Византијска културна оријентација била је ипак пресудна у свим областима нашег духовног живота па и у књижевности. Везаност за Византију испољила се на самом почетку словенске књижевности у личности њеног оснивача Ћирила, једног од најчувенијих Византинаца свога доба. Све до своје пропасти, па и после тога, Византија ће остати пресудан чинилац у целокупном духовном животу свих православних Словена.
Старословенска књижевност започела је преводима – и тај вид активности остаће најважнији и касније, у свим књижевностима црквенословенског круга. Највећи део наше старе библиотеке чинила су дела преведена с грчког језика. Основни библијски списи добијени су још у ћирило-методијевској епоси. Тај фонд касније се све више увећавао, у почетку искључиво делима ранохришћанске књижевности, да би у каснијим временима у њега ушла и поједина дела из византијске или, чак, западноевропске ризнице. Наша средњовековна преводна књижевност показује такво богатство и разноликост да се у односу на њу оригинално стварање једва примећује. Она обухвата најпре библијске списе, затим апокрифну литературу, хагиографије, духовно песништво, црквено беседништво, белетристичку прозу, посебно романе и приповетке, историографију, правна дела, богословске списе и дуге видове учене књижевности.
Основна књига средњовековне хришћанске културе и на Истоку и на Западу била је Библија, велики зборник списа различитог карактера сабраних у два дела који се називају Стари завет и Нови завет. Први део садржи предања, историју и религиозно учење Јевреја, а други говори о животу Исуса Христа, о његовом религиозном учењу и о његовим ученицима и следбеницима. За све хришћане Библија представља свету књигу, те је стога називају Свето писмо. У средњем веку Библија код нас није постојала као јединствена књига, већ су библијски списи приређивани у складу с њиховом употребом у црквеном богослужењу. Од старозаветних списа у нашој књижевности највише су били присутни Псалтир, збирка псалама, односно религиозних химни, молитава и песама приписаних израиљском цару Давиду, и Приче Соломонове, збирка пословица, афоризама и мудрих изрека приписаних Давидову сину, цару Соломону, а од новозаветних – Јеванђеље, које у четири званично признате верзије (чији су аутори јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован) излаже житије Исуса Христа и његово учење, те Апостол, који садржи повест о Христовим ученицима (Апостолска дела), и њихова писма, у којима се тумачи и развија Христово учење (апостолске посланице). Те књиге, а нарочито Јеванђеље и Псалтир, које су свакодневно читане и слушане у цркви, представљају угаони камен средњовековне културе, основицу хришћанског погледа на свет, главни извор и узор средњовековне књижевности.
Апокрифи или лажне, "отречене" књиге, јавили су се у сенци библијских списа и свуда у хришћанском свету, па и код нас, привлачили су читаоце како због фантастике, у којој има доста фолклорног, тако и због тежње да ликове сакралних списа, апстрактне и идеализоване, спусте на земљу, да им придају људске особине. Разне визије и апокалипсе, старозаветне и новозаветне (Откровење Енохово, Откровење Варухово, Виђење Богородичино и др.), апокрифне посланице, лажна јеванђеља и др. извршили су снажан утицај на народна схватања и веровања и оставили трагове како у усменој традицији и писаној књижевности тако и у уметности, посебно у сликарству.
Док су апокрифи настали као антитеза службено посвећеним или канонским списима Старог и Новог завета, житија светаца или хагиографије непосредно се надовезују на новозаветне књиге те представљају продужетак библијске "историје". Заснована на хришћанској философији живота, тенденциозна и дидактична по својој намени, житија светаца, упркос томе, највише подсећају на белетристичке жанрове, приповетку и роман, те су и због тога била популарна код најширих читалачких слојева. Свеци различитих судбина, свеци ратници попут Ђорђа Кападокијског, свеци пустињаци као Антоније египатски, свеци просјаци какав је Алексије божји човек, свеци грешници, који су се покајали слично Павлу Кесаријском или Марији Египћанки, – важили су кроз векове као узорни ликови, витезови хришћанске врлине, чији су подвизи распаљивали машту младих читалаца и изазивали жељу за опонашањем. Случајевима Светог Саве, с почетка старе, и Доситеја Обрадовића, с почетка нове српске књижевности, речито говоре о тој опојности житија, којој се може наћи пандан само у витешким романима на Западу. У словенским литературама средњег века житија заузимају посебно место не само због омиљености код читалаца него и због утицаја који су вршили на домаће књижевно стварање. Нарочито је тај утицај био плодоносан у српској књижевности, у којој на хагиографској основи настаје најважнији домаћи књижевни жанр, "биографије" владара и црквених поглавара.
У најужој повезаности с библијским и хагиографским списима стоји црвено песништво. Оно и по постању и по функцији има искључиво богослужбени, литургијски карактер. У основи свих врста литургијске поезије налази се молитва како главни облик комуникације с божанством. Историјски гледано, хришћанске обредне песме настављају се на псалме, старозаветне религиозне химне, које до краја остају основни део, окосница, сваке хришћанске службе и главни узор свих видова религиозних песама које улазе у састав службе. Срби, као и други православни Словени, заједно с обредом, примили су од Византије и текстове религиозних химни те су – надовезујући се на њих и верно следећи прихваћене узоре и правила – за потребе нових, националних култова стварали своје службе, своју црквену поезију. У српским приликама управо црквено песништво, заједно са хагиографијом, показало се као најплоднији од свих жанрова прихваћених из византијске књижевности.
Црквено беседништво, нарочито дела Јована Златоустог и других беседника 4. столећа, које је названо "златним веком". Хришћанске проповеди, Григорија Ниског, Григорија Назијанзина, Василија Великог, одиграло је велику улогу како у моралном и философском образовању хришћанског човека тако и у обликовању средњевековне књижевности. Преко беседа црквених отаца наши стари писци дошли су у посед богате ризнице стилистике и реторике античког доба. Наш средњовековни књижевни израз развио се на темељима двеју великих стилских традиција, библијске књижевности, посебно псалама, с једне, и античке реторике, с друге стране.
Уз духовне, јавили су се и световни жанрови, приповетка и роман. Код нас је био преведен велики број приповедака источњачког и византијског порекла: Царица Теофана, Премудри Алкир, Еладије, Врач и др.; затим духовни, морално-поучни роман Варлаам и Јоасаф, чије је порекло индијско а до нас је допро преко Византије, са христијанизованом легендом о Буди и основи; потом роман о животињама Стефанит и Ихнилат, такође индијског порекла, из староиндијске књиге Панчатантра, добијен посредством Арапа и Византије; легендарне повести с темама из античке историје Роман о Троји и Роман о Александру. До нас су допрли, иако нису сачувани у наши изворима, и западни витешки романи: Тристан и Изолда, Бово од Антоне, Ланселот. Романи су се преко наших превода ширили даље на исток, у Русију, а српска варијанта Александриде доспела је чак у Грузију. Међутим, ма колико да су та дела била радо читана у нашој средини, ма колико да су имала одјека у нашој старој књижевности и оставила трагова у усменом стваралаштву, нарочито најомиљеније од њих, Роман о Александру, она нису имала већег утицаја на изворну књижевност, нису покренула стварање домаћих романа и приповедака. Наша оригинална књижевност у средњем веку нема белетристичке прозе а једва да има и поезије изван религиозног култа; естетска димензија у њој јавља се више као узгредни резултат него као основна одредница књижевног стварања.
На прелазу између белетристике и учене прозе стоји Физиолог, једна од најомиљенијих књига средњег века, присутна у свим књижевностима Истока и Запада. Физиолог је нека врста средњовековне зоологије, "животињски еп, како су га неки називали, који садржи алегоријско-моралистичке описе разних животиња, стварних и фабулозних, дате питорескним стилом пуним фантастике и симболичних слика. Књига представља ризницу митско-бестијаријских симбола, који чине један од главних састојака средњовековног књижевног и уметничког израза. О њеној распрострањености и омиљености у нашој средини говори не само велик број сачуваних рукописа него и присутност појединих њених симбола у старој књижевности, сликарству и пластичним уметностима.
Значајно место у преводној литератури заузимају учена дела. По тврдњи Павла Поповића, "све науке које су цветале у византијској и старохришћанској области – догматика, полемика, егзегеза, мистика, духовно беседништво, граматика, земљопис, историја, право, философија итд. – сусрећу се у нашој средњовековној књижевности, и у њој су заступљене великим бројем дела". По распрострањености и јачини утицаја на домаће књижевно стварање и на формирање средњовековног погледа на свет издваја се рановизантијска патристика, духовно беседништво 4. столећа, о којем је већ било речи, затим долази богословска књижевност и разни морални списи, а од световних жанрова треба истаћи богату историографску литературу, преводе дела византијских хроничара Хамартола, Зонаре, Манаса и др., правничка дела итд. Преко тих превода у нашу књижевност средњег века ушле су, поред хришћанске мисли и теологије, и велике тековине античке цивилизације, а пре свега реторика и философија, без чијег се разумевања не може схватити ни оригинално књижевно стварање.
Античка философска мисао у ранохришћанској и византијској рецепцији била је доступна и нашем читаоцу, који је, као што сачувани рукописи показују, могао читати о првобитном хаосу и елементима, простору и времену, телу и души, сазнати шта су о том и другим питањима мислили велики антички философи. Он се могао упознати с највећим философским школама старог века, и тако у свој религиозни поглед и израз унети богате али расуте комадиће античке философске традиције. Философија је била у служби теологије, али се ни теологија није могла замислити без философије. Како је цела средњовековна књижевност израсла на теолошкој основи, то је и философија постала њен обавезни и неодвојиви део. Сви књижевни родови, од слова и житија до религиозне химне, били су прожети философијом.
* * * * * *
Радмила Маринковић:
Писана српска књижевност у средњем веку представља посебан књижевни систем, и што се тиче типологије, и поетике, и књижевних жанрова, тај систем је наставак и даље развијање старословенског наслеђа, створеног за новохристијанизоване Словене на рановизантијским узорима, а на светом словенском језику - старословенском, који је наднационалан, као и литература њиме писана, те се брзо и лако шири међу Словенима. Најпре су преведени обредни и библијски текстови, а ускоро и друга дела неопходна за развијен хришћански живот, међу којима и велика дела хришћанске поезије, реторике и догматике. Али, и сва остала знања из тадашњих наука, историјска, земљописна, медицинска, улазе у овај општи словенски фонд, а исто тако и поучна и забавна лектира медитеранско-азијског света, као што су чувена Књига о Варлааму и Јоасафу, Стефанит и Ихнилат, Физиолог, легенде о Алексију Божјем човеку, о светом Ђорђу, прича о човеку који је своју душу продао ђаволу, прича о премудром Акиру, циклус прича о Соломону и друге приповетке као и веома развијена апокрифна продукција. Све, дакле, дела која су се у исто време ширила Европом на њој заједничком латинском језику. Посредством ове литературе Срби су, заједно с осталим православним Словенима, улазили у широк круг европско-медитеранске културе, на овој лектири се васпитавали у хришћанској религиозности и стицали сва тада потребна знања из разних области. Била је то у пуном смислу речи "литература посредница", како је назива Д. С. Лихачев.
Али ова литература, која је Словене образовала и била им лектира, неће у потпуности утицати на њихово оригинално стварање. Када буду обрађивали своје, словенске теме, они ће користити само онај ужи вид те литературе, оне жанрове и ону поетику којима се слави светачки култ, јер су први јунаци словенске књижевности били творци словенске писмености и књижевног језика, Ћирило и Методије и њихови словенски ученици, које је млада словенска црква сматрала светитељима. Те обредне врсте јесу: хагиографија, хомилетика, химнографија, или, према словенским називима: житије, похвала, служба. У ствари, то су - проза, реторика, поезија. Чињеница да су прва дела словенске продукције обрађена у канонским облицима обредне књижевности и да је језик литературе обредни, свети језик Словена, одредила је карактер даљег словенског књижевног стварања. То је духовна литература, озбиљна, мисаона, етичка, она поставља суштинска питања човекове егзистенције. С друге стране, третирајући истините догађаје она је историјски одговорна. Старословенска књижевност постала је словенска класика с богатим светом идеја, разрађеном поетиком и поетским језиком. Она ће бити модел за словенске националне књижевности у средњем веку, у првом реду за српску књижевност. Све што се у српској писаној књижевности оригинално ствара, остаје у том систему: у оквиру обредних врста - ванобредни садржаји, у систему створеном за верске потребе изражава се свака нова садржина.
Овим системом књижевних жанрова нису се могла изразити индивидуална људска осећања и световне теме, те су жанрови усмене поезије, епске и лирске, и усмене нарације, приповетке и предања, допуњавали систем писаних жанрова. Зато у средњем веку српска писана књижевност није изградила љубавну поезију, упркос везама са западноевропском књижевношћу где је овај жанр био развијен.
Поетско виђење прошлости кроз епске ликове народних јунака морало је у усменом систему бити веома развијено, морало је постојати јака потреба за поетизацијом историје, кад је такво схватање преузела и писана књижевна продукција. Свети Сава започиње серију српских биографија причајући о свом оцу Стефану Немањи као о оцу народа и сликајући један патријархалан однос између владара и поданика. Оригинално српско књижевно стварање бавиће се потом највише описивањем живота и подвига славних људи, њима ће бити даровани светитељски венци, и они ће постати узор моралног живљења, чега у тој мери и у тако систематичној доследност нема код других народа. Тако је створена српска биографика као битна карактеристика и посебност српске средњевековне књижевности.
* * * * * *
Ања Јефтић:
ЈЕЗИК СТАРЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Прасловенски језик, којим су говорили словенски преци Срба, нигдје није записан. Он се реконструише међусобним поређењем источних, западних и јужних словенских језика, који су били сједињени у прасловенској језичкој заједници око два миленијума.
Изгледа да је словенски дијалекат на који су око 863. године Ћирило и Методије превели најважније богослужбене књиге био врло сличан прасловенском у његовој позној фази развоја. Он се назива старословенским језиком и представља традиционални језик словенске културе и мисли.
Језик се најчешће дефинише као основно средство комуникације и уистину тешко да би се људи без њега могли ваљано споразумијевати. Тијесно је повезан са животом, толико да човјек некад престаје да разликује сам предмет или појаву од онога како је она названа, односно слој стварности од слоја његовог одраза у језику. Тиме често запада у заблуду поистовећивања овога двога.
Неколико је основних функција које су лингвисти открили у језику. Најважнија је комуникативна, док је вјероватно друга по важности његова поетска, умјетничка функција у књижевности. Њоме се језик често ослобађа уобичајене логичке нужности и широко меандрира у изразу.
Као што је основни материјал ликовне умјетности боја, музичке звук, тако је и у књижевности њена обликовна супстанца језик. Оно што разликује језик као материјал умјетности од боје и звука у сликарству и музици јесте то што он није само сирови неуобличени материјал него сам по себи већ укључује дјеловање људске свијести. Креацијом умјетника то се дејство удвостручава и усложњава.
Ово је вјероватно разлог што се у језику чува највише талога из прошлости једног народа. Давнашње је лингвистичко начело да се читава политичка и духовна историја једног народа одражава у језику, што се досљедно може пратити у појави словенске књижевности.
ПРАСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
Словенски преци Срба говорили су језиком који се данас назива прасловенским. Заједно са романским, германским, индоиранским и другим језицима тај језик води поријекло од тзв. праиндоевропског језика, којим се говорило прије неколико миленијума у источној Европи или у западној Азији. Прасловенски језик, којим су говорили словенски преци Срба, није нигдје записан, него се реконструише међусобним поређењем источних (руски, бјелоруски, украјински), западних (чешки, словачки, пољски, лужичкосрпски) и јужних (српски, бугарски, македонски, словеначки) словенских језика. Они су били сједињени у прасловенској језичкој заједници око два миленијума.
Изгледа да је словенски дијалекат на који су око 863. године Ћирило и Методије превели најважније богослужбене књиге био врло сличан прасловенском у његовој позној фази развоја. Он се назива старословенским језиком и за науку о словенским језицима, славистику, има онај значај као латински језик за романистику.
СТАРОСЛОВЕНСКИ ЈЕЗИК
Епоха тзв. канонског старословенског језика потрајала је релативно кратко, око два вијека. То је период 10 — 12. вијека, када постепено у овај заједнички књижевни језик Словена почињу да продиру елементи појединачних народних говора. Уношењем црта народног језика настале су националне редакције старословенског језика: моравска (чешка), бугарска, српска и руска, чији ће вијек трајања бити око 500 година. У овом периоду, такође, долази до постепене смјене компликованог и по облику слова егзотичног Ћириловог писма глагољице са ћирилицом — словенском адаптацијом грчког уставног писма.
Старословенски је постао оно што је у западној Европи био латински, у Византији новозавјетни средњогрчки и у југоисточној Азији санскрит — заједнички књижевни језик једног ширег етноса. Јаз између њега и српског народног језика није био велики и међу народом се осјећао као свој језик. Од самог почетка су у његовој структури, и у обликовању ријечи и у обликовању реченица, биле присутне многе особине грчког језика. То је било и природно јер се у то доба једино са грчког и преводило и до данас његово насљеђе у српском језику није довољно проучено. Превођење није била пука транспозиција неразумљивог текста, него и начин успостављања комуникације са грчким језиком, а самим тим и са грчком културом. Преводиоци су у исто вријеме били и ствараоци, па су, гђе није било словенске ријечи за израз, стварали нову по грчком калупу, нпр. као у ријечима милосрђе, богољубив, благословити итд. или преузимали већ постојећу, нпр. анђел, јерес, патријарх, монах. Међу преузетим ријечима је било и грчких позајмљеница из хебрејског.
Временом се старословенски језик тако разгранао, раширио и обогатио да је у 14. вијеку то био језик високо развијених стилских могућности и домета у пољу апстрактне мисли. Без проблема се на њему могло филозофирати и преводити најсложенија дјела духовне литературе. Један од најуспјелијих превода списа византијског мислиоца и богослова из 5. вијека Псеудо Дионисија Аеропагита, на којима почива безмало сва византијска теологија, управо је превод на стари српски језик. Урадио га је пред Маричку битку 1371. инок Исаија и оставио познати запис о турском пустошењу српске земље.
СПОМЕНИЦИ И ШКОЛЕ СТАРОГ СРПСКОГ ЈЕЗИКА
Изворни списи на класичном старословенском језику из доба Ћирила и Методија нису уопште сачувани, али су преписи из 10. и 11. вијека њихове вјерне копије. Има их мало и чувају се већином у Русији, а нешто и на западу. Међу споменицима глагољске писмености ту су: Асеманово јеванђеље, Зографово јеванђеље, Маријинско јеванђеље, Клочев зборник и други. Ћирилским споменици су, између осталих: Савина књига, Добромирово јеванђеље, Супрасаљски кодекс, Вуканово јеванђеље и најпознатије од свих Мирослављево јеванђеље.
Мирослављево јеванђеље писано је крајем 12. вијека по наруџби хумског кнеза Мирослава, брата тадашњег великог жупана Стевана Немање и стрица светог Саве. Познато је не само као рани споменик ћирилске писмености него и по својим филигрански израђеним илуминацијама — малим ликовним украсима ручно рађених средњовјековних књига. Њима су представљени цареви, ратници, ловци, чудесно испреплетани биљни мотиви, митске звијери и немани у борби.
Ово јеванђеље споменик је најстарије познате српске правописне школе назване Зетско-хумском. Радом њених преводилаца и преписивача уобличиле су се оне разлике српскословенског у односу на канонски старословенски језик. Послије Зетско-хумске у 13. и 14. вијеку ће доминирати Рашка школа, у којој ће се довршити посрбљавање старословенског језика. У другој половини 14. и у наредна два вијека главна правописна школа је Ресавска, чији ће представници донекле потирати српске језичке примјесе и покушати да обнове почетну комуникацију старословенског језика са грчким сакралним текстовима.
ДАЉА СУДБИНА КЊИЖЕВНОГ ЈЕЗИКА СРБА
Крајем 14. вијека српски књижевни језик се 'леди' и не прима више иновације из народног говора. Такав какав је био тада остаје и од доласка Турака све до почетка 18. вијека, када је био његован по манастирима и у мјестимичним и ријетким књижевним остварењима. Након Велике сеобе Срба са Косова и из јужне Србије у данашњу Војводину и сјеверну Мађарску 1670. српски народ се духовно окреће Русији и за свој књижевни језик прихвата рускословенски — руску националну редакцију старословенског језика. Са извјесним посрбљавањима у изговору руских гласова тај језик је до данас остао богослужбени језик Српске православне цркве. Међу народом, ипак, он није никада заживио и одмах је по његовом званичном увођењу у школе 1726. кренуло мијешање са народним језиком. Као продукт тог замешатељства јавио се хибридни језик, тзв. славеносрпски, чија се правила као могућег књижевног језика нису никада утврдила. Углавном је свако писао онако како му се прохтјело и против таквог језичког безакоња ће у 19. вијеку да устане Вук Стефановић Караџић. Извршио је језичку реформу и за основу књижевног језика узео чист народни говор.
Но, добивши Вуковом реформом на плану норме и зближавања са народом, српски језик је изгубио на нечем другом. Наиме, Вук се потпуно одрекао класичног српског језика средњег вијека и искључиво инсистирао на простом народном говору. Нови језик је тако изгубио на изражајности и вијековима клесаној стилској израђености у изразу, као што је и остао без читавог корпуса ријечи за апстрактне појмове. До данас се то надокнађује преузимањем ријечи из других језика или поновним зарањањем у ризнице средњег вијека, одакле глагоља традиционални језик српске културе и мисли.
* * * * * *
Миодраг Павловић:
Још пре но што се дефинитивно окрећу византијском виду хришћанства, српске области, као што је познато, добијају право на употребу сопственог словенског језика у црквеном обреду, и сопствену азбуку, односно писменост, све захваљујући мисионарима из византијских страна. Њихова мисија је крупан догађај у историји европског средњег века. Ипак су искрсла и око њега извесна питања занимљива за културну историју. Та питања се тичу пре свега византијских разлога за слање таквих мисија које су нудиле хришћанство на негрчким језицима.
Када се зна да је западна црква била упорна у ширењу латинског језика кроз црквену организацију, и видела у томе залогу свог јединства, другачији поступак Византије је утолико особенији. Јавиле су се чак и хипотезе неких слависта да је нуђењем хришћанства на негрчким језицима Византија чувала своју културу, и стављала језичку баријеру између себе и околних народа који су тек улазили на светскоисторијску сцену. С правом се постављало и питање не би ли развој словенске културе у средњем веку био убрзан бољим познавањем грчког језика, језичким прожимањем са много старијом и развијенијом културом и традицијом Византије.
Жара и занос са којим су Константин и Методије и њихови ученици спроводили у дело свој програм сведоче о нечем вишем но што би била само византијска државно-црквена политика и њени практични циљеви. Њихова мисија, осим што је ширила веру којој су припадали, представљала је и важан културни покрет и подухват, којем су "словенски апостоли" служили до краја, и са њим се потпуно изједначили; за словенску литургију и писменост они су се борили као за ствар општу, и своју. Своју, у смислу најдубљег опредељења за нешто што им се чинило племенитим и историјски неминовним, у исти мах.
Тако је један део Словена, и ми међу њима, добио право да има верске обреде на свом језику, и писменост којом ће се тај језик бележити. Као да је једном народу и његовој култури језик још једаред био дат. Дошло је стварања књижевности на тадашњој српској језичкој рецензији, започети су књижевни, креативни континуитети од највећег значаја за одређење, опстајање и развијање културе једне нације која је тада већ постојала, а то је значило успон културе на Балкану и шире, међу Словенством и у Европи.
Литургијска поезија и, нарочито, житија светих значајни су књижевни споменици. Али, у вези са свим тим, једно питање, чини се, још није било постављено. Гледајући споменике песништва, морамо се чудити да их током векова није било више. Охрабрени употребом сопственог језика, помогнути постојањем словенске азбуке, наши у средњем веку остају ослоњени на византијске канонске узоре и, осим житија, са којима су успели да остваре једну специфичну књижевну форму, не дају писањем доказа о широј књижевној стваралачкој делатности (изузима се превођење). И Византија и Запад у средњем веку знају за књижевне токове који нису уско везани за потребе цркве и двора. У Византији тињају облици поезије засновани на античким узорима. На Западу се, на латинском језику, већ врло рано (ИВ век, Св. Амброзије Милански и др.) јављају нове песничке форме, и оне бујају до касног средњег века. Осећа се поетско стварање у новом кључу и стилу, независно од литургије и канона. Као да западни писци стално имају у крајичку свести стварање "новог слатког стила" дантеовског и трубадурског, без обзира што пишу на језику ученом и прописаном.
Код нас тог клијања поезије новог стила, осим можда једног изузетка (Д. Кантакузин, Грк пореклом) нема, и ту смо, изгледа, са осталим Словенима, који примише византијско хришћанство на сопственом језику и писму, једнаки. Од почетка је код нас, можда се сме рећи, био нагласак на језику самом, а не на стилу. Та одредница је остала карактеристична за нашу поезију, па и за књижевност у ширем смислу.
