Питање (1):
Зашто је језик тешко дефинисати, односно зашто не постоји јединствена дефиниција језика?
Постоје многобројне дефиниције језика и свака од њих на овај феномен људског живота (један од највећих) гледа на свој начин. Значи, не постоји јединствена (интегрална) дефиниција језика која би била прихватљива за све оне који о њему размишљају. (Језик је толико неодвојив од човековог живота да човек обично није свестан да га употребљава и он га прихвата као нешто што се само по себи разуме, као дисање или ход.) Непостојање јединсвене дефиниције је, свакако, оправдано, јер се језик испољава у разним облицима и свако га види у складу са својим интересовањима и стручним схватањима.
Питање (2):
Шта се подразумева под развојем јазика кроз историју?
Човек је као друштвено биће осећао потребу да изрази своје мисли, своја осећања и сазнања, да усмено или писмено нешто саопшти, да прими одређене поруке и да их пошаље другом. Језик сваког народа развијао се кроз историју и у том еволутивном току постајао је све сложенији и богатији. Код сваког појединца, у складу са његовим развојем – интелектуалним, психолошким и друштвеним, језик постаје све богатији и разуђенији. Он је заједничка тековина свих људи, али свака људска заједница има свој језик. Настајао је, развијао се и стварао кроз генерације једне друштвене заједнице и увек је временом попримао посебне карактеристике у складу с њеним начином живота и схватања. Тако су настајали језици разних народа и мањих заједница или су одумирали заједно с тим заједницама.
Питање (3):
Наведи и појасни основне дефиниције језика?
а) Језик је систем знакова који је (говорно и писано) средство општења, споразумевања међу људима. Језиком човек саопштава своје мисли и осећања другим људима. А то значи да је језик друштвена појава, да је његов постанак везан за постанак и развој људског друштва. Као најсавршеније средство споразумевања он је везан за мисао, па су мишљење, свест и језик у сталном јединству. Са усавршавањем мисли, усавршава се и језик и, природно, са усавршавањем језика развија се и мишљење.
б) Језик је систем знакова који човеку омогућује развијен друштвени и душевни живот, и који се остварује у општењу међу људима.
в) Језик је интегрални део друштвеног живота и културе.
Питање (4):
Из наведених дефиниција издвој две најбитније вредности језика?
Језик је (а) систем знакова и (б) служи за општење или споразумевање међу људима поштујући при томе одређена правила. Чим је језик систем знакова то значи да ти знакови функционишу по одређеним правилима, дакле, да су уређени. Језик, значи, није гомила материјала која постоји без икаквог реда, хаотично. Напротив, језик је организована целина и његова природа и индивидуалност управо зависе од начина организације језичких феномена.
Резиме:
Језик је најсавршеније средство споразумевања међу људима. Општење или споразумевање његова је основна функција и од њене развијености зависи квалитет живљења и постојања.
Питање (5):
Објасни однос језика и говора?
Док је језик систем знакова којима се људи споразумевају, говор је индивидуално коришћење језика – то је звучна манифестација језика или, то је звучна реализација језика човека као појединца. Говор је, дакле, гласовна комуникација, изговарање речи и реченица, то је језик у пракси – језик у акцији. Значи, говор је вербално коришћење језичких знакова од стране појединца. Језик је хомогени систем знакова одређеног колектива, одређене заједнице, према томе, он је друштвена категорија а говор је индивидуална категорија, он је појединачан.
Језик и говор се стално прожимају. Говор је звучна конкретизација језика а језик је прозвод говора, језик се остварује у говору. Однос између језика и говора, однос је између општег и посебног, између апстрактног и конкретног, између колективно-друштвеног и индивидуално-појединачног. Језик и говор су потпуно условљени један другим. Један језик не би могао постојати да се не остварује у говору а говор не би постојао да не произилази из језика.
Питање (6):
Које су индивидуалне (говорне) могућности употребе језика?
Говор се састоји од говорно-физиолошких, акустичко-фонетских и графичких вредности. Према томе, говор може бити усмени и писани или писмени. Усмени говор је вербално остварење језика а писмени говор или писање остварује се употребом графичких средстава. Постоји и гестовни говор, заснован на гримасама и гестикулацији. Све три врсте говора – усмени, писмени и гестовни, заправо, говоре о разним могућностима индивидуалне употребе језика.
Питање (7):
Објасни однос језика, говора и мишљења?
Мислити и говорити две су различите категорије. Свака од њих има свој „простор“ деловања независан један од другог. Човек може нешто да мисли и да то баш тако искаже. Када за неког кажемо да је искрен, то значи да каже оно што мисли. Али, није увек тако. Човек некада једно мисли, а друго говори, што значи да се мишљење и говор не подударају. Наша мисао добија свој облик у језику, што значи језиком уобличавамо мисли, осећања и идеје. Како примамо неку језичку поруку зависи од многих околности, а понајвише од тога како је она језички уобличена. То значи да можемо говорити једно, а мислити друго.
Однос између језика, говора и мишења веома је сложен. Има истине у познатој мисли да се наши поступци и однос с околином крију у језику и да се наше тајне намере такође крију у језику. Познато је да се писци жале како не могу увек да изразе језиком оно што мисле и осећају. То значи да је језик немоћан пред бујним светом пишчевог уметничког стварања.
Резиме:
Да ли језик може постојати независно од мишљења? Језик нам помаже да мисли изражавамо јасније и прецизније. Мисао и језик или мисао и говор, не могу једно без другог. Ипак, језик се схвата као основно средство мишљења.
Иако има оних који мишљењу дају примат над језиком и говором, понајбоље је рећи да су те две категорије у нераскидивој вези и прожимању.
Питање (8):
Зашто је језик чувар укупне људске стварности?
Кроз језик се људско биће испољава у скоро свему, готово да нема нечега где нема језика, где језик није средство општења и уобличавања. Језик је памћење – колико би за човечанство важних сазнања пало у заборав да нису остала запамћена у језику, језик их је сачувао од нестајања и пропадања. Језик је у том погледу чувар укупне људске стварности, чувар људских снова, историје, културе, посебно књижевне уметности. Може се поћи и даље од тога – неки у функционисању језика откривају законе функционисања људског духа уопште! Дакле, све је у језику и све је језик.
Питање (9):
Зашто се језици мењају?
Језици се мењају зато што се мењају људи који тим језиком говоре. Одређене друштвене промене – промене друштвених системе, промена начина постојаности држава или одређених мањих људских заједница, очигледно, утичу и на промене језика. Те промене нису одмах уочљиве и препознатљиве. Историја језика изучава његову еволуцију, промене које временом настају.
Промене у језицима су различите, догађају се на фонетском, морфолошком, синтаксичком и лексичком нивоу.
Питање (10):
Подела језика на народни и књижевни језик?
С обзиром на употребну и комуникацијску вредност језика, у готово свим народима постоје два језика: народни и књижевни језик.
Народни језик је средство комуникације у широким народним слојевима а књижевни језик је језик који се употребљава у књижевности, култури и науци једног народа, то је нормирани језик и његове норме се строго поштују.
Питање (11):
Шта се подразумева под стандардним језиком или језичком нормом?
Језичка норма настаје у одређено време, у одређеним културним, друштвеним и језичким условима, да би се језичке појаве одредиле и „подвеле“ под правила или законе језичког постојања. Језичка норма није ништа друго до скуп правила која функционишу у оквиру језика као система.. Реч „стандард“ такође значи пропис о нечему. Норма и стандард представљају узор на који се угледају и којему се прилагођавају припадници једне језичке заједнице.
Питање (12):
Како се стварају стандарди у језику?
Стандардно у језику – и у књижевном језику, јесте оно што је општепризнато, уобичајено, што је прописано одређеном граматиком или правописом тог језика, што је наметнуто ауторитетом језикословца или неким другим ауторитетом. Дакле, у свакој друштвеној и језичкој заједници постоји граматичка и правописна правилност – граматички и правописни стандарди који се сматрају и научном и друштвеном бригом о језику како би се обезбедила успешна и квалитетна комуникација.
Правила језика се морају поштовати, њихово познавање и поштовање део је човекове опште културе!
Питање (13):
По чему се разликују књижевни језик од језика књижевности (језика књижевног дела)?
Основна разлика између њих је у томе што је књижевни језик нормиран, поштује одређена граматичка и правописна правила а језик књижевности може бити неки локални или дијалекатски језик или можда жаргон, то јест језик који не поштује језичке норме. Понекад ликови у прозним делима говоре локалним језиком, дакле неправилним језиком, или наратор прича таквом врстом језика, чиме писци постижу своју изражајну уверљивост и живописност. Значи, језик књижевности (језик књижевног дела) не мора да поштује језичке законитости.
Питање (14):
Употреба књижевног језика?
Књижевни језик се узима за меру јавног комуницирања. Он је стандардизовани језик и добија општекомуникацијску улогу у једном друштву. Тај језик се користи у култури, у образовању, у средствима јавног комуницирања, у Цркви, у администрацији. То није само језик лепе књижевности – белетристике, већ је то језик образованих људи, школе, науке, религије, новинарства и укупне друштвене заједнице.
Питање (15):
У чему се огледа стваралачка функција језика?
Стваралачка функција језика, његова је уметничка или естетска функција. Стваралачки књижевни чин ставља писца пред велико искушење: како да употреби језик којим пише, како да га уметнички организује и функционално употреби. Стваралачка или уметничка функција језика огледа се, пре свега, у стилу писца, у начину представљања одређене стварности, то јест у стваралачким поступцима који су, пре свега, поступци у језику.
Питање (16):
Употреба и карактеристике поетског (песничког) језика?
Уметнички језик књижевности је поетски језик и изражава се у два основна вида: као језик поезије и као језик прозе. Поетски или књижевноуметнички језик представља употребу језика на посебан начин, то је битно другачија употреба језика од његове употребе у свакодневној комуникацији. Песнички језик има властите законитости које су диктиране потребама књижевног стварања. Писац има много већу слободу у употреби језика него онај који то није. То је такозвана стваралачка слобода. Та посебност уметничког књижевног језика огледа се у употреби лексике и у другачијем повезивању речи у одређене језичке склопове.
Питање (17):
Пример употребе језика као песничког – естетска функција?
Када песник Васко Попа каже:
Врати ми моје крпице
Моје крпице од чистог сна
Од свиленог осмеха од пругасте слутње
Од мог чипкастог ткива
Моје крпице од тачкасте наде
Од жежене жеље од шарених погледа
Од коже с мог лица
примећујемо да је разорио правила свакодневне комуникације. Поштујући песничку слободу дао је језику особине које он нема. Синтагме: пругасте слутње, чипкаста ткива, тачкасте наде, сасвим су нелогичне и не поштују граматичко-правописну и семантичку норму, али су зато стваралачки изузетне, снажне, свеже и необичне. Смисао естетике језика није само у стварању нове лексике већ још више од тога, у стварању нових спрегова речи, спрегова који зраче асоцијативношћу и фигуративним начином казивања. Богатство фигуративног језика, разноврсност значења, експресивност и вишезначност, све то језику даје естетску функцију.
Питање (18):
Појам лингвистике и лингвистичке дисциплине?
Лингвистика је наука о језику. Она пручава један језик у његовој укупности, али и језик као општи феномен света. Проучава све језичке појаве, њихов постанак, развој, описује их и систематизује.
Лингвистика се може поделити на неколико самосталних лингвистичких дисциплина:
Фонетика – наука о гласовима. Проучава артикулационе и акустичке особине гласова. Фонетика проучава: а) настајање гласова, дакле њихову физиолошку страну, б) физичку страну, односно физичке особине гласа и в) класификацију гласова. Основна фонетска јединица је глас.
Фонологија – део науке о језику који проучава функционалну страну гласова, то јест проучава гласове као говорне јединице за обележавање разлике у значењу. Основна фонолошка јединица је фонем(а). Графем(а) је грефички знак, то је основна структурална јединица у систему писаног знака.
Морфологија – проучава врсте речи, њихове облике и грађење или творбу. Основна јединица морфологије је морфема. Морфема је најмања језичка јединица која је носилац значења.
Морфостилистика – бави се пруочавањем морфема у њиховој стилској функцији.
Синтакса – језичка дисциплина која се бави проучавањем реченице. Она проучава синтаксички, односно реченички систем једног језика. Проучава правила или принципе помоћу којих се формирају реченице као целовите јединице усмене или писане комуникације.
Лексикологија – ленгвистичка дисциплина која пручава речи. Реч је најмања јединица лексичког система а под лексичким системом подразумевамо скуп свих речи једнога језика. Основна јединица лексикологије или лексичког система назива се реч а у науци о језику назива се и лексема. Лексика подразумева све речи једнога језика, то јест лексички систем. Лексема или реч проучава се: а) с гледишта индивидуалног значења, б) с гледишта састава и употребе речи књижевног језика.
Лексикографија – бави се састављањем речника или лексикона. Лексикологија и лексикографија међусобно се условљавају јер се у писању речника или лексикона увек полази од лексиколошких истраживања.
Семантика – језичка наука о значењу. Проучава значењски план језичке структуре.
Етимологија – наука која се бави проучавањем постанка и порекла речи и морфема. Испитује фонетске, семантичке и друге услове под којима су одређена реч или појам добили облик и значење у току језичког развоја.
Фразеологија – део лексикологије, као и део науке о језику који проучава систем фрезелогизама. Фразелогизми или идиоми су устаљени изрази чије значење се не слаже са оним што буквално значе. Фразеолошки израз или идиом Пала му секира у мед не значи да је некоме стварно пала секира у мед, већ нешто друго.
Дијалектологија – научна дисциплина која проучава народне говоре, то јест говоре одређених области или дијалекте.
Граматика – лингвистичка наука која описује структуру језика, утврђује његове гласовне, обличке, творбене и реченичке особине. Граматика проучава законитости или правилности језика у свим областима комуникације. Она утврђује и описује правила књижевног (стандардног) језика. Обично се дели на фонетику и фонологију, на морфологију, на творбу речи и на синтаксу.
Питање (19):
Појам српскохрватског народног језика?
Пре него што су се доселили на Балкан, они Словени који ће у историји бити познати под називом Јужни Словени живели су у заједници, одвојени од друге две групе Словена (Западних и Источних), и чинили су једну језичку заједницу која је оставила видних заједничких трагова у гласовном, обличком и синтаксичком систему. У току историјског развитка у кругу јужнословенске заједнице формирала се западна језичка заједница, из које су се развили словеначки и српскохрватски језик, и источна језичка заједница, из које су се развили македонски, бугарски и некадашњи старословенски језик.
У Србији и Црној Гори, Босни и Херцеговини и Хрватској говори се истим народним језиком – српскохрватском, који је члан јужнословенске групе језика. На његовој основи развила су се три књижевна језика: српски, хрватски и – у последње време признато од међународне заједнице - језик босанских муслимана, данас Бошњака (који они називају босанским језиком, а наша наука бошњачким).
Питање (20):
Како су настала наречја српскохрватског народног језика?
Као народни језик, српскохрватски језик има три наречја: штокавско, кајкавско и чакавско. Та наречја разликују се по многим особинама, а свој назив добила су по облику упитне заменице за ствари: она у штокавском наречју гласи што (или шта), у кајкавском - кај, а у чакавском – ча. Кајкавским и чакавским наречјем говори се у деловима Хрватске, док се на осталом простору српскохрватског језика говори штокавским наречјем.
Штокавско наречје се простире у целој Србији, Црној Гори, Босни и Херцеговини и у великом делу Хрватске, источно и југоисточно од њених чакавских и кајкавских наречја. Северозападну и северну границу штокавског наречја чини линија од Јадранског мора до Драве: Нови Винодол – Огулин – Карловац – Сисак – Бјеловар – Вировитица. Од те линије ово наречје испуњава сав простор ка истоку до државних граница са Мађарском, Румунијом, Бугарском, границе са македонским језиком и државне границе са Албанијом.
Питање (21):
Подела штокавског наречја на изговоре и дијалекте ?
Према томе којим је гласовима замењен стари глас јат, штокавско наречје дели се на три изговора: екавски (дете, деца), (и)јекавски (дијете, дјеца) и икавски (дите, дица). Оно је, такође, подељено на дијалекте, који у оквиру сва три изговора могу бити старији и млађи (новоштокавски). Ова подела извршена је према развијености акценатског система и облика (деклинације).
Тако имамо:
1. штокавске дијалекте екавског изговора:
а) старији:
призрено-тимочки;
косовско-ресавски;
б) млађи:
шумадијско-војвођански.
2. штокавски дијалекти ијекавског изговора:
а) старији:
зетско-јужносанџачки;
б) млађи:
источнохерцеговачки.
Питање (22):
Територијална распрострањеност штокавских дијалеката екавског и ијекавског изговора?
Призренско-тимочки дијалекат заузима простор у Србији између Призрена, на југу, и Тимока, на северу. Источна граница иде јужно од Зајечара државном границом са бугарском, јужна граница између Србије и македоније, ка Призрену и Ђаковици а западна и северозападна – од границе са Албанијом, испод Дечана и Вучитрна према Сталаћу. Северна граница налази му се на Ртњу и Тимоку.
Косовско-ресавским дијалектом се говори у централном подручју Србије: простире се правцем југозапад-североисток, од Метохије на југу до Баната на северу. Обухвата и Крагујевац, Рачу Крагујевачку, Смедеревску Паланку и Смедерево, укључујући и североисточни део Баната.
Шумадијско-војвођанским дијалектом се говори у највећем делу северозападне Србије, у Срему, у Шумадији, највећем делу Бачке и Баната, као и у једном делу источне Славоније (Осијек са околином и Даљ са околином). Њиме говоре и Срби у Мађарској и Румунији.
Зетско-јужносанџачки дијалект обухвата велики део Црне Горе (Зету и пределе североисточно до иза Бијелог Поља) и јужни Санџак у Србији.
Источнохерцеговачким дијалектом не говори се само у источној Херцеговини (по којој је назван), него и у северозападној Црној Гори, у западном делу Санџака и у западној Србији. Овом дијалекту припадају и сви штокавски говори Босне, као и сви ијекавски штокавски говори у Хрватској, укључујући и дубровачки говор (с његовим посебним особинама).
Питање (23):
Шта се подразумева под дијалекатском основом српског књижевног језика?
За основу српског књижевног језика узета су два млађа (новоштокавска) дијалекта: шумадијско-војвођански (који је екавског изговора) и источнохерцеговачки – још од Вукове реформе (који је ијекавског изговора).
То што ови дијалекти леже у основи српског књижевног језика не значи да се они могу и изједначавати са књижевним језиком. Српски књижевни језик је онај језик који је на граматичком систему тих дијалеката створен активношћу образованих, школованих говорника, и који се остварује у разним функционалним стиловима, и који је као такав описан у граматикама и речницима од Вука до данас.
Остали дијалекти српског језика, управо као и многе особине двају дијалеката који су у основи књижевног језика, налазе се у кругу народних говора који нису у општој и јавној употреби. Међутим, они живе и развијају се у истом времену у којем и књижевни језик, и писци данас уносе њихове посебне језичке особине у своја књижевноуметничка дела, ради индивидуализације говора јунака.
