1. Живот и дела
Живот Златоуста био је тежак и буран. То је живот подвижника и мученика. Међутим, Златоуст се није подвизавао у својој келији, нити пак у пустињи, него усред животне таштине, усред света, на епископском престолу, на катедри проповедника. Био је и мученик, али не до крви. Нису га прогонили туђини, него лажна браћа – живот је окончао у оковима, у изгнанству, изопштен, прогоњен од хрушћана у име Христа и Евангелија које је он благовестио као откривење и као закон живота.
Златоуст је био пре свега благовесник, проповедник Евангелија. Уједно, увек је био врло савремен и катуелан учитељ. Најдубљи смисао његовог учитељства може се схватити само у живом историјском контексту. Био је то евангелски суд над савременошћу, над тобожном црквеношћу живота у којој су, по сведочењу Златоуста, многи налазили привремено спокојство у хришћанском друштву IV века. У томе лежи и објаснење оштрине и суровости са којом је подучавао овај васеленски проповедник љубави.
Њему самом чинило се да сведочи и да проповеда пред мртвима. Неправда и нељубавност хришћанског света њему су се откриле у катастрофичном и скоро апокалиптичним цртама... „Угасили смо ревност, и тело Христово постало је мртво... “ И лаки јарам љубави за нељубећи свет постао је неподносив. Тиме се и објашњава тужна судбина Златоуста, прогнанога правде ради... „Због тога ће вас свет омрзнути.“
2. Свети Јован је био родом из Антиохије, и по свом духовном склопу и по свом верском погледу на свет био је типичан Антиохијац. Година његовог рођења није тачно позната, приближно то су четрдесете године IV века, између 344. и 354. године.
Потицао је из богате и познате хришћанске породице. Рођењем и васпитањем припадао је хеленистичним културним круговима малоазијског друштва. Одатле и његова висока лична култура и аристократско благородство његовог лика, као и његово светско опхођење. Од културе Златоусти се није одрекао ни одна када се одрекао света и свега светског. О њему се може говорити као о правом Хелену. Добио је блиставо и широко образовање. Учио је код знаменитог Ливанија.
Златоуст није био мислилац и философ. У категоријама античког света о њему можемо говорити као о оратору или ретору. Антички ретор је – учитељ, моралист, проповедник. Такав учитељбио је и Златоуст. Хеленизам Златоуста огледа се пре свега у његовом језику и стилу. Као беседника и стилисту можемо га упоредити са демостеном, па чак и са Ксенофонтом и Платоном – у стилу Златоуста поново су оживели снага и блесак класичне Атине. И његови савременици у њему су видели Атињанина. Не може се рећи да је његов хеленизам био нешто спољашње и формално – то није само форма него и стил... Истина, Златоуст се по свему судећи није узбуђивао философском проблематиком хеленизма и никада у себи није помирио Хелена и Хришћанина. Али то је општа карактеристика антиохијског културног типа, „историјске“ културе Мале Азије – то је била више „филолошка“ него „философска култура... У сваком случају, Златоуст је заувек остао Хелен...
То се осећа већ у његовом морализму. Морализам је био нека врста природне истине античког света. Тиме се објашњава и оправдава преображавајућа рецепција стоицизма у хришћанској етици – то је било уздизање природне истине до благодатних висина. И код Златоуста су веома изражене црте тако преображеног стоицизма. Он је увек учио о моралној мудрости, о моралној племенитости. Увек је размишљао у категоријама моралне оцене свега. Међутим, испуњење природне истине видео је само у откривеном евангелском идеалу.
Није тачно да Златоуст није био мистик. „Морализам“ не искључује „мистицизам“. И мистицизам Златоуста имао је пре свега морални смисао. То је – мистика савести, мистика добра, мистика доброделанија и врлине... Много мање код њега су изражени естетски мотиви. Лепо је за њега било више етичка него естетска категорија. Он је лепоту видео пре свега у делативном добру. За њега је Евангелије књига о лепоти добра јављеног у лику Богочовека. Тиме је и одређена његова животна тема...
Морални карактер Златоуста формирао се доста рано, већ у младости. Пример мајке као и њене поуке били су утврђени и појачани поукама свештених наставника: Мелетија Антиохијског, Диодора, аскете Картерија... Световно звање није задовољило Златоуста. И пре но што је оставио свет, још у родитељском дому он се предаје аскетским подвизима. Одмах након мајчине смрти, 374. или 375. године свети Јован је добио прилику да се повуче у манастир недалеко од Антиохије где је провео четири године, а потом још две године у пустињи.За Златоуста је то била привремена провера. У свет се вратио да би се у њему подвизавао.
Аскетизам је за њега био више духовно устројство него нека одређена спољашња форма и начин живота. Аскетизам је за њега означавао пре свега одрицање, односно унутарњу слободу и независност од света, спољених околности и услова живота. У том смислу он је остао аскета читавог живота. Златоусти се у свет вратио као поповедник аскетизма. Али не зато да би позивао на спољни одлазак из света, из градова – тај одлазак је за њега био само привремена мера...
„Често сам се молио“ – говорио је Златоусти тих година – „да престане потреба за манастирима и да и у градовима наступи такав поредак да нико никада не би осетио потребу да оде у пустињу... “
Он се трудио да и живот градова организује на евангелским начелима, у духу „најузвишеније философије“ – због тога је и постао пастир и проповедник.
3. Светог Јована за ђакона је рукоположио Мелетије Антиохијски 381. године, а за презвитера – Мелентијев прејемник Флавијан 386. године. О свом новом призвању Златоуст је говорио у познатим књигама О свештенству (заправо о епископском служењу) – тешко је рећи када их је писао, сигурно не много после рукоположења за презвитера.
Полазио је од идеја светог григорија Богослова. Златоуст је истицао два основна мотива. Прво, говорио је о узвишености свештеничког звања, као призвању на чинодејствовање. „Свештеничко служење збива се на земљи, али му је место међу силама небеским... “ Јер свештенство је установио сам Утешитељ. Зар можемо остати на земљи када /у Литургији/ поново видимо Господа принесеног и мртвог и као запечаћени Његовом крвљу. А свештеник стоји пред часном трпезом... Престо свештеника постављен је на небесима. Њему је дата небеска власт над кључевима која није дата ни ангелима...
Друго, у свештенику Златоуст види пре свега учитеља, наставника, проповедника, пастира душа. Он највише говори о учитељском служењу свештенства. У том смислу свештеника ставља изнад монаха – у пастирском служењу има више љубави нега у манастирској осами, пастирско служење је служење делатне љубави, служење ближњима...
„То је управо и изопачило сву васелену јер ми мислимо да је тобоже само монасима потребна већа строгост живота, а остали могу да живе безбрижно“, примећује Златоуст.
Сам Златоуст као пастир и презвитербио је пре свега проповедник. Тешко је набројати све теме којих се дотицао. Међу антиохијским проповедима нарочито треба истаћи знамените беседе О статуама, а онда и дуги низ егзегетских беседа – на Матеја и на Јована, на Посланицу Коринћанима, Галатима, Титу, можда Ефесцима и Римљанима, по свој прилици и на Постање. У то време падају и говори против јевреја, против аномеја... Златоуст никад не говори на апстрактне теме. Његове беседе су увек животне и живе, он увек говори о живим људима. По његовим беседама као да можемо видети његове слушаоце, па и самога проповедника. Свој говор он увек води ка вољевитим закључцима, ка практичним позивима – изнад свега учи љубави. Упоредо са тим он увек захтева целовитост, позива на одговорност. Златоуст је говорио као онај који има власт, али је то увек била власт вере и убеђености. Сам је говорио да је то преображавајућа власт, сила Духа. Али то је пре свега била власт љубави. Њега је љубав повезивала са његовом паством.
4. Године 398. Златоуст је позван на епископску катедру у Константинопољу. Позван је управо као признати пастир и учитељ. Била је то воља и клира, и црквеног народа, и двора. Златоуст је у Константинопољу наставио да проповеда. Созомен каже да је Златоуст имао обичај да седи међу народом, на амвону чтеца – а слушаоци су се тискали око њега. То су биле више беседе него говори...
Из тог времена потичу његова тумачења дела апостолских, Паслама и већине Посланица апостола Павла. Многе његове беседе биле су стенографски записане – управо то је сачувало сву живост усмене речи. Задатак моралног превспитавања друштва и народа Златоусту се чинио најпречим. Он сам имао је утисак да проповеда људима за које је хришћанство постало ствар моде. „Међу толиким хиљадама“ – говорио је он – „не може се наћи више стотина њих који се спасавају, па и у тај број сумњам... “ Збуњивала га је многобројност хришћана – „тим више хране за огањ... “ Са горчином је говорио о насталом благостању: „безбедност је највеће гоњење побожности, нешто горе од сваког гоњења. Нико не схвата, не осећа опасност – безбедност рађа безбрижност, слаби и успављује душе, а ђаво убија успаване“. Глас проповедника постаје суровији у разобличавању, он око себе види једино сено које је добро само за огањ... Морална посрнулост је узнемиравала Златоуста – не само разврат, него више од свега – прећутно одустајање од виших захтева и идеала... И то не само међу обичним верницима, него и у клиру...
Златоусти се није борио само речју која разобличава, него и делом – делима љубави... „Нико не би остао многобожац уколико бисмо ми стварно били хришћани“, говорио је он... Бавио се добротворним пословима, оснивао болнице и прихватилишта. Старао се да све снаге привуче на стваралачки рад, од свих је захтевао подвиг. То је изазвало противљење и незадовољство – не само у Константинопољу него и у другим епархијама. Не једном испољила се мржња према светом Јовану. Сукоб са царицом Евдоксијом био је само последњи повод за провалу гнева. Златоуст је свуда имао непријатеља. Најпре међу клиром, а посебно међу монасима луталицама. Затим на двору и међу богатима.
Исувише је компликовано приказивање мрачне историје свргавања и осуде Златоуста – на срамном сабору „под Храстом“. Међу епископима нашли су се издајници на челу са Теофилом Александријским. А међу осталима активно су непријатељски иступали они које је Златоуст увредио: Акакије Веријски, Северијан Гавалски и Антиох Птолемаидски. Против Златоуста је било много оптужби – између осталог и сумњичење за оригенизам. Златоуст је био збачен, а цар је потврдио пресуду.
Прогонство Златоуста није дуго трајало. Убрзо се вратио и народ га је дочекао ликовањем. Међутим, мржња на њега није утихла. Против Златоуста истакнута је као оптужба сама чињеница да се вратио без укидања саборске пресуде. А за то, према IV правилу Антиохијског сабора, следује лишавање права, чак и ако је пресуда била неправедна. Златоуст није признавао сабор који га је осудио, није признавао ни антиохијско правило (у томе није био једини), међутим, захтевао је сабор ради оправдања. Епископи су опет осудили Златоуста. Он је пак наставио своје сужење. Међутим, узнемиреност је расла. И у јуну 404. године Златоуст је по други пут прогнан и послан најпре у Кукуз у Малој Јерменији, а затим у Питиунт. Није поднео тешкоће путовања и умро је на путу 14. септембра 407. године.
Убрзо се показала сва неправда осуде Златоуста. Године 417. константинопољски епископ Атик вратио је његово име у диптихе, позивајући се на глас народа. Кирило Александријски је оштро протествовао: „Ако је Јован у епископату, зашто Јуда није међу апостолима. А ако има места за Јуду, где је онда Матија... “
Године 419. попустили су и у Александрији. А 438. посмртни остаци Златоуста били су пренети у Константинопољ и сахрањени у храму Светих Апостола. Осуда сабора „под Храстом“ била је стављена ван снаге општим сведочењем Церкве.
5. Књижевно наслеђе Златоуста је огромно. Није лако одредити његов тачан обим. Временом, име Златоуста је постало тако славно да су њему приписивали и туђе беседе и говоре. Могу се издвојити списи који уопште нису спорни, други му изгледа не припадају, а многи остају под знаком питања, посебно у случајевима када није могуће установити име другог аутора. Већи део списа Златоуста представљају беседе или говори, омилије. Остале беседе имају најразноврснији садржај. Нарочито треба споменути говоре поводом празника и спомена светаца. Све су то изговорене беседе. Други низ списа Златоуста чине поуке назначене за штиво. Нарочито треба поменути дела аскетске теме и књиге о свештенству, које потичу из раног периода. Осим тога сачувано је 240 писама, сва из времена другог изгнанства. Она су веома важна као материјал за карактерисање свете личности Златоуста.
Вепма је сложено питање о литургији Златоуста. У најстаријем попису, у Барбериновом Евхологију (VIII век) нема његовог имена, мада се литургија Златоуста помиње већ у VI веку. Није лако издвојити шта заправо може бити приписано Златоусту у каснијем чину који је у вези са његовим именом. У том смислу веома је поучно поређење историјских чињеница из његових беседа, посебно оних раних, али и то не решава проблем.У сваком случају не подлеже сумњи његова брига око сређивања богослужења, посебно евхаристијског.
Утицај Златоуста био је огроман. Веома брзо он је постао „васеленски учитељ и светитељ“ – више делима него именом. Од VI века га називају Златоустим, а у VIII веку то је свуда прихваћено. Посебно у егзегетици он је заувек остао ауторитет и пример за углед. Управо за њим су кренули готово сви потоњи византијски тумачи, нарочито теофилакт Охридски. Историја књижевног утицаја Златоуста једно је од најблиставијих поглавља у историји хришћанске књижевности и отачког предања.
2. Златоуст као учитељ
1. Златоуст је био дар ечи, дар живе и моћне речи. Имао је темперамент оратора – у томе лежи одгонетка његове подчињујуће моћи. Он је волео да проповеда -
„ја сам убедио душу своју да врши службу проповедника и да испуњава заповести све док будем дисао и док Богу буде угодно да продужава овај мој живот – па слушао ме неко или не.“
Пастирско служење Златоуст је схватао пре свега као учитељско служење, као служење речју. Пастирство је власт, али власт речи и убеђења – у томе је коренита разлика између духовне и световне власти. „Цар приморава, свештеник убеђује. Један делује наредбом, други саветом... “ Пастир се мора обраћати човековој слободи и вољи – „заповеђено нам је да спасавамо људе речју, кротошћу и убеђивањем“, говорио је Златоуст. Јер, сав смисао хришћанског живота за Златоуста био је у томе да је то – живот у слободи, дакле у подвизима и делима. Он је непрестано говорио о слободи и човековој самоинцијативи. Управо у слободи видео је „племство“ човека – лик Божији који му је дат.
Морална област по њему је, пре свега, област воље и хтења. У том смислу Златоуст је био доследан волунтариста. У покретима воље видео је како почетак и основу греха, тако и почетак и пут врлине. По његовом мишљењу Христос „није дошао да разруши природу, него да исправи хтење“. Свако дејство Божије благодати у човеку се врши тако „да не окрњи наше самовластије“. Другим речима, сам Бог делује убеђивањем а не принудом. „Он упозорава, саветује, одвраћа од злих подухвата, али не приморава. И пастир треба да подржава тај Божански пример... “
Златоуст је по душевном устројству био максималиста, по темпераменту строг и одлучан. Међутим, увек је био против сваке принуде и присиле, чак и у борби против јеретика. У стварима вере и морала Златоуст је био против употребе спољних и световних мера.
„Хришћанима се изричито забрањује да силом поправљају оне који су пали у грех“ – говори он – „наша борба не треба да од живих начини мртве, него од мртвих живе, јер је испуњена кротошћу и понизношћу... Ја не гоним делом, него речју, не прогоним јеретике, него јерес... Навикао сам да трпим мучење а не да мучим, да будем гоњен а не да гоним. Тако је и Христос победио распет, а не распињући друге – не ударајући, него примајући ударце... “
И више од тога, Златоуст се уздржавао од брзоплете осуде неистомишљенике – у том смислу је постала чувеном његова беседа О проклетсву и анатеми... Снагу хришћанства видео је не у сили, него у кротости и трпљењу – свако треба да буде суров према себи самом, а не према другима...
2. Златоуст је пре свега био проповедник благонаравија (= морала). Међутим, не би било сасвим тачно истицати само то и говорити да је он био учитељ морала, а не и вере. И то не само зато што се он често, нарочито у раним годинама у Антиохији, непосредно дотицао догматских тема. Него изнад свега зато што је свој наравни (= морални) идеал изводио из догматских претпоставки. То се посебно снажно осећа у његовим егзегетским беседама, нарочито у тумачењима Посланица апостола Павла. Златоуст је имао своје омиљене догматске теме којима се стално враћао. Прво, учење о церкви код њега је нераскидиво везано са учењем о искупљењу као првосвештеничкој жртви Христа који се преко Крста винуо на небеса – одавде изводи учење о церкви као новом битију а не само новом животу. И друго, учење о Евхаристији као о тајинству и жртви – па га с правом називају „учитељем Евхаристије“...
Златоуст није имао заокружен богословски систем. Узалудно би било тражити код њега догматске и богословске формулације – нарочито у христологији и теотокологији није се ослободио од непрецизности и једностраности уобичајеног антиохијског богословског језика... Златоуст је био сведок вере – то објашњава због чега је у старини његовом мишљењу придаван тако велики значај, посебно на Западу. Код њега је ослушкиван глас церковног предања... Пред њим су стајали посебни задаци: пре свега се трудио не само да оповргне нетачна мнења, него да оне који себе називају хришћанима убеди да и они схвате да су ситине вере истине живота, заповести живота које се морају остваривати у личном животу. У оно време многи су на то заборављали. Златоуст је захтевао живот према вери и претпостављао је да су његовим слушаоцима истине вере познате. Ићи даље од тога било би преурањено, уколико срца још нису спремна и изданци вере још нису пустили корена у душама. Свакако, тачно је да код самог Златоуста није било дара за спекулативну теологију. Ипак, он уопште није био адогматски моралист. У свом богословском вероисповедању он је првенствено полазио од апостола Павла – а то је била проповед о Христу и спасењу – не проповед морала.
И сам „евангелизам“ Златоуста имао је догматски смисао – читав живот, по њему, повезан је са ликом Христа, не само као пророка, него пре свега, као првосвештеника и Агнеца. Са тим у вези стоји и целокупна светотајинска мистика Златоуста. По њему, само чистота живота сведочи о чистоти вере, па и више од тога – само се кроз чистоту живота постиже чистота вере, а нечисти живот рађа неисправна учења. Јер, вера се испуњава и остварује само у љубави – без љубави права вера једноставно је немогућа – није могућа ни вера, ни сагледање, ни познање тајни... Без љубави спекулативна теологија само је безизлазни лавиринт. Златоуст је пред собом гледао немирна и усправна срца. Хтео је да их придобије за љубав и духовни живот. Са тим у вези је и извесни индивидуализам Златоуста. Он је слабо осећао реалност светског друштва и заједништва – пред њим су увек појединачни људи. Они се сједињују једино у церкви. У том индивидуализму је корен утанчане осетљивости Златоуста. Он се никад не спушта до општих места. Увек је конкретан, јасан, учи на примерима и те примере везује за појединачне случајеве.
Код њега је најмање условних реторских схема и у томе превазилази чак и Григорија богослова. Никада није заборављао да је пастир душа ане оратор, и да је његов задатак не у томе да до краја открије и развије ову или ону тему, него да потакне живо срце, да приволи вољу и разум. Тиме се нарушава логичка и формална структура његових говора. Али они су тиме добијали унутарњу целовитост. То је својеврстан дијалог са ћутљивим сабеседником о којем проповедник покаткад саопштава понешто. Али никада то није био монолог без аудиторијума.
3. Чини се да је Златоуст најчешће говорио о богатству и сиромаштву. Повод за то давао му је сам живот – живот великих и бучних градова... Треба истаћи да су за њега то морални проблеми, социјалне теме код њега имају пре свега морални смисао. Он је говорио о праведном понашању хришћана... Са моралне тачке гледишта он и суди о животу који га окружује. А око себе види превише неправде, окорелости срца, страдања и јада. И добро схвата колико је то повезано са духом стицања, са друштвеном неједнакошћу. Он жали не само због неплодне раскоши, него и због богатства као саблазни.
Богатство најпре саблазни поседника. Богатство само по себи није вредност; оно је само позоришна маска која скрива прави човеков лик. Уједно, поседник богатства се навикава на удобност, пада у опасну самообману, везује се за привидна добра. Није опасно само неправедно и непоштено стечено богатство, него и свако имање... Међутим, не богатство само по себи, него богатство као изазов за вољу и као повод да се дрхти око трулежног и привидног.
„Љубав према богатствима је неприродна страст“ – говори Златоуст – „жеља за богатством није ни природна ни неопходна, него нешто сувишно... “
Опасно је такво ишчашење воље – јер богатство је опасно бреме...
„Није зато за вас опасно богатство јер дозива разбојника на вас и што сасвим помрачује ваш ум“ – говорио је Златоуст – „него највише зато што вас чини заробљеницима бездушног имања и што вас удаљава од служења Богу... “
Ту се разоткрива противречност: дух стицања нас везује за ствари, а бог нас учи да их презиремо и да их се одричемо.
„Није штетна само брига за стицањем богатства, него и претерано старање око најнужнијих ствари. Христос је указао на потпуну штетност од страсти према богатству, али је своју заповест проширио и даље. Не само да нам заповеда да презиремо богатство, него нам забрањује и да се бринемо око боље хране: нека не брине душа ваша за оно што ће јести... “ У томе се не исцрпљује проблем: „Није довољно презирати богатство“ – говорио је Златоуст – „треба и сиромашне нахранити, и што је још важније – следити за Христом... “
Тако се разоткрива нова противречност: световном патосу стицања, згртања, патосу чувања материјалних добара противставља се евангелска заповест: раздај све сиротима... У тој равни нарочито јасно открива се неправда света, неправда друштвене неједнакости; пред сиромаштвом и јадом свако богатство је неправедно и мртво, сведочи о окорелости срца и о нељубави...
У том смислу Златоуст онда не одобрава ни скупоцено великолепије у храмовима:
„Церква није ту да се у њој топи злато, да се кује сребро“ – говорио је он – она је светкујући сабор ангела. Зато и захтевамо на дар саму душу – јер због душе Бог прима и остале дарове. Није никада било сребрне трпезе, није из златног сасуда Христос давао ученицима да пију Крв Његову. Па и поред тога све је онда било другоцено и будило је страхопоштовање, јер је све било испуњено духом. Хоћеш да поштујеш тело Христово? Не презри када Христа видиш нагог... И која је корист од тога ако Му овде озражаваш поштовање дарујући Га свиленим покровом, а ван храма остављаш да људи трпе од студени и голотиње... Која је корист од тога ако је часна трпеза Христова пуна златних сасуда, а сам Христос се мучи гладан... Правиш златни путир, али у њему не дајеш жеднима студену воду... Христос као странствујући намерник тражи крова над главом, а ти, уместо да га примиш, украшаваш подове, зидове и врхове стубова, стављаш коњима сребрне ланце – а на Христа везаног у тамници нећеш ни да погледаш... “
Златоусту се чинило да је свака стечена ствар отета од онога који нема – јер не може један бити богат а да други због тога не буде сиромашан. „Почетак и корен богатства сигурно се скривају у некаквој неправичности“ – мислио је он. Златоуст, међутим, није сматрао ни да је сиромаштво врлина. Са једне стране, сиромаштво га је привлачило као нужда, као страдање – будући да је међу сиромашнима и Христос. Он нам долази у облику сиромаха, а не као богаташ... Са друге стране, сиромаштво је, ако је добровољно изабрано и Бога ради и са радошћу, пут врлине. Пре свега зато што је онај који нема, слободнији од онога који има – он је мање везан, мање се брине... Њему је живот лакши, лакше му је подвизавати се. Свакако, Златоуст је знао да и сиромаштво може бити тешко бреме – не само спољашње, него и унутарње, и то као извор зависти, злобе и очајања... Зато се он и трудио у борби против сиромаштва. Он је вазда био заокупљен моралном страном проблема. Он уопште није био друштвени реформатор, него искључиво пастир душа. То не значи да није имао друштвени идеал. Његов социјални идеал био је пре свега морални идеал. А то је, пре свега, идеал једнакости. Јер, истинска љубав искључује неједнакост...
Златоуст полази од идеје да својине у строгом смислу речи нема и не може је бити. Јер све припада само Богу, једино Њему, а од њега примамо на дар као на зајам. Све је – Божије – човек као своје може имати једино добро дело... Зато Бог све даје у заједнички посед...
„Ако наша добра припадају заједничком Владару, онда она у једнакој мери јесу власништво и наше сабраће: оно што припада Владару, то припада свима. Зар не видимо такво усројство и у великим домовима... Све царско припада свима: градови, тргови, улице припадају свима, сви се једнако користимо њима. Погледај на дело Божије. Он је створио неке предмете као заједничке свима, да на тај начин постиди род човечански, а то су: ваздух, сунце, вода, земља, небо, море, светлост, звезде – и све је разделио свима подједнако, као међу браћом... И друго, као што су бање, градови, тргови, улице начинио је заједничким. А запази уз то да оно што припада свима не даје ни најмање повода за расправу, него се користи мирно. И ако неко покуша да отме нешто и да га претвори у своју сопственост, онда долази до распри, као да сама природа негодује збога тога што, док нас Бог сакупља одасвуд, ми посебно жустро настојимо да се међусобно разделимо, да се одвојимо једни од других, стварајући приватно власништво, говорећи оне хладне речи: 'оно је твоје а ово је моје'. Тада долази до свађе и огорчења. А тамо где нема ничег сличног, тамо нема ни спорова ни распри. Дакле, нама је више предназначено заједничко него појединачно поседовање ствари, оно је више у сагласности са природом. Зато нико не подноси тужбу око власништва над тргом. Није ли то зато што он припада свима... “
Златоусту се чинило да су чак и животиње боље...
„Код њих је све заједничко – и земља и извори и паше и планине и шуме, и ни једна нема више од друге. А ти, човече, најкроткије биће, постајеш свирепији од звери, ти само у свом дому држиш храну за хиљаде, чак више хиљада сиромашних, док сви имамо заједничку природу и много тога осим природе: заједничко небо, сунце, месец, јато звезда, ваздух, море, ватру, воду, земљу, живот, смрт, младост, старост, болест, здравље, потребу за храном и одевањем. Исто тако су заједничка и духовна добра. Часна трпеза, тело Господа, часна Крв Његова, обећање царства, крстионица новог рођења, очишћење грехова, правда, освећење, искупљење, неизрецива добра... Па није ли безумно да они који имају тако много заједничког међу собом – и природу и благодат и обећање и законе – буду тако пристрасни према богатству, да се у свему не придржавају једнакости него да су свирепији од звери, и то још у часу када унрзо све то морају неизбежно осравити... “
Извор нејднакости Златоусти види у човековој вољи и слободи, у вољи за својином. Од човекове слободне воље зависи као треба располагати датим даровима – и у том располагању је, по Златоусту, суштина проблема. Он никако не захтева свеопште сиромаштво или немаштину, он разобличава раскош и изобиље, дакле само неправичну нејднакост. Он захтева правичност. Бог даје материјална добра, њих се не треба гнушати. Међутим, њих не треба ни отуђивати у корист једних ана штету других. Решење проблема Златоуст је видео у љубави – јер „љубав не тражи своје“ (Прва Коринћанима 13, 5). Чинило му се да је проблем био решен у првобитној Церкви, онако како се о томе говори у Делима апостолским.
„Одрицали су се имања и радовали су се, и велика је била радост, зато што су задобијена добра била већа... Није било хладне речи моје и твоје, зато је за трпезом била радост... Оне сурове речи моје и твоје, које су у васелени доводиле до безбројних ратова биле су изгнане из Свете Церкве, и људи су живели на земљи као ангели на небу: сиромашни нису завидели богатима јер богатих није ни било, нити су богати презирали сиромашне јер сиромашних није било... Тада није било овако као данас. Сада сиромашнима дају они који поседују, а онда није било тако... У свему је постојала једнакост и сва богатства била су на једном месту... “
Карактеристично је да су се управо на овај пример, увек и пре свега, позивали идеолози монашкога општежитија који су савим одбацивали право приватне својине. Златоуст је хтео да овај монашки пример примени и у свету. При том он је имао на уму релативно малу заједницу у Антиохији или Константинопољу. У својим беседама рачунао је на добровољно одрицање од имања и на правичну раподелу да би сви били обезбеђени. Управо је тако тада и била организована церковна имовина – била је заједничка и њу је распоређивао епископ. Делимично је била трошена за потребе храма, од ње је живео клир, али пре свега је то била „имовина сиромашних“.
Међутим, Златоуст је наглашавао да такво заједничарење својине може бити кроисно само у случају када је добровољно, када је последица жртвеног самоодрицања и љубави – па стога оно претпоставља висок степен моралног достојанства и савршенства. Другачије речено: то је највиши, или иделани случај хришћанског милосрђа. Зато Златоуст као минимум тражи штедру милостињу. Милостињу схвата веома широко – постоји материјална милостиња, али постоји и милостиња у виду савета...
„Зар неће то бити велика милостиња“ – пита он – „ако неко душу захваћену унинијем, у крајној опасности, захваћену пламеном страсти, ослободи од те болести... “
За Златоуста је најважније осећање једнодушности, осећање заједништва, заједничке одговорности и бриге. И управо је зато милостињу сматрао неопходним и суштинском моментом хришћанског живота.
„Ако неко не даје милостињу остаће ван свадбене дворане“ – говорио је Златоуст – „и сигурно ће пропасти. Нећеш бити успешан само за подигнуте руке у молитви – не пружај руке своје само ка небу, него и ка рукама сиромашних... “
Тумачећи есхатолошку беседу Спаситеља, Златоуст примећује: „Ни једну другу врлину Он не помиње осим милостиње“ – јер милостиња је од љубави а љубав је средиште и смисао хришћанског живота... У својој проповеди о милосрђу, Златоуст се узноси до истинских мистичких висина:
„Хоћеш ли да видиш жртвеник Милосрднога? Саградио га је не Веселеил и не неко други, него сам Бог. Не од камена него од ствари које су светлије од неба – од разумних душа... Твој жртвеник је саграђен од самих чланова Христових. И тело самога Владике теби служи као жртвеник. Имај страхопоштовања пред њим: на Телу Владике чиниш жртву. Тај жртвеник је страшнији од новог, а не само старог жртвеника. А ти међутим поштујеш овај жртвеник јер он прима тело Христово, а унижаваш овај жртвеник који је само Тело Христово, и не обраћаш пажњу када се он руши. Такав жртвеник можеш видети свуда – и на улицама и на трговима, сваког часа можеш ту /милостињом/ приносити жртву јер се ту и освећује жртва.“
4. Пажњу заслужују и мисли Златоуста о грађанском животу. Он је не једном морао да говори о власти, нарочито у Константинопољу. По његовом схватању, власт је облик поробљавања и претпоставља неједнакост – власт је установио Бог, али као последицу греха. У рају није било власти јер није било неједнакости – човек је био слободан. Огреховљеност чини да је власт неопходна као нека спона друштвеног живота, без власти би започела борба свих против свих...
Међутим, власт имају ти исти грешни људи и зато је власт тако често сурова и неправична. Па ипак, она не постаје незаконита, па се свакој власти треба повиновати. Своје ограничење власт има једино у Церкви – световна власт не простире се преко црквене ограде. Дужност свештеника је да утеше увређене и тужне. „Судије застрашују, свештеници нека дају утеху. Властодршци прете, церква нека бодри“, говорио је Златоуст. „Помоћу једног и другог Бог уређује наше спасење. Он је властодршце наоружао да застрашују дрзнике. Он је и свештенике рукоположио да утеше жалосне... “
Друго, свештенство је позвано да укорева и уразумује властодршце. „Највиша власт свештеника је изнад царске“ – говорио је Златоуст – „зато и цар сагиње главу под руке свештеника, и у Старом Завету свештеници су помазивали цареве... “ Међутим, свештенику је дато само право да говори, није му дозвољено да примењује силу. У очима Златоуста власт постаје неприкосновена, њој судити може само суд церквенога разума и савести. У том смислу нарочито су карактеристичне речи Златоуста из знамените беседе О статуама. Исто тако је карактеристично његово заузимање за Евтропија (= развлашћеног министра). Он сам је тај случај сматрао „наблиставијом победом“ Церкве, „најславнијим трофејом“ – о церковни праг се разбијају мржња и непријатељство, ту се зауставља сила...
Златоуст није имао планова у погледу друштвеног преуређења. Признавао је и прихватао постојећи систем и поредак, он није тежио преуређењу друштва, него преобраћењу људи. Веровао је у победничку снагу духа. Тиме се објашњава његов однос према ропству. Он види сву његову неприродност, али га не негира нити тражи његово укидање. И то не само стога што је такав захтев неостварив – Златоуст је често захтевао неоствариво, његови строги морални захтеви нису зато били остваривији. Видео је много бржи и бољи пут преовладавања неправедног ропства – проповед кротости, пажње и љубави...
Он је напомињао робовласницима да човек има достојанство, да у Христу постоји свеопшта једнакост људи. Робове је позивао на виши облик слободе, на слободу Христа ради, у којој се олакшава свак световна зависност. Ту се поново показује преношење нагласка од световног на духовни живот, својствено за Златоуста. Никакве спољне околности не могу омести живот у Христу и са Христом, и у том животу – вечну радост и блаженство.
3. Златоуст као егзегета
1. Као проповедники као учитељ Златоуст је био пре свега егзегета. Он је увек оштро указивао на Свето Писмо као на основни, довољни и обавезни извор како вероучења, тако и моралног назидања. „Ко је сагласан са Светим Писмом он је хришћанин“ – говорио је он – „а ко није, тај је далеко од истине... “ Он је све позивао да стално и упорно читају библију. „Не очекуј другог учитеља... Имаш реч Божију – нико те неће боље подучити од ње... “ Нарочито би мирјани требало да читају свете књиге.
„Јер монаси су далеко од града и у већој су безбедности. Али ми који живимо у мору грешних жудњи и искушења, нама је потребно божанско лечење да бисмо се исцелили од рана које нас тиште, да бисмо се сачували од будућих рана, да Светим Писмом уништимо огњене стреле сатане... “
У Светом Писму све је поучно и исцелитељско – „у сажетим изрекама Божанског Писма може се наћи велика снага и неизрециво богатство мисли... “ Ревносном читаоцу оно увек открива нове и нове дубине. Чује глас Божији који моћно проговара у свакој човековој души.
„Чак нас и један поглед на Евангелије нагони да се уздржавамо од грехова“ – примећивао је Златоуст – а ако се томе придружи и пазиво читање, онда душа као да ступа у тајанствено светилиште, чисти се, постаје боља, јер са њом кроз Свето Писмо говори Бог...“
Свете књиге су као нека посланица коју је писао Бог из вечности, и упутио је људима. Отуда таква снага која се осећа кад се чита Библија. Када човекољубиви Владика види како смо ми ревносни у настојању да појмимо Његове Божанске слојеве, Он просвећује и озарује наш ум и открива истину души нашој...
Златоуст је био близак дословном схватању богонадахнутости Светога Писма. То је примењивао на целину текста светих књига, било да је реч о набрајању имена, поздрава или датума. У Светом Писму нема ничег излишног и непотребног – ни једне јоте ни једног слога – и често се догађало да додавање чак и једног слова мења смисао, како то показује преименовање Авраама... И у самој човечанској слабости свештених писаца Златоуст види само знак Божанскога снисхођења или прилагођавања. Он се труди да чак и у језичким омашкама или неподударањама откриве Божански смисао. Он сматра да је намерно чак и „неподударањама међу евангелистима“.
„Јер ако би се они у свему слагали до танчина, и у времену и у месту и у самим речима, нико од непријатеља не би поверовао, сви би рекли да су се они међусобно договорили, и да је њихова сагласност неискрена. Међутим, сама чињеница да се у Евангелијима запажају несагласја у неким ситним стварима, одбацује сваку такву сумњу и тријумфално утврђује поверење према онима који су то писали.“
Свештени писци су писали и говорили „у Духу“ – или је њима говорио Дух. Међутим, то наитије Духа Златоуст одлучно разликује од стања опседнутости. Сазнање и ум остају бистри и разумеју поруку. То је пре озарење. У томе је суштинска разлика између профестизма и мантике (= гатања). Стога свештени писци не падају у транс. Златоуст се увек задржава на личности писца, на околностима у којима су написане поједине књиге. Посебно јасно намеће му се лик апостола Павла, и он је у похвалу великом Апостолу незнабожаца оставио седам посебних беседа. Библија је ипак једна, јер све је у њој од Бога. А писци су само перо у рукама Књигописца.
2. У младости Златоуст је студирао не само код Ливанија, него и код Диодора. Упаво у школи Диадора образовао се његов библијски поглед на свет, одредио се његов егзегетски стил. Диодора Тарсијског Златоуст се касније сећао са дубоким поштовањем и признањем – „он је водио апостолски живот у нестицању, молитви и у служењу речи“, „то је језик са којег теку мед и млеко“, громогласна труба и милозвучна лира...
Као егзегета Златоуст није био новатор, настављао је постојећу традицију. – У историји антиохијског богословља много тога остаје нејасно. Међутим, изван сваке сумње је да је Антиохија веома рано постале велики хришћански центар. Можемо да означимо неједнаке беочуге непрекинуте традиције. Најпре се ваља сетити Теофила Антиохијског, не само као писца него и као мислиоца. Касније наилазимо на име презвитера Малхиона који је био на челу хеленске школе – он ће касније бити главни у разобличавању Павла Самосатског. У то време углавном пада и учитељска делатност знаменитог Лукијана, а истовремено са њим предавао је и презвитер Доротеј. Евсевије који је у храму слушао његова тумачења Светог Писма карактерише га као човека ученог, зналца јеврејског језика, човека који чита јеврејске књиге али којем није туђе ни хеленско образовање. Тако је Антиохија још у III веку била жариште библијске науке. Већ тада се овде обликује оригиналност егзегетског стила. За Антиохијце је карактеристична уздржаност, па и непријатељски став према егзегетском алегоризму. У том смислу се јасно истиче лик светог Австатија Антиохијског који је дошао са стране и који се борио против аријанствујућих лукијаниста... Полемика и сучељавање били су главни фактори у настајању тог антиохијског теолошког типа IV века чији је најистакнутији представник био Диодор Тарсијски. Он је био повезан са Лукијаном преко његовог ученика Евсевија Емеског који је студирао у Едеси. Диодор је био ревносни аскета и борац за православље – прво против аријанаца а потом против аполинариста. Писао је веома много и на најразличитије теме. Али пре свега био је егзегета. Из Старога завета тумачио је Петокњижје, Псалме, Књиге о царевима, тешка места из Паралипомена, Приче, проповедника, Песму над песмама и Пророке, а из Новога Завета Евангелија, дела апостолска и Прву посланицу Јована. О свему томе можемо судити само на основу оскудних одломака. Уосталом, сачувало се његово кратко размишљање о сазерцању и иносказанију (= алегорији) у којем он сажето излаже своје основне егзегетске претпоставке. Диодор разликује историју, сагледање и иносказаније (ιστορια, θεωρια, αλληγορια). По његовом мишљењу, у Светом Писму нема алегорија, или, другачије речено, Свето Писмо није прича (= парабола)...
Библијска казивања и изреке увек су релистична и непосредно се односе на оно о чему је реч. Зато и библијско тумачење мора бити „исторично“, мора бити „чисто излагање о ономе што је било“. Напротив, алегорија одваја од директног смисла, „мења подмет“, ту се једно говори а друго подрзумева.
Треба разликовати сагледање (= теорију) од алегорије. Сагледање у самој историји открива виочији смисао, а тиме се не пориче историјски реализам него сеон претпоставља. Управо је тако апостол Павле тумачио места у Библији. Диодор се према томе, пре свега, окреће одбрани библијског реализма насупрот „хеленизму“ који се, по њему, бавио алегоријским тумачењем. Али, он се уједно ограђује од „јудаизма“, од грубе дословности која не сеже даље од речи. Много тога у Библији је речено у хиперболама – где казивање и начин изражавања очигледно надилазе меру времена. То јасно указује на други, изведени смисао,, и најчешће је то профетски или типолошки смисао. „Сагледање“ о којем говори Диадор пре свега је егзегетска дивинација која разоткрива праликове. Диодор је био далеко од буквалног рационализма. За њега је Библија била света књига. А Божанској благодати и приличи да се открива многолико...
Тешкоје судити о томе како је Диодор на делу примењивао своја основна правила. У сваком случају и историјско-граматички метод тумачења био је изложен опасности, ништа мање него алегоријски. „Александријској школи могла је запретити опасност стварања свог сопственог Светог Писма“ – како тачно запажа Болотов, „а антиохијској да се заустави сасвим близу дословности, да заборави да за историјом мора да уследи теорија...“
У егзегетици Теодора Мопсуетијског, Диодоровог ученика, та опасност сеостварила. Златоуст је био далеко од Теодорових крајности. Очигледно је да је био ближи Диодору. Он је користио тумачења свог учитеља у својим егзегетским огледима. Нема сумње да је користио и тумачење Евсевија Емеског. Али, са друге стране, користио је и дела Кападокијаца које пре можемо довести у везу са александријском традицијом. Треба, међутим, рећи да је Златоуст у својим тумачењима увек остајао реалиста. Али, сами догађаји почавају или пророкују – и ту је темељ „типолошких“ тумачења која се суштински разликују од алегоријских.
У учењу о „типовима“, то јест ликовима, састоји се суштина егзегетских погледа Златоуста. То је пре свега повезано са питањем о религиозном значају свештених списа за сваког верника, дакле, за већину читалаца и то неодређено мноштво које није ограничено ни местом ни временом. Томе треба да одговара и многозначност смисла самог Светог Писма. Посебно се то питање изоштрава у тумачењу Старог Завета – ту чисти „историзам“ неизбежно делује као „јудаизам“. И управо ту „типологија“ добија посебну важност. Али, аутентични „типологизам“ могућ је само на историјски реалистичној основи. Не треба да чуди то што је управо у антиохијској егзегетици учење о праликовима и праобразима добило своје потпуно објашњење. Код Златоуста је то у вези са његовом блискошћу теологији апостола Павла. Али, сва антиохијска егзегетска теологија била је у извесном смислу „павлинизам“.
3. У Светом Писму као речи Божијој постоји нека тродимензионалност, нека дубина... Зато тумач мора проникнути дубље од површинског слоја, и даље и дубље од дословности. То је основно правило, основни начин којим се користи Златоуст. То је пре свега повезано са извесном непотпуношћу, па чак и магловитошћу библијске речи. Бога као да је говорио човеку – запажа Златоуст – „прилагођено слабостима слушалаца... “ Тако он објашњава библијске антропоморфизме и антропопатизме. „Отац се не обазире на своје достојанство када тепа заједно са својом децом.“ Он тако објашњава и недореченост у Новом завету – Спаситељ није рекао ништа Никодиму о свом Божанском достајанству „јер то је ономе који слуша још недоступно и прерано... “ Из истих разлога и апостоли су често говорили о Христу као о човеку не откривајући прерано ону већу тајну... Зато се указала потреба за проширеним и применивим тумачењем сличних места. То се посебно односи на Стари завет. Међутим, то није само због тога што тада још није било дошло време пуног откривења – напротив, Златоуст је можда исувише истицао дидактичку „магловитост“ Старог завета. Главни разлог те магловитости је у томе што је Стари завет окренут ка будућности, он је неко јединствено пророчанство... Златоуст воли да каже: лик, τιπος. И примећује:
„не тражи у лику пуну стварност – гледај само на сличност лика са стварношћу и на превсходство стварности над својим ликом... “
Стари Завет се испунио у Новом, зато смо полазећи од Новог Завета ми можемо познати „истину“ или смисао Старог Завета.
„Лик“ – објашњава Златоуст – „не треба да буде потпуно другачији од истине – иначе не би био лик. И не треба да буде потпуно једнак истини – јер би у том случају сам био истина. Он треба да остане у својим границама, не обухватајући у себи сву истину и не удаљавајући се од ње потпуно. Када би он има све, онда би сам био сама истина. А ако не би имао ничега заједничког /са истином/, не би могао да буде лик. Нешто мора имати у себи, а нешто мора да остави истини... “
Пралик или прототип се састоји у томе што поједини догађаји указују на неке друге догађаје у будућности. „Типологија“ се од алегорије резликује по томе што објашњава догађаје а не речи. Алегоријско схватање види у библијским казивањима само параболе (= приче), само чисте символе. – Оно не разликује два плана стварности, него два схватања једног ти истог символа. За присталицу алегоријског метода Стари и Нови Завет су два система тумачења, два погледа на свет, али не и две етапе истрије домостроја. У томе се и састоји иреализам алегоријске методе. Историјски реализам не претвара Библију у светску историју, па чак ни Теодора Мопуестијског не треба схватати као историчара позитивисту. И за њега је Библија у целини Христолошка, месијанска књига – догађаји из Старог Завета најављују долазеће, пророкују. Библија је пуна алузија и наслућивања. А код Златоуста је то у још већој мери. Алегоријски мотив се у извесном смислу укључује у типолошко тумачење. Међутим, нису символичке речи, него чињенице. Тако, приношење Исака на жртву означава и Крст... Тако је старозаветно јагње пралик Христа... Тако преселење Јевреја у Египат и узлазак оданде предсказује Јосифово бегство у Египат са Богодететом, и повратак у Палестину... Није тешко видети да ту постоји иста произвољност у тумачењу као и код алегориста...
Други низ праликова Златоуст види у самим речима, у начину изражавања – нарочито у речима пророка. Пророци су говорили сликовитим језиком – то је сфера символизма у правом смислу речи. Међутим, сама предсказања су многозначна, она се односе на низ збивања која објашњавају једно друго, при чему се ту мисли и на оно минуло, на прошлост – тако је пророковао Мојсеј када је говорио о небу и земљи... Јаков је пророчки говорио о Јуди, али истовремено и о Христу. Псалми имају двојаки смисао. То важи и за Нови Завет. Евангелија су исторична, али истовремено догађаји испричани у њима као да наговештавају будућу судбину и пут верних душа које припадају Христу. Осим тога, Спаситељ је често говорио у причама. И управо то оправдава моралну примену евангелских текстова.
На основу реченога објашњава се религиозни смисао „историјско-граматичке“ егзегетике. То није било рационално, емпиријско тумачење Светог Писма. Стога не треба ни преувеличавати „научност“ антиохијских тумачења. Ерудиција антиохијских егзегета није била ни већа ни строжија него еродуција Александринаца. У сваком случају Златоуст није знао јеврејски језик као што га није знао ни Теодор Мепсуестијски. Обојица су се држала грчког текста сматрајући да је он од одлучујућег значаја, па су проблеми несагласности између јеврејског и грчког текста остајали нерешени. Није била довољно широка ни она историјска перспектива у којој је Златоуст развијао своја библијска тумачења. Он се ограничавао на кратке напомене о писцу поједине књиге, на околности када је она настала, на пишчеве циљеве, да би потом следио план ни ток мисли...
Да Залтоустова тумачења Новог Завета спадају у оно најбоље међу његовим делима примећено је већ у древности. То је зависило од оне оштроумности са којом је он ловио и најмање преливе у грчком тексту... У Златоусту препознајемо филолога онда кад поставља питања: ко говори, коме говори, шта и о чему говори... Он открива и нијансе синонима, разнозначне употребе речи... Он се увек труди да смисао Светог Писма изводи из само Светог Писма – релативно мало и ретко позива се на Предање. Рекло би се да је њему Библија била савим довољна. У томе је Златоуст близак Оригену. И Александријци и Антиохијци подједнако су се трудили да схвате и разоткрију „унутарњи“ или „духовни“ смисао Светог Писма. Разилазили су се само у методама, али не и у постављању проблема. То методолошко неслагање делимично се везује у оним античким филолошким традицијама које су следили: јер разлика, па чак и борба између „алегоријског“ и „историјско-граматичког“ метода потиче још из времена античке егзегезе класичних текстова. Али, она је пре свега повезана са разликама у религијском схватању историје. Није случајно Диодор Тарасијски оптуживао александријске алегористе за неразумевање историје... Међутим, то је била разлика у тенденцијама а не толико у решењима проблема. Основни циљ је увек остајао – објаснење и откривање смисла, без обзира да ли је у питању реч или догађај...
На плану конкретне примене Александријци и Антиохијци били су међусобно веома блиски. Највише се од Александријаца удаљио Теодор Мопсуестијски – код њега јебиблијска егзегетика скоро губила свој религиозни смисао. То је у вези са његовим богословским исклизнућем, са својеврсним хуманизмом његовим... Због таквих крајности антиохијско усмерење било је осуђено. Међутим, била је сачувана истина антиохијског егзегетског реализма: однос према Светом Писму као према историји, а не причи (= параболи). Управо у томе састојала се снага Златоуста.
Превод Дејан Ј. Лучић
Редактура превода Данило Крстић, епископ будимски
