Од свих уметности књижевност најнепосредније делује на човека, јер је њено уметничко средство језик којим се човек споразумева са другим људима. Назива се још и уметност речи и свакако је најраспрострањенија уметност.

Приказујући објективну стварност у сликама, књижевник износи свој доживљај те стварности, свој однос према њој. Сваки предмет, појава и детаљ преузети из стварности и унети у дело бивају прожети маштом, осећањем и мислима писца, па због тога добијају субјективни карактер, постају неки нови свет, уметнички и непоновљив свет. Уметнички свет се сада јавља као нешто више и сложеније јер је обогаћен неочекиваним сликама, асоцијацијама и скривеним значењима која треба одгонетнути преко уметничког доживљаја. Много се уметничких истина у делу крије, слути, па се дело може доживљавати (и тумачити) на разне начине. Све се у делу међусобно допуњује, прожима и обједињује у јединствену и складну целину.

Уметност је посебна људска духовна делатност у којој човекова моћ обликовања, уз изражавање најдубљих мисли и осећања, условљава стварање смислених творевина нарочите вредности – уметничких дела која изазивају осећање пријатности, угодности и лепоте. Ствара један нови свет, свет уметничког дела – богат, леп и шаролик.

На самом почетку свога настајања, уметност је имала обредно и религиозно обележје (плес, песма, маска). Такође, почеци уметности везани су за рад и свакодневну делатност човека. Првобитна, примитивна уметност тежи реализму – да створено постигне што већу подударност са стварношћу (пећинско сликарство, облуци Лепенског Вира).