Увод у књижевност, лекција број 6
Н. Јованчевић, професор
Разлика између књижевности и проучавања књижевности јесте у томе што је књижевност уметност, а њено прочавање један вид знања и учености. Проучавалац књижевности увек полази од књижевног дела, претварајући га у предмет свога истраживања чије ће резултате саопштити научним језиком, на интелектуалан и систематизован начин. Већ смо рекли да сви видови проучавања књижевности заузимају место између филозофије и науке и да спадају у подручје естетике и филологије. Овде је о науци умесно говорити само ако се не испушта из вида субјективни моменат, лични доживљај књижевне чињенице на којем таква нучна зграда почива. С овим у вези постоје схватања да књижевност није погодан предмет проучавања, него да њу треба само читати уживајући у њој, другим речима, треба је естетски доживљавати.
Како свако књижевно дело, поред посебних и појединачних одлика, садржи и заједничка својства, она допуштају извесна теоријска уопштавања, односно постојање науке о књижевности. Без њених вредновања и истраживања у разним епохама, без њених систематизација и тумачења великог броја дела, почев од првих књига до данас, књижевност би била налик на непроходну прашуму у којој се од небројеног мноштва ништа конкретно не види и не разазнаје. Као путнику кроз свет књижевности, читаоцу стоје на располагању нарочити књижевни компаси, атласи и глобуси.
Не постоји никаква препрека да се термин наука о књижевности задржи за читаво подручје систематичног и методичног изучавања књижевности које обухвата све области, питања и начине испитивања уметничког књижевног стварања. Већина теоретичара се слаже да наука о књижевности има три основна, односно саставна дела – теорију књижевности, књижевну критику и историју књижевности.
Теорија књижевности се дефинише као теоријска научна дисциплина о општим особинама књижевног дела као језичког уметничког дела. Она је део опште науке о уметности или естетике и укључује у себе и стилистику (описује средства и поступке којима се постиже уметнички квалитет исказа).
Теорија књижевности у својим испитивањима решава: питање процеса уметничког стварања и места које уметничко сазнавање живота заузима у општем духовном стварању човековом (естетичка питања); питања природе језика као средства којим се књижевник служи и којим ствара своје уметничке слике, при чему се тај језик преображава и необично проширује у својим значењима (стилистичко питање); питања врсте и облика у којима се књижевно дело јавља и функције коју поједини структурални елементи имају за уметничко уобличавање ауторових садржаја (питања књижевних родова и врста и њихове композције; најзад, питања историјског развитка појединих књижевних облика и врста и књижевног укуса у појединим историјским и културним епохама (историјска поетика).
Књижевна теорија тражи оно што је заједничко великим скупинама књижевних творевина и тежи да пружи резиме књижевног исуства. Она испитује природу књижевности и њено место у људском животу, као и општија начела књижевног стварања.
Са теоријом књижевности у тесној вези је методологија науке о књижевности. Њену пажњу заукупљају методе које могу бити заступљене у свим областима проучавања литературе.
Усмереношћу ка испитивању особених поетика појединих писаца или књижевних струја, теорија књижевности се тешње везује за књижевну критику и историју књижевности. А то ослањање на књижевну историју и критику предуслов је ваљаног поимања књижевних појава. Да би била конкретна и да не би падала у нормативизам (прописивање), теорија књижевности мора бити свесна историјске условљености и привременог важења својих закључака. Ако је савремена, она своја уопштавања не нуди као прописе којих се безусловно треба придржавати, већ као искуства до којих се у одређено доба доспело.
Објашњење појмова:
систематизација – класификација, разврставање, груписање предмета и појава по неком систему (систем – скуп начела или ствари усклађених тако да чине целину).
структура – начин грађења, састав, склоп, устројство, распоред; структурализам – правац у савременој науци који захтева да се чињенице једне научне области проучавају као елементи зависни од целине (структуре) у коју су укључени.
Правопис:
епоха – датив: епохи и епоси.
понекад.
понешто.
Теорија писмености:
Што чешће стављати на хартију своја запажања и своје мисли о било ком предмету – такво вежбање је четврти услов за развијање наше писмености.
