Док у језичком општењу тумач превођењем успоставља разумевање између две особе које говоре различитим језицима, тумач песме, приповетке или драме настоји да открије значење дела, вазда помало тајанственог. У књижевном животу улогу тумача може имати рецитатор, глумац, критичар, наставник, ученик – свако ко покушава да објасни оно што је књижевно уобличено. Уосталом, може ли се прочитати песнички текст без покушаја да се он схвати и протумачи?
Књижевна интерпретација или тумачење је нека врста уметности, или бар вештине, врло блиска вештини читања. Одређено приступање књижевном тексту или метода интерпретације јавља се обично као склоност књижевних стручњака одређене школе или академске средине током одређених деценија.
Када су се хеленистички граматичари александријске школе стали бавити класичним текстовима грчке књижевности (Хомером), они су се трудили да научним путем, помоћу херменеутике (вештина разумевања и тумачења, егзегеза неког текста, нарочито Библије, научно излагање правила и помоћних средстава која откривају смисао који је аутор желео дати своме тексту), стекну тачно разумевање књижевног текста који је потицао из далеке прошлости. Касније су црквени писци напустили логичку интерпретацију Библије, наглашавајући пророчку, мистичну и моралну страну у тумачењу такстова.
До 18. века владала је књижевном критиком нормативна естетика, која је апстрактним правилима прописивала какво треба да буде књижевно дело ако жели да буде лепо, па се свако ново дело мерило о та правила. Када је срушена превласт нормативне есетике, а дефинитивно ју је покопао европски романтизам (почетак 19. века), интерпретација није више логичка, мистичка или морална, него уметничка, предмет проучавања је управо књижевно дело у својој уметничкој особености, а не његов писац и његове идејне поставке.
Модерно проучавање књижевности, за последњих стотину година, прошло је три основне фазе. У првој, за време позитивизма, главни предмет проучавања књижевности био је писац (стваралац). У другој фази, која је настала као побуна против позитивизма, главни предмет испитивања књижевности био је сам текст. У најновијој, трећој фази, старој тек неколико деценија, главни предмет изучавања књижевности померио се ка читаоцу (примаоцу).
Поред теримина тумачење, интерпретација, проучавање, користе се и термини анализа и притуп књижевном делу.
Методолошки и историјски, могућно је разликовати две основне врсте приступа књижевном делу: научне и стваралачке. Научни приступи претежно се заснивају на начелу да различите компоненте и својства књижевних дела треба систематски и егзактно проучавати и разврставати, а судове о књижевној вредности и значењу што је могуће више објективирати. Стваралачки приступи заснивају се углавном на претпоставци да лични доживљај, суд и утисак о неком делу, или властита замисао природе и могућности уметничког стварања представљају најплодније и најцелисходније подручје у разматрању уметности речи.
Анализа (растављање, рашчлањавање) постала је у новије време, не као један од могућих, него саставни део свих приступа књижевном делу, свих критичких, научних и наставних метода у изучавању књижевности. Анализа је данас основни вид расветљавања како историјских и асоцијативних набоја, тако и метафоричког дејства књижевног дела, полазна претпоставка сваког разумевања и вредновања.
Објашњење појмова:
позивитизам – правац у филозофији друге половине 19. века који ограничава спознају само на оно што се може позитивно, искуством знати, одбацујући сваки облик метафизике.
егзактан – који потпуно одговара стварности, тачан, прецизан.
Правопис:
приповетка, датив: приповеци и приповетки, ген. множине: приповедака и приповетки.
Теорија писмености:
Писати о нечему – то значи развијати своје мисли о постављеној теми тако да се предмет о коме је реч или приkаже, или објасни, или докаже
