Човек је у свакодневном животу непрекидно окружен језиком и непрекидно се њиме служи. Језик је толико неодвојив од човековог живота да човек обично није свестан да га употребљава и он га прихвата као нешто што се само по себи разуме, као дисање или ход.
Језик, као систем знаковам намењен комуникацији, својство је читавог људског рода. Као способност коришћења таквим знаковима, језик је човеку урођен и он је биолошка појава. На овом плану, језик, као специфично људско својство, које од човека чини свесно и разумно биже, раздваја човека од животињских врста.
Сваки појединачни језик је својство одређене друштвене заједнице. Језик је битан предуслов за постојање људских друштава, а с друге стране – он се само у њима и остварује. То значи да између језика и друштва постоји однос узајамне зависности. Језик је и социолошка појава. На овом плану језик раздваја различита друштва.
Језик је својство и сваког појединца, које прожима његов умни и душевни живот. Језик не само што изражава мисли и осећања – он их и уобличава. Наши утисци о свету, непреломљени кроз призму језика, остали би магловити, недоређени и краткотрајни. Језик омогућава стварање најразличитијих појмова (укључујући и оне најапстрактније), њихово испитивање, упоређивање, довођење у везу – чиме човек тумачи свет око себе. Језик без мишљења не постоји, ни мишљење без језика. Према томе, језик је и психолошка појава. На овом плану, језик је средство помоћу којег сваки појединац исказује своје особености, јер се својим начином говора сваки човек разликује од других.
На сва три плана језик је подложан променама: промене у животу људских заједница праћене су и променама у њиховим језицима; језик сваког човека се мења и током његовог живота, упоредо са његовим одрастањем и сазревањем.
Сви видови језика предмет су проучавања различитих наука. Наука која се бави језиком уопште назива се лингвистика. Она је израсла из оквира филологије – чији је превасходни циљ пручавања књижевности и културе појединих народа
На основу свега што смо говорили, језик можемо дефинисати као систем знакова који служи за комуникацију (општење) међу људима, и који човеку омогућује развијен друштвени и душевни живот.
Систем је организована целина чији делови (елементи) стоје у одређеним међусобним односима. Ти односи се једном речју зову структура. Место и улога једног елемента система одређени су постојањем и местом других елемената. Кад кажемо да је језик систем, то значи, на пример, да није сачињен од речи (и других јединица) нагомиланих без реда, него да су оне повезане на основу одређених правила; та правила сачињавају граматику једног језика.
Језички систем је састављен од језичких знакова – симбола који означавају неки део или аспект света који човека окружује, или неке односе који у том свету постоје. Језички знак повезује „одсечак“ значења са „одсечком“ звука. Тако, на пример, реч столица повезује нашу представу о столици (појам столице) са скупином гласова с-т-о-л-и-ц-а.
Симболи су конвенционални знакови настали као резултат неке врсте друштвеног договора. Таква је, рецимо, реч ватра као знак за ватру: између низа гласова в-а-т-р-а и појма ватре не постоји никаква сличност или „природна“ веза.
Као средство општења, језик врши комуникативну функцију (латински communicatio – саопштавање, општење). При том, пошто је језик систем знакова који преноси значење (мисли, осећања, поруке) међу људима, његова друштвена функција је и сазнајна, когнитивна (латински cognitio – сазнање) или значењески изражајна, експресивна (латински expressia –израз). А пошто се језиком преносе искуства и знања из једне генерације у другу, језик има и акумулативну функцију (латински accumulatio – нагомилавање), то јест пробира и чува у себи традиционалне културне и цивилизацијске вредности заједнице која тим језиком говори.
