Увод у књижевност, лекција број 7
Н. Јованчевић, професор
Критика је добила име према хеленској речи kriths – судија. Хелени су створили и реч kritikos – са значењем: оцењивач. У том смислу критика је првобитно схваћена као чин суђења о уметничкој вредности песничког дела. Критичар доноси суд чији резултат треба да буде оцена вредности. Лаичка представа о критици као негативном суду није одржива. Судија није тужилац.
Књижевна критика је окренута појединачном књижевном делу непосредно и настоји да пружи образложење своје оцене путем тумачења дела. Као тумач дела критичар је известан посредник између писца и читаоца. Од критичара се очекује да сагледа дало онакво како јесте и да га приближи књижевној пубици.
У неким делатностима књижевне критике више долази до изражаја оцењивање, а у другим више тумачење. Оцена вредности долази до изражаја првенствено у књижевним рецензијама, антологијама и наградама.
Рецензија, као краћи књижевни приказ, даје неком новом делу препоруку или му оспорава квалитете и даје о њему основна обавештења. Приказ који је неодмерен у хвали назива се и панигирик, онај који је сушта покуда и погрда своди се на памфлет; од праве критике очекује се да буде одмерена.
Антологија (хеленски antologia – брање цвећа), или, како се негда говорило, „цветник“, представља избор оног најбољег што је у некој области књижевности остварено. Састављеч антологије је истовремено и критичар који оцењује: оно што највише вреди он сврстава у књижевну област коју је изабрао да прикаже. У свој избор унесе оно што сматра најзначајнијим, остало одбацује.
Антологичар понекад изнесе своја начела, формулише критеријуме којих се приликом бирања придржавао („песма мора бици цела лепа“). Други антологичари истичу другачија, каткад сасвим опречна мерила, а многи врше одбир не дајући никакве изјаве. Ослањају се на свој укус, свој „слух“ за поезију, подразумевајући да им треба веровати.
Оцена вредности долази до изражаја и у виду различитих награда које се додељују писцима за одређена дела. Награде се додељују обично на основу одлуке скупа критичара који се зове жири. Постоје и награде које се додељују књизи за коју се у библиотекама и књижарама утврди да имају највећи број читалаца – бестселери.
У другим видовима књижевне критике, заступљеним у предговорима, коментарима, студијама, есејима, више је заступљено објашњавање. Према томе са које се стране књижевном делу приступа и до које се дубине дело изучава – могу се разликовати различити правци књижевне критике. Неки су од тих праваца познатији као методе тумачења и критичари их, више или мање, следе у одређеним раздобљима проучавања књижевности. Могућности тумачења су засебна тема теорије књижевности.
За разлику од књижевне критике, која је окренута појединачним књижевним делима, историја књижевности више пажње обраћа на међусобне односе одређеног низа књижевних дела. Појединачно остварење се овде посматра као карика у ланцу. Обраћа се пажња на спољашње природне и друштвене факторе који су условљавали књижевну делатност, односно настајање књижевних дела.
Насупрот књижевној критици, која се посвећује оцењивању и анализи појединачних дела, историја књижевности тежи пре свега давању синтетичких прегледа. А према карактеру и обухватности тих свођења, могућно је разликовати неколико видова историје књижевности.
Најстарији вид, управо зачетак, историје књижевности представља библиографија. То је списак књига из одређене области, од извесног писца или из једног раздобља, забележен хронолошки, азбучним или неким тематским редоследом. Библиографија се припрема према практичној потреби, да би се имао преглед књига из области која неког занима.
Други елементаран вид историје књижевности представљају биографије писаца, управо збирке биографија („славних људи“), какве су популарне још од Плутархових дана.
Књижевноисторијски прегледи приказују сама књижевна дела одређене средине или епохе. Ако је захват сасвим узан – добиће се књижевноисторијска монографија, расправа о једном писцу или једној појави. Приближавање изразитој форми историје књижевности представљају студије о извесним периодима или групама писаца.
Историја националне књижевности треба да пружи увид у књижевно стваралаштво једног народа. Цео низ културних чинилаца узима се у обзир приликом одређивања шта спада у круг једне националне књижевности. Без обзира на то са које су стране политичке и националне границе настала и о чијим поднебљима говоре, песничка дела стварно припадају само онима који их читају и воле. Шире прегледе пружају историје књижевности већих географских подручја и националних или државних заједница. Преплетеност односа између појединих националних књижевности предмет је пажње засебног подручја историје књижевности, познатог као компаративна или упоредна књижевност.
Најшири обухват има историја светске или опште књижевности. Општу књижевност чине она дела која су својом уметничком вредношћу прекорачила етничке и политичке границе између народа и држава и постала заједничко благо целога света. Од појма светске или опште књижевности неодвојив је принцип врености, који омогућује одабирање оних књижевних споменика што могу да пркосе времену и пролазности.
Приликом ширих захвата у књижевну историју намеће се као незаобилазно питање периодизација. Као мерило за издвајање појединих периода често су узимани догађаји из опште историје, па се за граничнике постављају разни политички догађаји.
Теорија писмености:
Потребно је још пре писања укратко забележити ред у излагању, да се направи план писаног рада.
