СВЕТЛИ ГРОБОВИ
Бејасте ли, браћо моја млада,
Да л' бејасте ви на гробљу када,
Ај' на гробљу, на голему?
— Та увек смо ми на њему.
Гробље ј' земља ком се ходи;
Гробље ј' вода ком се броди;
Гробље — врти и градине;
Гробље — брда и долине,
Свака стопа:
Гроб до гроба.
Гробље ј' спомен доба свију,
Гробље — књиге што се штију,
Повесница свих земаља,
Староставник цара, краља.
И читуља виших слика
Избраника, мученика,
Од почетка памтивека,
Све ј' то гробље —
Ал' је и колевка.
Нема броја ни имена
У висини звездам' свима,
Камол' броја и спомена
У земљици гробовима!
Милионе прогутала ј' тама,
Црна тама многих тисућлећа,
Нико их се више и не сећа,
— Но погдеком увек гори свећа.
Ил' је свећа, ил' је име светло,
Ил' су дела која се не гасе,
Па редове недогледног гробља
Својим зраком красе.
Ти гробови,
Стари, нови,
Они сјају
Сваком нараштају —
Кад се умље у прошлост удуби
У тамнини да се не изгуби;
Кад се пустиш у давнине свете
У давнине и свете и клете,
Да ти мис'о пута не помете.
То су ватре догласнице,
Пружајућ' се из даљних еона
У поворци оној дугој —
Достављајућ' једна другој
Струјом која напред лети,
Тежећ' само једној мети.
Па се тако светли млази -
Па се виде светли трази
Једног духа разних доба,
Духа коме нема гроба.
— У гроб само сруши кости,
Стресе пеп'о кој' му смета
Бржем бују виша лета
К узвишеној будућности.
Ко с' осврне да погледи
Бистрим оком и погледом
На гробове ове светле,
Повеснице дугим редом,
Мора чути како ј' живо,
Кроз векове, кроз маглину,
Дед унуку, отац сину,
Борац борцу довикив'о:
„Где ја стадох — ти ћеш поћи!”
„Што не могох — ти ћеш моћи!”
„Куд ја нисам — ти ћеш доћи!”
„Што ја почех — ти продужи!”
„Још смо дужни — ти одужи!”
То су збори, то су гласи
Којима се прошлост краси,
Што продиру кроз свет мрачни
Са гробова оних зрачни',
Спајајући громким јеком
И Божанском силом неком,
Спајајући век са веком
И човека са човеком.
Око сваког светлог гроба
(Баш к'о горе око звезда)
Повесница прича ово:
Хватало се неко коло,
Коло младо, коло ново,
Нове клице стара нада,
Ново цвеће стабла стара,
Душе чисте, срца млада,
Наследници светог жара; —
Ту се слег'о живот млади
Да се с гробом разговара.
„И ти паде, драги брате!”
— „Нисам, децо, вас док траје!”
„Је л' ти борба била тешка?”
— „Покушајте, милина је!”
„Шта си хтео? — куд си пош'о?”
— „Тамо куд се стићи мора!”
„Зар је вера тако јака?”
— „Увек јача од злотвора!”
„Мало нас је кој' би смели” —
— „Ал' вас јака сила креће!”
„Зар ко може стићи цели?”
— „Ко посумња никад неће!” -
„А ко беху они диви
Који су те напред звали,
Који су те ојачали,
Који су ти крила дали?”
— „То бејаху идеали!
Без њих нема више лета
Над облаком мрака густа,
Без њих би се малаксало,
Без њих би се брзо пало,
Свет би био гроб без цвета,
живот празан — младост пуста!”
Око сваког светлог гроба
Прикупљ'о се живот нови,
Наследници светлог жара,
Купили се соколови,
Пијућ' душом светле зраке. —
Јест. тако је, браћо драга,
Ти гробови нису раке,
Већ колевке нових снага!
И вама је, јаој, пао
Стегоноша дичног стега, —
Ал' је син'о гробак нови, —
Ви стојите око њега.
Ту погледа брат на брата,
П' онда горе, п' онда у се;
Груди дршћу, уста ћуте,
Али душе разум'у се.
Да л' то снага ниче нова? —
— Даруј, Боже, благослова,
Да вас здружи братска слога,
Заветнике који с' купе
Око гроба Ђуринога!
1879.
Декламовано на поселу које су приредили ђаци Више гимназије београдске 25. јануара 1879. г. у корист породице Ђуре Јакшића.
PESMA O PESMI
Kad se ono s prva greha
Nebo naoblači,
Te moraše ljudi
Iz raja izaći -
Ko kad sivi soko slomi
Svoje desno krilo,
Tako im je gorko,
Tako teško bilo.
Jedan drugog bolno gleda:
“Ovako se živet' ne da!
Ta mi kanda nismo ljudi;
Prazna srca, prazne grudi -
U praznini muke s’ jate,
- Zar nas kletve dotle prate?
Il’ će očaj da nas strati*,
Ili ćemo podivljati!”
Na taj vapaj, na te glase
Tvorac sveta smilova se:
- “Ja dosudih vašem grehu
Težak deo,
Al’ da tako težak bude,
Nisam hteo.
Siđi dole, kćeri moja
Najmilija!"
I kći siđe - to je bila
Poezija.
I na zemlji ko da novo
Sunce sinu,
Te razvedri praznu tminu,
Pustolinu.
Gde je bola, gde je jada
- Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada
- Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi
- Pesma s’ ori;
Što ne možeš drukče reći
- Pesma zbori;
Gde utehe nema druge
- Pesma stiže,
A gde sumnja sve obori
- Pesma diže.
Evo majke kod kolevke
Čeda tija,
Čedo spava, a majka ga
Pesmom njija.
Pesma miri* lepše nego
Cveće majsko,
A što pesma čedu želi,
To je – rajsko.
Eno crkve, božja hrama,
Pun je sveta;
Verni poju, pesma s’ diže
Kroz kubeta.
Gde god crkve, svud se taki
Glas razleže,
To pojanje slabe stvore
S bogom veže.
Nad mrtvacem pesma plače:
“Svjati bože!”
A iz groba nadi niču,
Pa se množe.
Ta i grob je tek kolevka
Boljeg danja.
- I zvona su samo pesme
Pouzdanja.
Evo svati, opet pesme
- Divni dani!
Pesma s’ peva mladoj nevi,
“Biser-grani”.
Pesma trese pred mladence
Rosno cveće,
Dovarava, dočarava*
Rajske sreće.
Eno ratar s teškim trudom
Ore rado;
Eno pastir u samoći
Javi stado;
Eno moba složno pregla,
Složno radi -
Trude, patnje i samoću
Pesma sladi.
Suzna majka sina čeka
Iz daleka;
A i sinak o njoj sneva
Pa popeva.
Pesma ide kroz svet ceo,
Ne mori se;
“Mila mati, bog će dati,
Nadaj mi se!”
Pod stoletnim hrastom sedi
Guslar stari,
Prošlost vraća, duše krepi,
Srca žari.
Haj što Srbin još se drži
Kraj svih zala -
Pesma ga je održala,
Njojzi hvala!
Gde je bola, gde je jada
- Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada
- Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi
- Pesma s’ ori;
Što ne možeš drukče reći
- Pesma zbori;
Gde utehe nema druge
- Pesma stiže;
A gde sumnja sve obori,
- Pesma diže.
Jer u pesmi nema mržnje,
Ljubav vlada,
U pesmi je cvetak vere,
Melem nada.
Ko ne shvati pesma šta je,
Šta li može,
Za njega si zaman ćerku
Poslo, bože!
Dok o rajskoj sreći sneva
Duša življa,
On će, kletnik, da se sledi
Il’ podivlja.
Neguj pesmu, njom ćeš skrotit
Ljuta tigra -
Ali pesma ne sme biti
Pusta igra.
Pesma mora biti sveta,
Biti čista,
Baš ko zvezda u visini
Što se blista.
Mora biti bogodana,
Plemenita,
Mora biti obasjana,
Istinita.
Mora teći iz dubine
Srca zdrava -
Takva pesma sve osvaja,
Pokorava.
Taku pesmu gaji, neguj,
Dok te traje!
Ne skrnav* je lažnom dušom,
- Svetinja je!
Progonite l’ take pesme,
Čiste, svete,
Zbogom, srećo - zbogom, nade -
Zbogom, svete!
[1881]
JUTUTUNSKA JUHAHAHA
U kraljevstvu Jutututu
Kralj trinajsti Balakaha
Obećao svom narodu
Da će dati juhahaha.
Samo neka budu verni,
Nek vojuju o svom kruhu,
Neka ćute i nek žmure,
Nek plaćaju juhuhuhu.
Poslušni su Jututunci,
Plaćali su juhuhuhu,
Ćutali su, žmurili su,
Vojevali o svom kruhu.
A prolećem svakog goda
Popne s' na breg Balakaha,
Pa poviče gromoglasno:
Dobićete juhahaha!
U kralja su jake prsi,
Grlat li je Balakaha,
Kad poviče, brda s' ore -
Juhahaha, haha, haha!
Svi se grotom smejat stanu,
Sve se trese brat do brata,
A od smeha, teška smeha,
Za trbuh se i kralj hvata.
A šta im je tako smešno?
Il' je smešan Balakaha?
Il' su smešni Jututunci?
Il' je smešno "juhahaha"?
Sve troje je dosta smešno,
Ponajviše Balakaha,
Kad ozbiljno, milostivo,
Progovori: Juhahaha!
Srećni su ti Jututunci,
Srećan li je Balakaha,
Kad ih tako razveseli
Prazna rečca: Juhahaha!
(1865)
ПЕСНИК ПРЕД БОЖИЋ
Не питајте за песника,
Пустите га себи сама;
Пред Божић му дајте мира —
Мир нек’ буде и међ’ вама.
Седи, седи — прошлост гледи,
Разговара тугу нему,
Па полако — не знам како —
Он се нађе у Витлему,
Где се мајка бежећ’ скрива,
Мајка што ће родит’ спаса...
Та то нису сјајни двори,
Ту је слама до појаса.
Ту пастири... зар пастири?
Јест, пастири духа чиста,
Достојници да им руке
Приме, носе, хране Христа.
А каква је ово звезда
Над јаслима што сад стаде?
Три је цара тâ довела
Да с’ поклоне „сунцу правде“.
Топло ј’ души песниковој
Пред ти јасли кад поклечи,
И тај тренут —
Нема речи.
—
А то песник само тренô:
Сном отишô с овог света —
Пробуди се, а пред њиме
Ова песма, тек почета.
Хвата санак, санак бежи,
У недоглед пред њим хита.
Таре очи — а све празно...
Ту празнину песник пита:
Где је, где је она мајка
Што ће свету родит’ Христа?
Где су, где су ти пастири
Достојници богопримства?
Где су, где су ти цареви
Што тражаху „сунце правде“?
А света им предводница,
Она звезда, где је саде?
1881.
Јован Скерлић:
ЖИВОТ. — Најплоднији песник романтичарског доба, Јован Јовановић, доцније назван Змај, родио се 24. новембра 1833. године у Новоме Саду. Ту је свршио основну школу, гимназију у Халашу и Пожуну, права је учио у Пешти, у Прагу (око 1856) и у Бечу. Свршивши права,85 буде 1861. изабран за варошког подбележника у Новом Саду. 1863. отишао је за надзорника Текелијанума у Пешти и уписао се да учи медицину. Свршивши медицину, дође за лекара у Нови Сад, 1870. Као лекар живео је по разним местима, у Панчеву, Карловцима, Футогу, Каменици, Бечу, Београду, Загребу. Једно време био је драматург Народног позоришта у Београду. За све то време уређивао је разне књижевне, сатиричне и дечје листове: 1862. Јавор у Новом Саду; од 1864—1871. Змај, по коме је и име добио; од 1871. До 1874. у Панчеву Жижу; 1877. до 1878. Илустровану ратну кронику у Новом Саду; 1878. кренуо је у Новом Саду сатирични лист Стармали, коме је био душа до 1889; 1880. отпочео је издавати у Новом Саду дечји лист Невен, који је, неко време и у Београду и у Загребу, излазио преко двадесет година, и на коме је радио до саме смрти. 1874. свечано је прослављена у Новом Саду двадесетпетогодишњица, а 1899. у Загребу педесетогодишњица његовог плодног и заслужног књижевног рада. 1892, у знак народног признања, Народна скупштина у Београду му је одредила сталну годишњу помоћ. Последње године живота провео је у Каменици, у Срему, где је и умро 3. јуна 1904. године.
ЊЕГОВЕ КЊИГЕ. — Он је врло мало радио у прози: неколико приповедака, од којих је најпознатија песничка легенда Видосава Бранковић (1860), и популарни шаљив комадић Шаран (1864). Иначе, сав остали његов књижевни рад је у поезији. Змај Јован Јовановић заузима једно од највећих места у српској књижевности и певањем испунио је готово пола века свога живота.
Када је он почео певати 1849, српска поезија преживљавала је једну тешку кризу. Стара поезија изумирала је у својој оскудности. Сем Бранка Радичевића који се као метеор јавио и ишчезао, ништа ново није се јављало. Оскудица је била таква да су људи као Љубомир Ненадовић једину наду полагали на Ђорђа Малетића. У то доба, 1852, писао је Светозар Милетић, који је већ почео стицати свој велики глас: »Како нам је литература сваколика суморна, сад би јој особито преко био потребан сјајан и велелепан метеор, да је потресе, електризира, оживи. Код сина Г. Јовановића нашао сам леп дар поезије.« Милетић се није преварио, »син Г. Јовановића« имао је више но »леп таленат«, и он је у клонулу српску поезију унео нов живот.
Још као врло млад човек, ђакујући у Пожуну, Змај је од 1848. почео певати, потписујући се »Осијан«. Убрзо је скренуо општу пажњу на себе и већ почетком шездесетих година стекао глас једног од првих песника српских. Песнички рад његов је непрекидан и врло обилан. Прва његова књига, превод Толдија, изишла је у Новом Саду 1858, превод Демона 1863, Ђулићи у Новом Саду 1864. Сведојакошње песме Змај Јована Јовановића изишле су у Новом Саду 1871. Певанија је изишла у Новом Саду 1882; остатак његовог песничког рада издала је Српска књижевна задруга под насловом Друга Певанија, у две књиге (Београд, 1895—1896). Ђулићи увеоци појавили су се у Новом Саду 1882. Ново издање Ђулића и Ђулића увелака изишло је у Загребу 1899. године.
ЊЕГОВО ПЕСНИЧКО РАЗВИЈАЊЕ. — Он се развијао под неколико различних утицаја. Када је пропевао, 1849, за први узор су му служили ђачки песници око Славянке. Затим, дошао је јак утицај Бранка Радичевића, код кога је Змај узео оно што је песнику Ђачког растанка било најбоље: лакоћа израза, окретност стиха, ведрина, нарочито народни језик и угледање на народну поезију. Осећајући да недовољно познаје народни језик, који је за његово доба увелико постајао књижевни језик, Змај је, као и Бранко Радичевић, у пуном смислу речи изучавао и учио Српски рјечник Вука Караџића, и, штавише, и сам се бавио скупљањем речничке грађе (1896. поднео је Матици српској збирку од 3000 народних речи, под насловом: Грађа за што потпунији речник српског језика). И за све време песничког рада за њега је био »српски језик — рајски језик«, како је певао у старости. Народна песма на њега је утицала много више но на друге, и, што је главно, много срећније. Змај је, уопште, имао ретке асимилативне способности, и својим гипким духом лако се прилагођавао другим душама и туђој поезији. Он је народну песму тако срећно подражавао да неке његове песме чине утисак потпуно народних, и као такве су продрле у народ. У старости, он је од тога подражавања направио цео песнички програм, желео да сасвим скине са себе »шљоке уметничке литературе«, и имитујући и сувише народну поезију испевао збирке Снохватице (две књиге, I—II, 1895. и III 1900) и Девесиље (1900). На Снохватице он је много полагао, сматрао их за једно од најважнијих књижевних дела својих, припремао се за њих великим читањем народне поезије, и радио их врло пажљиво. Он је ту покушао да пева у чисто народном духу, да народски пева народне песме као што је то чинио Филип Вишњић. »Ја сам увек желео да се Снохватице критикују само као народне песме — као да нема на корицама мога имена.« Али у свем том послу он није имао успеха. У тим песмама има и старачке клонулости и претераног подражавања. Али, ипак, у ранијим песмама својим Змај је један од ретких песника српских који су се највише приближили књижевном идеалу свога времена: на основу народне поезије створити уметничку поезију.
Од страних песника ниједан није утицао на њ толико као познати мађарски песник Александар Петефи, чији је глас тада био на врхунцу, нарочито после његове јуначке смрти на бојном пољу, где је својом крвљу запечатио своје родољубиве и слободољубиве песме. Змај је знао мађарски од детињстава, учио је мађарске школе, као ђак упознао се са мађарском књижевношћу, нарочито са мађарском поезијом. И нада свим мађарским песницима заволео је Петефија, који је све имао што је било потребно да загреје душу једног младог човека. Он га чита и напаја се њиме, врло лепо преводи не само мање песме његове но и велики спев Витезъ Јованъ (Нови Сад, 1860), и код њега се учи и родољубљу и слободњаштву. Поред Петефија он чита и преводи друге мађарске песнике, Арања, Ђулајија, Тота, Гарајија. Поред мањих ствари преводи и веће спевове, Арања Толдију (1858) и Толдијину старост и, делимично у стиху, остало у прози и у изводу, Толдијину љубав (1896), као и Отму Мурањ-града (1878). Тако преводи и Имбра Мадача Човекову трагедију (латиницом и ћирилицом, 1890).
На њега утичу и немачки песници, нарочито романтичари, песници Младе Немачке и представници Tendenz-Poeѕіe четрдесетих година, Хервег и Фрајлиграт. Он преводи Гетеа, Уланда и Грина. Од Гетеа је у старости превео Ифгенију у Тавриди (1898—1900), а у рукопису је оставио превод Хермана и Доротеје. Хајне је једна од његових великих књижевних симпатија, он га подражава у љубавној лирици, из њега је изнео ону сентименталну подсмевку, љубавну песмицу са епиграмом на крају. Од немачких песника нарочито утичу на њега мали песници оријенталисти, они који су имитовали источњачку поезију, као Платен, Даумер, нарочито Боденштет. Са великом љубављу се баца не само на превођење тог песника, као и песника арапских, персијских, но и сам пева у том правцу. У Источном бисеру (Нови Сад, 1861) и Песмама Мирзе Схафија (1871) има поред слободних превода и самих оригиналних песама, много бољих но што се налазе код немачких оријенталиста; њих је могао спевати један полуисточњак, који је био у стању да осети страсну, бојадисану и опојну поезију Истока. Ти његови источњачки преводи имали су великога успеха. »Источни бисер Јовановића, писао је доцније Милорад Шапчанин, те једина она песма Зареми, или превод Гетеове Бајадаре, биле су литерарне величине о којима се готово толико говорило као данас о Дарвиновој теорији.«
Иако није имао неко систематско књижевно образовање и одређен књижеван укус, Змај је доста читао стране писце и преводио их. Поред поменутих ствари, превео је и спев Михаила Љермонтова Демон (Будим, 1863), врло слободно, али са много полета и поезије; тако исто и дирљиви спев енглеског песника Алфреда Тенисона Енох Арден (1880), трагедију румунске краљице Јелисавете Мајстор Маноле (1897). Исто тако превео је неколико побожних химни у назаренској песмарици Сионско јхарфи (NeueZіonѕharfe, Zürіch, 1855). Његови преводи, који су некада слављени, прегледани изблиза нису могли издржати критику: преводио је врло слободно, изостављајући и додајући по вољи, изокрећући често не само смисао појединих строфа но и дух целога комада.
ОБИМ И ПРИРОДА ЊЕГОВЕ ПОЕЗИЈЕ. — Али Змај није био само гибак дух, даровит ђак ове или оне песничке школе, једног или другог песника. То је био јак песнички таленат, богата и пуна песничка душа, из које је десетинама година шибао млаз велике поезије. Експанзивна песничка снага, богатство унутрашњега живота, покретан, отворен и стваралачки дух, стално песничко надахнуће, ретка плодност и радљивост, — то су особине које га нарочито одликују. Он је певао више и лакше но иједан српски песник, и пре и после њега, тако да цела његова поезија чини утисак једне велике и срећне импровизације, и да му је због те обилности и лакоће у певању одрицана дубина и зрелост. У ствари, то је само доказ његове снаге, и ништа друго.
Припадајући нараштају који је сав био у јавном раду, Змај је био песник акције, националне и политичке, Programm-Dіchter, Freіheіt-Sänger, какве је давала слободњачка Млада Немачка, »рода васпитатељ«, како су наши стари замишљали идеалног песника, јаванпесник, у пуном смислу те речи. Он је био главни народни песник шездесетих и седамдесетих година, херолд Уједињене омладине српске. За неких тридесет година он је био одјек душе целога српскога народа, песнички заставник неколико наших нараштаја, морални историчар целог једног великог и значајног периода нашег народног живота. Његова поезија садржи сав духовни и душевни живот српског народа у другој половини XIX века, у њој су кондензована сва осећања и све идеје српске тога времена, то је стихована кроника српска од 1850. до 1900, по њој би се могао реконструисати готово цео духовни живот српски у томе периоду, и његова Певанија би се могла назвати »природном историјом духова« српских у другој половини XIX века. Он је певао духовну клонулост после 1848, велике наде, ишчекивање »извесног часа« шездесетих година, »либералне надежде« и слободњачке снове Омладине, нове политичке и социјалне идеје седамдесетих година. Он је био песник дубоких мржњи и освета српског народа, а у исти мах и песник снова о човечанском братству, о миру међу људима, о бољем и лепшем човечанству. Све што је српски народ у току целе једне половине века осећао, волео, мрзео, желео, сањао, све је то нашло одјека у његовој души и силног израза у његовој поезији.
ДЕЧЈИ ПЕСНИК. — Као што је певао народни живот у свима правцима, тако је певао и живот људски у свима добима, сву гаму људских осећања, и његова поезија је била у пуном смислу речи: целалира. Змај је био песник српске деце. Прве његове дечје песме још су из 1858, али нарочито од седамдесетих година он ревносно и обилно ради на дечјој поезији. Неких двадесет година, од 1880, уређивао је и Невен, најбољи дечји лист српски, за који је рекао да му је »мезимче идеалног живота на земљишту практичнога искуства«. У тај лепи лист Змај је уложио много труда и талента, и успео да створи најбољи дечји лист на Словенском југу и да развије целу једну обилну ђачку литературу. У Невену је изишао највећи број његових дечјих песама. Те многобројне дечје песме јако су раширене и увек имају велики број читалаца у малом свету. Српска књижевна задруга издала је две илустроване књиге његових дечјих песама: за мању децу Чика Јова српској деци (Београд, 1899; II издање, Београд, 1909)87 и за одраслију децу Чика Јова српској омладини (Београд, 1901). Књижевно друштво »Змај« издало је у Карловцима популарно и јевтино издање његових дечјих песама Српчад и своји свуда. Змајеве дечје песме издаване су и латиницом: Zlatna knjіga za djecu (Загреб, 1889) и Žіva knjіga (Загреб, 1890), где је велики део Змајевих састава. Најзад, од Змаја су остале и читанчице за децу и младеж: Предневенче (Загреб, 1898) и три књиге збирке Међневенче (I, Загреб, 1899; II, Загреб, 1900; III, Нови Сад, 1901). Он је децу волео, и као уман човек који је јасно увиђао да од млађих нараштаја зависи сва будућност народа, и као несрећан отац чија су деца рано поумирала и који је своју велику родитељску љубав пренео на сву српску децу. Он је волео децу не суво педагошки, но очински, срдачно и топло, и за њих и о њима испевао је велики број песама, најбоље дечје песме у српској књижевности, где су велике истине људске и благородна човечанска осећања казивана приступачно, лепо и просто. На тим песмама неколико нараштаја српских учили су се читати, и у њима су се научили љубави према народу, добру и истини.
ЛИРИЧАР. — Змај није био само националан и дечји песник но и чист лиричар, један од најбољих и најјачих лиричара целокупне српске књижевности. Он ће нарочито остати као песник нежних Ђулића (1864) и дубоко болних Ђулића увелака (1882). Он ту није певао поетска општа места и вежбао се у варијацијама старих песничких тема; он је ту опевао своју велику љубав и тужну смрт жене коју је волео. Просто, природно, искрено, он је певао оно што је уистини осетио, болове и радости свога срца. Интиман тон, непосредност осећања, топлота која све то загрева, чини велику драж ових интимних и истинитих песама. Читалац губи осећање да је у литератури, и чини му се као да слуша исповест једног старог пријатеља који отвара своје раздрагано или рањено срце. Љубавна и животна радост Ђулића преноси се на читаоца, а угушени уздисаји и испрекидана болна јецања Ђулића увелака не могу се читати а да се срце не стегне, и сузе не навру на очи. То су најнепосреднији, најискренији и најузбудљивији стихови у српској лирици.
САТИРИЧАР. — Духовит човек, Змај се рано јавио на пољу сатире и на том месту био дуго међу првима, ако не и први. Бачванин родом, из краја где се шала увек волела, он је и сам био врло духовит човек, вазда готов на досетку и каламбур и епиграм. Али он није волео шалу ради шале и забаве, но ју је стављао у службу својих виших идеала. За њега, као за Жан-Жака Русоа, »духовитост је посољени разум«, и он се даје на пригодну политичку и социјалну сатиру, служи се њоме као оруђем у борби за народни напредак. 1866, у трећем броју Змаја, он је речито изнео програм свог пространог сатиричног рада: »Док се коров и коприва не истребе, не може се добро семе сејати; док се лажни апостоли не открију, не може истинита наука процвасти; док се ропски духови не изобличе, не може слобода сијнути; док се себичност не жигоше, не може се родољубље узвисити; док се кукавице не исмеју, не могу јунаци у правој светлости сијнути; док се дремеж не прешиба, неће се свеснији живот разбудити; док се шерети не поругају, тешко ће се стални карактери развити; док се опаки обичаји не продрмају, неће се добро укоренити; док се на надрикњиге прстом не покаже, не може се право знање и наука раширити...« И са оштрином, са смелошћу, нарочито са много духа, он је четврт века радио у томе правцу, био Јувенал и Архилох српскога друштва, дао најбоље политичке сатире српске, и вршио јак и добар утицај на српско друштво.
>
ЊЕГОВЕ МАНЕ. — Али његове песничке мане нису ни мале ни ретке. Живот му није био лак и угодан, и он је могао певати само онда када му је остајало слободно време од заморног лекарског и уредничког посла. Он је, како је сам писао, познао »авет« што се зове »старање за свакидашњи крух«. И зато што његово књижевно образовање није било довршено, зато што није могао да пише на доколици, лагано и пажљиво, као уметник који тражи савршенство, зато што је у већини случајева морао да ради на јуриш, преко колена, да често још несасушен рукопис шаље у штампарију, — зато у његову делу има и толико немара, празнина, недостатака и грешака, зато код њега има и површности, и слабог надахнућа, и усиљавања, и баналности, и слабих стихова. Врло често политичар, полемичар, и новинар потискује уметника. Версификација му је често занемарена, и код тога песника који је знао писати и који је у добрим тренуцима давао врло глатке и лепе стихове, има погрешних сликова, немогућних и недопуштених »песничких слобода«, самовољних скраћивања речи, грубих језичких грешака, сасвим слабих песама, недостојних великог песника који их је испевао.
Он је одвећ много и одвећ лако певао, као што су сви радили у доба романтизма, када се више гледало на политичку и националну корист од једне песме но на њену уметничку лепоту. И отуда код Змаја толико песама сувише пригодних, дневних, локалних, у ствари стихованих новинарских чланака, са страстима које су нам данас савршено туђе, са алузијама које ми више не разумемо. Та одвећ спуштена пригодна поезија, та огорчена гушања на политичкој арени, ти гневни протести једног ускипелог доба, те песме које су у своје време више значиле но беседе и прогласи, данас нас остављају хладне, и њихов вулгаран оквир не изгледа нам достојан праве поезије. И свему треба додати и друге мане Змајеве: грубу чулност која утолико више вређа што долази од песника у болу пречишћених Ђулића увелака; алкохоличарске узвике и изливе, који чине утисак ларме за каванским столом; стармалске досетке, абуказемовску шалу, каламбуре и »кунстове« са речима, сву ону сумњиву духовитост више мање литерарних новосадских кавана из шездесетих година. Поред тога он има и несигуран књижеван укус, тако да поред Гетеа, Пушкина и Тенисона преводи песме из мађарских и немачких шаљивих листова.
ОПШТИ ПОГЛЕД. — Свакако да се Змај не може назвати великим песником у европском смислу речи, али он се још мање даје свести на способног стихотворца, вештог сатиричара и доброг дечјег песника, као што су хтели да учине његови противници, који му нису праштали његове слободњачке идеје и борбе. Он је писао много, често свакојако и свашта, зато у његовом зрневљу има толико плеве, и зато он далеко боље изгледа у антологијама но у својим целокупним делима. Рекло се за њега да је био само добар ученик Бранка Радичевића, али ваљало би додати да је тај ученик премашио свога учитеља. Не само у свом добу но и у целој српској књижевности он је један од најбољих и најзаслужнијих песника. То је најобимнији, најобилнији и најсавршенији песник омладинског периода српске књижевности, писац који је дао максимум онога што је српска књижевност могла дати у то доба када су се језик и метрика тек почели да утврђују и када је у поезији готово све требало стварати. Плодан дух, експанзиван таленат, он се трошио на свима пољима, и за опште добро расипао своју песничку снагу. Он је злато свог великог песничког талента расковао у ситан новац и раздао га свом народу. Он је за српску књижевност био оно што је, по речима Ернеста Ренана, Виктор Иго био за француску књижевност: »Он је звонио сваки час нашега века, отелотворио сваки наш сан, дао крила свакој мисли.« Змај је национални песник српске књижевности који је најдубље продро у народ и који је својим радом заслужнији но иједан песник српски.
Јован Деретић:
Јован Јовановић Змај (1833-1904) заузима централни положај не само у епоси романтизма него и у целој књижевности друге половине 19. века. Најмање романтик међу својим песничким друговима, он је више него и један од њих био везан за домаћу традицију и одређен њоме. Бранко и народна поезија – то су две битне претпоставке његовог песништва. Овоме треба додати и неке друге традиције српске књижевности: грађанску лирику, дидактику и морализам класициста и објективних лиричара, доситејевско просветитељство итд. Но с друге стране, као ретко који песник, Змај је био отворен и разноврсним утицајима са стране. Његов големи преводилачки рад, који је обухватио мноштво песника, од највећих до сасвим безначајних, из разних литература, показује не само ширину његовог интересовања него и значајну присутност поезије других народа у његову властитом делу. Као ни код Доситеја, код Змаја се не може повући јасна граница између преведеног и оригиналног. Отвореност, пријемчивост, асимилативна моћ – то су нека од основних обележја Змајеве песничке индивидуалности.
Рођен у угледној новосадској породици, по менталитету и схватањима предодређен за миран и сређен грађански живот, Змај је у свом животу имао свега више од тога. Студирао је нередовно, најпре право (у Бечу, Прагу и Пешти) а затим медицину у Пешти. Пошто је дипломирао на медицини (1870), радио је као лекар опште праксе, често се селећи из места у место (Нови Сад, Панчево, Карловци, Футог, Београд, Загреб, Беч). Патријархалан и породичан, највећи породични песник у српској књижевности, Змај је био несрећан у властитом породичном животу: сва су му деца умрла у првим годинама живота а после десетогодишњег брака изгубио је и вољену жену (1871). Отада до смрти живео је сам. Последње године провео је у Сремској Каменици, где је умро и сахрањен.
Почевши као и остали романтичари песмама, он је једини од њих остао до краја веран том основном жанру епохе. Код њега нема херојских поема као код Бранка, Јакшића и Костића, нити поетских трагедија као код последње двојице. Веће епске и драмске форме јављају се у његову опусу само међу преведеним стварима. Ако се изузму једна безначајна једночинка и известан број приповедачких покушаја, Змајево дело чини непрегледно мноштво песама разне дужине, међу којима су по правилу најбоље кратке лирске песме. Од књига поезије које је објавио најважније су Источни бисер (1861), у којој су његови преводи и подражавања источњачке поезије, Ђулићи (1864), и Ђулићи увеоци (1882), две међусобно повезане збирке интимне лирике, Певанија (1882), зборник читаве његове дотадашње поезије, за којим је уследила Друга Певанија (1895-6), Снохватице (1895, 1900), где су његова подражавања народне поезије.
Основу тога опсежног дела чини интимна лирика. Она је сасвим особена по свом карактеру. Код Змаја је наглашеније породично него љубавно осећање. Као породични песник, он је близак народној поезији, у којој је породично осећање једно од главних. У основи Змајеве интимне лирике налази се осећање везаности, јединства стопљености са својима, са женом, децом, породицом, а у продужетку са српским народним и целим човечанством. То осећање има своју еволуцију од раних песама преко Ђулића и Ђулића увеока до његових позних песама. У раним, предђулићевским песмама осећа се тиха сета, меланхолична усамљеност, чежња за љубављу. Меланхолична, сетна нота карактеристична је и за прве ђулиће, "Мрачни, кратки дани / суморно јесење" – то је расположење у чијем знаку почиње књига. Тек када се појави она, неименована драга, то се расположење почиње постепено губити а с јачањем њихове везе нараста супротно, ведро, радосно расположење да би се у тренутку њиховог сједињења, брачног, снажно осећање животне радости из песниковог срца прелило на цео свет ("Ала је леп овај свет"). У позадини Ђулића је песников интимни роман: његова љубав, женидба, срећан породични живот. Књига има својства песникова лирског дневника или чак лирског романа о љубави. Ђулићи увеоци надовезују се на Ђулиће. Прву књигу инспирисала је љубав према најближима, а другу смрт најближих. Осећање дубоке повезаности са својима смрт не прекида него му даје само други облик. Оно почиње неизмерном тугом због губитка најдражих особа а завршава се стапањем с њима, привременим, у сну, и потпуним, у смрти: "Кроз смрт само ваља проћи / па ћу с' и ја с њима слити." Туга и бол преносе се, на сличан начин као радост у првој књизи, на цео свет. Из тог споја унутарњег расположења и слика спољашњег света настали су неки од најлепших и најдубљих ђулића увелака ("Ох како је свио, тамно", "Моје небо, јер је мутно", "Мртво небо, мртва земља"), у којима је дата ирационална, нирванистичка визија света, доживљај ништавила, непостојања, губљење свега у мртвилу. У позним Змајевим песмама бол се стишава у резигнираном, философски продубљеном мирењу с неизбежним ("Откиде се једна мисо", Крила и окриља времена, Јесен).
Интимна лирика чини мањи део Змајевог песничког опуса. У великом делу свог стваралаштва Змај је песник колективне инспирације, дубоко ангажован у национално-политичким, друштвеним и културним збивањима свог доба. Многи су критичари драматизовали разлику између његове интимне и јавне поезије, жалећи што је Змај расипао свој таленат на дневне потребе, што није остао до краја лирски песник. Чињеница је, међутим, да у мноштву Змајевих песама колективне инспирације има изванредних као што у његовој интимној лирици има мање успелих и слабих песама. Сам Змај је, пре свих својих критичара, осетио ту противречност своје поезије и показао њене стварне узроке. У песми Ја бих био (1875), која садржи његов кредо, он износи какав би песник могао бити да је било друкчије време у којем је певао и какав је морао бити у свом времену. За Змаја поезија није кула од слонове кости, која песнику служи као уточиште од светских метежа, бит песме је у њеној окренутости вету и људима. Ту мисао изнео је у програмској Песми о песми, она је у основи његове поезије. Змајева најпознатија песма Светли гробови карактеристична је за то активистичко схватање живота. У њој је изражена вера у прогрес, стваралачка повезаност међу генерацијама, неуништивост идеала, јединство живота и смрти, гроба и колевке, нагласак је песме на улози великих људи у вечној тежњи човечанства према вишим циљевима њихови гробови, као и код Његоша, светле у помрчини векова.
Драгутин Росандић:
IZ "PESME O PESMI"
Gde je bola, gde je jada,
— Pesma blaži;
Gde se klone, gde se pada,
— Pesma snaži;
Gde su ljudi dobre ćudi,
— Pesma s' ori;
Što ne možeš drukče reći
— Pesma zbori;
Gde utehe nema druge,
— Pesma stiže;
Jer u pesmi nema mržnje,
— Ljubav vlada;
U pesmi je cvetak vere
— Melem nada.
Svoje pjesničko uvjerenje izrekao je Jovan Jovanović Zmaj u "Pesmi o pesmi". Ova programatsko-deklarativna pjesma uvest će nas u Zmajev pjesnički svijet, otkriti njegove tvoračke elemente, njegovo biće i Zmajevo shvaćanje biti i uloge poezije. U poeziji Zmaj otkriva najčišći, najplemenitiji i najdublji izraz ljudskoga duha.
Pjesnički prvijenci Zmaja Jovana Jovanovića pojavili su se sredinom 19. stoljeća. (Prva sačuvana pjesma "Proletno jutro" napisana je 1849. god. a objavljena je 1852.) Prvijenci nose vidljive tragove lektire (Mušicki, Svetozar Miletić, Pavle Popović Šapčanin, Branko Radičević, narodna pjesma). Međutim, već i u ovim ranim radovima nalazimo nagovještaj Zmajeva pjesničkog talenta koji se očituje u lakoći kazivanja i okretnom rukovanju novim izražajnim oblicima.
Kasniji Zmajev stvaralački put obilježen je bogatom lirskom produkcijom u kojoj se spaja pjesnikova intimna biografija s konkretnom povijesnom situacijom.
Intimna pjesnikova biografija poetski je oživotvorena u zbirkama pjesama "Đulići" i "Đulići uveoci".
U "Đulićima" (1864. god.) pjesnik kazuje sretne trenutke svoje ljubavi i poeziju obiteljskog života. To je kliktava, raznježena poezija zaljubljenog bića koje čitav vanjski svijet podređuje svom ljubavnom raspoloženju. To je lirika u kojoj na spontan i sugestivan način progovara ljubavna psihologija: ljubavna razdraganost, ljubavna čežnja, ljubavno sanjarenje, ljubomora. Sva su ta pjesnikova ljubavna raspoloženja položena u specifično Zmajeve nokturalne i astralne ugođaje.
U Zmajevu doživljavanju žene i ljubavi vidljiva je romantična koncepcija. U svoje ljubavne ispovijesti ugradio je jarko nacionalno osjećanje. Pjesnikova odabranica javlja se kao oličenje nacionalnog ideala. Nacionalna komponenta progovara i u onom dijelu "Đulića" gdje pjesnik izražava obiteljsku sreću. "Đulići" su, prema tome, lirska sinteza pjesnikove intime i nacionalnog ideala.
"Đulići uveoci" (1883) izrazili su pjesnikovu ljubavnu i obiteljsku tragediju. Poezija "Đulića uvelaka" rođena je u jakim prolomima pjesnikova bola. Jednostavna i naivna raspoloženja iz
"Đulića" zamijenjena su u ovoj zbirci dubljim, refleksivnijim akcentima. Intenzitet ljudskog, supružničkog i roditeljskog bola konkretizirao se u "Đulićima uveocima" u direktnim, zgusnutim i dramatičnim lirskim ispovijestima.
Obje pjesničke zbirke svojom lirskom čistoćom i neposrednošću, svojom neishitrenom emocionalnošću zauzimaju posebno mjesto u razdoblju srpskog romantizma.
Najplodniji period u stvaranju Zmaja Jovana Jovanovića bile su šezdesete i sedamdesete godine 19. stoljeća. U tom razdoblju nastale su njegove najbolje satirične pjesme koje su inspirirane političkim i društvenim kretanjima u tim decenijama. To su deceniji u kojima aktivno djeluje Ujedinjena omladina srpska i napredna građanska inteligencija koja se bori protiv monarhističko-birokratskog i policijskog režima u Srbiji, protiv pojava odnarođivanja i snobizma. Ideolog napredno orijentirane inteligencije bio je Svetozar Miletić. Zmajeva politička satira britko protestira protiv krutog monarhističkog obrenovićevskog režima, protiv moralne i nacionalne deformiranosti suvremenika.
U Zmajevim satiričnim pjesmama došla je do izražaja demokratsko-liberalna i nacionalna ideja kakvu je zastupao Svetozar Miletić. U pjesmama te vrste očitovala se nova kvaliteta Zmajeva talenta — sposobnost zapažanja tipičnih pojava u svom vremenu, razvijen smisao za ironiziranje i karikiranje nezdravih životnih pojara. Ovim sposobnostima pridružuje se i sposobnost pronalaženja adekvatnog jezičnog izraza. Satirične pjesme Zmaja Jovana Jovanovića proširile su leksički fond srpske romantične poezije.
Zmajeva satirična poezija svjedoči o jakoj pjesnikovoj angažiranosti i obuzetosti društvenom, moralnom i političkom problematikom svoga vremena.
Potpun stvaralački lik Zmaja Jovana Jovanovića ne možemo doživjeti bez njegove dječje poezije. Pjesnikova sposobnost saživljavanja s dječjim svijetom očitovala se već u "Đulićima" i "Đulićima uveocima". Ta sposobnost poetskog fiksiranja dječjeg svijeta predstavlja značajnu komponentu Zmajeve stvaralačke ličnosti. U djetinjstvu Zmaj otkriva osebujni svijet mašte i senzibilnosti. U dječjim pjesmama Zmaj je profinjen psihološki opservator koji proniče u najzagonetnije predjele dječje psihe. Za svoje opservacije pronalazi svjež i primjeran pjesnički izraz.
Iako su Zmajeve dječje pjesme stvorene u vremenu s drugačijim senzibilitetom, one se svojom poetskom snagom dižu iznad konkretnih vremenskih uvjeta i izražavaju psihologiju i poeziju djetinjstva uopće.
U svom književnom djelu Zmaj se predstavio kao složena stvaralačka ličnost koja je svestrano doživljavala svoje vrijeme i sebe u vremenu poklanjajući svoja najdublja i najintimnija ljudska uvjerenja i nemire poetskoj riječi koja nas i danas zaokuplja.
*
Propjevao je sredinom 19. stoleća. Ostavio je iza sebe bogat književni opus (pjesme, nekoliko pripovijedaka, šaljivi igrokaz "Šaran" i brojni prijevodi):
"Đulići", Novi Sad, 1864; "Sve dojakošnje pesme Zmaj Jovana Jovanovića", N. Sad, 1871; "Pevanija", Novi Sad, 1882. Preostala djela izdala je Srpska književna zadruga: "Druga Pevanija" — dvije knjige, Beograd 1895—1896; "Đulići uveoci", Novi Sad, 1883. "Đulići" i "Đulići uveoci" izišli su ponovo u Zagrebu 1899. godine.
Nakon pjesnikove smrti izišla su brojna izdanja njegovih pjesama. Među najnovijim izdanjima ističe se: "Pesme", Novi Sad, 1958. u redakciji Mladena Leskovca.
Младен Лесковац:
Zmajevo pesničko delo, u najgrubljim linijama, može se grupisati bar u četiri kategorije: tu su, u prvom redu, njegove lirske pesme, potom satirično-političke, pa pesme za decu i o deci, najzad njegovi prepevi iz stranih pesnika...
... Najpoznatije delo Zmajevo iz oblasti lirike, ono kojim je stekao slavu najpopularnijeg pesnika svoje epohe, jesu njegovi Đulići i Đulići uveoci. To je vrsta lirskog romana ili pesničkoga dnevnika u stihovima o njegovom intimnom ljubavnom i porodičnom životu, "najbolji kanconijer građanske ljubavne poezije u nas". O tim zbirkama teško je, zapravo je nemoguće danas već reći išta novo. Zmaj je doživeo lepu ljubavnu idilu široke skale: oženio se voljenom devojkom, ali je u bračnom životu doživeo čitav niz nesreća: poumirala su mu sva deca (njih petoro), a i još mlada žena. U Đulićima on je opevao svoju ljubav prema mladoj devojci, postepeni razvoj te ljubavi i njen srećni završetak brakom, pa prve znake bračne i roditeljske sreće; u Đulićima uveocima opevani su bolest i smrt voljene žene, kao i smrt ostalih pesnikovih milih i dragih: dece, roditelja, sestre, rođaka i prijatelja.
Đulići ne pevaju nesrećnu, bajronovsku kobnu ljubav koja odvodi u očajanje, greh, zločin; u njoj je dosta idile stilizovane po malograđanskom ukusu. Jer sem početnih romantičnih intonacija pomodnoga svetskoga bola, koji zabruji za časak a posle se gubi bez odjeka, Zmajeva ljubavna istorija u Đulićima, može se reći, realistički je mirna, podrobna i iscrpna istorija zadovoljene ljubavi, u klasičnom pristojnom kultu porodice, diskretno obojena nacionalističkim istorijskim tradicionalizmom epohe, sa raskomoćenim humorom rašćaskana dobroćudna čoveka, sa nešto sentimentalizma. Čitava zbirka ima prijatan, starinski ton čednosti i čistote, darovito i na nov, svež način kazanih osećanja, više duhovito nego neposredno prikazanog slikanja ljubavničkih uzbuđenja, traženja i razaznavanja. Kao i u čitavoj Zmajevoj poeziji, i u Đulićima osvajaju ne toliko pojedinosti ni artističke virtuoznosti, niti se delo može uživati stih po stih ni reč po reč; koliko ono pleni svojom celokupnošću autentične poetske atmosfere doživljaja, koja neodoljivo zrače iz ove čiste i ljupke lirike.
Đulići uveoci su, međutim, već drukčija, gorča, dublja knjiga; smrt je nad njom, i mnogo nemilosrdnih umiranja. I ona je subjektivna, data kroz svež i slikovit lirski realistički doživljaj, baš kao i prva. Pa kao što u prvoj nema duboke i mrvilačke, uznemirujuće ljubavne strasnosti, jer je čitava ljubavna istorija pesnikova data u čednom okviru građanski pitomog morala pristojnosti, bez erotike, tako ni u ovoj drugoj nema pravog pesimizma niti pobune protiv smrti i protiv života: sve je u razboritom pomirenju sa neminovnostima, ne u rezignaciji. Ne samo da knjiga u osnovi nije pesimistička nego su njene završne intonacije potpuno u sjaju spiritualnog i intelektualnog pomirenja sa životom i lepšim zadacima u njemu. Nema nikakve sumnje da su neke od najboljih lirskih pesama Zmajevih u ovoj znamenitoj zbirci njegove intimne lirike.
Pored ove dve knjige, Zmaj je pisao još dosta lirike, kao i patriotske pesme, balade, ali u sve razređenijim vremenskim razmacima. Među tim pesmama izvanrednim dometom i značajem svojim uzdižu se nekoliko, od kojih ne mogu ne spomenuti bar Svetle grobove i Pesmu o pesmi: dokle god bude bilo srpskoga jezika i Srba, one će činiti ponos i čast naše književnosti.
Njih malo vredi objašnjavati, kao što poeziju uopšte malo vredi objašnjavati: treba je čitati, živeti sa njom. A naš narod, već decenijama, živi sa ovim pesmama, od ovih pesama. Neretorična a poletna, tiha i plemenita njihova uzdignutost, njima iskazana vera u potrebu žrtve i lepotu napora, ponosita su i gorda himna čoveku i njegovim najbolje inspirisanim težnjama. Neke od ovih pesama, u celini ili u odlomcima, kod nas se odavno znaju napamet; stoga nije preterano reći da su one sastavni deo našeg najintimnijeg duševnog i duhovnog života. Moral njihov je strog: to je moral žrtve, moral lišavanja i samoodricanja; satisfakcija toga morala je vera u budućnost...
... Možda u većoj meri nego liričar, a naročito u periodu od sedamdesetih do osamdesetih godina, Zmaj je bio istaknuta i uticajna politička ličnost, zahvaljujući u prvom redu svojoj satirično-političkoj poeziji. Po svojim političkim idejama pristalica demokratskog liberalizma, Zmaj se, zajedno sa Svetozarom Miletićem, a u okviru njegove narodne stranke, najneposrednije zalagao za svestrano obezbeđenje manjinskih naroda u nagodbenjačkoj Mađarskoj, u kojoj je mađarizacija uzimala sve veći mah; zatim, isto toliko, i za oslobođenje političko, za potpunu slobodu savesti i slobodu misli, pa bili oni ugroženi ma odakle. Ali je njegova glavna ideja ipak nacionalna: oslobođenje i ujedinjenje svih srpskih zemalja, a u daljoj perspektivi i oslobođenje i ujedinjenje svih južnoslovenskih, pa i balkanskih naroda. U te ideje, u neminovnost njihova ostvarenja, Zmaj je verovao čitavim svojim moralnim i duševnim bićem. Gledajući u Svetozaru Miletiću oličenje te politike, on mu je bio jedan od najvernijih saradnika — možda bi pravedno bilo reći: najverniji saradnik, — nastavljajući da borbu vodi i u izmenjenim prilikama odsutnoga Miletića, kašto već i bez nekadašnjeg svog nepogrešnog instinkta. Njegovi satirični listovi su bili u potpunosti organi takvih političkih ideja. A kako u Srbiji kneza Mihaila i kralja Milana nije uvek bilo slobode štampe, njegova se kritika nije ograničavala isključivo na borbu sa vladom u Pešti, nego je napadima na zvanični Beograd imala širi i načelni karakter, utoliko više što su u toj kritici Zmaju pomagali i beogradskom cenzurom ućutkani opozicioni političari, emigranti iz Srbije. Zmajevi listovi su se tako, zajedno sa Miletićevom Zastavom, u jednom trenutku uzdigli na dostojanstvo sveopšteg, nepotkupljivog organa srpske svesti i savesti. Oni su se na taj način borili na dva fronta, ali baš taj njihov nesumnjivo teški položaj činio je da su oni izgledali kao da su iznad svih regionalnih pristrasnosti i efemernih strasti, pa ou to, sa puno moralnog dostojanstva ali i sa plahošću dogmatičara, i bivali... Zmajevom gordom duhu je godio ovakav nesavitljiv stav. Čak i posle 1884, kada je Miletić definitivno morao sići sa političke pozornice, Zmaj je pokušao da nastavi sve zapleteniju političku borbu; kad je međutim, uvideo da je nastupilo vreme sasvim drukčije, on je 1889. obustavio Starmali; ustarabarstvo nije bilo u njegovu karakteru, a njegova postojbina je ulazila u svoju najtežu krizu, svestranu i duboku. Zmaj je mislio da joj pomogae drugim sredstvima: tada će se sav okrenuti deci.
Mogu samo pobrojati glavne teme oko kojih se usredsredila kritika Zmaja kao satiričnog i političkog pesnika njegove epohe. On se ruga razmekšalom novom naraštaju, koji, iskvaren tuđinskim vaspitanjem, a izgubivši zdrave patrijarhalne tradicije, smeće s uma glavni zadatak, oslobođenje porobljenih srpskih zemalja; njih karakteriše razmetljivo praznoslovlje o slavnoj prošlosti, i kukavičluk i bežanje od dužnosti u vremenima pravih opasnosti. Jetko i sa bolom u duši napada on stanje u obrenovićevskoj Srbiji: onde vidi samo krut birokratizam i špijunstvo, koji su se zacarili na ove strane, a odlaganje "do proleća" izvršenja najprečih nacionalnih zadataka; despotiju i apsolutizam u društvenim vrhovima, a apatiju i oportunizam u redovima nekada borbene inteligencije; njegove liberalne ideje su se potpuno slagale sa njegovim republikanstvom; tako je on ispevao niz nezaboravnih pesama o Jututuniji i Jutututncima, u stvari o monarhiji Obrenovića: neke od njih spadaju među najbolje satirične pesme koje je ovaj daroviti pesnik ikada napisao. U čitavom nizu ingenioznih satiričnih pesama narugao se ulizicama, trčilažama, čankolizima, gotovanima i ustarabarima, kojih je bilo i s jedne i s druge strane Save; Zmaj tu nije štedeo ni nekadašnje saradnike i prijatelje, ako su u teškim danima posle 1884. god. prevrnuli verom, a bilo je takvih. Najzad, opevao je Miletića i njegovu "svetu ruku": ustopice ga je pratio kroz tešku borbu od skoro četvrt stoleća, pratio njegova tamnovanja i oslobođenje, njegovu mračnu sudbinu, prevremeno povlačenje i smrt. Kada se Miletićeva stranka, u borbi za narodna prava, logično našla kao protivnik crkvene hijerarhije, Zmaj je postao do kraja dosledan borac protiv klerikalizma. Najzad dosledan ideji bratstva i jedinstva među južnoslovenskim narodima, a prvenetveno među Srbima i Hrvatima, pristalicama konfederacije južnoslovenskih naroda, Zmaj je, i u godinama teških iskušenja, kada to nije bio ni lak ni zahvalan posao, žilavo i dosledno zastupao ideju sloge i što tešnje saradnje između Srba i Hrvata, najpre u hrvatskom Saboru. Može se slobodno reći da tokom čitavoga njegova književnoga rada nije bilo nijednoga važnijeg događaja — društvenog ili političkog — a da Zmaj svojim duhovitim perom nije obratio na nj pažnju Srba, budeći u njima osećanje odgovornosti za javne poslove. Listajući njegove satirične časopise, danas već tako retke, a po spoljašnjem izgledu tako skromne, čitalac prati ne samo istoriju Južnih Slovena nego i istoriju glavnih evropskih događaja, pa i njihovu reakciju u našem društvu. Ti listovi su odista bili škola političkog morala i društvenog dostojanstva za nekoliko naraštaja Srba. Najbolje Zmajeve satirične pesme još su i danas to, a ostaće u tome sjaju nepromenjene još dugo.
Posmatrana iz istorijske perspektive, očevidno je da je Zmajeva politička i satirična poezija odigrala krupnu vaspitnu ulogu u našem društvu, i ne samo u Vojvodini. Visoka politička svest Miletićeva kruga davala je Zmaju moralno pravo da na mahove govori u ime čitavog srpskog naroda, da se u svojim najboljim trenucima uzdigne iznad prinudnih granica nekolikih carevina i kraljevina u kojima su živeli Srbi, a svoju satiru usredsredi na smetnje opštenarodnom progresu i boljoj budućnosti, — onako kako ih je on shvatao. Naravno, i u ovoj oblasti Zmajeva rada, i možda više nego i u kojoj drugoj, ima mnogo beznačajnog, od interesa prolaznog i lokalnog: ima sićušnih provincijalnih zanovetanja i preklapanja, ima viceva bez humora i dosetaka čije značenje više ne možemo uhvatiti, i ima igara rečima koje su samo puka pomodna razbibriga u eri romantičarske logomahije. Treba, međutim, biti pravedan prema Zmaju: na ovome teškome poslu on je često bio sasvim sam, ili skoro sasvim sam. Tačno je da se i neke veoma uspele satirične pesme Zmajeve danas više ne mogu čitati ni potpuno razumeti, pa se prema tome u njima ne može potpuno ni uživati, bez podrobnih komentara. Ali, nije li to neizbežna sudbina mnogih, pa i najboljih satira, pamfleta i parodija, literarnih persiflaža i političkih travestija? Ima, zatim, i takvih Zmajevih političkih pesama u kojima pesnik nije uspeo uzdići porok do tipskog značaja i simbola, nego ga je, svojim poznatim diskurzivnim načinom, opteretio uzgrednostima, aluzijama suviše prolaznoga ili pretežno samo aktuelnoga značaja, ili podrazumevanjima odviše direktnim, specijalnim i uskim, beznadno lokalnim. Sve to je nesumnjivo tako. Ali, sa jednoga višega stanovišta, svi ovi prigovori blede i nestaju. Jer od jedinstveno slivene misli, čista i stroga linija Zmajeva morala političke načelnosti i nepotkupljivosti, pa razumna mera u njegovim napadima i onda kada je taj moral ostajao bez mrlje i pukotine, svetle još i danas kao primer čestitog pesničkog zalaganja za dobro naroda, i ne samo jednoga sloja njegova. Doduše, sa povlačenjem Miletića osetilo se da Zmaj u politici nije bio samostalna ličnost — a i kako bi?! — da se u pogubnim lavirintima naše tadašnje političke gužve nije mogao pouzdano kretati bez miletićevskog oslonca, pa je stoga, u tome periodu, a očajno tražeći podršku, kašto i grešio, ispadao iz starog takta, čas neočekivano uzmicao, a čas se neoprezno zatrčavao, već nesiguran u se, — uvek sklon isključivosti i žestokom sudu. Ali, valja priznati i to da su u Vojvodini vremena posle Miletića bila izuzetno nevesela, izuzetno uzrujana i izuzetno zbrkana. I Zmaj ih je dobro osećao; skoro predosećao. Imao je, naročito do osamdesetih godina, nepogrešan njuh; dakle, kada, kako valja napadati, i koga, gde, na kome pitanju. Dobro je video da je njegova Žiža iz godine 1871. bila list sasvim drukčiji, daleko bolji nego, na primer, Starmali, čak i onaj iz godine 1878. znao je i razloge neminovnoj promeni; mora da mu je teško bilo prećutati ih: voleo je brze, publicistički neposredne reakcije. "U mnogim stvarima — pisao je sa gorčinom u jednom privatnom pismu iz godine 1878, a o tome pitanju — popustili su naši valjani prvaci, oni tako nađoše za dobro, — oni neka odgovaraju za to... Da ja počnem sam kako sam negda terao, većina bi se možda već i sada smejala, al' ne humoru ili vicu mome, već meni. Ja bih terajući konzekvenciju morao udariti i na Zastavu i na prvake naše. A uspeha ne bi bilo ... Samac da se borim sa istom žestinom i sa istim oružjem kao što radih pre kada sam stajao u glidi čitave čete jednomišljenika, — to sada ne bi bila borba, već očajničko koprcanje". U političkoj borbi Zmaj se, dakle, u potpunosti identifikovao sa potrebama svoje stranke — u njegovu slučaju slobodno se sme reći: sa potrebama naroda, — pokorio im se svesno, kao dobar vojnik, bez roptanja. Bio je to — valja ponovo podvući — silan borac i strašan protivnik, — prvi ognjeviti zmaj naše političke satire. Postepeno, istrošio se i on... Ali, u naše sirove političke naravi šezdesetih i sedamdesetih godina Zmajeva duhovita humoristična žaoka i ljuti satirični ujed došli su kao vrsta duhovne i razgaljujuće injekcije našim kivnim i mrgodnim temperamentima: strašno dejstvo satirične pesmice u politici pokazao je kod nas prvi Zmaj. Znamo koliko neprilika su one pričinile knezu Mihailu; iz dokumenata vidimo: kralj Milan je od besa bacao na zemlju Starmali, nemoćan. Da li da dodam još i to da naša politička karikatura datira zapravo od Zmaja, od njegove dugogodišnje saradnje sa Angererom i naročito Slovencem Kličom? Podrobnije izučavanje će utvrditi: da je karikatura, kao organski sastavni deo legende, i zato nerazdvojiva od nje, tek od toga trenutka ušla u našu kulturu, postala i kod nas umetnički problem i zadatak. Na njemu je Zmaj, godinama i uporno, sarađivao, sasvim sam. Naš je greh što tu okolnost do danas nismo još ni uočili...
... U osnovi Zmaj je bio moralist: poet koji svoju misiju u narodu oseća kao zadatak časti, ponosa i moralnog dostojanstva.
Da, moralist je bio, u najlepšem poetskom smislu te reči: učitelj optimizma i dužnosti. Njegov je najviši san morao biti: kako da se nekim racionalnim, intelektualnim postupkom tadašnji društveni haos Srpstva stegne i opaše u neki euklidovski jasan poredak, da se u njemu slije ujedno, sređen i čist. Sa takvoga stanovišta borio se on protiv srpskih zala i nesreća, presuđivao strasno — mrzeo strasno i voleo strasno.
Takav je bio ovaj pesnik. Njegove slabosti i nedostaci su očevidni, veliki, davno, još od savremenika uočeni. Radio je suviše brzo, bez potrebne umetničke usredsređenosti i častoljublja, spremno se potčinjavajući dnevnim potrebama književnosti i publicistike, spuštajući se kašto do puerilizacije svoga misaonog i osećajnog sveta (i ne samo u pesmama za decu). Nije imao poetske gordosti ni duhovne potrebe da u usamljenosti neguje svoju umetničku individualnost, da svesno izdvaja i prkosno odeljuje svoj poetski makrokozam od najneposrednijih, hučnih i prolaznih senzacija gomile — kako je govorio romantizam, — svoje publike — kako je pisao on. Zato se u njegovu pisanju tako prirodno i neuzbudljivo smenjuju odlični stihovi sa osrednjim i veoma slabim, u okviru jedne iste pesme, iste strofe. Prave, velike, sporo i u mučnim samotovanjima iziđivane, unutrašnjom potrebom i duhovnim nemirom hranjene književne kulture — i velike kulture uopšte — on takođe nije imao, baš kao što nije imao ni prelomnih psiholoških evolucija ili duhovnih potresa, pa nije imao ni duhovne snage niti radoznalosti, da, uzbuđen, korača naporedo sa razvojem novih umetničkih ili društvenih ideja; a samoću nikoje vrste, nije bio kadar podneti: doživeo je stoga i on tragiku mnogih naših starosti. Čak ni u serijama njegovih ponajboljih satiričnih stihova čitalac se kašto ne može osloboditi neprijatnog utiska: iz onog humora veje vidik provincije, čama suviše ograničenog društva i nediferencirane sredine, bez odjeka i zgusnute pozadine, atmosfere sićušne, vulgarne, sklone raskomoćenoj moralnoj familijarnosti, i sumnjiv ukus palindromske duhovitosti ...
Pa ipak, ovaj pesnik ostaje, i niko ga neće i ne može pomaći sa zasluženo visokog postolja na kome čvrsto stoji, već decenijama. "Od muke se pesme viju", pevao je ovaj pesnik, i tako, od narodne muke, ispevane su sve njegove pesme, i one slabe, i one srednje, i one nezaboravno velike, jemci njegove besmrtnosti. Doduše, mnogo puta će vas on i razočarati, upozoravam vas. Ponekada ćete se puni sumnje zapitati: da li smo mi Srbi odista tako siromašni kada nam se i pesnik sa ovakvim osobinama može učiniti velik? Ali, odmah i neminovno uporedo sa tim pitanjem javiće se i sledeće, a povodom Zmaja mnogo umesnije: zar je moguće da je toliko jak da sme dopustiti sebi i ovakve stvari kakve, evo, dopušta? Jer jak je on, ne sumnjajte u to. Proučavajući njegovo pesništvo, čitalac ostaje do kraja u nedoumici šta je zapravo kod njega veće: to njegovo delo, izdvojeno samo za se, ili besprimeran način na koji ga je dao svome narodu. Jer poezija Zmajeva, u celini, veća nego odlomci njeni i pojedinačna njena ostvarenja na prelomnim, najnadahnutijim stranicama njegova stvaranja, ostaje pre svega drugoga izvanredan poetski i čovečanski materijal o jednom burnom, značajnom periodu naše prošlosti. Bio je u potpunosti lišen estetskog snobizma: nije se pretvarao da uživa u onom što ne voli niti da prezire ono u čemu je intimno uživao, kao pesnička generacija koja se javljala u trenutku njegove smrti: bio je nekako naš čovek, nimalo složen, nimalo tajanstven ili nedokučiv, nego komunikativan i lako srodljiv. Zatim, ima u Zmajevoj poeziji trenutaka kada je ovaj pesnik besprekoran: jedinstven je i besprekoran njegov sublimni poetski doživljaj sveta, njegova prisna sljubljenost sa epohom, sa njenim strastima, snovima i snoviđenjima, sa zdravim nagonima čitavog naroda.
Takav je bio Zmaj kao pesnik u našoj književnosti kroz čitavo pola stoleća: nesebičan, čestit, čovečan, neposredan; koji ne vara a da se i varati. Gde god bi se ukazala potreba, opasnost i zadatak, on je, silan radnik, uskakao u dužnosti i obaveze, ne vodeći mnogo računa, ne vodeći nimalo računa da li će se ištetiti, da li iz teškoća izaći sa dostojanstvom pobednika, ili oprljen, naružen, ispsovan. Takvi ljudi i takvi pisci ne zaboravljaju se lako, sve i kada nisu Zmajeva rasta. Nesumnjivo je: da mu se htelo biti sitnijim čovekom, i on je mogao biti mnogo veći umetnik: snage njemu nije nedostajalo. Ali mu je u potpunosti nedostajalo moralnog slepila i ravnodušnosti pred porocima javnoga života njegova naroda: u rodoljubivom gnevu, on je sav izgoreo na tim dužnostima. Stoga, on ostaje ono što jeste, uvek velik: čestiti i nespretni srpski genij u našem neorganizovanom, prinudnim kulturnim partikularizmima i političkim regionalizmima isitnjenom XIX stoleću, najizrazitiji poetski predstavnik srpskog građanskog uzleta i sloma u njegovoj drugoj polovini.
Војо Ковачевић, Костићева осуда Змајове (Лаза Костић, Књига о Змају)
