Летопис попа Дукљанина (Барски родослов), један од најстаријих споменика јужнословенске приморске књижевности, настао је око 1185. године и сачуван је само у латинској верзији из XVII века, то јест хрватском преводу латинске верзије из XVI века. Писац овог троделног летописа, који понајпре припада жанру латинских средњовековних хроника, представља се као свештеник града Бара и на почетку износи готско-словенску генеалогију до X века, затим опширну легенду о дукљанском кнезу Владимиру (997-1016) и, најзад, дукљански летопис XI и XII века. Управо захваљујући овом летопису сазнајемо да је Дукљанин, по сопственом казивању, као један од извора за легенду о кнезу Владимиру користио старије словенско Житије Светог Јована Владимира непознатог Зећанина с почетка XI века, које није сачувано. У уметничком смислу сувопарно, а у историографском непоуздано, „сасвим по страни главног тока средњовековне српске историографије и хагиографије“ (Д. Богдановић), ово књижевноисторијски значајно дело ближе је латинским мартириолошким хагиографијама, какве су се радо читале на Западу.
Сиже овог житија је не само легенда о мученичком свршетку дукљанског кнеза, којега је охридски цар Владислав на превару убио у Преспи 1016. године, него и повест о љубави Владимира и Косаре, кћери „бугарског“ цара Самуила, док је Владимир као сужањ лежао у преспанској тамници. То је житије владара-мученика.
XXXVI поглавље Летописа попа Дукљанина – Житије Светог Јована Владимира:
Дијете пак Владимир пошто је примио краљевство, растијаше украшен сваким знањем и светошћу. Затим, у оно вријеме када је Владимир већ био постао младић и када је завладао на мјесту свога оца, горе поменути Самуил, бугарски цар, сакупивши велику војску дође у Далмацију и у земљу краља Владимира. Краљ, пак, који је био свети човјек, и није хтио да нико од његових страда у рату, малодушно се повуче и са читавим својим људством попе се на брдо које се зове Облик. Кад је затим дошао цар са војском и увидио да неће моћи надвладати краља, један дио своје војске остави у подножју брда, а дио поведе са собом и крену да нападне Улцињ. Поред осталог, на брду Облику бијаше жестоких змија, чим би некога ујеле, тај би одмах умро, и почеше да наносе велике губитке како у људима тако и у животињама. Тада је краљ Владимир изговорио са сузама молитву Господу да свемогући Бог спасе његов народ од те гадне смрти. Бог је услишио молитву свога слуге и од оног дана никога од његових није ујела змија, али и отада до данас ако човјека или било коју животињу на оном брду уједе змија, остану живи и без икакве озљеде. На оном брду од оног дана када се молио блажени Владимир, па све до данашњег дана, као да су змије биле без отрова. Међутим, цар посла гласнике краљу Владимиру да, са свима онима који бијаху са њиме, сиђе с брда, али краљ није пристао. Жупан пак онога мјеста, поставши издајник попут Јуде, пошаље цару ову поруку: "Господару ако твоје величанство жели, ја ћу ти предати краља", а цар му одговори:"Ако то будеш могао урадити, знај да ћу те богатим и веома моћним учинити." Тада краљ, сакупивши све оне који су били с њим, овако им је говорио: "Како видим треба да ја, веома драга браћо, испуним онај корак из Јеванђеља, гдје се каже: "Добар пастир даје своју душу за своје овце". Дакле боље је, браћо да ја дам своју душу за све вас и својевољно дам своје тијело да га сјеку на комаде или убију, него да се ви изложите опасности од глади и мача". Затим се, пошто им је ово и многе друге ствари био рекао, опрости са свима и оде к цару. Цар га одмах пошаље у прогонство у Охридске стране, у мјесто које се зове Преспа, ђе се налазио и двор овога цара. Затим цар, сакупивши војску, дуго времена нападаше Улцињ, али га никако није могао заузети. Одатле гњеван одступи, те поче рушити , палити и плијенити читаву Далмацију; градове пак Котор и Дубровник попали, а села и читаву покрајину тако опустоши, да је изгледало да је земља остала без становника. Овако пустошивши како приморске, тако и брдске области, цар пређе све до Задра, а затим се кроз Босну и Рашку врати у своје мјесто.
У међувремену Владимир се налазио у оковима, упражњавајући дању и ноћу пост и молитву. Њему се приказа анђео Господњи, који га је тјешио и који му је наговијестио оно што ће се догодити, како ће га Бог ослободити из саме тамнице и како ће он кроз мучеништво доспјети у царство небеско, примити вијенац који неће увенути као и награду вјечног живота. Тада блажени Владимир, поткријепљен анђеоском појавом, све је више упражњавао пост и молитву. И тако једног дана кћер цара Самуила, по имену Косара, потакнута и надахнута Светим Духом, приђе оцу и замоли га да сиђе са својим слушкињама да опере главу и ноге окованих и заробљених, што јој отац дозволи. И тако сиђе и изврши добро дјело. Међутим угледавши Владимира и видјевши да је лијепог изгледа, покоран, благ и скроман, као и да је пун знања и Божије мудрости, задржи се са њим у разговору, јер јој се његов говор учини сладак више него мед и саће. И она га је завољела, али не из пожуде, већ због тога што се сажалила на његову младост и љепоту и што је била чула да је он краљ и да потиче од краљевског рода; и поздрави га и оде. Желећи да га ослободи окова, приступи цару и бацивши се пред његове ноге, овако је говорила: "Мој оче и господару, знам да ћеш ме удати, као што је то обичај. Сада, дакле, ако је по вољи твом величанству, или ћеш ми дати за мужа краља Владимира, којега држиш у оковима, или знај, да ћу прије умријети него ли се удати за неког другог човјека". Кад је цар ово чуо, а зато што је много волио своју кћер и што је знао да Владимир потиче од краљевског рода, обрадује се и пристане да њену молбу испуни, па одмах пошаље по Владимира и нареди да му га прикажу окупаног и одјевеног у краљевску ођећу. И благонаклоно га гледајући и пољубивши пред великашима својег краљевства, даде му своју кћер за жену. Пошто је на краљевски начин прославио вјенчање своје кћери, цар постави Владимира за краља и даде му земљу и краљевство његових предака и читаву земљу Драчана. Затим цар поручи Драгоимиру, стрицу краља Владимира, да сиђе и преузме своју земљу, Травунију, да сакупи народ и земљу насели, што је и учињено.
И тако краљ Владимир живљаше са својом женом Косаром у пуној светости и непорочности, љубећи Бога и служећи му дању и ноћу, а повјереним му народом владао је са страхом Божијим и правдом. Не дуго времена затим умрије цар Самуил, а његов син Радомир преузме царство. Он је био веома снажан и водио је многе ратове против Грка за вријеме грчког цара Василија, па је задобио сву земљу до Цариграда. Цар пак, Василије бојећи се да можда не изгуби царство, тајно пошаље изасланике Владиславу, Радомирову рођаку, поручујући му: "Зашто не осветиш крв свог оца ? Узми од мене злата и сребра колико ти се учини да ти је потребно, буди са нама у миру и узми државу цара Самуила, који је убио твог оца, а његовог брата, те ако надвладаш, убиј његовог сина Радомира, који сада држи краљевство". Када је то чуо, Владислав се сагласи и једног дана, док је Радомир ишао да лови, он сам јашући с њим, нападне га и убије. И тако је умро Радомир, а на његовом мјесту владао је Владислав, који га је убио. Узевши тако царство, пошаље гласнике краљу Владимиру да дође к њему. Када је то чула краљица Косара, задржавала га је говорећи:"Мој господару, немој ићи да ти се, далеко било, не деси као мом брату, већ пусти мене да одем и да видим и да чујем како се краљ држи. Ако хоће мене да погуби, нека ме погуби, само да ти не страдаш". Дакле, с одобрењем свог мужа краљица оде своме рођаку и он је прими с почастима, али притворно. Затим по други пут пошаље гласнике краљу, по којима му је послао златни крст и вјеру уз ову поруку: "Зашто се устучаваш да дођеш? Ево, твоја жена је код мене и никакво зло није претрпјела, већ се ја и моји са њоме опходимо са поштовањем. Прими вјеру крста и дођи да те видим, па да се са својом женом вратиш у своје мјесто с почастима и даровима". Њему краљ одврати: "Знамо да Господ наш Исус Христос, који је за нас страдао, није био распет на златном или сребрном, већ на дрвеном крсту. Зато, ако је твоја вјера права, и ако су твоје ријечи праве, пошаљи ми по свештеним лицима дрвени крст, па ћу доћи, будући да се, вјером и врлином нашега Господа Исуса Христа, уздам у животворни крст и драгоцјено дрво". Тада позове два епископа и једнога пустињака па опако и лажно представљајући им своју вјеру даде им дрвени крст и упути их краљу. Када су ови стигли, поздраве краља и дају му вјеру и крст. Примивши крст, краљ клекне на земљу и помоли се, па пољуби крст, стави га у своја њедра, а затим с малом пратњом оде к цару. Осим тога, цар је био наредио да му путем поставе засједе, да кад буде пролазио, људи искоче са супротне стране и убију га. Али свемогући Бог, који је свога слугу од ђетињства чувао, није хтио да над људима дријема. Наиме послао је своје анђеле да га чувају. И док је краљ пролазио поред мјеста гдје су биле засједе, они у засједи видјели су да краља прате војници који као да су имали и носили трофеје, па кад су схватили да су то анђели, застрашени побјегоше сваки у своје мјесто. Краљ пак стиже до царског двора, у мјесто које се зове Преспа, и чим је ушао у двор поче , као што то бијаше његов обичај, да се моли Богу на небу. Када је пак цар сазнао да је краљ стигао, разгњеви се великим гњевом, јер је наумио у своме срцу да на путу буде убијен, прије него што до њега стигне, како не би изгледало да је он сучесник у његовом убиству или сагласан са њим зато што се био заклео и дао крст у руке епископа и пустињака и из тог разлога на путу му је поставио засједу. Али кад је већ видио да је његово веома рђаво ђело откривено, сједећи за ручком пошаље крвнике да му одсијеку главу. Затим док се краљ молио Богу, војници га опколе. Кад краљ то примјети позове епископа и пустињака, који су ту били и упита:" Што се дешава господо моја ? Што сте урадили ? Због чега сте ме тако преварили ? Зашто, вјерујући вашим ријечима и заклетвама, умирем без кривице ?" А они се због срамотног дјела не усуђиваху погледати га у лице. Тада краљ, пошто се помолио, исповиједио и примио тијело и крв Господа, а држећи у рукама онај крст који је био добио од цара, рече: "Молите се за мене, господо моја, а да умирем без кривице, нека овај часни крст, заједно са вама, буде мени свједок судњег дана". Затим пољуби крст, опрости се с епископима у миру и док су сви плакали, изађе из цркве, а одмах га пред црквеним вратима убише војници. Глава му је одсјечена 22. маја. Епископи пак узму његово тијело и сахране га у истој цркви уз химне и похвале. А да би Господ обзнанио заслуге блаженог мученика Владимира, многи мучени разним слабостима, пошто су ушли у цркву и молили се код његовог гроба, оздраве. Ноћу, пак, сви су тамо видјели божанску свјетлост као да је горјело мноштво свијећа. Жена блаженог Владимира плакала је великим плачем, више него што се може исказати, много дана. Гледајући, пак, цар чудесна ђела која Бог тамо чињаше, доста се уплаши и наведен кајањем, дозволи својој рођаци да узме његово тијело и однесе у мјесто које се зове Крајина, гдје је био његов двор, и положи га у цркви свете Марије. Његово тијело лежи у цијело и мирише као да је намазано многобројним мирисима, а руком држи онај крст који је добио од цара. И у истој цркви сваке године на његов празник се окупља мноштво народа, и захваљујући његовим заслугама и његовом посредовању ту се и данас чине многа добра онима који моле искрена срца. Жена блаженог Владимира, Косара, замонаши се и живећи побожно и свето, у истој цркви оконча живот и ту би сахрањена, код ногу свога мужа. У оно, пак, вријеме када је тијело блаженог Владимира било пренешено из Преспе у Крајину, цар Владислав сакупи војску и дође да заузме земљу блаженог Владимира и град Драч, како му је било обећано од цара Василија, као накнаду за убиства која је починио. Тако док је био пред Драчем, једног дана кад се гостио, одједном му се појави наоружани војник у лику светог Владимира, и обузет страхом поче на сав глас викати: "Притрчите, моји војници, притрчите и одбраните ме, јер Владимир хоће да ме убије!" И ово изрекавши, уста са свога пријестола да би побјегао, али га одмах погоди анђео, сруши се на земљу и умрије тијелом и душом. Тада његови синови и војници и сав народ, обузети великим страхом и немиром, запале ватру по логору и исте ноћи побјегоше свако у своје мјесто. И тако се догоди да најгори убица, који сједећи за ручком бијаше наредио да се Владимиру посијече глава, и учини га мучеником, сам буде при ручку убијен, како се доказује анђео сатани. Ко жели сазнати колико и каквих добрих дјела и чуда Бог се удостојио да почини преко блаженог Владимира, слуге својега, нека прочита књигу о његовим дјелима, у којој су његова дјела по реду описана, па ће заиста знати да је овај свети човјек био један дух са Господом и да је Бог живио с њиме, слава му...
