владета Јеротић издвојио је три основне варијанте односа родитеља и адолесцената који се одлучују за хришћански пут живљења и хришћанске вредности. Најређа је ситуација у којој адолесцент одраста у хришћанској породици (схваћеној не у смислу традиционалног, обредног, него свесног, проживљеног односа према вери). Оваквих примера, колико имам увида, данас је све више захваљујући подударању боготражитељства код младих и њихових родитеља: у минулој деценији доста родитеља, људи у зрелом животном добу, чија је социјализација протицала у атеистичком друштву у којој је духовност била маргинализована, из темеља је преиспитало своје вредности и пришло Цркви, неретко управо под утицајем својих синова и кћери, и оваква флексибилност свакако заслужује похвалу. У другом случају, у породици која себе доживљава као хришћанска одрастају млади који су или равнодушни или имају атеистичко убеђење, што, по запажању академика Јеротића, може бити условљено следећим разлозима: «1. мајка или отац само се привидно слажу са религиозним убеђењем оног другог брачног партнера, као и са начином религиозног васпитања детета; 2. религиозни родитељи упорно настоје да им и деца буду религиозна и ово настојање чешће спроводе речима него примерима и 3. у питању је млака, традиционална религиозност православних родитеља која има још само бледи одсјај некадашњег традиционалног утицаја на данашњу, и у позитивном и у негативном смислу, слободоумну младеж».
Чини нам се да је најосетљивија и по негативним последицама најдалекосежнија ова друга ситуација, када се због ригидног и репресивног става родитеља код деце и младих ствара одбојност према вери: такви родитељи приморавају децу да редовно одлазе на богослужења зато што је то ред, дужност, обавеза, а не радосно и облагодаћујуће искуство, намећу им круто држање постова, ограничавају их у погледу избора лектире, начина провођења слободног времена, дружења итд., тако да у бунту против таквог формално-дисциплинарног односа према вери и њеном свакодневном практиковању млад човек бира атеизам или агностицизам. Разуме се, истинско хришћанско васпитање у породици не може се поистоветити са оваквим односом; оно подразумева одрастање у топлини, љубави, под благодатним окриљем Цркве, са постепеним откривањем и дубоким проживљавањем свих њених вредности, са изграђивањем свесног односа према њима. Дакле, овде је посреди погрешно схватање хришћанског максимализма, замка у коју, нажалост, упадају и многи млади родитељи-неофити који сами немају искуство одрастања у хришћанском окружењу, али који у жељи да својој деци створе «идеалне» услове и атмосферу апсолутне хришћанске благочестивости својим преревновањем изазивају контра-ефекат (уосталом, дете не само што осећа притисак од наметања строгог система вредности, него и јасно запажа разлике између себе и других вршњака и осећа да је «обележено», «жигосано», у нечему и ускраћено).
У трећем случају код равнодушних или атеистички настројених родитеља јављају се млади људи који траже да буду крштени, који одлазе у цркву, исповедају се и причешћују, читају хришћанске књиге итд. Овакво «преобраћање», упозорава академик Јеротић, не тако ретко може бити резултат неуротичног отпора према родитељима, тако да «једино брижљиво праћење младог преобраћеника и његовог понашања у односу на веру у току више година може и мора да буде вредно мерило у коначном вредновању да ли је реч о правом или лажном (што би значило неуротичном) окретању младих преобраћеника православној хришћанској вери». Додаћемо да је могућ и синкретизам мотива приступања Цркви, њихова нерашчлањеност, неиздиференцираност (рецимо, млад човек који прихвата одређене националне или идеолошке вредности почиње да одлази и у Цркву јер је схвата као пратећи елемент тих вредности).
Став родитеља према младима који се опредељују да крену путем манастирског искушеништва углавном је негативан, донекле са изузетком прве групе у размотреној класификацији. Реакција родитеља по правилу се креће од беса и строге забране, неретко праћене егзистенцијалним условљавањима (избацивање из стана, лишавање наследства, судско одрицање) до плачног преклињања, резигнације и равнодушности. А да ли се мора реаговати баш тако? Родитељ чије дете изрази жељу да живи у манастиру пре свега треба да трезвено сагледа положај у коме ће се оно наћи: само ступање у манастир, наиме, још не значи давање неповратних, доживотних монашких завета, него стицање статуса искушеника. Искушеништво је и намењено самопреиспитивању, одмеравању својих снага у живљењу које се ни по чему не разликује од монашког, како би полагање озбиљних завета било до краја осмишљено, искуствено спознато, а не да се на овај корак неко одлучи у наступу егзалтираности. Према Правилима за унутрашњи и спољашњи манастирски живот, издатим од Светог архијерејског синода СПЦ, предвиђено је да искушеништво траје обично три године, управо како би се дало довољно времена за адаптацију на манастирски живот; с друге стране, искушеник нема обавезу да у манастиру проведе све ово време, тако да у случају одлуке да се врати у свет може изаћи и раније (обично се то дешава у другој години боравка у монашкој средини). Родитељи, осим тога, при одмеравању своје реакције треба да рачунају и са уоченом законитошћу да «што је њихов став према предлогу, или већ и готовој одлуци њихове деце да се приклоне хришћанском животу оштрији и непоколебљивији, то је и одговор њихових младих упорнији и тврђи» (В. Јеротић).
Најприродније је, дакле, показати толерантан став према адолесценту и пустити га да трага за властитим призвањем. Уколико, живећи у манастиру, он дође до спознаје да, из било којих разлога, не би могао у монашком послушању, нестицању, целомудрију (девичности) проживети читав живот, његов боравак у монашкој средини треба прихватити (и од стране родитеља и околине, и од њега самог) са оне најпозитивније стране: као један благодатан период служења Цркви, надахњивања молитвом, као ново, драгоцено искуство најдубљег суочавања са собом и другима, обогаћивања новим спознајама које на другом месту млад човек тешко да би стекао, а које ће му у црквеном животу увек користити (усвајање црквеног појања, богослужбеног језика, типика, овладавање неким специфично монашким рукодељима, нпр. прављењем бројаница, иконописањем и др.). Уколико је са борављењем у манастиру његова одлука да се посвети монашком животу све чвршћа, уколико он осећа неодољиво унутарње призвање, родитељи би требало да овај став прихвате као и сваки други животни избор. Како је, међутим, реакција родитеља најчешће изразито негативна, у души младог човека ствара се неминован, свестан или несвестан, конфликт. Кога послушати – родитеље или унутарњи глас?
У светоотачким делима предност се, без икаквих ограда, даје личном избору, који, наравно, подразумева и личну одговорност. Taкo, Свети Јован Лествичник у разматрању 3. степенице аскетског узрастања – туђиновања, које поима као «неповратно напуштање свега у нашем завичају што се супротставља нашој тежњи да достигнемо идеал побожности», учи: «Боље је нанети бол родитељима, него Господу: Он нас је створио и спасао, а родитељи су своју вољену децу често упропашћивали и предавали их на вечне муке . Ми се од наших ближњих не одвајамо из мржње (сачувај Боже!), него да бисмо избегли штету коју бисмо с њима могли претрпети. Као у свему што је добро, тако и у овоме, учитељ нам је Христос. Видимо да и Он често оставља своје родитеље по телу; и када је од неких чуо: Мати твоја и браћа твоја траже Те, добри наш Господ и учитељ одмах показа бестрасну мржњу на њих, рекавши: Мати моја и браћа моја су они који творе вољу Оца мојега који је на небесима (Мт. 12, 46-50). Чежња за Богом гаси чежњу према родитељима. Онај ко тврди да има једно и друго – налази се у заблуди. Речено је: Нико не може служити два господара, и тако даље (Мт. 6, 24). Не дођох, каже Господ, да донесем на земљу мир, тј. мир између родитеља и синова и браће који хиће да ми служе, него борбу и мач (Мт. 10, 34), да одвоји богољубиве од оних који воле свет, телесне од духовних, славољубиве од смиреноумних. Јер Господ се радује када до сукоба и раздвајања долази због љубави према Њему».
Није чудно то што се у агиографској литератури, приликом сликања портрета оних угодника Божијих који су се на пут монашког подвига одлучили у младости, по правилу наводе речи из Јеванђеља по Матеју које су ушле и у састав чина монашења у малу схиму: «Који љуби оца или матер већма него мене, није мене достојан; и који љуби сина или кћер већма него мене, није мене достојан. И који не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан» (Мт. 10, 37-38), као и следеће: «И сваки који је оставио кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или дјецу, или земљу, имена мога ради, примиће сто пута онолико и наследиће живот вечни» (Мт. 19, 29). Ове речи представљају драгоцене оријентире у трагању младог човека, привученог аскетским идеалом, за властитим идентитетом и подршку у неминовном отпору родитељима који га спречавају у томе; агиографска литература такође нам пружа психолошки уверљива сведочанства о унутарњим превирањима и конфликтима са околином до којих долази када се у адолесцентском добу одлучи на један тако радикалан корак као што је одрицање од света (такви су, примера ради, ликови Преподобног Теодосија Печерског, Светог Саве Српског и др.).
Занимљиво је да неки наши искусни и осведочени православни духовници (рецимо, старац Тадеј Витовнички) сматрају да, уколико је жеља за одласком у манастир повод за дубоке и озбиљне конфликте са родитељима, млад човек треба да ипак привремено одступи од своје намере и сачека да одлука за монаштвом сазри и у њему самом, и, можда, у његовим родитељима. Академик Владета Јеротић са психолошког и психотерапеутског становишта налази оправдање за овакав приступ, с обзиром на чињеницу да се «осећање кривице са којим млад човек долази у манастир против одобрења родитеља не може лако занемарити, савладати или сублимисати, док оно може постати трајна препрека за нормалан развој искушеничког и монашког живота». С друге стране, познати су нам примери младих људи који су зрело и трезвено превазишли кризу у односима са родитељима, тако да као монаси одржавају контакте са њима и помажу им по мери својих могућности, а многи од њих својом одлуком утицали су и на духовно буђење родитеља, на њихово приклањање хришћанским вредностима и одобравање избора на који су им се деца одважила (не заборавимо, уз то, да веома често значајну улогу у постизању разумевања између родитеља и деце играју духовници манастира и надлежни архијереји).
Уцрквењавање младих људи у случајевима повишене амбициозности, жеље за «доказивањем» на новооткривеном подручју духовног живота, може бити праћено извесним типичним неофитским грешкама које захтевају благовремено уочавање од стране духовника и њихово искорењивање. Свештеник Артемије Владимиров уочава више таквих озбиљних дефеката код новообраћених младих људи у односу према ближњима и у односу према себи: губљење дистанце према духовнику, потпуно препуштање свих својих дилема њему, а затим губитак духовне слободе и самосталности у доношењу животних одлука, што касније има за последицу претерану критичност према свима, нарочито према духовном оцу, која наступа као реакција на његово претходно обоготворавање; наметљива склоност ка «просвећивању» целокупне околине, жигосању својих дојучерашњих пријатеља и чак најближих сродника као «безбожника» и раскидању веза са њима, уместо једног одмереног става који карактерише чување свог хришћанског достојанства уз одсуство жеље да се властите вредности намећу било коме, односно да се ограничи или угуши било чија слобода; препуштање пасивности која се оправдава уздањем у свемогућство Божије, занемаривање својих способности и таланата под изговором тежње за постизањем духовне једноставности и природности, избегавање напора везаних за школовање, културно уздизање, професионално афирмисање итд., чиме се доспева до «толстојевског упростачења и огрубелости, губљења живих слојева душе». Ове грешке и нездраве појаве у духовном животу новообраћених младих људи велики су изазови и за духовнике, и за саме адолесценте и њихову околину.
Видели смо да Црква представља велики изазов за адолесценте, али и адолесценти су изазов за Цркву, у првом реду за њене пастире, који су призвани да младима помажу и речју трезвеног савета, и молитвама, и видљивим ангажовањем свих таланата њихових бића у служењу Господу у Цркви Његовој. «Најгоре што се нама као пастирима може десити и што се, нажалост, дешава јесте да услед обузетости земаљским бригама и човекоугодничког пријатељевања са малим и великим моћницима овога света, услед сопственог немара, замора или најобичније зависти, по тако стеченој духовној непроницљивости, нечињењем или чак отовреним спречавањем спутавамо своју паству у делу служења Богу у Цркви и «гасимо јој духа», саблажњавајући је и жалостећи Духа Светога у њој», пише свештеник Артемије Владимиров. Духовно руковођење младим људима претпоставља посебну одговорност и посебан дар, и зато се оно не може поверити сваком свештенику или свештеномонаху, него само онима са, с једне стране, довољним и животним и духовничким искуством, и с друге, са израженом склоношћу за рад са овом узрасном групом и са одговарајућим сензибилитетом.
Поједини савремени квазидуховници, немајући духовног расуђивања, товаре на људе који тек прилазе Цркви бремена тешка за ношење (Лк. 11, 46), користећи у својој пастирској делатности стереотипе погубне за духовни живот.
Како да млад човек изгради здрав однос према духовнику, како да уопште нађе духовника коме ће се поверити?
Истински духовник се, пре свега захваљујући властитој високој духовности, пажљиво поставља према сваком конкретном човеку. Захваљујући своме искуству и благодатном дару, он раскрива лик Божији у човеку средствима адекватним њиховом духовном настројењу и узрасту. Међутим, поједини савремени квазидуховници, немајући духовног расуђивања, товаре на људе који тек прилазе Цркви бремена тешка за ношење (Лк. 11, 46), користећи у својој пастирској делатности стереотипе погубне за духовни живот, без основа примењујући на младе људе, духовно недовољно јаке, форме духовног руковођења умесне једино у монашком животу. По правилу, као неизоставни и једини услов спасења такви квазидуховници прокламују апсолутно потчињавање себи оних који прибегавају њиховом руковођењу, претварајући их у својеврсне роботе, који без благослова свог «старца» нису кадри учинити ниједно дело, ма колико незнатно оно било. Овако се човек лишава оне благодатне слободе воље коју му је Бог даривао. Како би потврдили истинитост својих гледишта, они се позивају на списе Светих Отаца, профанишући њихово велико дело и изопачавајући сам појам духовног руковођења. Ово је крупан проблем унутар Цркве и велика саблазан за младе; отуда је, примера ради, Свети синод Руске православне цркве нашао за сходно да на појаве извитоперавања и злоупотребе духовног руковођења реагује посебним документом од 29. децембра 1998.
Не мање младе људе од Цркве удаљава и формални однос свештенослужитеља према њиховим пастирским обавезама. Формални, хладни, или чак «комерцијални» приступ свештеника према људима који долазе у храм, нарочито младићима и девојкама, за дуго време, ако не и заувек, многе удаљава од Цркве, рађа презир према «учмалом» или «незаситом» свештенству. За задобијање поверења младих од изузетне је важности да свештеници врше Свете Тајне и обреде - пре свега тајне крштења и исповести - са трепетом и дужном озбиљношћу. У раду са младима овде је увек неопходно емоционално учешће свештеника, неопходне су катихезација - припрема за савршавање Свете Тајне - и проповед, како би се успоставио контакт са срцем младог бића које се открива за правду Божију и иде ка њој.
Оно што је, без сумње, најдрагоценије за уцрквењавање младих људи јесте њихово укључивање у литургијски живот. Православна Црква је Црква свете евхаристијске заједнице. Она се цела актуализује, открива и остварује у Евхаристији. Целокупан свакидашњи живот хришћанина треба да израста из Литургије и да се проверава духом и истином Литургије, тј. треба да буде заснован на саможртвеној љубави. И млад човек, дакле, не може живети једним животом у Цркви а другим животом ван Цркве: све области његовог живота и све његове активности треба да исходе из свете Литургије и да се проверавају светом Литургијом, тиме колико «сами себе и један другог и сав живот свој предајемо Христу Богу», колико у нама живи Христос Чију вечну и несаздану енергију, благодат, Дух Божији, реално примамо у светом причешћу. Суштина литургијског васпитања је стицање свести о томе да је «стећи и имати Духа Светога могуће кроз све ствари и све послове и дела човекова, јер је човек дело Божије и живи у свету који је, и поред зла у њему, ипак Божији свет и Бог је у њему присутан» (еп. Атанасије Јевтић). Уколико млад човек искуствено спозна да је смисао нашег живљења и делања управо стицање Духа Светога (Св. Серафим Саровски) и у њему – стицање несебичне и чисте љубави према Творцу, твари и свакоме човеку као нашем вечном брату и сабрату у Христу, православно васпитање и уцрквењење постићи ће свој циљ.
Литература:
Афанасјев, Николај, Трпеза Господња. Цетиње, 2001.
Афанасјев, Николај, Служење мирјана (лаика) у Цркви. Вршац, 2001.
Вукашиновић, Владимир, Литургијска обнова у ХХ веку. Београд – Нови Сад – Вршац, 2001.
Владимиров, Артемије, О духовним саблазнима новообраћених хришћана. – Светигора, 2001, бр. 100, стр. 41-43.
Гармаев, Анатолий, Обрести себя. Волгоград, 2000.
Гармаев, Анатолий, Психопатический круг в семье. Волгоград 2002.
Горичева, Татјана, На путу боготражитеља. Химелстир, 1988.
Зјењковски, Василиј, Проблеми васпитања у светлу хришћанске антропологије. Београд, 2002.
Јеротић, Владета, Повратак Оцима. Београд, 2000.
Јевтић, Атанасије, Литургија и васпитање (евхаристијски приступ хришћанском васпитању). У: Афанасјев, Николај, Трпеза Господња. Цетиње, 2001, стр. 238-250.
Керн, Кипријан, Пастирско богословље. Врњачка Бања, 1997.
Koнчаревић, Ксенија, Ка интегралној личности: православна педагогија у школи. – [У књ.:] Протојереј Р. Поповић (прир.), Пустите их и не браните им. Зборник радова о веронауци. Београд, 2001, стр.33-50.
Колумзин, Софија, Наша Црква и наша деца. Београд, 1996.
О духовничестве (сборник). Москва, 2000.
Радовић, Амфилохије, Основи православног васпитања. Врњачка Бања, 1993.
Сурова, Л. В., Православная школа сегодня. Владимир, 1996.
Теофан Затворник, Пут ка спасењу. Цетиње, 2001.
Преузето са сајта Саборне цркве у Београду
