(Патрологија II, Источни оци и писци IV и V века
од Никеје до Халкидона, 325-451, Београд 1984)
Живот
Живот Јована Златоуста је живот једног Христовог пророка и апостола, живот подвижника и мученика, јер је Златоуст био, по речима о. Јустина Поповића, „живо ходеће Јеванђеље“. Ретко је који међу Оцима Цркве живео и доживео тако крстоносан пут истинског Христовог следбеника као што је то био Јован Златоуст.
Златоуст се родио у Антиохији око 350. године од оца Секунда, официра у римској војсци у Сирији, и побожне мајке Антусе. Кратко време по рођењу остао је без оца, а двадесетогодишња Антуса није се хтела поново удавати, него се посветила одгоју и васпитању сина Јована. Златоуст је стекао ванредно добро образовање, и у дому и по школама Антиохије. Учио је философију код философа Андрагатија, а реторику код познатог јелинског ритора Ливанија, који се био поново настанио у свом родном граду Антиохији. Златоуст је толико добро напредовао у реторици да није без основе прича да је Ливаније рекао да би га једино Јован могао наследити — „само да нам га нису хришћани преотели“. По сведочењу Паладија, епископа Еленополтског, биографа Златоустовог (биографију му написао у виду дијалога још 408. године), Ливаније се са дивљењем изражавао и о честитости мајке Златоустове, која је свакако оставила печат своје душе и врлине и на младог Јована. Паладије, међутим, додаје да је Златоуст, негде у својој осамнаестој години, напустио „јелинску реторику и вербалистику“ и предао се изучавању божанске науке, то јест изучавању Светога Писма и хришћанског богословља (Паладије, Живот, гл. 5).
И заиста, Златоуст је врло рано ступио у антиохијску монашку школу коју је водио Диодор, каснији епископ Тарсијски. Код њега је Златоуст изучавао Свето Писмо, живећи истовремено по Светоме Писму, као што је то и сам Диодор чинио. Млади Јован се спремао да напусти дом и оде у монаштво, код монаха који су живели у близини Антиохије, али га је спречило преклињање мајчино. Иначе, он је већ и у кући живео строго монашки и подвижнички. Златоуст се у Антиохији врло млад приближио Св. Мелетију, епископу Антиохијском, и овај га је увео у црквену службу произвевши га за чтеца. По смрти своје мајке, негде око 371/2. године, Златоуст напушта свет и одлази у монаштво, где код једног пустињака проведе четири године, а затим још две године у подвижничком молитвеном усамљеништву. Како вели Паладије, Златоуст се ту предао крајње строгим подвизима, па је, како је био слабе телесне конструкције, доста брзо изгубио здравље, те се после шест година подвига морао вратити у град. Још за време свог монаховања Златоуст је почео да пише своје прве списе, намењене углавном својим пријатељима монасима, а сачуване и до данас. Из овога доба монашког подвига у манастиру и пустињи Златоусту су остале лепе успомене и он је и касније, као велики проповедник у Антиохији, хвалио монашки живот свима хришћанима и говорио да би желео да сви оду у манастире, или тачније, додавао је, да и монаси сиђу са гора у град те да се цео град претвори у један велики манастир. Сам подвижник, он је наглашавао да хришћански живот треба да је подвижнички живот и да између монаха и обичних верника нема у погледу подвига никакве разлике, једина је разлика у девствености и у браку.
По повратку у Антиохију рукоположен је за ђакона од Св. Мелетија Антиохијског, 381. године, после чега је Св. Мелетије отишао на Други Васељенски Сабор у Цариград, где је и преминуо. Наследник Мелетијев Флавијан рукоположио је Златоуста за свештеника 386. године и поверио му дужност да проповеда по свим великим црквама у граду. По сведочењу Златоуста, Антиохија је у његово време имала око 200.000 становника (а са робовима свакако и далеко више), али није сва била покрштена. У Антиохији је уз то било и доста јеретика: аријанаца, аномејаца, аполинаријеваца и других. Постојао је и раскол међу самим хришћанима, познати Павлинов раскол, који ће у Антиохији ишчезнути тек крајем IV века. Црква је у Антиохији и иначе имала велику мисионарску и добротворну делатност, а сада је Златоуст све то још удвостручио.
Почео је да проповеда и тумачи Јеванђеље народу онако како то нико пре њега није чинио и окупљао је у храмове велико монаштво народа. За ово време, од 386. до 397. године, одржао је највећи број својих проповеди и протумачио највећи део Светога Писма. Из овог антиохијског периода потичу његове егзегетске беседе на Јеванђеље Матејево и Јованово, на Посланице Коринћанима, Римљанима, Галатима и Ефесцима, а онда и на Књигу Постања и друге многобројне и разноврсне беседе. Овде је изговорио и беседе против Јудеја, против многобожаца, против јеретика аномејаца. Посебно из овог времена треба поменути његове беседе О статуама, двадесет једну, изговорене 387. године, после народног гневног разбијања царских споменика и статуа у граду. Антиохији је због тога запретила царска освета, па је епископ Флавијан кренуо у Цариград да посредује код цара Теодосија I, а Златоуст је у то време остао са народом и свакодневно га тешио и поучавао. У овим беседама као ретко где показала се сва пастирска љубав и мудрост Златоустова.
Златоуст је у Антиохији организовао и добротворну делатност Цркве. У то време Антиохијска Црква је збрињавала и хранила око ти хиљаде сиротиње, удовица и потребитих. Златоуст се одушевљавао тим послом и обећавао да ће у Антиохији оживети првохришћански начин живота црквене заједнице. Ту пастирску и социјалну делатност је наставио и у Цариграду, али су га тамо очекивале друге тешкоће. Период антиохијског живота и рада Златоустовог донео му је такву славу да ће он ускоро бити позван на архиепископску катедру у престоном Цариграду.
По смрти Св. Нектарија у Цариграду, 397. године, Александријски архиепископ Теофило спремао се да тамо постави свога кандидата Исидора, но саветник и секретар цара Аркадија Евтропије утиче на цара да се у престоницу доведе чувени антиохијски проповедник Јован, што цар и учини. Преко воље Златоустове, он буде доведен у Константинов град и 15. децембра 397. године буде хиротонисан за епископа, а на хиротонији је учествовао и Теофило Антиохијски. Затим је Златоуст свечано устоличен као патријарх Цариградски (26. фебруара 398. године) и одмах почео са својим пастирским апостолским радом.
Златоуст је био човек запаљен огњем благодатне ревности и љубави. У једној од својих проповеди он је рекао: „Довољан је само један човек, распаљен огњем божанске ревности, да читав један народ преобрази.“ То је био отприлике и његов лични „програм рада“ у престоници. Он је и овде настојао да обнови и препороди читав град, и клир и народ. Међутим, одмах је наишао на отпор и реакције.
Као јеванђелски благовесник и пророк није могао да мирно гледа раширени неморал и лицемерје, међу престоничким клиром, на двору, у народу. Почео је са својим проповедима, свакодневним поукама, саветима, критикама, осудама. По речима о. Георгија Флоровског, био је то „јеванђелски суд над савременошћу“ и „суровост проповедника љубави“. Златоуст је заиста говорио са влашћу, али је то била власт вере и убеђености, у крајњој линији власт љубави. Љубав јеванђелска, међутим, истовремено и суди, суди да би спасавала од зла; то је крсна љубав, не сентименталност. Златоуст се није могао уклопити у неискрену помпезност и притворну љубазност. Иако је био ретко танане душе, истински смирен и смиреноуман, човек и пастир ретко човекољубивог срца, он је брзо наишао на грубости, бруталне отпоре, на отворено непријатељство, и тиме је отпочео његов пастирски и апостолски крст страдања у престоници.
И у Цариграду је он наставио са мисионарским и добротворним радом у Цркви. Отварао је болнице, сиротишта, прихватилишта и хранилишта за гладне. Лично и црквено заузимао се за прогоњене и онеправдоване, спречавао отмице, злостављања невиних, неправедна суђења. Око себе је имао сјајну групу ученика и ученица, који су му били десна рука у свим пословима. У његове ученике спадали су: Јован Касијан, Прокло (потоњи патријарх), ђакониса Олимпијада и бројни други.
У спољној мисији Цркве Златоуст је организовао проповедање и ширење Јеванђеља међу Готима, у Скитији, у Келтској земљи, у Персији и Феникији, као што о томе сведоче Теодорит (ЦИ, 5, 28, 30 и 31), Свети Фотије (Библ. 96) и сам Златоуст (Писмо 14, 5). У самом Цариграду Златоуст је Готима, којих је било доста у византијској служби и војсци, дао посебан храм и благословио служење на њиховом језику, а и сам је често тај храм посећивао и проповедао Готима са очинском љубављу. Био је то човек апостолског духа и ширине и није случајно да је од свих апостола највише волео апостола Павла. Павлу је био сличан не само по малом узрасту (био је ниског раста као и Св. Атанасије), него и по љубави за Јеванђеље Христово, по састрадалности за спасење људи, за изграђивање Цркве као Тела Христовог и, на крају, по личном одстрадавању свега што је проповедао и учио.
Из овог цариградског периода потичу Златоустове омилије на Дела Апостолска, на многе Павлове Посланице (Флб. Колош. Солуњ. Јевр.) и низ других беседа на Свето Писмо и на остале теме.
Златоуст је у Цариграду преорганизовао и богослужбени црквени живот. Зато се са разлогом Света Литургија везује за његово име. Цариград је већ са Григоријем Богословом имао богат литургијски живот. У њега су унете палестинско-сиријске традиције, пронете највероватније кроз кападокијску праксу, коју је Григорије донео, са собом и у Цариград. Тако је онда Василијева Литургија прерасла постепено у Златоустову. Златоуст је у престоници завео и свеноћна бденија, литије и друге богослужбене обичаје. У сваком случају Цариградска патријаршија у византијско време, а и до данас, с правом сматра да свој црквено-богослужбени сјај и славу дугује највише Јовану Златоусту. (На горњем месту патријаршијске саборне цркве у Константинопољу и до данас стоји икона Светог Златоуста).
Златоуст није дуго остао миран у Цариграду. Врло брзо су се згруписали његови непријатељи и почела је хајка против њега. Особито је то дошло после пада Евтропијевог (око 399. године) и преласка власти практично у руке царице Евдоксије. Од епископа вође кампање и борбе противу Златоуста били су: Северијан Гавалски, Акакије Веријски и Антиох Птолемаидски, а придружио им се и Теофило Александријски (који је затим увукао и Св. Епифанија, али се овај брзо повукао). Златоуст је изазвао реакције ових, и неких других епископа, још и тиме што је приликом обиласка извесних покрајина у Малој Азији дошао у Ефес и тамо на сабору рашчинио шест епископа (401. године), због канонских и моралних преступа. Било је то доба ширења утицаја Цариградског престола, његових све чешћих интервенција изван своје уже управе, што је започето 3. правилом Другог Васељенског Сабора и канонски признато и потврђено Халкидонским Сабором (17. и 28. правилом).
Са Теофилом Златоуст је дошао у сукоб око прогнаних монаха из Египта, на челу којих су била тзв. „Дугачка браћа“, које је Теофило био прогнао као оригенисте иако је међу њима било и невиних људи. Они су дошли у престоницу да траже заштиту, и Златоуст их је примио и саслушао, али је пријем у црквено општење одложио док се њихова ствар не испита. Цар Аркадије позвао је тада Теофила у Цариград да објасни свој поступак, али је Теофило са доласком у престоницу, уместо оптуженога, постао тужитељ. Он је са собом довео око тридесет епископа, у Цариграду су му се придружили још седморица других, и он, подржан од царице Евдоксије, која је већ поодавно била љута на Златоуста због његових критика и пастирских интервенција, приреди Златоусту суђење на познатом сабору „под храстом“, у предграђу Халкидона, 403. године. Свети Фотије је сачувао акт тога сабора под храстом (Библиотека, 59), из којег се виде свих двадесет девет тачака оптужнице противу Златоуста, што је све било мање-више исхитрено и наклеветано, намерно изврнут или погрешно протумачен неки његов поступак или понашање.
Златоуст није признао законитост овог „саборчића“ и, окружен приличним бројем својих епископа и верних клирика (јер било их је и неверних, који су сведочили против свога првојерарха), није хтео да се одазове позиву и да се јави на суд. Сабор „под храстом“ осуди га и он буде прогнан у Витинију. Паладије Хеленупољски, у Животу Златоустовом, најцрњим бојама слика Теофила Александријског, што свакако не одговара истини (и сам Паладије је био под ударом Теофиловим, па је његова пристрасност извор његове необјективности). Чињеница је, међутим, да је Теофилу било криво што је Златоуст уопште дошао у Цариград и што његова катедра губи свој престиж пред Цариградском, па и ту треба тражити један од разлога његовог оваквог односа према Златоусту. Било како било, Златоуст је мирно пошао у прогонство, али већ следећег дана десио се земљотрес у Цариграду и народни револт је принудио царицу Евдоксију да опозове прогонство Јованово. Златоуст се тријумфално вратио на свој престо и том је приликом изговорио познату сјајну беседу По повратку из прогонства.
Није потрајало дуго времена и поново су почеле нове невоље. И епископи и царица Евдоксија били су незадовољни. Епископи су говорили (позивајући се на 4. канон Антиохијског сабора) да осуђени епископ не може бити враћен без рехабилитације на једном сабору (Златоуст није признавао овај Антиохијски сабор, јер су га држали антиникејски настројени епископи). Царица пак Евдоксија била је ускоро још више разгневљена на Златоуста, јер су јој пренели да је Златоуст против ње изговорио беседу Опет бесни Иродијада, опет тражи на тањиру главу Јованову, и то за време док је она постављала своју нову статуу у близини саборног храма у Цариграду. Иако историчари Сократ (ЦИ 6, 18) и Созомен (ЦИ 8, 20) говоре некако у том смислу као да је Златоуст стварно изговорио поменуту беседу уперивши је против царице, сматрамо да је више у праву историчар Болотов кад тврди да Златоустотом духовном лику и његовој пастирској деликатности тешко да одговара тако нешто - да такву беседу упери против царице Евдоксије. Пре ће бити да кривицу за Златоустово ново прогонство треба тражити у сујети саме царице, којој је требало само кап уља на ватру, јер није могла да у престоници и на свом двору трпи једног епископа подвижника и испосника, човека коме је Јеванђеље, богослужење, молитва и сиротиња били важнији од свих дворских пријема и престоничких свечаности. По неком неписаном али неумитном духовном закону у овом нашем грешном свету, људи јеванђелског живота и правде, какав је био Свети Златоуст, неизбежно су увек изложени прогонима и страдањима правде ради и истине. Правда на земљи увек иде на ногама страдања, говорио је отац Јустин. Златоустова судбина је била крстносна судбина верног Христовог следбеника, нарочито Христовог апостола и пастира. У лицу његовом показан је онај стварни и неизбежни сусрет Јеванђеља и света, Цркве и државе, Царства Божијег и царства овога света.
Златоусту је најпре било забрањено од цара да редовно врши своје црквене функције. Забрањена му је била употреба свих храмова у престоници. Златоуст је ту одлуку и слушао и није. Уочи Ускрса 404. године он је, са својим верним клирицима, кренуо у храм на богослужење и на крштавање оглашених. По Паладију (Живот, 33-34), био је у томе брутално спречен упадом војске у цркву, која је и крштењску воду обојила крвљу побијених. Пети дан по Пасхи, 9. јуна 404. године, Златоуст је коначно протеран у Кукуз, у Јерменију. Узалуд је апеловао и писао писма другим епископима на Исток и на Запад. Његов је проблем уствари био пре свега проблем епископа (није он узалуду негде рекао: „Никога се не бојим, осим епископа“). Писао је на Запад папи Инокентију I, епископу Миланском Венериусу, Аквилејском Хроматију и некима на Исток. Све је било узалуд.
Пред растанак са народом изговорио је дивну Беседу пре прогонства и онда је мирно и апостолски пошао у изгнанство правде ради. У Кукузу је провео пуне три године, док није, због честих посета његових верних Антиохијаца, био протеран још даље у Питиунт, дивље место на крајњој источној обали Црнога Мора. На том путу, после ноћног јављања Св. мученика Василиска, преминуо је у месту Коману, 14. септембра 407. године, изговоривши као последње речи свој познати славослов Богу: Слава Богу за све!
Златоуст се слави као Светитељ у читавом Хришћанству. У Православној Цркви се 14. септембра његов спомен само спомиње, јер је због празника Крстовдана празновање премештено на два месеца касније (13. новембар). Његове свете мошти пренео је у Цариград његов ученик патријарх Прокло и свечано их са народном литијом положио у цркву Светих Апостола, 27. јануара 438. године.
Дела Златоустова
Свети Јован Златоуст је још од раније признат за великог Јерарха и Учитеља Васељенске Цркве Христове. Мећутим, у XI веку њему и Св. Василију Великом и Св. Григорију Богослову установљен је посебан заједнички празник - Тројице Јерараха и Васељенских Учитеља Цркве. То је између осталога било и зато што његова дела представљају бесценблаго за Цркву Христову, њено „пето Јеванђеље“, како је рекао отац Јустин Поповић.
Тешко је само и побројати сва Златоустова многобројна дела. Она обухватају око две хиљаде беседа, десетину богословских и моралних списа, 245 писама, и, коначно, ту је и његова Божанствена Литургија, која бар у свом централном делу, то јест молитве Анафоре, несумњиво припада њему. (Најновија студија епископа, сада архиепископа Париског, Георгија, Wagner-а Порекло Златоустове Литургије, на немачком, Минстер 1973, показује из самих дела Св. Златоуста велику сродност ове Литургије у њеном језгру са бројним текстовима и особито молитвама из Златоустових дела). Златоустова Литургија у целини дело је вековне црквене праксе (проф. П. Христу), са несумњиво апостолским језгром, али су централне молитве у канону Евхаристије Златоустова коначна редакција (а не само две од њих, како наводи Барберински кодекс, најстарији рукопис Златоустове Литургије, из 795. године, који се чува у Ватиканској библиотеци).
Златоуст је несумњиво најплоднији писац мећу Источним Оцима, а на Западу се са њим може поредити једино блажени Августин. Он је читан и преписиван више него иједан други црквени писац (рукописи са његовим делима досежу број од 2.000, од којих су око двадесет из IX века), а исто тако и превођен на скоро све старије и новије језике. Није узалуд врло рано добио називе Златострујни, Златоречиви и Златоусти, а добио их је колико због лепоте своје беседничке речи „толико и због чисте и као злато непатворене вредности његове јеванђелске речи, која нам открива и разјашњава тајну Бога Речи“. Није узалуд речено за њега (у познатом Лексикону Суиде, из X века): „Његови списи бројање превазилазе. Сво је Јудејско и Хришћанско Писмо протумачио, као нико други пре њега. Празнике Мученика увеличао је, спонтано импровизујући беседе. А језик му је текао већма него слапови Нила. Нико од века није имао такву благотечност речи, каквом је он изобиловао, и једино је он изнад свих других наследио златно и божанствено име.“
У новије доба Златоустова дела доживела су многобројна издања, и комплетно и појединачно. Прво комплетно издање приредио је Фронтон (у 12 књига, Париз 1609-33), затим Савил (у 8 томова, Етон 1612) и Монфокон (у 13 књига, Париз 1718-38), чије је издање, нешто допуњено, прештампао и Мињ (у PG, том. 47-64), од којега су онда прештампавали у Паризу, Атини (1872-4 и недавно 1976), Солуну (1978) и другде. Постоје бројна новија критичка издања појединих Златоустових дела (у SCh је до сада изашло 12 мањих књига, од чега осам садрже расправе, а четири беседе и писма), али су новија проучавања рукописа показала да има још око 240 неизданих Златоустових беседа.
Најкомплетнији списак свих Златоустових дела дао је М. Geerard Clavis patrum graecorum, Vol. II (Brepols-Turnhout 1974, 4305-5197), где су поменути и бројни словенски рукописи са Златоустовим делима, као и Миклошићево издање 20 омилија на словенском (Monumenta linguae Paleoslovenicae, Беч 1851) и нека руска издања. (Што се тиче словенског превода Златоустових омилија, од којих је још у X веку било преведено 136 у Златострују, видети још и F. Ј. Thomson, Chrysostomisa Paleoslavica, у Cyrillomethodianum (Солун), VI>, 1982, 1-65).
Чињеница је да темељнији рад на Златоустовим текстовима, и за нас значајним словенским преводима, још увек тек предстоји. Па ипак, не може се рећи да нам је Златоуст непознат или да постоје битнији проблеми око његових дела. Чак и на српском постоји не мали број превода његових дела (напр. О свештенству, Теодору палом и нарочито беседа, у целини или у одломцима. (У последња два дела о. Јустина Поповића, Тумачење Еванђеља по Матеју и Тумачење Посланице Ефесцима, има доста опширних пасуса из Златоустовог тумачења).
Најпре да споменемо Златоустове расправе, то јест његове догматско-моралне и апологетске списе. Најранија његова дела потичу још из времена док је био монах у антиохијским горама. Таква су три списа Против непријатеља монашког живота, са којима је сличан и спис Упоређење цара и монаха (PG 47, 319-392). Ова дела написана су око 378. године или нешто мало касније и у њима се брани монашки позив од оних који га клеветају или спречавају омладину да одлази у монаштво. Последње дело има делимичне сличности са Платоновим (у Републици, књ. 9) и стојичким упорећењем измећу владара и философа. Спис у две књиге Теодору палом (PG 47, 277-316) упућен је пријатељу Теодору монаху (каснијем епископу Мопсуестијском, зачетнику јереси несторијанске), који је у искушењу напустио монашки живот и решио био да се ожени. (Дело је преведено и на српски, са руског, под насловом Покајање радовање, Крњево 1982). Златоуст је написао и две књиге монасима Димитрију и Стелехију: О умиљењу (PG 47, 393-422), свакоме од њих по једну, где говори о овом врлинском подвигу и дару у манашком животу. Следе затим три списа Стагирију монаху (PG 47, 423-493), којега је био захватио страх и очајање због невоља, па га Златоуст теши и подстиче на трпљење, попут светих људи у Библији, указујући му на сагледавање и прихватање жалости и невоља као педагошких путева љубави Божије.
Сличност са овим делима имају и два Златоустова списа написана много касније, за време његовог другог изгнанства (у зиму 406-7. године). То су списи: Ко себи не чини неправду нико му не може нашкодкти и О Божјем Промислу (пун наслов: Онима који се саблажњавају због учињених безакоња и прогоњења и страдања народа и свештеника и о Божјем Промислу и Његовој несхватљивости). Оба текста (у PG 52, 459-479-528 и критичко издање у SCh № 103 и 79) упућена су из далеког Кукуза у Јерменији верницима у Цариград, преко ђаконисе Олимпијаде (којој је са овим текстовима упућено и посебно Седамнаесто Писмо), да би их утешио због невоља, жалости и страдања која доживљавају у престоници због верности њему прогнаноме. Велики страдалник и прогнаник правде ради, уместо да сам тражи утеху, великодушно теши друге, подсећајући их на праву врлину и на свевидећи Промисао Божији. „Права је врлина човека“, вели он, „исправност у истинској вери и исправност у животу.“ И додаје: Човеку такве врлине нико не може наудити, јер он у живот уноси оно на што у одговор сигурно долази Божја благодат и помоћ, а то је слободна и храбра воља и поверење у Божански Промисао: „Када ти од себе уложиш све, онда сигурно долази и Божји удео, Божја помоћ која доводи дело до савршеног циља“. Златоуст очигледно говори о безусловној потреби синергијског, сарадничког односа слободне људске воље и промисаоне воље Божије, што је основна црта богооткривене хришћанске истине о правом лику Бога и човека. Златоуст саветује и препоручује пуно поверење у спасоносну провиденцијалну „љубав Божију, која неупоредиво превазилази сваку другу љубав“, а која се пројавила и пројављује у целокупној творевини, у давању природног и моралног и библијског закона и нарочито у доласку и оваплоћењу Христовом ради нас. Радост есхатолошког ишчекивања и нада на Бога карактеристика је била свих Светих људи, зато се на њих треба угледати и не саблажњавати се о хришћански крст, који је „знак и пример највећег Промисла и Доброте и Љубави Божије“. Од страдања Црква никад не губи, него само добија, као што показују апостоли, мученици и страдајући трезвено хришћани.
Ова лабудова песма Светог Златоуста, писана непосредно пред смрт, само је завршни печат на читаво његово животно дело и на страдалнички крстоносни пут његов кроз овај свет и живот, који он ионако често назива хаџилуком, путовањем ка Земљи Обећаној, ка Горњем Јерусалиму.
Можда је од свих ових ипак значајније Златоустово дело О свештенству, у шест књига (PG 48 632-692, новија боља издања у Кембриџу 1906, у Солуну 1960. и многа друга издања и преводи; српски превод Ј. Вучковића, Нови Сад 1894). Дело је написано у виду дијалога измећу самог Јована и његовог пријатеља Василија и тиче се њиховог избора за епископа (можда вероватније за презвитера, како и стоји у неким рукописима), који је избор Златоуст вешто избегао, па то сада у књизи правда пред пријатељем својим страхом пред узвишеном и тешком свештеничком службом. Читаво дело представља надахнуту величанствену химну наданђелској служби свештеничкој у Цркви, која је само наставак и пројекција Христове економије спасења света и човека. За књиге О свештенству вели Св. Исидор Пелусиот: „Нема, заиста нема срца које је прочитало ову књигу, а да му она није ранила срце љубављу према Богу. Она показује колико је часна и узвишена свештеничка служба и како је треба беспрекорно вршити. Јован, око Цркве у Византији, тај мудри тумач тајни Божијих, саставио је овај спис са толико префињености и тачности садржаја, да они који своју свештеничку дужност врше онако како то Бог жели, и они који се са немарношћу односе према њој, у овој књизи налазе представљене и своје врлине и своје погрешке“ (Писма I, 156. PG 78, 1416).
Књиге О свештенству написао је Св. Златоуст несумњиво под утицајем Св. Григорија Богослова (Слово друго, Апологија бекства), али га је оригинално обликовао и понегде Григорија чак превазишао. Није битно да ли иза сцене дијалога стоји стварни догаћај (до данас није било могуће идентификовати личност саговорника Василија), или је дијалог само литерарна форма, како многи патролози данас претпостављају. Далеко је важнији Златоустов приступ тајни свештенства, која је по њему узвишенија и од царске и чак анђелске службе, а и од монашког подвижништва и личног усавршавања. „Свештенство се врши на земљи, али оно спада у чин и поредак наднебеских Сила, и то је сасвим правилно. Јер није човек, ни анђео, ни арханђео, нити било која друга створена сила, него је сам Дух Утешитељ заповедио и уредио ову службу и уверио нас да сматрамо да још живећи у телу ми вршимо службу Анђела. Зато и треба свештеник да буде чист као онај који стоји на небу међу Анђелским Силама“ (О свештенству 3, 4). Шта више, свештенство је и изнад Анђела, јер приноси самога Господа и свештеничким се рукама Христос раздаје за причешће људима. „Јер стоји свештеник, не огањ низводећи, него Духа Светога, и чини дугу усрдну молитву (Златоуст мисли на епиклезу), не да сиђе огањ с неба и спали оно што је предложено, него да благодат Божија сиђе на жртву и њоме запали душе свих и покаже их светлијима од огњем претопљенога сребра. Па зар онда може неко ту страшну службу презрети и пренебрегнути, осим ако није избезумљен и обеспамећен?“ (3, 4).
Златоустово учење о свештенству излаже се даље у широком контексту православне Христологије, Сотириологије и Еклисиологије, што није увек довољно ни правилно запажано код многих који су у новије време говорили о његовој теологији свештенства и пастирства. Без благодати свештеничке службе, вели Златоуст, „нема људима спасења и наслеђа обећаних добара“ (3, 5). Свештеницима је „поверено наше духовно рађање, и кроз њих нам се даје ново рођење у крштењу. Кроз њих се облачимо у Христа, и сједињујемо са Сином Божијим, и постајемо удови оне благословене Главе (= еклисиолошке димензије свештенства). Зато су нам они важнији не само од владара и царева, него су заиста значајнији и од самих отаца. Јер ови су нас родили од крви и воље телесне (Јован 1, 13), а они су нам узрочници рођења од Бога, то јест оног блаженог препорођења и истинског ослобођења и благодатног усиновљења Богу“ (3, 5. PG 48, 642-4).
Свештеник је даље, по Златоусту (који не инсистира на разлици између епископске и свештеничке службе, осим наравно рукоположења, као што сам другде истиче), живи пример вернима у правој вери и чистом животу, у борби са јеретицима за праву веру у Свету Тројицу. Он је свагдашњи апостолски учитељ речју и делом, лекар и исцелитељ душевних рана, утешитељ телесних и животних невоља свих поверених му људи, свег народа Божијег. „Он стоји пред Богом као онај коме је поверен сав свет и као стварни отац свију“ (6, 4); он је „украситељ Цркве као Невесте Христове“ (6, 7) и све што чини чини за спасење других, за „славу Божију и изграђивање Цркве, која је, по блаженом Павлу, Тело Христово“ (6, 3; 3, 17; 4, 2). Зато се свештеник као други Павле, или још више - као сам Христос (Јован 15, 13), труди и жртвује у спасоносној љубави за паству, све до полагања и душе своје за спасење грешника („Ја не знам љубити другачије, него и душу своју давати кад треба спасити некога у опасности“, 2, 6). „Јер“, вели Златоуст, „ја заиста не верујем, да се може спасти онај који ништа не чини за спасење ближњега“ (6, 10). Притом Златоуст наглашава да свештеник нема никакве присилне власти, јер „хришћанима се више од свега другога забрањује да насиљем исправљају преступе грешника“ (2,3). Пастир је само крајње врлински и виспрени проповедник Речи Божије, мудри економ у економији спасоносне благодати Божије, и осим тога он друге власти нема. Мећутим, његове су грешке у свештеничкој служби далеко катастрофалније од људских и народних; његове су ране дубље, болније и заразније, зато он и приноси жртву „и за себе и за народ“ (6, 11). (По дубокомисаоном и очигледно искусном запажању садашњег митрополита Кожанског Дионисија: свештеници се зато и моле у Св. Литургији „за грехе своје и за незнања народа“, што је свакако било и Златоустово искуство, а можда баш и његова формулација у молитви Приношења у Литургији).
Златоуст је своје дело О свештенству написао изгледа још као ђакон (Сократ, ЦИ 6, 3), дакле пре хиротоније за презвитера, између 381. и 386. године. У новије пак време сматра се да га је написао ипак као свештеник и предлаже се датум 387-390 година. У сваком случају написао га је пре 392. године, јер га тада већ помиње Јероним (ДВИ, 129). Дело је написано сјајним језиком и врхунским стилом — „превазилази све списе Јованове узвишеношћу и стилом и једноставношћу и лепотом“ (Суида, Лексикон). Можда зато, а можда још више због свога садржаја, дело је имало велики утицај на потоње генерације, све до нашег времена.
Са Златоустовим делом О свештенству тематски је повезана његова Прва омилија кад је постао презвитер (PG 48, 693, новије критичко издање у SCh 272). У тој Омилији Златоуст говори о себи веома смирено и моли све присутне да се за њега моле, јер се, вели, прихватио тешке и узвишене свештеничке службе „само ради љубави ваше (то јест своје пастве), од које ничега насилнијег и тиранскијег нема“. У Омилији, која је пример ораторства, посебно хвали врлине епископа Антиохијског Флавијана, који га је рукоположио, и износи укратко узвишеност и одговорност свештеничке службе у Цркви.
Златоуст је написао и спис О девичанству (PG 48, 533-596; ново критичко издање у SCh 125), у којем, попут осталих Отаца IV века, хвали девичанство и истиче његову узвишеност над браком. Посебно и опширно коментарише седму главу Прве Коринћанима (особито 7, 38). Дело је упућено изгледа девственицама и написано је или у време подвизавања у пустињи или, вероватније, за време ђаконске службе у Антиохији (до 381. године). Златоуст ту наглашава да је врлина девствености искључиво хришћанска врлина, али да она никако не значи понижавање брака или било какво горђење девственика над брачницима. „Јер ко о браку зло говори, тај и девственост понижава“, као што је опет „велика опасност омаловажавање девичанства“. У Златоустовом третирању девичанства провејава хришћанска есхатологија, јер је по њему девичанскост и првобитно рајско и есхатолошко небеско стање људске природе, као што о томе говоре и Св. Методије Олимпски, Св. Атанасије и Св. Григорије Ниски, које је вероватно и Златоуст овде користио.
У вези са списима О свештенству и О девичанству стоје још два Златоустова мања дела: О онима који држе уведене у кућу девојке и О девственицама које бораве са мушкарцима (PG 47, 495-532). Оба списа написана су 398. године у Цариграду и баве се питањем којим се баве и извесни сабори у својим канонима. Реч је о обичају живљења у истом дому извесних клирика и девственица, као међусобно духовне браће и сестара, ради узајамне помоћи у подвизима. Златоуст сматра да се подвижнички живот може водити и без давања повода другима да се саблажњавају, јер је овакав начин живота давао повода за разне приче и саблажњавања. Златоуст је дошао у Цариград и желео да то пресече, али како сведочи Паладије (Живот, 19), већ је то изазвало прва негодовања и реакције против њега.
Златоуст је посветио и два списа удовицама: Реч млађој удовици и О једноме браку (PG 48, 599-620; критичко издање у SCh 138). Оба списа написана суоко 381-2. године и садрже савете удавицама да остану у удовиштву и не ступају у други брак. И овде, као и у претходним, а и каснијим својим делима, Златоуст следује углавном апостола Павла и истиче високи хришћански идеал моногамије.
Од Св. Златоуста нам је остао и један педагошки спис: О сујети и како родитељи да васпитавају децу (PG га нема; најновије критичко издање у SCh 188), где он сажето али снажно говори о правом, а не славољубивом васпитању деце. Као и обично тако и овде Златоуст је против сујете, конфора и уживања, јер спољашње ствари поробљавају човека. Иако је наизглед чудно што повезују сујету и васпитање, но његова је намера јасна: човекова права сопственост и особина нису ствари и сујета, већ скромност и врлина, којом се могу надићи чак и потребе природе. Узрок многих зала је баш то што се скоро нико од родитеља не стара о правом васпитању деце, не уче их чедности, целомудрености, презирању имовине и славе (§ 15-17). Децу треба васпитавати у духовном богатству душе и за вечност, а не за трошно богатство и за пролазност. Дело је настало у Антиохији око 393. године (Беспредметно је било оспоравање његове аутентичности од стране извесних научника).
Златоуст је иза себе оставио и два апологетска дела. Прво је О Светом Вавили и против Јулијана и Јелина (PG 50, 533—572), настало у време ђаконства Златоустовог у Антиохији (око 382. године), у којем говори о надмоћи Хришћанства над јелинским многобоштвом, које је двадесет година пре тога био покушао да обнови Јулијан Апостата. Он је, наиме, у Антиохији био наредио да се мошти Св. Вавиле Антиохијског избаце из Дафне, предграђа Антиохије, да би тамо васпоставио храм и култ Аполонов. Ускоро је, међутим, пропао и Аполонов храм и сам Јулијан, а Хришћанство је коначно победило многобоштво. Узгред још да додамо да је Светом Вавили Златоуст посветио касније и једну посебну похвалну беседу.
Други апологетски спис је Против Јудеја и Јелина да је Христос Бог (PG 48, 813-838), настао такође у доба Јовановог ђаконства (Сократ, ЦИ 6, 3). У њему се Јудејима и Јелинима доказује Божанство Христово на основу испуњења библијских пророштава и кроз чудесно ширење Хришћанства у свету, што је такође било проречено. Опет се спомиње Јулијанов неуспео покушај да се у Јерусалиму обнови јеврејски храм, а нарочито се истиче непобедива моћ Крста Христовог, који „свуда по свету блиста сјајем већим од сунца“. Наговештај опширнијег говорења о Јудејству није испуњен и дело као да је остало незавршено. У овом делу, као и на многим другим местима у својим делима, Златоуст апологира Хришћанство из његовог историјског успеха кроз апостоле, мученике и уопште Цркву.
Ма колико била значајна сва до сада наведена Златоустова дела, ипак његово главно и највеће дело су егзегетске омилије на Свето Писмо. По њима је Јован Златоуст и најзначајнији и најпознатији међу великим Оцима и писцима црквеним. Уствари, и све остале Златоустове беседе, које нису непосредно егзегетске, него се односе на разне теме, увек се враћају на Свето Писмо и већина их је опет егзегетског карактера.
Читање и тумачење Светога Писма за Златоуста је заиста било „живот и наслађивање у рајском врту“ (о чему он надахнуто говори у Другој Беседи о Евтропију — PG 52, 386 и на многим другим местима).
Јер, по њему, у Светом Писму, као некада у рају, „Бог са нама разговара“. „Кроз језик пророка ми слушамо како са нама разговара Бог“, „кроз Јеванђелисте говори нам сам Христос, кроз рибаре (апостоле) говори нам Дух Свети“ и „кроз Павла говори нам Христос, јер Он сам покреташе ту блажену душу“.
Бављење Светим Писмом, читање и тумачење његово, по Златоусту, јесте истовремено и „наш разговор са Богом“, јер је Св. Писмо заједничка књига Божја и наша, књига завета и савеза између Бога и Његовог народа, Његове Цркве. Отуда је Златоуст сматрао да је тумачење Светога Писма увођење у семе тајне Божанског Откривења, откривења Истинитог Бога али и истинског човека.
„Хоћу не да вас површно забављам, већ да вас уведем у саму дубину Божанских Књига, у дубину у којој нема буре и која је безбеднија од морске тишин“, вели он својим слушаоцима.
Златоуст је тумачио у омилијама скоро цео Стари и Нови Завет и до нас је дошао већи део његових тумачења, особито на Нови Завет. У тумачењу је следио углавном традицију своје Антиохијске школе, што значи да се придржавао граматичког (буквалног), филолошког и историјског метода истраживања и разјашњавања речи Светога Писма, а да је избегавао алегоријско тумачење. Међутим, његово тумачење текста „дословно“ и „како је речено“ или „по историји“ није значило и свођење Светога Писма само на обични језичко-књижевни и социјално-историјски ниво, јер се за Св. Златоуста у „речи“ Светога Писма открива тајна Бога Речи, Бога Логоса, у описаној од Пророка и Апостола „историји“ разоткрива се свештена историја спасења света, богочовечанска историја Бога и човека. Златоуст зато истовремено и надилази обични егзегетски приступ Антиохијске школе и често користи и типолошко тумачење, а понекад и алегоријско, јер алегорија има и у самом Светом Писму. Посебно је Златоуст примењивао духовно тумачење, не само у смислу „духовног посматрања“, него још више у смислу сагледавања и поимања свега „у Духу Светоме“, попут Апостола Павла, на кога се Златоуст у свему па и у приступу Светом Писму угледао. У праву је атински професор Агуридис кад сматра да је Златоуст увео и, употребљавао „духовни метод тумачења“ који настоји да првенствено истакне „плодове Духа Светога“ и у историји и у вернима, с којим циљем је и дато од Бога Свето Писмо. Другим речима, Златоустово тумачење Светога Писма увек је еклисиолошко, јер се у Светом Писму и његовом тумачењу види и тражи првенствено као циљ — изграђивање Цркве. (Најкарактеристичније се то види у Златоустовој Првој Омилији на Матеја, у њеном уводу, PG 57, 13-16).
Што се пак тиче самога стила Златоустовог у његовим егзегетским омилијама, навешћемо овде мишљење двојице Отаца Цркве - Св. Исидора Пелусиота и Св. Фотија Цариградског. На сјајни и блистави атицизам, атички стил Златоустових беседа указао је већ Св. Исидор, нарочито у тумачењима Јовановим на апостола Павла: „У тумачењу Посланице Римљанима“, вели Св. Исидор, „понајвише изобилује мудрост премудрог Јована. Јер мислим, и нек ми се то не сматра за пристрасност, да кад би и сам богоречити Павле узео да говори античким језиком да би себе протумачио, да не би ни он другачије тумачио неголи овај предречени муж, јер му је тумачење тако украшено дубином мисли и лепотом и верношћу речи“ (Писма V, 32. PG 78, 1348). Свети пак Фотије, осврћући се опширније на Златоустова тумачења Књиге Постања и Псалтира, вели: „Стил му је као и обично јасан и чист и сјајан и показује ширину; са богатством мисли он преплиће изобиље најдуховитијих примера. Ипак овде (у омилијама на Књигу Постања) стил му је нижи од оног у беседама на Дела Апостолска, колико је и стил у тим беседама нижи од тумачења на Апостола Павла и тумачења Псалтира. Свуда у својим списима он уметнички преплиће чистоту стила и блиставост и јасноћу са лепотом и једноставношћу, и овде се тиме особито прославља, а такође и богатством примера и изобиљем аргумената и вештином, када то треба. И уопште речено, ове списе (беседе на „Генесис“) сачинио је одлично: и у речи, и у склопу израза, и у методу, и у мислима, и у читавој композицији“ (Библиотека 172-4). Најзад, за Златоустово тумачење Псалама Св. Фотије вели следеће: „Ако је неке изреке, које потребују даље тумачење или дубљу теорију, он и прошао на брзину, не треба се томе чудити, јер је пре свега гледао на то колика је способност примања код слушалаца и шта доприноси њиховом спасењу и духовној користи. Зато се ја свагда и дивим овом преблаженом мужу што је увек и у свим својим речима (= списима) свагда за циљ имао корист слушалаца, док за много шта остало није уопште или је сасвим мало бринуо, те је пренебрегавао чак и питање да ли не оставља утисак да му је неки смисао измакао, или да није покушао да проникне у још већу дубину, или томе слично, а све то ради што веће користи својих слушалаца“.
У последњим речима патријарха Фотија, високо ученог Византинца и изврсног зналца класичне и хришћанске литературе, присутан је и извесни тон критике, али је превазиђен тачним погађањем онога што је Златоуст у својим тумачењима Св. Писма заиста и био: не толико оратор у класичном смислу, нити егзегета ради саме егзегезе, већ првенствено јеванђелски благовесник и пастир душа људских. Зато је проповедање и проповедничко тумачење Речи Божије он сматрао својом првом и главном дужношћу: „Заповест човекољубивог Бога налаже да никад не одступимо од своје дужности (проповедника), нити да ћутимо... Тако сам у души својој решио да докле дишем, и док је то Богу угодно, ову службу испуњавам и ову заповест извршавам.“
Златоустове егзегетске омилије у већини случајева нису ни биле унапред писане, него најчешће усмено говорене, такорећи импровизоване, па су тек онда са стенографских записа брзописаца преписиване, кориговане и дотериване, а онда и умножаване. Беседе на Посланицу Јеврејима, као последње своје беседе, није успео ни да исправи, због одласка у прогонство, те су оне до нас дошле (како се вели у рукописима), то јест онако како су нађене у бележницама цариградских брзописаца.
Најпре да споменемо Златоустово тумачење Старог Завета у омилијама. Оно данас обухвата:
67 омилија на Књигу Постања (PG том 53-54);
девет беседа на Постање, глава 1-3 (PG 54, 581-630);
пет беседа о Ани (PG 54, 631-675);
три беседе о Давиду и Саулу (PG 54, 675-708);
59 омилија на Псалме (PG том 55);
три беседе о Давиду и Псалмима (PG 55, 499-528);
Тумачење на Пророка Исаију (на грчком сачувано само тумачење првих осам глава, PG 56, 11-94, а даље тумачење, гл. 8-64, сачувано је у јерменском преводу, штампано у Венецији 1880);
шест омилија на Исаија 6, 1: „Видех Господа“ и о Озији цару (PG 56, 97-142; ново критичко издање у SCh, № 277);
Беседа на Исаија 45, 7 (PG 56, 141-152);
Беседа на Јеремија 10, 23 (PG 56, 153-162);
две омилије о нејасности Пророка (PG 56, 163-192);
Фрагменти тумачења на Јова, Приче, Јеремију и Данила (сачувани у катенама, али се не зна сигурно да ли су то одломци из посебних тумачења ових књига).
Као што се из наведеног каталога види Златоуст је тумачио Књигу Постања у два наврата. Првих девет беседа, на прве три главе Генесиса, изговорио је на почетку своје свештеничке службе у Антиохији, уз свету Четрдесетницу 386. године. Друга серија од 67 беседа обухвата целу књигу Постања и изговорена је у Антиохији 388. године, и то: првих 32 беседе у време Четрдесетнице, затим долази прекид због произношења извесних других беседа, и онда је следио наставак од 33 беседе до краја, вероватно тек после Педесетнице. Поједини делови ове две серије понегде се понављају. Грчки рукописи Беседа на Генесис су многобројни, а такође и стари преводи. Ове Беседе преведене су и на словенски и србуљски језик, под именом Златоустов Шестодневник. Према прописима Великог типика (глава 10) ово Златоустово тумачење Књиге Постања чита се на великопосним богослужењима.
Златоустових 59 беседа на Псалме спадају у његова најбоља дела; оне су из његовог антиохијског периода проповедништва (изговорене негде око 395. године). Називају се Херминија, то јест објашњење, тумачење Псалама, а можда све нису ни биле произношене. Обухватају свега 59 Псалама (3-12, 41, 43-49, 108-117 и 119-150). Ово је једино Златоустово тумачење где он мимо Септуагинте, користи и друге грчке преводе па чак понегде наводи и сиријски и јеврејски текст. Златоуст иначе сматра да је све Псалме написао пророк и цар Давид, али је негде касније рекао и ово: „Није све што је у Псалмима написао Давид, него је нешто речено у име Давидово“ (PG 61, 282).
Иначе, Златоуст је, као и многи Оци старе Цркве, веома високо ценио библијске Псалме и волео је њихово читање, односно певање:
„Зашто је псалмопој уведен у наш живот?“ — пита он у Беседи на 41. Псалам, и одговара: „Због наше тромости и нерадљивости“, јер „ништа тако не узвишује и окриљује душу нашу не одвезује је од земље, не ослобађа је телесних свеза, не располаже је за философију (код Златоуста то значи подвижнички живот) и за презирање свега житејскога, као сложно и хармонично певање божанских песама ... Где су песме духовне, ту силази благодат Духа и освећује и уста и душу... Уз псалмопој треба да се придружује и молитва ... Ко себи призива Давида са Псалтиром, тај призива себи самога Христа.“
О старохришћанском обичају певања Псалама у храмовима и по домовима, на богослужењима и при сваком послу, вели Златоуст: „Због чега сви тако воле Давидову књигу, више од свих књига Писма Старог и Новог Завета, и желе да је држе на уснама? Јер сви њега (псалмопевца Давида) носе на уснама уместо мирисног уља. У црквама бивају свеноћна бденија и - први је, средњи је и последњи је Давид! У јутарњим славопојима - први је, средњи и последњи Давид! У домовима девственица и ткаоницама, Давид је и тамо први и средњи и последњи! О, чудесних ли ствари! Многи и не знајући чак азбуку, напамет су научили целога Давида ... У манастирима свети збор анђелских војски, и опет је први, средњи и последњи Давид! У подвижничким обитељима стада су девственица, које се угледају на Маријам, и тамо је први и средњи и последњи Давид... Чим се Давид појави одмах слуге Божје подиже на анђелска свеноћна бдења, земљу претвара у небо, људе чини равноанђелнима, наш људски живот улепшава у свему, свима све постаје, кроза све наш живот чини анђелским. Он расте заједно са децом, младе призива на разборитост, девственицама дарује целомудреност, старима пружа сигурност, грешнике позива на покајање“ (Беседа о покајању и о читању Давида).
Због оваквих Златоустових похвала Псалтиру, у монашким круговима старе Цркве остало је следеће предање: „Запиташе братија великога Јована: Да ли је добро престати са Псалтиром? А он рече: Боље је да сунце престане од свога хода, него ли да престане Псалтир.“ (Предговор Великом Псалтиру). Ово предање свакако није измишљено, јер у делима Златоустовим стоји дословно: „Боље је да се сунце угаси, него да речи Давидове буду заборављене“ (Беседа о покајању, PG 49, 286).
Златоустово тумачење Новог Завета далеко је опширније и представља најпотпунију херменевтичку збирку Новог Завета међу свим Оцима Цркве. Златоуст је отуда постао пример и образац за све касније тумаче Новог Завета (Теодорит, Икуменије, Дамаскин, Теофилакт Охридски и други). До нас су дошле следеће његове Беседе на Нови Завет:
90 омилија на Јеванђеље Матејево (PG том 57-58);
88 омилија на Јеванђеље Јованово (PG том 59);
55 омилија на Дела Апостолска (PG том 60, 13—384);
Следи затим преко две стотине омилија на Посланице апостола Павла (осим посланице Галатима, чије је тумачење писано у виду континуираног коментара):
32 омилије на Посланицу Римљанима (PG 60, 391-682);
44 омилије на Прву Коринћанима (PG 61, 9-381);
30 омилија на Другу Коринћанима (PG 61, 381-610);
Тумачење Посланице Галатима (PG 61, 611-682);
24 омилије на Посланицу Ефесцима (PG 62, 9-176);
15 омилија на Филипљанима (PG 62, 177-298);
12 омилија на Колошанима (PG 62, 299-392);
11 омилија на Прву Солуњанима (PG 62, 391-468);
пет омилија на Другу Солуњанима (PG 62, 467-500);
18 омилија на Прву Тимотеју (PG 62, 501-600);
десет омилија на Другу Тимотеју (PG 62, 599-662);
пет омилија на Посланицу Титу (PG 62, 663-700);
три омилија на Посланицу Филимону (PG 62, 701-720);
34 омилије на Посланицу Јеврејима (PG 63, 9-236).
Од осталих Златоустових тумачења на Нови Завет сачувани су фрагменти у катанама на Јеванђеље Лукино и на Саборне Посланице. Постоје, међутим, и многе друге Златоустове беседе на поједина места или личности из Новог Завета, које се такође могу убројити у егзегетске беседе. То су:
пет беседа о Лазару (PG 48, 963-1054);
две беседе о издајству Јудином (PG 49, 373-392);
две беседе о крсту и разбојнику (PG 49, 399-418);
Беседа о четвородневном Лазару (PG 50, 641-4);
две беседе на Матеј 26, 39 и 9, 37 (PG 51, 31-40 и 63, 515-524);
О паралитичару (PG 51, 47-64);
четири беседе на почетак Дела Апостолских (PG 51, 65-112);
четири беседе о промени имена (PG 51, 113-156);
две беседе на Јован 5, 17 и 5, 19 (PG 63, 511-516 и 56, 247-256);
две беседе на Римљанима 8, 28 и 12, 20 (PG 51, 165-186);
две беседе на Римљанима 16, 3: о Акили и Прискили (PG 51, 187-208);
три беседе на Прву Коринћанима 7, 2; 10, 1 и 11, 19 (PG 51, 207-260);
две беседа на Другу Коринћанима 4,13 и 11, 1 (PG 51, 271-310);
две беседе на Прву Тимотеју 5, 9 и Другу Тимотеју 3, 1 (PG 51, 321 и 56, 271);
Беседа на Галатима 2, 11 (PG 51, 371-8);
Беседа на Титу 2, 11 (издао А. Wagner 1971) и око 30 неизданих беседа (у рукописима) на поједина места из Јеванђеља и Павлових Посланица (списак у Clavis Patrum Graecorum II, 4840-5190).
О значају свих ових Златоустових езгегетских омилија и беседа на Јеванђеље и Апостол могло би се много говорити, но то би била тема за посебну студију. Њихов значај је од Православне Цркве оцењен тако високо да је у Великом типику (глава 10) прописано да се, између толиких других светоотчких тумачења, читају на црквеним богослужењима управо ова Златоустова тумачења. И то овим редом: од Томине недеље до Педесетице, када је иначе период читања Јовановог Јеванђеља, читају се Златоустова тумачења тог Јеванђеља. Затим од Педесетнице до Крстовдана, када се чита Матејево Јеванђеље, чита се Златоустово тумачење на Матеја. Од Крстовдана до Сирне недеље чита се Златоустово тумачење на Посланице Апостола Павла и такође Маргарит Златоустов, то јест зборник најодабранијих беседа његових које се односе на поједина недељна Јеванђеља или на празнике. Све Златоустове егзегетске беседе, осим библијског, богате су и догматским, етичким, црквено-литургијским и социјално-моралним материјалом. Златоуст обично у свакој од тих беседа најпре изложи и протумачи главну тему дотичног библијског одломка, а онда други део беседе посвети извлачењу морално-практичне поуке вернима из тог протумаченог текста или уопште.
Да кажемо, на крају, још и то да је своје Омилије на Матеја и Јована, Златоуст изговорио у Антиохији, 390. и 391. године. У Антиохији је затим изговорио и Омилије на Павлове Посланице: Римљанима, Прву и Другу Коринћанима, Галатима, Ефесцима, Прву и Другу Тимотеју, Титу и Филимону. У Цариграду је изговорио Омилије на Дела Апостолска (око 400. године), и нешто пре тога на Филипљанима, Колошанима и обе Солуњанима, а последње године своје службе у престоници (403-4) изговорио је Омилије на Јеврејима, које су зато и издане тек после његове смрти. Да споменемо још и то да већ Халкидонски Сабор 451. године наводи Златоустове Беседе на Јована због њиховог христолошког значаја, а да Трулски Сабор 692. године цитира његове Беседе на Дела Апостолска. Такође Златоустове Беседе цитирају Св. Кирил Александријски против несторијанаца и Блажени Августин против пелагијанаца, а касније наравно и низ других Светих Отаца у борби са разним јересима.
Најзад, треба споменути и остале беседе Јована Златоуста, то јест његове догматске, моралне, пригодне, празничне и похвалне беседе. У догматске беседе долази најпре 12 Катихеза, то јест догматско-литургичких и моралних поука оглашенима и новокрштенима, где им се укратко излажу и тумаче основне истине црквене вере и живота. Свих данашњих 12 Катихеза Златоустових потичу из антиохијског периода његовог рада (одржане су највероватније уз Велики пост 388-390. године) и садрже богат материјал о догматско-литургијском предању Антиохијске Цркве. Златоуст је свакако био изговорио далеко више Катихеза, али је до нас дошло само ових 12 и то благодарећи недавном открићу А. Wagnera. Наиме, ранији издавачи Златоустових дела, Монфокон и Мињ, били су издали свега две Катихезе (PG 49, 223-240). Затим је грчки научник Пападопулос-Керамевс издао (у Петрограду, 1909) до тада непознате три Катихезе (он је издао четири, али је једна већ била позната). Најзад, у јесен 1955. године француски научник Антоан Венгер пронашао је у манастиру Ставроникита, у Светој Гори (рукопис бр. 6, из XI века), до тада непознатих осам Катихеза Св. Златоуста (уствари седам непознатих, јер је трећу од новопронађених већ био објавио П. Керамевс као своју четврту), и објавио их 1957. године у 50. тому серије SCh. Тако данас имамо 12 Катихеза.
Догматског су карактера и 12 беседа Против Аномејаца, како се оне обично називају у рукописима. Уствари, то је збирка од 12 различитих беседа, од којих су првих десет одржане у Антиохији (386-7. године), а последње две у Цариграду (398. године). Првих пет носе назив О несхватљивости Божанске природе (обично зване „тар!“, или на словенском, пошто су свих пет преведене, О непостижимом) и уперене су против јеретика аномејаца, Евномијевих следбеника, који су се хвалили да могу да схвате и познају саму природу Божију. Ових јеретика било је још увек у Антиохији и Цариграду, па је Златоуст водио борбу против њих, настављајући тако богословско дело великих Кападокијаца. И следеће Беседе, нарочито седма, осма и једанаеста баве се критиком аномејског учења, док се остале баве и другим темама. Наслови Беседа од шесте до даванаесте јесу следећи: О Светом Филогонију, О једносуштном, О молби мајке синова Заведејевих, О четвородневном Лазару, О Христу, Против Аномеја и О Божанству Христовом (текст свих у PG 48, 701-812; ново издање првих пет у SCh, 28 и у Солуну 1953). Ових 12 Беседа, уз остала Златоустова дела, показују га великог Оца Цркве и великог богослова.
Од осталих догматских беседа да споменемо и следеће: осам беседа Против Јудеја (изговорене у Антиохији, у јесен 386, због неких хришћана који су потпали под јеврејски утицај и празновали заједно са Јеврејима, текст у PG 48, 843-942); три беседе О Божанској правди и о Промислу (PG 49, 241-276); три беседе О Промислу и против судбине (PG 50, 749-774); О васкрсењу мртвих (PG 50, 417-432); Против катара (PG 63, 491-4); О гробљу и крсту (РС 49, 393-8) и друге.
Многобројне су Златоустове моралне беседе и овде ћемо их само набројати. То су: девет беседа О покајању (PG 49, 277-350); две беседе О молитви (PG 50, 775-786); три беседе О ђавољем кушању и немоћи (PG 49, 241-276); О љубави (PG 56, 279-290); О календама (PG 48, 953-962); и још читав низ беседа: Против игара и позоришта, О талантима, О Илији и удовици и милостињи, О наслади будућим добрима и ништавности садашњих, Да не треба разглашавати грехе браће, Да не треба очајавати, О онима који не долазе у цркву, О покајању Ниневљана, О посту, О милостињи, као и прекрасних седам беседа О Лазару и богаташу (PG 48, 963-1054), које смо већ спомињали у склопу егзегетских омилија, али које имају јако наглашене моралносоцијалне аспекте хришћанског живљења и делања. (Ове су беседе преведене и на словенски). У неизданим Златоустовим беседама има такође доста беседа на моралне теме.
Међу пригодне беседе Златоустове убрајамо овде оне које је изговорио у разним приликама и околностима своје пастирске службе у Антиохији и Цариграду. Ту најпре долази 21 беседа О статуама (PG 49, 15-222), које је Златоуст изговорио у време Свете Четрдесетнице 387. године поводом познате народне побуне у Антиохији, којом приликом су с гневом порушене све царске статуе у граду, због чега се очекивала царска казна на цео град. Док је епископ Флавијан отишао у Цариград да посредује за милост код цара Теодосија Великог, Златоуст је свакодневно у цркви проповедао окупљеном народу, очински га тешио и поучавао, тако да су ове Беседе о статуама остале као пример Јованове пастирске бриге, љубави и мудрости. Из овог времена је и Беседа после земљотреса у Антиохији.
У пригодне беседе спадају такоће и познате две беседе О Евтропију (PG 52, 391-413), изговорене у Цариграду 399. године, када је, павши у немилост народа и цара Аркадија, евнух Евтропије потражио азил у Цркви (којој је дотле сам забрањивао право азила), па га је Златоуст заштитио и није га хтео предати властима, него тек када је сам изашао из храма буде ухваћен и погубљен. Друга беседа О Евтропију прердставља надахнуту химну Златоустову непобедивој слави Цркве, пред којом је свака светска слава и власт незнатна и немоћна. Уз Беседе о Евтропију долази и Беседа о Сатурнину и Аврелијану кад су послани у прогонство. Затим, пригодне су још беседе: У присуству цара, Омилија после Готског свештеника, Омилија у храму Св. Анастасије, Беседа у храму Св. Ирине, Беседа при повратку из Азије у Цариград и о пријему Северијана Габалског, и нарочито су значајне: Беседа пред слање у прогонство и После повратка из прогонства (PG 52, 427-448).
Од празничних беседа Златоустових остао нам је приличан број, али питање аутентичности свих њих још увек је отворено у науци. Несумњиво је да има беседа на празнике које му се само приписују а нису његове, али с друге стране има и беседа чија се припадност Златоусту оспорава без довољно разлога. Ми ћемо овде поменути само оне за које се углавном сматра да су његове, мада ни за неке од њих не постоји пуна сагласност свих патролога. То су следеће: две Беседе на Божић (PG 49, 351-362 и 56, 385-396), од којих је прва изговорена у Антиохији 386. године и где се вели да је Божић као одвојени од Богојављења празник уведен тек десет година раније; затим Беседа на Крштење Господње, две Беседе на Пасху, две Беседе на Вазнесење и две Беседе на Педесетницу. Познато пак Златоустово Пасхално слово, словенски превод: Ашче кто благочестив, које се чита на Ускршњем јутрењу (текст у Пентикостару и у PG 59, 721-4), оспорава се од већине патролога да је Златоустово, али то питање није темељно проучено и заслужује свестраније проучавање.
Дошли смо најзад и до последње групе Златоустових беседа, до похвалних беседа појединим светим библијским и црквеним лицима. Да споменемо најпре оне које се односе на истакнуте свете личности Старог и Новог Завета, као што су: Похвалне беседе Авраму, Илији, Елеазару и Макавејима (три беседе), седам Беседа Св. апостолу Павлу (PG 47, 321-386; српски превод прве четири дао је о. Јустин Поповић, (Хришћанско дело, 1936, 3 и 6), и посебно апостолима Петру и Павлу (аутентичност оспоравана). Најзад, ту су и похвале најпре Мученицима и Светитељима Антиохијске Цркве: Свештеномученику Вавили, Игњатију Богоносцу, Филогонију, Евстатију, Мелетију, Диодору Тарсијском; па антиохијским Мученицима: Лукијану, Јувентину и Максимину, девственомученици Пелагији, мученику Роману. И најзад долазе похвале: Свештеномученику Фоки, Мученицама Верники и Просдокији, Мученици Дросиди, Светим Мученицима (две беседе), Египатским Мученицима, Варламу Мученику, Јулијану Мученику, свима Светим Мученицима, и друге. У још неизданим Златоустовим беседама налазе се и похвале: Св. Јовану Крститељу, Апостолу Павлу и Петру, Св. Дјеви Марији, Никејским Оцима, Св. Стефану, Јову и Авраму, Андреју Апостолу, Јовану Богослову и другима.
На крају свих Златоустових дела треба споменути да је иза њега остало 242 Писма (PG 52, 529-748). За Златоустова писма вели карактеристично Св. Фотије (Библиотека, 86): „И у Писмима он употребљава уобичајени стил речи, јер је блистав и јасан и спаја пријатно са уверљивим. Али Писма Олимпијади ђакониси изгледају пажљивије написана, мада епистоларни жанр није при писању много заступљен, због прилика (у изгнанству) које су се наметале изнад правила писања.“ Велика већина Златоустових Писама написана је пред његово прогонство и из самог изгнанства. То су два Писма епископу Римском Инокентију, писма епископу Венерију Миланском и Западним епископима, епископу Исихију Салонском (у Далмацији), епископима Македоније, епископу Јовану Јерусалимском (Писмо 75) и бројним другим епископима, презвитерима, ђаконима, монасима и хришћанима у Цариграду и Антиохији. Најзанимљивија су можда Писма Олимпијади, њих 17 (ново критичко издање у SCh, 13bis), у којима прогнани Страдалник великодушно хришћански теши ђаконису Олимпијаду и остале прогоњене верне ученике његове у Цариграду.
Златоустово богословље
Већ смо споменули да је Јован Златоусти у Православној Цркви убројан међу Три Велика Јерарха и Васељенска Учитеља Православља. Он свакако није случајно доспео у исти ранг са Св. Василијем Великим и Св. Григоријем Богословом. Несумњиво да он међу те врхунске Оце Цркве и спада по својим вредносгима и заслугама. По свецелом своме светоотачком лику Златоуст је верни носилац и тумач апостолског живог и непатвореног Предања, апостолског наслеђа праве вере, „једном предане Светима“, која се чува и преноси првенствено живим животом у Цркви као Телу Христовом. Само из тог живог, личног али и свецрквеног опита и искуства, доживљаваног непрекидно у католичанском Телу Христовом, може се истински богословствовати и богословски сведочити о Великој Тајни Побожности, о којој је благовестио апостол Павле, на кога се Златоуст и угледао и чије је јеванђелско богословље најверније тумачио и продужавао.
За Златоуста су извесни западни патролози изрекли мишљење да он „није био богослов, него моралиста“. Најбољи одговор на то и такво мишљење представљају речи православног патролога Г. Флоровског (из књиге Оци IV века, Париз 1931, 211): „Златоуст није био спекулативни богослов, но понајмање је он био адогматични моралиста. Неправедно би било наглашавати да је он био учитељ моралности, а не учитељ вере... Златоуст је првенствено био сведок вере, и тиме се објашњава зашто су његовим ставовима у древности придавали тако велико значење. Код њега и из њега чује се глас црквеног Предања... Он је настојао да хришћани схвате да истине вере јесу истине живота, заповести живота, које треба да се разоткрију и пројаве у личном и црквеном животу... Он је у свом богословском исповедању исходио пре свега из Апостола Павла, и то је била проповед о Христу и спасењу, а не проповед морала. И сами „евангелизам" Златоустов има увек догматски смисао - сав живот за њега повезан је са ликом Христа, не толико као Пророка, него пре свега као Првосвештеника и Јагњета Божијег. С тиме је повезана и сакраментална мистика Златоустова.“
Да је Златоуст стварно био богослов види се из тога што је веома много узимао из богооткривеног и богонадахнутог богословља, из Светога Писма. У извесном смислу он је био Антиохијац, јер је из Светога Писма црпео своје богословље. Али за њега је Свето Писмо било жива месијанска (Стари Завет) и јеванђелска (Нови Завет) историја Бога Логоса и Његове Цркве. Отуда га он и тумачи буквално и историјски, али и типолошки и пророчки, као типос Тела Христовог које долази и које се остварује историјски као Црква, као Тело којем је Христос Првина и Глава, а она Пуноћа Његова. Не првенствено Свето Писмо, него то Тело Цркве сведочи да се Христос заиста оваплотио и постао оно што смо ми да би нас учинио оним што је Он. Сва пак ова свештена историја остварује се Духом Светим и зато је Златоустов приступ Светом Писму увек „духовни“ приступ, то јест светодуховски, из живог искуства благодати Духа у Цркви.
Да је ово тачно види се из следећег. Нико ваљда од Отаца Цркве није више користио Свето Писмо и хвалио га и препоручивао као канон вере и живота Цркве, свих и свега у Цркви. Па ипак, познато је оно класично место из Златоустовог почетка тумачења Матејевог Јеванђеља (Омилија прва, PG> 57, 13-16), где исти тај Златоуст говори и тврди, да је, ни мање ни више, Свето Писмо дато људима само по њиховој слабости и да је боље било кад није било потребе за њим.
Наводимо дословно његове речи: „Требало је да ми и не потребујемо помоћ од Писма, него да показујемо такав чист живот да нам благодат Духа уместо књига буде у душама, и да, као што су књиге мастилом, тако и срца наша буду исписана Духом. Но пошто смо такву благодат одбацили, хајде бар да кренемо овим другим путем. А да је оно раније било боље, показао је Бог и оним што је рекао и оним што је учинио. Јер је и са Нојем, и са Аврамом, и са његовим потомством, и са Јовом, и са Мојсијем разговарао не кроз Писма, него Сам Собом, налазећи за то чист ум њихов. Али пошто је сав Јеврејски народ упао у овај бездан зла, тек тада је дошло Писмо и Плоче (Завета) и потсећања кроз њих. А то исто се може видети не само код Старозаветних Светих, него и код Новозаветних. Јер ни Апостолима није Бог дао ништа написано, него је уместо Писма обећао дати благодат Духа: 'Он (Утешитељ) ће вас, вели, потсетити на све' (Јован 14, 26). А да схватиш да је то много боље, чуј шта говори кроз Пророка: 'Даћу вам завет нови, дајући законе моје у умове ваше, и на срцима вашим написаћу их, и сви ће бити научени од Бога' (Јеремија 38, 33). А и Павле, показујући то исто преимућство, вели да је примио закон 'не на плочама каменим, него на телесним плочама срца' (Друга Коринћанима 3, 3). Пошто су пак током времена једни застранили у веровању и учењу, а други у животу и понашању, потребно је било опет потсећање кроз Писма. Замисли сада колико је то зло да ми, који смо требали тако чисто да живимо да нам нису била потребна ни Писма, него да уместо Књига дајемо срца своја Духу, сада, пошто смо ту част изгубили и доспели до потребе за њима (књигама), опет се ни овим другим леком не користимо онако као што треба. Јер ако је кривица већ то што потребујемо Писма, а не привлачимо себи благодат Духа, погледај онда колика је оптужба на нас то што ни после те помоћи нећемо да се користимо, него пренебрегавамо Писма, која као да ту узалуд и бадава леже, те тако још већу казну на се навлачимо. Зато, да се то не деси, пазимо тачно на оно што је написано (у Писму) и научимо се како је дат Стари Закон, а како је Нови Завет... У Старом Завету, кад је Мојсије узишао (на Синај), онда је Бог сишао, а овде (у Новом), када је наша природа узнета на небо, или још боље — на сам царски Престо, онда је Дух сишао. Ако би Дух Свети био мањи (од Бога, како мисле јеретици), онда ово што се десило (у Новом Завету) не би било веће и чудесније. Јер очигледно је да су ове (новозаветне) таблице много боље и ова остварења далеко славнија. Јер Апостоли нису, као Мојсије, сишли са горе носећи таблице у рукама, него носећи у себи и у уму своме Духа Светога, као неку ризницу и извор догмата (=учења, богословља), и благодатних дарова, из којих извиру сва остала добра. И тако су свуда пролазили, сами будући Књиге и Закони благодаћу одушевљени. Тако су они обратили (у веру) три хиљаде, тако и оних пет хиљада, тако су привукли и све народе васељене, јер је Бог преко њиховог језика свима говорио.“
Из наведеног пасуса јасан је став Св. Златоуста према Светоме Писму и према правом богословљу, јер иза обојега за њега треба да стоји, и то као главно, жива благодат Духа Утешитеља, Који оживљава и мртво слово Писма и срца и умове, те надахњује богопознањем и богословљем. Тако је богословље за Златоуста првенствено живот са Христом, живо богоопштење, искуство спасења у новом облагодаћеном животу у Духу Светоме, у Телу Христовом, у заједници Свете Тројице. То се види и из непосредног продужетка уводног текста на Матеја (Омилија 1, 2), где Златоуст настоји да објасни шта је то Јеванђеље, па каже: „Матеј је с правом назвао своје дело Јеванђељем (= радосном вешћу), јер је дошао да свима, и непријатељима и незахвалницима, и онима у тами, објави уништење казне и разрешење грехова, оправдање, освећење, искупљење, усиновљење, наслеђење неба, сродност са Сином Божијим. Јер шта би могло бити равно тим јеванђељима (=благовестима)? Бог је на земљи, и човек на небу, све је постало сједињено; анђели се радују са људима, људи опште са анђелима и са осталим вишњим силама, дуги је рат најзад престао, Бог се измирио са нашом људском природом, ђаво је постиђен, демони су разјурени, смрт је укинута, рај је отворен, заблуда је развејана, истина је враћена, реч побожности (=хришћанске вере) свуда је посејана и процветала, небески живот на земљи је засађен... Зато је Јеванђеље он назвао историјом, јер све остало само су празне речи, без стварног садржаја (мисли се на људске ствари и овосветска добра), а оно што Рибари (Апостоли) објављују и проповедају, то се истински и стварно назива и јесте јеванђеље (=благовест, радосна вест).“
Из овог одломка очигледно је какво је Златоустово богословље и богословско сведочење. Он је зато истински јеванђелски и апостолски богослов, не кабинетски и учени и спекулативни, него живи проповедник и сведок правог црквеног сотириолошког богословља, надухњиваног непрекидно благодатним светодуховским искуством, без којега богословље најчешће постаје само сува схоластика.
Златоуст је имао своје омиљене догматске теме и на њих се стално у својим проповедима враћао. Главна догматска тема његова јесте Црква. Црква је за њега недељива и неодвојива од Христа и Његовог целокупног домостроја спасења. Уствари, за Златоуста Црква и јесте сам тај Домострој Христов. Шта више, он свесно иде до потпуног поистовећења Христа и Цркве: „Јер као што је тело и глава један човек, тако је Апостол (Павле) рекао да су Црква и Христос једно“ (Омилија на Прву Коринћанима). „Сви ви (чланови Цркве) постадосте један Христос, пошто сте Тело Његово“ (Омилија 8, 2 на Колошанима). Следећи верно Апостола Павла, Златоуст најтешње повезује и сједињује Цркву и Христа, тако да их међусобно чини и допуњујућима једно другоме. На то му даје смелост Посланица Ефесцима (1, 22-23), где је Христос назван „Глава Цркве“, а Црква „Тело и Пуноћа“ Његова, Пуноћа коју Он „свим и у свему испуњује“. Златоуст вели: „Овде 'Глава' не значи само власт, него органско сродство и блискост и сједињење. Јер пуноћа Христа је Црква. Јер је тело пуноћа главе, и пуноћа тела је глава... Павле вели 'Пуноћа' као да тело употпуњује главу, јер се кроз све удове тело конституише и има потребу за сваким од њих. Тако Апостол Христа представља као да Он има потребе у свима (нама) заједнички... Тако Тело Христово расте (Ефесцима 4, 15-16; Колошанима 2, 19), али тај раст Цркве као Тела чини опет сам Христос, Који испуњава све у свему“ (Омилија 3, 2 на Ефесцима).
Било би погрешно мислити да Златоуст у свом богословљу мимоилази и запоставља основну хришћанску истину - догмат о Светој Тројици. Напротив, он тајну Цркве повезује најтешње са Христом, а Христа посматра само унутар православног тројичног исповедања, тако да је и његова Еклисиологија неодељива од Христологије и Христологија неодвојива од Тријадологије. Златоуст се, уосталом, директно борио за истину Цркве о Светој Тројици пишући против јеретика аномејаца, а и излажући праву веру новокрштенима у својим Катихезама. Било би преопширно улазити у све то овде, али је ипак важно указати на следеће. Златоуст, као и његов епископ Св. Мелетије Антиохијски, у своме богословљу о Св. Тројици сведок је и носиоц старог источног тријадолошког предања, које је наглашавало јединство Свете Тројице, али истовремено и личну самосталност сваке од Трију Божанских Ипостаси. Златоуст несумњиво прихвата Никејски Символ вере, али је он пре „новоникејац“, попут Кападокијских Отаца, чију тријадолошку терминологију и употребљава. У беседи 5, 2 Против аномеја он скоро дословно понавља Василија Великог (Писмо 236): „Јер од Имена (Божијих), једна су општа (заједничка), а друга су посебна (сопствена). Заједничка су да би показала истоветност суштине, а посебна (сопствена) да би окарактерисала сопственост Ипостаси. Тако, име Отац и Син јесу својства сваке Ипостаси, а Бог и Господ су опште (заједничко) име.“
У једној својој Катихези (првој у издање SCh, 50) Златоуст ставља на исти ниво и повезује у једној истој реченици источњачки (омиусијански) израз за Сина: „по свему сличан и раван Оцу и неизменљиву имајући са Њим сличност“, и Никејски израз „једносуштни“, после којега одмах додаје: „и у сопственој ипостаси познаван“. Овим он уствари коначно и текстуално завршава „новоникејско“ измирење здравих православних тенденција на Истоку, које су се испољиле измећу Првог и Другог Васељенског Сабора. Као што је познато, тек је „новоникејска“ богословска терминологија коначно превазишла све опасности и аријанизма и савелијанизма. Златоуст то управо и чини у овој Катихези, полемишући и са Аријем и са Савелијем, и на крају закључује: „А ти се учи да је суштина Оца и Сина и Светога Духа једна, а да су три Ипостаси“ (§ 21-22).
Иначе, Златоуст врло често наглашава заједничко учешће и дејство свих Тројичних Лица у Економији спасења и у Цркви, што је опет карактеристично за Источно богословско предање, чији је он верни следбеник. У Беседи 13, 8 на Римљанима он вели: „Немогуће је да Дух Свети буде присутан, а да није присутан и Христос. Јер где је једна Ипостас Тројице, тамо је и сва Тројица, јер је међусобно нераздељиво повезана и сједињена је са сваком тачношћу.“
Још у нечему је Златоуст верни сведок Источног богословског предања — у апофатичком разликовању у Богу природе и воље, суштине и енергија, и уопште у самом апофатичком приступу тајни богопознања. Његове Беседе о Несхватљивом то најбоље сведоче, и оне су настале под непосредним утицајем богословља Св. Атанасија и Кападокијаца. Карактеристични су на пример Златоустови апофатички називи за Бога: „Неизрециви, несхватљиви, незамисливи, неисказиви, непроменљиви, (= који свагда јесте и на исти начин јесте), беспочетни, бесконачни, необухватљиви, надумни“, итд. (Против Аномеја 3, 1 и Онима који се саблажњавају, 2). Неки од ових израза сусрећу се дословно и у самој Златоустовој Литургији).
Укратко речено, Златоуст је велики и верни богослов Источног богословског предања, које од Апостола иде преко Св. Игњатија Антиохијског и Иринеја, затим преко Атанасија Великог и Кападокијаца, и наставља се даље кроз Златоуста и кроз сву православну Византију, све до Св. Григорија Паламе и до савременог неопатристичког богословља.
Следећа велика тема Златоустовог богословља јесте сведочење и исповедање Свете Тајне Евхаристије, као тајне саме Цркве. Сво његово учење о Цркви уствари је евхаристијско. Евхаристију он изводи директно из Тајне Христа Оваплоћеног. Из исте Тајне он изводи и тајну Крштења (о којем изврсно говори у другој и трћој Катихези (SCh, 50), и заједно са тајном Миропомазања најтешње их међусобно повезује, јер све три извиру недељиво из једанствене и свеобухватне тајне Христовог Домостроја спасења. То се види из оних места где Златоуст повезује тајну Крштења и Евхаристије са Христовим страдањем и васкрсењем. Када је на крсту Христос прободен за нас, тада је из ребра Његових истекла „крв и вода“, што је по Златоусту: „символ Крштења и светих Тајни (= Евхаристије), јер је из њих Црква рођена, бањом препорођења и обновљења Духом Светим (= кроз св. Миропомазање). Дакле је Христос од ребра Својега створио Цркву, као што је од ребра Адамовог створио Еву“ (Катихеза 3, 17 у SCh, 50). Очигледно је по среди најтешње повезивање светих Тајни са самим бићем Цркве и поистовећење Цркве и Тајана са Христовом Економијом спасења.
Посебно је значајно Златоустово наглашавање еклисиолошких димензија светих Тајана, његовог светотројичног и црквеног карактера. Тако у Крштењу „речима и рукама свештениковим бива наилазак Светога Духа, те тако човек препорођен и сасвим другачији излази из воде...“ „Новопросвећени у Крштењу постају слободњаци и грађани Цркве. И не само слободни него и свети, не само свети него и праведни, не само праведни него и синови Божији, не само синови него и наследници Његови, не само наследници него и браћа Христова, не само браћа Христова него и сунаследници Његови, не само сунаследници него и удови Његови, не само удови него и храм Божији, не само храм него и органи Духа Светога“ (Катихеза 3, 5). Златоуст изричито одбацује формулу „ја те крштавам“, јер се вели „крштава се... пошто није свештеник сам који се дотиче главе крштаванога, него је и рука Христова ту, а свештеник је само служитељ Његове благодати и руку своју даје на службу, будући да је за то постављен од Духа Светога. Онај пак који све испуњује и извршава јесте Отац и Син и Дух Свети, Тројица Нераздељива, и вера у Њу даје опроштај грехова, и исповедање Ње даје нам усиновљење“ (Катихеза 2, 26).
Златоустово схватање Св. Евхаристије као Тела Христовог, али истовремено и сакраменталног тела (Евхаристија као тајна и жртва) и црквеног тела (Евхаристија као заједница чланова тела Цркве, као удова Христових), потиче из његовог литургијског опита и искуства, доживљеног и доживљаваног у црквеном сабрању свих верних у Христу.
Класично је у том погледу његово тумачење познатог места из Прве Коринћанима 10, 16-17: „Апостол је желео да покаже нешто више и да истакне тесно сједињење (наше са Христом). Јер се ми причешћујемо (= заједничаримо) не само да бисмо имали удела и приопштавали се, него и да би се сједињавали. Јер као што је оно тело сједињено са Христом, тако се и ми кроз овај Хлеб сједињујемо... Јер Апостол вели: 'Један је Хлеб, једно смо тело многи.' Или још више: Ми смо само оно тело. Јер шта је Хлеб? - Тело Христово. А шта постају они који се причешћују? - Тело Христово; не многа тела, него једно тело. Јер као што је хлеб, сатављен из много зрневља, уствари један, тако да се зрневље више не види, него је ту, али му је због сједињења разлика неприметна, тако се и ми и међусобно и са Христом сједињујемо“ (Омилија 24, 2 на Прву Коринћанима).
Оваквим богословским схватањем и тумачењем Свете Евхаристије Златоуст показује једну од основних истина Хришћанства: да је природа саме хришћанске Цркве евхаристична и да је Евхаристија не просто „једна од тајни“ у Цркви, него Тајна - Мистерија - саме Цркве. Та истина проистиче из саме фундаменталне чињенице Хришћанства - из Оваплоћења Богочовека Христа. Зато и вели Св. Златоуст: „Христос је (оваплоћењем) узео на Себе тело Цркве, и Цркву је учинио Својим телом ... Христос нас је учинио телом Својим, и опет нам је дао тело Своје“ (Омилија 3, 3 на Ефесцима; Омилија пред изгнањем).
Ово међутим, има далекосежне консеквенце за читаво биће и живот Цркве, нарочито за живљење, делање и понашање њених чланова. То најпре означава да хришћанска вера није само „религија“, поготову не „религија као приватна ствар човека“, него је та вера пре свега Црква, заједница, друштво верујућих у Христа људи, реалан историјски и друштвени ентитет, без којег „приватна вера“ или чак и лична светост не значе ништа. Само се у евхаристијској Еклисиологији, каква је Златоустова, разоткрива право Хришћанство у свим својим димензијама, и земаљским и небеским, и историјским и есхатолошким. Раскрива се оно као учење и сведочење о свецеломе Христу, о Цркви као „Тајни Христовој“, „Тајни Божијој која је Христос у нама“, како вели Апостол Павле. Разоткрива се, у крајњој линији циљ Боговаплоћења: да је Бог постао Тело, да се стварно сјединио са човечанством, и да то Ново Човечанство и јесте Црква, вечна заједница Бога и људи. То особито наглашава Свети Златоуст у својим свакодневним проповедима, обраћеним и упућеним свима, сваком човеку и свакој твари под небом.
Разумљиве су онда, из ове перспективе, и све социјалне димензије Златоустовог учења и проповеди Јеванђеља. Златоуст није био проповедник „комунизма“, ни „хришћанског комунизма“, него проповедник заједништва свих људи у Христу, заједништва црквеног, евхаристијског, заједништва у једнодушности вере и љубави, али и у свим материјалним добрима. Једна од сталних тема његових социјално-моралних проповеди - а његове проповеди имају увек и тај карактер - јесте проблем социјалне неправде, материјалне и друштвене неједнакости, проблем богатства и сиромаштва, грамзиве похлепе за својином. У свему томе он види последице пада и греха рода људског, а решење налази једино у хршићанској љубави Христа ради и братољубља ради. Као пример стварног друштвеног и историјског превазилажења људске личне и друштвене несреће Златоуст наводи прву хришћанску општину у Јерусалиму и њен христоцентрични евхаристијско-црквени живот и међусобно братско понашање.
„Сви су се били одрекли од имања, и радовали су се великом радошћу међу собом... Тамо није било оних хладних речи „моје“ и „твоје“, зато је и било радости око трпезе... Ти сурови изрази „моје“ и „твоје“, који су створили безбројна зла и ратове у васељени, били су изагнани из оне свете Цркве, и они су живели на земљи као анђели на небу; ни сиромашни нису завидели богатима, јер није било богатих, нити су богати презирали сиромашине, јер није било сиромашних.“
Златоусти није сматрао ни правим ни могућим решење проблема људске личности и људске праве заједнице у оквирима светског друштва, државе, власти. Он је мало осећао реалност светског „друштва“ и светске „заједнице“, јер је пред собом свагда имао и видео конкретне људе, живе људске личности. За власт је сматрао да је установљена Богом, али да је последица греха, као нужна установа насупрот анархији и злој стихијности греха и зле воље.
Златоуст је уопште много полагао на људску вољу. То би била и последња тачка на коју бисмо се овде осврнули, кад је реч о његовом богословском учењу. Он је особито истицао и наглашавао божански дар људске слободне воље, у њој је видео достојанство човека као „слике Божије“. „Јер то је највећи доказ Божије премудрости и неизрецивог човекољубља, што је старање о ономе главном у нама, о души, поверио нама, учећи нас самим стварима да нас је стварио самовластнима (=слободнима), и нама, и нашој вољи је оставио да изаберемо врлину или да прибегнемо пороку“ (Катихеза 8, .22).
Ово високо достојанство слободе и јесте смисао људског живота, као живота у слободи и за слободу, али оно истовремено значи и пуну самоодговорност људске личности и њене потребе за делатношћу, подвигом, врлином.
Златоусту су неки на Западу приписивали пелагијанизам (на пример Јулијан, против кога је писао Августин), а неки су опет његовом ученику Јовану Касијану, па самим тим и њему, приписивали полупелагијанизам. Но то су спољашњи погрешни и предубеђени приступи њему, управо због несхватања правог значења људске слободе у човековом односу према Богу, свету и себи. Златоуст је био представник апостолско-светоотачког учења о слободној богочовечанској сарадњи – синергизму - између Бога и човека, а израз тог синергизма само је жива вера и љубав, благодат Божија и врлински живот човека, једном речју: облагодаћени подвиг хришћанског живота, „логосно служење наше“ Богу Живом и Истинитом – то јест „духовно служење наше, наш живот у Христу“ (Омилија 20, 2, на Римљанима). То је, по Златоусту, истинска хришћанска философија, то јест свесно и мудро, слободно и самовољно подвижништво. Зато вели: „Треба хтети и трудити се, но и полагати сву наду на Божје човекољубље“ (Омилија 16 на Римљанима). Тога великог Божјег човекољубља он је био пророк и проповедник, па је отуда и био тако велики филантроп, верни ученик и проповедник Христа Човекољупца.
Текст је преузет са сајта jovanzlatousti.eparhijaniska.rs
уз мање техничке интервенције редакције
